– О чему планираш да пишеш?
Пита ме мој пријатељ – човјек који без питања планира да помогне да се објави овај текст. Интересантно, поставља питање, чини ми се заиста, без трунке стварног интересовања. Вјерује, иако скептик по опредељењу, да ће написано вриједити залагање његовог имена за моје. Име. Или се мени бар тако чини.
Ћутим, слагао бих кад бих рекао да ми се сто мисли врзма по глави. Не врзма се. Већ пар година врзма ми се само једна. Чини ми се, тачно од секунде када се осушило мастило на првом издању „Виноград Мехмед бега“ а ја истог тренутка ријешио да напишем нешто ново. Само један цитат из Библије.
– У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог. Она беше у почетку у Бога. Све је кроз њу постало, и од онога што је постало ништа није постало без ње.
Одговарам му. Баш тако, од ријечи до ријечи.
Насмија се, вели: „Па то је пријатељу плагијат, о томе је све речено“.
Ћутим, опет!
У праву је, али и није!
Размишљам, паметан је човјек, ванредно мудар – штавише; можда није залуд да му објашњавам. Знам ја да он добро зна да је то Јеванђеље по Јовану, или било ком другом.
Или било ком другом.
Све је круг, и све се понаваља – у скоро па идеално планираним цикличним круговима. Ипак, покушаћу и њему, и вама који читате ова слова, а понајвише себи да објасним – како слиједи.
– Знаш Драгане, моја сестра од ујака ме прије који дан замолила – мјесец и који дан – више, заправо (да не будем једини који лаже од ликова у овом тексту) да сачиним кратак видео прилог за гимназију „28. Јуни“. Видео прилог за гимназијалце. Видео прилог, у којем ће писац (јелте) средњошколцима да објасни зашто је неопходно да читају. Да писац, у мутну предњу камеру „Самсунга“, претходно необрисану и замрљану од остатака на брзину поједених ћевапа у кајмаку, дакле доручка оскрнављеног скроловањем по инстаграму (да се нешто не пропусти), у пар ријечи које неће трајати дуже од два минута покуша пластично приближити како је читање пријеко потребно средњошколцима за њихово младо ментално здравље. Заправо, за њихово образовање, тачније.
Бар сам тако схватио. Дакле, Ја – који у том тренутку, своје вријеме за одмор на послу, између два судска списа, трошим на опскурну радњу провјере стања животних догађаја објављених на интернет профилима људи које не познајем, треба да дјеци која то исто свакодневно чине објасним неопходност потребе за читањем људи, који описују друге људе, словима, а не сликама. Тежак задатак, с обзиром на моју лицемерност.
Водим телефонски разговор са Драганом, обичан – није видео позив, па не могу да оцјеним да ли ћутање са друге стране жице представља згранутост оним што је управо чуо, досаду, смарање или љубопитљивост у вези онога што му управо изговорих. Није дуго трајало, ћутање. На срећу. Одговори ми човјек:
– Ма пиши о чему хоћеш, само напиши тих двијехиљадеиседамсто карактера. Ако можеш.
Брзо сам му одговорио
– Могу, у тренингу сам, пишем трећи роман.
Јеботе, као да се роман пише у теретани.
Е, ту скапирах сву поцијепаност разума која ми се дешава између моја два романа. Новог и будућег. Последњег којег сам написао и издао у вријеме короне, док су нас држали свезане у боксове са брњицама на устима. Маскама на лицу, које су чини ми се мање служиле да нас заштите од онога што би могло да нам се деси када удахнемо опогањен ваздух, а више служиле због тога да нам се не би десило да изговоримо нешто што би излазило изван оквира мејнстрим прихватљивог, чиме би нарушили наручени феритејл саосјећајности за другога – заправо шарени, украсни папир којим смо умотали бригу насталу из страха за сопствену гузицу. И новог романа, који пишем након што смо преживјели ту апокалиптичну пошаст са екрана, праћену сахрањивањем познатих у лименим сандуцима, са позивима на свједочење упокојењу скинутих са респиратора, позивницама које су Боже ме прости имале ВИП ознаке.
