Категорија: · Вести

21. јануар 2026.21. јануар 2026. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Дејан Илијић – DYAD IV: МУЗИКА СПОРОГ КРЕТАЊА КРОЗ ПРОСТОР

Четврти албум Дејана Илијића из серијала DYAD не наставља само започето, већ прави јасан отклон. DYAD IV се одмиче и од до сада познатог Илијићевог стваралаштва у оквиру састава EYOT и од његових ранијих соло издања, улазећи одлучно у простор амбијенталне електронике која не тражи пажњу, већ време.

Овај албум није уобичајен скуп нумера, већ конструисани амбијент. Аналогни синтисајзери и њихови дигитални савременици не користе се ради ефекта, већ ради стварања звучног пејзажа у којем доминирају расположење, простор и осећај спорог, готово филмског приповедања. DYAD IV делује као звучна архитектура – не намеће ритам, већ га постепено открива.

Референце на које се ово дело позива су јасне, али не и оптерећујуће: кинематографска ширина Вангелиса, научнофантастични универзум Mass Effect-а, као и пригушена, унутрашња напетост серије Andor. Ипак, оне овде не функционишу као цитати, већ као језик. Илијић користи тај језик да би испричао причу без речи, причу у којој је тишина подједнако важна као и звук.

Дакле, DYAD IV је албум који се не слуша „успут”. Он тражи повлачење, издвајање, одлуку да се буде унутар музике. Управо у томе лежи његова снага: у одбијању да буде потрошна музичка информација и у инсистирању на доживљају. У времену глобалног убрзања, DYAD IV делује као свесни чин успоравања – и као такав, као један од оних албума који се не троше, већ којима се враћа. Редакцијски фаворити су траке број три и пет.

ЗА ПРЕСЛУШАВАЊЕ АЛБУМА НА БЕНД КАМПУ

Клик овде

Први сингл албума DYAD IV

Илијићево досадашње стваралаштво, посебно рад у оквиру састава EYOT, било је обележено снажним дијалогом са класичном музиком, џезом и пост-роком, формом и израженом извођачком енергијом. И његова ранија соло издања кретала су се унутар јасније дефинисаних оквира композиција.

Албум DYAD IV сво то стечено искуство не поништава, али га своди на унутрашњи импулс, преламајући га у музику која више не гради форму, већ раскошан простор. Управо из таквог угла Илијићево ново музичко остварење и треба слушати. Препорука: 9,87/10

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

**Љубави кишних сени Саше Буђевца** – Књижевна мистификација и трагање за славом

ОДАБЕРИ ВИШЕ

19. јануар 2026.19. јануар 2026. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Далибор Поповић Поп: ПОНЕКАД ЈЕ ТИШИНА НАЈТАЧНИЈИ ОДГОВОР

Нисам ћутао зато што нисам имао шта да кажем. Напротив, у времену током којег сви говоре у исти глас, седети у тишини једини је начин да понешто од свега реченог чујеш па одговориш.

Простор културе постао је презасићен реакцијама, преким судовима и обавезом да се стално буде присутан и о свему искаже сматрање. Међутим, по мом дубоком уверењу, до смисла се никако не долази из позе колективног рефлекса, него путем слободног избора. А такав избор понекад значи да треба да се застане, одмакне и заћути.

Дакле, Гледишта не почињу годину наметањем нових тема, већ потврђивањем старе одлуке да се и убудуће у Редакцији за сваки текст увек има времена, да се никад не заборавља колику одговорност носи реч. Значај културе не мери се дометом објава, већ њиховим трајањем. Нећемо да се такмичимо са грлатима, нити да јуримо трендове који колико сутра више никоме неће да буду важни.

Овде ће и даље бити довољно простора за књижевност, уметност и друштвена питања, али пре свега за мисли које нису настале из присиле или афекта. За речи које не траже аплауз, него разумевање. Укратко, остајемо место које негује критичку мисао и културу дијалога. Упркос свему. Вероватно и у инат.

Да закључим. Овај часопис није основан да би био бржи од других, нити гласнији. Настао је да буде поуздан – да се у њему увек разматра зашто се нешто објављује, а не само да се објави што пре.

У модерном добу у којем се и култура, нажалост, често своди на принудни повод или тренутни импулс, Гледишта остају привржена промишљању и разговору. Некад спорим, некад тешким, али сасвим извесно неопходним корацима.

Зато 2026. година почиње без фанфара. Са уверењем да је трајање важније од утиска, а смисао од видљивости. И да тишина, кад је изабрана, није одсуство, него најчвршћи облик отпора.

