Времеплов интересовања: ОД БЕЈБИ БУМА ДО ТИКТОК ТАЛАСА

НАПОМЕНА: Овај есеј прелази 1000 речи – тачан број: 1035

Надамо се да ћете издржати.

У једном од уобичајених тренутака кад се светло с екрана одбија о зидове, а свет изван њих изгледа као заборављена, прашњава позорница. Човек не може, а да се не запита зашто се људска интересовања распламсају као ватромет да би се већ следећег тренутка угасила у дубокој тмини нашег заборава?!

СВЕТЛОСТ С ЕКРАНА И СЕНКА ПАЖЊЕ

Ово није тема за доконе филозофе или за студенте с катедре за социологију. Ово је интимна прича о свима нама – људима. О генерацијама које се смењују као плима и осека, ал свака са својим ритмом, својим вртлозима и својим дубинама. Уместо сувопарне анализе никад доступнијих података, пред нама је путовање кроз време које покушава да осветли феномен периодичних успона и падова колективне пажње. Укратко, што је краће могуће баш, од мириса свеже штампе и њеног шушкања под прстима, до вртоглавих алгоритама и ефемерне културе мемова.

Посебно је интригантан невидљиви међугенерацијски јаз који раздваја родитеље од деце, а баке и деке од унука. У дигиталном добу он постаје зид који изгледа све виши, грађен од оптичких каблова, сталних неспоразума и погрешних интерпретација. Усред свега тога стоји као тотем питање пажње у 21. веку. Како се она растаче у Икс свету ТикТока, Инстаграма и непресушног океана нотификација које не дају да се предахне, него стижу још и још.

ЦИКЛУС ИНТЕРЕСОВАЊА: ОД ИСКРЕ ДО ПЕПЕЛА

Интересовање се можда најбоље сагледава кроз праћења модних трендова: данас је императив, сутра анахронизам, а прекосутра се враћа као „ретро” шик. Психолози објашњавају да нас новост хипнотише јер активира лучење допамина – то је такозвани хемијски „лајк” унутар коре људског мозга који тера на још и још и још… Међутим, чим нешто постане уобичајено, оно губи ту исконску жишку за лака паљења. Е, тиме стижемо до суштине, баш где започиње игра као вечити плес између настајања, врхунаца и одумирања.

Свака генерација у овај циклус уноси сопствени пртљаг. У тим „коферима” спаковани су ратови, кризе, технолошке револуције и културни преврати. Бејби-бумери су тражили сигурност под кровом стабилности; Генерација Икс је градила свој „ко сам, шта сам, од којих сам” – идентитет на цинизму и привидима независности; Миленијалци су јурили за дигиталним утопијама и друштвеном правдом, док се трезвењаци Генерација З бори за аутентичност у свету филтера. А ту је и Генерација Алфа, која тек долази – деца којима ће вештачка интелигенција представљати оно сасвим природно нпр. ваздух који дишу.

ПЕТ ГЕНЕРАЦИЈА КАО ПЕТ УНИВЕРЗУМА

Бејби-бумери (1946–1964): Деца послератног залета. Свет су градили из рушевина, телевизор је био прозор у нови свет, а Џенис, Вудсток и Џим Морисон симболи реалног ослобађања. Тражили су равнотежу, а случајно покренули културну револуцију. Данас су заправо они чувари сећања, често најактивнији на Фејсбуку, где деле све оно што још увек памте. Са истим жаром са којим су некада лепили Панинијеве албуме са сличицама.

Генерација Икс (1965–1980): Често називана „заборављеном”, то су деца развода и првих видео-игара. Њихов амблем је карирана кошуља Курта Кобејна – глас бунта против празнине испразности. Одрастали су у сенци Хладног рата, али разапети као мост држе обале између аналогног и дигиталног подневља. Често се ту осећају заглављено између амбициозног идеализма бумера и хаотичне убрзаности својих потомака.

Миленијалци (1981–1996): Први дигитални ентузијасти. Формирани између оног фамозног 11. септембра и светске економске кризе 2008. године, сконцентрисани на екологију и инклузију. Друштвене мреже су им дале платформу, али су им и донеле први масовни „бурноут”. Они су први који су осетили како је то када паметни телефон постане продужетак руке – истраживања показују да просечан корисник додирне екран преко 2.500 пута дневно, као да непрестано игра једну старинску игрицу, звану Тетрис, сопственом пажњом.

Генерација З (1997–2012): Прави дигитални домороци. За њих свет без вај-фаја не постоји. Њихов активизам стаје у петнаестак секунди ТикТок видеа, а теме менталног здравља и диверзитета су им уписане у код. Ипак, живе у парадоксу. Они су никад информисанији, а никада дезоријентисанији. Иако се често каже да им је пажња краћа од пажње златне рибице, истина је сложенија јер су они једноставно развили бруталне филтере за небитно.

Генерација Алфа (2013–): Они не познају свет пре вештачке интелигенције. Бајке им понекад чита Алекса, а игралишта су им најчешће у виртуелним просторима. Иако се чини да се њихова пажња уситњава, можда ће управо они развити способност да у свету где се приче више не читају, него проживљавају, пронађу нову дубину кроз интеракцију – однос и живу размену.

ЕКОНОМИЈА ПАЖЊЕ: У ЗАМЦИ АЛГОРИТМА

Ерозија пажње више апсолутно није мит, то је нуспојава новог економског поретка. У свету где је (дез)информација превише, људски фокус постаје највреднија валута. Компаније као да више уопште не продају производе него тргују секундама „корисничке” концентрације.

Сваки „свип” на телефону је ново повлачења ручице на слот-апарату – надамо се да ће следећи видео бити баш, баш тај који ће нам донети нови допамински фикс премију. Ово слаби способност за дубоки, „спори” рад, али истовремено рађа нове форме преношења знања. Кратки видеи, ефектни микроесеји и рилс-лекције које трају минут, два доказ су да се пажња не губи, она се трансформише. Кључно је препознавање границе кад нам је брзина користан алат, а кад постаје патологија која спречава да се сагледа шира слика.

НОВИ СМИСАО ПУБЛИКЕ САМИХ СЕБЕ

Међугенерацијски јаз није дакле само ствар броја свећица на торти, он је питање начина на који конзумирамо стварности света. Док бумери имају стрпљења за дугачке реченице и спора приповедања, Генерација З функционише визуелно и симултано. Старији траже повратак фокусу, док млађи трагају за моделом да убрзани свет учине подношљивим.

Међутим, те границе нису непробојне. Све је више бумера који савладавају дигиталне вештине и све више младих који откривају чари „офлајн” живота и аналогних вредности. Између крутог одбијања технологије и потпуног губљења у њој, постоји простор за сусрет. То је простор у којем се знање не преноси само алгоритмом, већ и људским присуством. Замислите.

Феномен раста и пада интересовања је као бујица реке. Она непрестано тече, мења каткад своје корито или обале, али у суштини остаје иста вода, иако „Панта реи” Х2О је увек то. Ако савремени човек изгуби дубину пажње, може да је поврати проналажењем дубљег и већег смисла у ономе што свакодневно ради. Премостити јаз значи разумети ритам оног другог поред тебе. У тој заједничкој струји се вероватно крије будућност која ће нас, упркос свим нотификацијама овог света, заиста заинтересовати.

Пише Јован ЛУКОВИЋ