Сад већ морам да објасним разлику између њих, између два романа. Романа који је већ одавно издат и оног који је у порођајним мукама. Романа написаног и романа који је у поступку стварања, оба писана од истог писца али различитог човјека. Не ласкајте себи, то нећу чинити ни због себе, ни због вас који ово читате, чиним ово због гимназијалаца којима сам намјерио да пошаљем овај текст, након што можда буде објављен, као извињење због обећаног а непослатог , суштински језивог обраћања непознатог средовјечног човјека који се кези у предњу камеру свог мобилног телефона и јавља им се као какав лоше даулендован Зевс са висина виралног Олимпа. Кратког видео уредка у којем им писац држи предавање, зашто је читање штива његовог и њему сличних добро за њихове младе душе.
За почетак, можда ће покоји/а од гимназијалаца који буду читали или слушали читање овог текста из чисте знатижење изгуглати појмове Зевс-а или Олимп-а па након читања или слушања о истима, на тај начин открити чудесни свијет старогрчке митологије за коју су Марвелови филмови пичкин дим (наравно да уживам у пројектованој слици ваше професорице српског језика док чита ове редове, и њених образа засутих руменилом због прочитаног простаклука, с тим што ипак не треба да заборавите да су њен и мој задатак исти, а то је – да вас натјерамо да као у хладну воду зароните у море слова и нађете смисао у читању, заборављајући бар на тренутак да вас скроловање неће одвести у дубине).
У чему је разлика између та два моја романа. Разлика је у ријечима, и реченицама. И због тога сам Драгану изрецитовао, на почетку мог разговора, а његовог врбовања, реченице из Библије. Ипак је она највећи бестселер на свијету, са сјајним словним пастелним пејсажима, ономатопејама и метафорама. Свим оним чудима, малим или великим, које су красиле књижевност, док ју је имао ко читати. Наслоњен на тај бестселер, на његову заправо апдејтовану верзију од људи названу „Нови завјет“ написан је мој издати роман „Виноград Мехмед бега“, пун је приче о опроштању, љубави, самоспознаји, природи и Богу, њеном створитељу. Он ми је и свједок, да сам га писао искрено. Али је ипак то роман анахроности, старих архаичних ријечи које требају да читаоцу омогуће да домашта и намашта негдашње вријеме. Такве романе је, уколико те створитељ бар мало поспе магичним прахом по раменима, лако писати. Вјероватно лако и читати.
С друге стране, роман који пишем је другојачији. Љубоморно ћу наравно сачувати његову садржину, јер се роман ипак мора продати, али ћу дати ипак мали хинт. Пишем о људима сутрашњости, о ономе што нас чека, или бар мислим да нас чека гледајући кроз наочаре онога што чини данас освједочену суштину људских образаца и односа пројектујући оно што нам сутра куца на врата. А људи будућности су врло прости, и огледају се у емотиконима. За тренутак оставите по страни овај текст који читате, одгурните његову електронску, писану, или верзију коју вам други читају. Уђите у свијет својих малих виралних помагала, отворите вибер, инстаграм или твитер и прочитајте последњу поруку коју сте послали својим пријатељима или сте је од њих добили.
Саберите број емотикона, скраћеница, ватфк шкртих енглеских изведеница, а у ствари вавилонских ријечи које сте послали или примили. Поставите себи питање, шта се дешава ако сви на свијету од Арктика до Антарктика разумију ваше дописивање, без обзира на матерњи језик којим се поштапају. Затим те емотиконе и скраћенице подијелите са бројем оних из прочитаног текста које су граматички правилне и смислене, изван непосредног односа са оним са којим се дописујете. Резултат ће бити поражавајући за смисленост. Поражавајући, и то не за вас, већ за све нас. Роман који пишем темељи се на таквим ријечима, новим ријечима, скраћеницама. Чини се као немогућа мисија, зар не. Па ипак, управо за такву сам се одлучио. Јер шта је живот него изазов, бескрајно чикање самог себе да добациш преко својих граница.