Пише Далибор ПОПОВИЋ ПОП

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

**ПЕСМЕ СА „А” СТРАНЕ**: Поетика Звонка Карановића у четири слике

ОДАБЕРИ ВИШЕ

12. јануар 2026.12. јануар 2026. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Установљена награда „Душан Митић Цар” – Признање за професионалне фоторепортере у част великог хроничара Ниша

Душан Митић Цар припада уском кругу уметника чије је стваралаштво трајно обликовало визуелну културу Ниша. Његове фотографије нису пратећи материјал једног времена, оне су његов документ. Надимак „Цар” није био пука досетка нити кафанска легенда, већ име које је означавало ауторитет, поузданост и препознатљив поглед на свет.

Деценијама је бележио живот града – људе, догађаје, улице, сцене свакодневице и изузетних тренутака – стварајући колекцију црно-белих фотографија које су постале део колективног памћења. Рођен и преминуо у Нишу, Цар је остао веран свом граду, као простору који га је обликовао.

Његово стваралаштво обухвата све од културних манифестација и фестивала до друштвених маргина, од интимних портрета до јавних збивања. Тај опус је истовремено документарни и уметнички, емотиван и уздржан, увек усмерен ка човеку. Сагледавајући његов живот, каријеру и наслеђе, постаје јасно како је један фотограф постао незаменљив хроничар града на Нишави.

Фотографија као позив

Душан Митић Цар рођен је 9. марта 1953. године у Нишу, у времену интензивних друштвених и урбаних промена након Другог светског рата. Одрастао је у социјалистичкој Југославији, у граду који је истовремено био индустријски центар и културно чвориште овог дела тадашње државе. Управо тај амбијент, испуњен контрастима, постао је трајни оквир његовог фотографског интересовања.

Фотографијом је почео да се бави седамдесетих година прошлог века, у време кад фоторепортажа у Србији добија на значају. Његови први кораци били су аматерски, али брзо је изградио сигуран и препознатљив рукопис. До 1983. године, кад постаје стални фоторепортер, већ је формирао стил заснован на црно-белој фотографији, јасном контрасту и осетљивости за људску душу.

Сарађивао је са „Графитом”, „Народним новинама”, „Вечерњим новостима” и другим медијима, бележећи све – од уличних сцена до значајних јавних догађаја. У том периоду се профилисао као фотограф који не бележи само чињенице, него исписује визуелне приче. У великој мери самоук, ослањао се на своју интуицију, стрпљење и дубоку везаност за град у којем је живео.

Стваралаштво у граду и са градом

Осамдесете и деведесете године обележиле су пуни замах Царове каријере. Постао је један од препознатљивих ликова нишке урбане сцене, нарочито сарадњом са нишким институцијама културе кроз извештавање са бројних манифестација. Као званични фотограф џез фестивала Нишвил, али и деценијама пре тога бележио је концертну атмосферу и лица музике, стварајући архиву, данас од изузетног значаја.

Његове фотографије са Нишвила не приказују само наступе, него су подједнако ухватиле и дух фестивала: концентрацију музичара, реакције публике, интиму тренутка, као и градњу и настанак фестивалског простора. Поред тога, Цар је сарађивао и са Народним позориштем у Нишу, пратећи представе и глумце, из чега су се изродиле многобројне изложбе. Плодна је и његова сарадња са више врсних новинара у стварању репортажа о друштвеним темама.

Посебно место у његовом опусу заузимају серијали посвећени сиромаштву и маргинализованим заједницама, касније обједињени под називом „Књига беде”. Те фотографије су лишене сензационализма. Оне су сведене, саосећајне и достојанствене. Током деведесетих година, у условима грађанског рата и међународних санкција, Цар је остао у Нишу, бележећи друштвене протесте, економску кризу и промене у свакодневном животу града.

Књиге и фотографије

Царов опус броји више хиљада фотографија, али неколико целина издваја се као баштина његовог рада. Монографије „Књига ритма”, као и „Царски рез” посвећена Нишвилу представљају визуелну историју музичког живота Ниша, док „Књига беде” остаје једно од најпотреснијих сведочанстава о социјалним неједнакостима у граду.

Излагао је у бројним галеријама, самостално и колективно, а његове фотографије објављиване су у многобројним часописима. Остао је дуго веран аналогној фотографији, филму и процесу који захтева стрпљење и промишљање. Међутим, у дигиталној ери његови портрети – хроничара Ниша, уметника и обичних људи – сведоче о Царовој способности да у једном кадру може да сажме читаву причу.

Душан Митић Цар - Нишвил — **Нишвил** © Цар

Душан Митић Цар - Аутопортрет — **Нишвил** © Цар

Надимак „Цар” и културни утицај

Надимак „Цар” одражавао је његов положај у уметничкој фотографији. Био је ауторитет без наметања, ментор без патетике и хроничар без дистанце. Сарађивао је са бројним колегама и оставио снажан утицај на млађе генерације фотографа.

Царево стваралаштво је истовремено критика и сведочење, документ и емоција. У доба дигиталне хиперпродукције слика, његов опус подсећа на вредност пажљивог гледања и одговорности према снимљеном тренутку. Захваљујући њему, Ниш је постао видљив као простор живе културе и сложене друштвене стварности. Као дубоко залеђе Медитерана.

Цар је био познат по томе што није долазио на отварања својих изложби и што је избегавао интервјуе. Нажалост, тако није успео ни да види овај јединствени видео запис Вање Кесера.

Наслеђе и Награда

Душан Митић Цар преминуо је изненада 23. октобра 2021. године у Нишу, у 68. години живота. Његова смрт одјекнула је у културној јавности, а бројни медији и колеге подсетили су на обим и значај његовог стваралаштва. Иза себе је оставио архиву која ће тек да живи кроз изложбе, публикације и сећања оних који су са њим сарађивали.

На петогодишњицу од његовог упокојења, часопис Гледишта, са подршком чланова породице и групом пријатеља, оснива награду која ће носити његово име. Награда „Душан Митић Цар” намењена је професионалним фоторепортерима и осмишљена је као трајно признање документарној и уметничкој фотографији.

Иако структурисана у три категорије: црно-бела фотографија, документарна фотографија и награда за животно дело, додељиваће се само једна награда годишње, чиме се наглашава њена ексклузивност и тежина. Конкурс ће бити расписиван 9. марта, на дан Царовог рођења, затваран 1. октобра, на Дан Гледишта, а име лауреата ће бити објављивано 23. октобра. На дан кад је Цар отпутовао у вечност.

Овом наградом Гледишта чувају успомену на најзначајнијег нишког фотографа, подстичу вредности које је он оличавао: стрпљење, одговорност, саосећајност и веру у фотографију као облик памћења. На тај начин, Душан Митић Цар наставља да траје – као име и дело, и као надахнуће.

Први конкурс биће расписан 9. марта 2026. године. Приказано је једно од могућих идејних решења плакете Награде „Душан Митић Цар”, инспирисано фотографијом Вање Кесера.

ОДАБЕРИ ВИШЕ

31. децембар 2025.31. децембар 2025. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Оливер Ињац: ВЕЉКО ГУБЕРИНА, ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ПРОСЛАВИО ПРОФЕСИЈУ И ОНА ЊЕГА – 100 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА ДОАЈЕНА АДВОКАТУРЕ

У години за нама навршило се 100 година од рођења Вељка Губерине, адвоката који је цео свој живот несебично посветио адвокатској професији, бранећи многе оптужене и за најтежа кривична дела широм бивше нам велике државе.

Правник, публициста, политичар, покровитељ студентских надметања из реторике, противник смртне казне… Након његове појаве на правосудној сцени касних педесетих година прошлог века, ништа више није било исто: као личност био је веома занимљив новинарима, који су опширно писали о његовом препознатљивом беседничком стилу.

До данас су остали упамћени његови, слободно се може рећи, легендарни случајеви, међу којима су „Воз бр. 116”, Фаркаждински случај, „Прстен и последње писмо хајдука са асфалта” Драгољуба – Драгана Гутића, трагедија затвореника из Кордуна Радета Ђанковића, Точиловац, љубав и смрт Милуна Јовановића и Јованке Цветковић на Голији, крвава кумановска свађа комшија, случај Деспотова, познат као „зрењанински Џек Трбосек”, случај Гавре, убиство у Ђенови, одбрана заставника Турудића у предмету „Фића”, атентат на турског амбасадора, као и Тајна села Шалинац, у којој су, после пет година борбе, оптужени ослобођени због утврђеног насиља полиције. Његови карактеристични бранилачки наступи довели су до установљења препознатљивог „стила Губерина”.

РАНИ ЖИВОТ И ОБРАЗОВАЊЕ

Вељко Губерина рођен је 1925. године у Вргинмосту, на Кордуну, у данашњој Хрватској, тада Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Детињство и младост провео је у својој узорној српској грађанској породици у Карловцу, али након што је више чланова његове најближе породице страдало у масовном злочину у православној цркви у Глини, маја 1941. године, били су приморани да пребегну у Србију и настане се у Јагодини.