На почетку беше реч. А шта ће бити на крају.
Заиста, шта ће се десити са нама када дођемо у моментум којем тако, брзином свјелости журимо. Дубоко сам убјеђен да ћемо изгубити језик. Наиме, након што смо са скраћеница, прешли на говорне поруке послате у вожњи на семафору који се црвени, јер нас мрзи да куцамо, па потом говорне поруке замјенили емотиконима, па сузили и тако упрошћене емотиконе на срце, палац горе или доле, насмијану жуту округлу главу, са сузама од смијеха, бијеса или од туге, шта ће нас сачекати на ћошку будућности. Аксиом је да међусобно нећемо комунуцирати. Ко буде проговорио, смараће, биће траш, отпадник у раљама кринџа. Кад већ не разговарамо, неће бити потребе ни да се виђамо.
Један видео позив мијења све. Ако већ не причамо, нема никакве потребе ни да оплемењујемо свој језик, па ћемо стога престати да читамо. Чему читање. Радњу нам може скратити и сажети лагани исјечак на тик-току. Увод у радњу и епилог је губљење времена. Престаћемо да водимо рачуна о нашем изгледу, неће бити битно због здравља јер ће гојазност, закрчења артерија, холастерол и стрије на почетку рјешавати медицински захвати. После тога ће доћи шарене пилуле, или вакцине против гојазности – ванредна ствар. Да би се допали другима ту су већ разни филтери, а у будућности, сами ћемо пројектовати аватаре, умјесто нас аватари ће држати за прсте на првим састанцима и трести од узбуђења. Или сам оптимиста, можда састанака и неће бити. Бум – трас, готово!
Звучи ли вам прегрубо?
Отворите своју последњу виралну конверзације.
Пишем овај текст, непосредно након што сам дошао са славе, и већ ми се дријема. Пријатељ слави Светог Николу, шаран је био одличан али за мрву маснији, бијело вино слатко, сасвим довољно да завара за двије чаше више од дозвољеног, обара ме први сан или још горе, међусан….
……..Нико заправо није дао тачан одговор шта се то тачно одиграло са планетом Земљом у првој половини двадесет и првог вијека. Све је почело полако, са локалним сукобима, без јасно повучене црте ко је кога подржавао у тим локалним чаркама. Тек за мање од десетак година један наизглед споља уређен систем, у којем су биле јасно дефинисане границе између држава, распао се пред очима становника плаве планете у парампарчад. Све је мирисало на апокалипсу толико пута најављивану у свим светим књигама. Нервозни прсти још нервознијих свјетских лидера тапкали су по тастерима оружја за масовно уништење.
Владао је општи страх. Ратове су пратиле епидемије које су се понављале на сваких пет година. У поређењу са кугом, по смртности значајно мање опасне, свој данак су наплаћивале редовно, што у броју људских живота, што у паничном страху који их је пратио. Истеком прве године епидемије, по правилу би се појавио чудотворни лијек, вакцина, таблета, сируп, било шта што је модерна фармација пружала као одговор. Престанак епидемије и болести био је звиждук за наставак ратова. У круг. Без престанка. Скоро двије деценије.
У том систему, који је наизглед још функционисао, и гдје су државе, колико-толико пружале гаранцију обичним грађанима право на заштиту живота и имовине, зачудо, ваљда због тог привида, није било социјалних и егзистенцијалних бунтова. Полако, и скоро систематично, становништво се навикавало на ванредно стање. Сваки дан је почињао са катастрофичним вијестима на неком од меридијана, тако да се људски мозак, релативно брзо навикао да га не може згрозити баш никаква вијест. Размишљало се површно, од дана до дана без великих планова.
Ратове и болест није пратила немаштина и глад у већим размјерама. Некако се увијек, по правилу на неуралгичним тачкама појављивала рука спаса, кроз помоћ међународних корпорација које су кроз очи обичног грађана, без обзира на ванредне профите које су остваривале баш кроз вођење ратова и дивљање епидемија, биле виђене као спасиоци. Парадокс је да оне те профите нису ни прикривале, дапаче, врло су отворено објављивале податке. О свему су уредно обавјештавале, о приходима, о расходима, новцу утрошеном на маркетинг, на крају без трунке прикривања у билансима су приказивале колико их коштају политичари.
Нико више није преиспитивао да ли је одређени податак тачан или не. Све што је улазило на очи, јер су уши одавно престале да буду рецептор информације, прихватано је здраво за готово. Теорије завјере су постале аксиоми. Рат је од медијског спектакла какав је био деведесетих двадесетог вијека, постао интерактивна игрица за обичан свијет. Они који нису ратовали, навијали су за зараћене стране као на кошаркашким и фудбалским утакмицама. Све док нису сами у том зачараном кругу постајали учесници рата, а они за које су навијали, преузимали улогу навијача. Статистика је била све. Број пројектила, метри преко ноћи помјерене линије између зараћених страна, уништени авиони и дронови, све је жарило очи обичног навијача. Мртви, рањени и протјерани били су број на крају колоне.
Небитан број. О њима се при крају престало и писати, јер нису доносили одговарајући број кликова на нету. Нема клика, нема профита, избачено из рубрике. Демократија је цвјетала. На изборима, који су одржавани на сваком кутку планете, чак и на онима на којима се почетком другог миленијума није могло ни замислити да ће се одржати, биране су комплетне будале. Као да су се грађани сваке државе утркивали да изаберу што већег идиота. Бирократија се није мијењала. Она је само дочекивала и испраћала. Идиоте. Стид је нестао. Морал је постао растегљив попут жвакаће гуме.
Вјерске вође су мецене тражиле у међународним корпорацијама, славећи их као свеце, излечитеље, месије. Богомоље су затваране, рушене, рентиране. У Бога се вјеровало, по потреби. Индивидуалној. Број новорођенчади се рапидно смањивао. Апсурдно, не због ратова или болести, чак не ни због страха да се дјеци не би могла пружити сигурна будућност. Дјеца се нису рађала јер су постајала терет свакодневнице. Превише досадна, напорна, на концу незахвална. Узимала су превише слободног времена просјечном човјеку. Нису давала ништа заузврат.
Почетком четрдесетих година, двадесет и првог вијека, због великог слома папирног новца, нарочито јуана, изазваног неконтролисаним штампањем без стварног покрића, а ради заштите криптовалута и чувања свјетског тржишта, дотадашњих шест великих међународних корпорација, извршило је укрупњавање капитала и капацитета на начин да су се ујединиле у двије велике, суперкорпорације. Јужну и Сјеверну. Без јасне географске границе, попут леопардове коже, али са јасно повученим корпорацијским управљањем и различитом криптовалутом као основом обрачуна унутар њих. У рано прољеће 2044. године, у марту мјесецу, дошло је до „изненадног“ избијања епидемије вируса названог „Секмет“, који је нападао мождану кору малог мозга а преносио се непосредним додиром људске коже од људску кожу, и то само кожом горњих екстремитета. Од вируса су умирали само они са А крвном групом, али су прениосици могли бити сви.
Срећници који нису имали А крвну групу, уколико су имали теже клиничко стање, остајали су након прележаног вируса са трајним тиковима горњих екстремитета, док су они са лакшом клиничком сликом након пар дана од прележаног вируса постајали здрави али не и имуни. Као одговор на вирус, научници запослени у међународним корпорацијама, врло брзо су пронашли вакцину која се у основи темељила на хемијској компоненти пронађеној у кори кивија. Зачудо, кад су се раније појављивале овакве епидемије, ратна стања, како је то до тада био случај, нису обустављана. Напротив, појачала су се. Русија, која је већ раније, након рата у Украјини и повлачења војске САД и званичног распада НАТО пакта насталог једностраним повлачењем Америке из савеза, окупирала Пољску, Румунију и Бугарску, извела је изненадан напад малим тактичким нуклеарним ракетама на Турску, највећу савезницу Кине. Као одговор на тај напад, Кина је прешла нову границу са Русијом код Јакутска и незадрживо кренула даље на Сјевер. У рат се умјешао највећи руски савезник на том дијелу свијета, Јапан, гађајући кинеске носаче авиона у Охотском мору.
Европа није ратовала, стара дама је била стара, уморна и углавном ненасељена. Распад пензионог система и фондова, оне који су преживјели велики слом натјерало је да се преселе јужније, у Африку, јер су са својом личном уштеђевином због значајно мањих трошкова живота, могли пристојно да живе све до смрти. Како је наталитет у Европи већ у двадесетим годинама значајно пао а до четрдесетих потпуно нестао, Европа као континент (како је у двадесетом вијеку сама себи тепала) без већих природних богатстава и испражњена од становништва више ником није била интересантна.
С друге стране Атлантика након што су се САД подијелиле на Источне Америчке државе и Западну унију Америке, фактички без испуцаног метка и уз цивилизован договор, након двадесет година благостања и проспаритета, изненада је дошло до напада Источне на Западну услед неочекиване анексије од стране Источних Америчких држава на територије некадашње Аргентине на коју је Западна Америка полагала право. Чудном руком случајности у новембру мјесецу 2044. године сви председици великих сила који су изабрани на изборима, углавном одржаним током 2042. године нису били носиоци А крвне групе. И сви су преболовали „Секмет“. Није било познато да ли су због тога трпили последице, и да ли су услед наведеног имали тикове у рукама или прстима.
У јавности се подгријавала сумња да би вође Јапана, Кине, Русије, Источне Америчке државе, Западне уније Америке, Сједињених арапских калифата, Индоирака, могле са контролисаног тактичког нуклеарног оружја прећи на општенуклеарни рат. Зебња се увукла у сваког становника Земље. Непрестано су челници Јужне и Сјеверне корпорације позивали на мир, разум и уздржаност. Узалуд. Напетост је свакодневно расла. Стање неиздрживог дочекивања неминовности је било непрекидно. Све до краја новембра. Због неконтролисаног тика прстију председника Западне уније Америке над црвеним тастером нуклеарног арсенала умало је довело да Кина буде сравњена са земљом за двије минуте а остатак планете вјероватно да нестане у страшним мукама од последица великог нуклеарног рата за мање мјесец дана.
Иако се никад није сазнало како и од кога, у јавност су процурјели детаљи инцидента, који су изазвали панику, и по први пут у двадесетпрвом вијеку на планети Земљи довели до општих демонстрација на улицама свих свјетских метропола. Руља је била незадржива и пријетио је општи хаос. Свијет се клацкао на рубу пропасти. Срећом, мудри људи из Управе Јужне и Сјеверне корпорације, реаговали су хитно и одлучно.
Портале и интернет ставили су под своју пуну контролу. За ноћ су са интернета нестале све могуће и немогуће теорије завјере. Моментално је проглашена доспјелост кредита свим свјетским силама. Државе су банкротирале у року од десет дана. Ратови су престали за мање од двадесет дана уз мања тињајућа жаришта, гдје се пушкарало док конвенционална муниција није сасвим потрошена а ново снадбјевање онемогућено. Лидери свјетских сила, похапшени су и интернирани на Нови Зеланд.
Нукеларни арсенал прикупљен је и закључан у два мегаподземна складишта у власништву корпорација. Завладао је мир. Свјетски мир. Коначно. Током наредне двије деценије, становници земље подстицани су да напусте своје куће и станове и пређу да живе у огромним новим градовима, у „клоксићима“ – малим собастановима, чији корисници су у њима имали све што је појединцу било довољно за срећан живот. Нису морали да брину ни о чему. О њима су бринули други. Благостање је било видно.
Будим се. Вино ме баш преузело. Сутра је други дан славе. Мораћу опрезније да пијем.
за ГЛЕДИШТА пише: Огњен Авлијаш
20
20