У Београд је прешао 1945. године. Исте године је ухапшен и осуђен због своје демократске политичке оријентације на „четири године затвора са принудним радом и одузимањем свих грађанских права у трајању од две године, за кривично дело против народа и државе”. Бранили су га тада познати адвокати Војислав Лукић, Светислав Панајотовић и др Драгић Јоксимовић. Врховни суд је делимично усвојио жалбу и казну смањио на три године, коју је Губерина одлежао у затворима и казнено-поправним домовима укупно 20 месеци и 16 дана.

С обзиром на то да му је било онемогућено да упише студије права у Београду, Правни факултет је завршио у Љубљани 1951. године, издржавајући се као грађевински радник у Београду. Наиме, шалтерски службеник администрације Правног факултета у Београду замерио му је што, након добијања условног отпуста из Казнено-поправног дома Ниш, није отишао на радну акцију „Брчко–Бановићи” 1947. године.

ПОЧЕТАК АДВОКАТСКЕ КАРИЈЕРЕ

Након одслужења војног рока у Прилепу и Кавадарцима и краткотрајног службовања у Бироу за организацију и унапређење трговинске мреже, од октобра 1953. године као адвокатски приправник стажирао је код адвоката Атанасија Јанића и Милана Тадића, као и у Окружном суду у Београду, код судије Душана Ђорђевића.

Адвокатски испит положио је у Скопљу 1955. године, а адвокатску канцеларију у Београду отворио је у новембру наредне године. Тада почиње каријера од неколико деценија, за памћење.

Књига Оливера Ињца – Велике адвокатске одбране инспирисала је драматурге популарне телевизијске серије Бранилац

МЕЂУНАРОДНИ АНГАЖМАН

У Хагу је 1996. године бранио Радослава Кременовића, осумњиченог за учешће у масакру у Сребреници 1995. године, као и Младена Радића, једног од чувара у логору Омарска.

Сума сумарум, бранио је преко 700 оптужених за убиство. Од 43 изречене смртне казне, десеторица његових брањеника су стрељана, а током каријере изборио је 50 ослобађајућих пресуда.

ПОЛИТИЧКИ И ПРОФЕСИОНАЛНИ ДОПРИНОС

Био је један од оснивача Удружења за борбу против смртне казне 1981. године, коме није одобрен рад. Политички допринос дао је 1990. године као председник обновљене Народне радикалне странке, на чијем је челу остао до фебруара 1991. године.

У два наврата био је председник Адвокатске коморе Србије, од 1984. до 1986. и од 1988. до 1990. године, а 1985. године и први човек Савеза адвокатских комора Југославије. За афирмацију адвокатуре добио је Плакету 1981. године, Повељу Адвокатске коморе Србије 1987, Повељу адвокатске асоцијације Југославије 1990. и Повељу Адвокатске коморе Црне Горе 1992. године. Године 2004. проглашен је заслужним грађанином Јагодине.

ПЕДАГОШКА МИСИЈА И БИБЛИОТЕКА

Био је члан жирија Такмичења у беседништву на Правном факултету у Београду од почетка одржавања обновљеног циклуса 1993. године, а од 1996. године учествовао је у организацији и оцењивању наступа студената и на Правном факултету у Нишу, вршећи тиме значајну педагошку мисију, посебно обраћајући пажњу на такмичарску дисциплину импровизације.

Био је почасни председник Скупштине Центра за беседништво – Institutio oratoria. Одликован је Орденом Светог Саве првог реда Српске православне цркве.

Његову библиографију чине дела Бранио сам… 1–5 (1977, 1980, 1983, 1995, 1999), То сам рекао (1991, 1993), Реаговања (1997) и Сведок историје, у више књига (од 2004. године). Био је председник Одбора за израду књиге Историја југословенске адвокатуре и редактор Историје српске адвокатуре.

Вељко Губерина преминуо је у Београду 31. децембра 2016. године.

Пише Оливер ИЊАЦ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Немања Девић: **ЈОВАН РАШКОВИЋ – ПОЛИТИЧАР КОЈИ ЈЕ ДОШАО ПРЕРАНО**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

29. децембар 2025.29. децембар 2025. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Оливера Радовић: ЕКОНОМИЈА БЕСА – КАКО МЕДИЈИ ПРОИЗВОДЕ АФЕКТ

Оксфорд је за реч године, којом се много више описује стање у савременом друштву него у лексици, за 2025. годину прогласио „рејџ бејт” или мамац за бес.

Својевремено су наслови на појединим интернетским порталима код читалаца умели да доведу до разочарања и до осећаја изиграности. Кад смо освестили тај феномен „кликбејта”, који наслов користи како би привукао читаоце да отворе чланак или видео и који иза бомбастичне најаве нуди тек неку баналну тврдњу која са обећаним нема много везе, мислили смо да смо разоткрили манипулацију. А она се тек захуктавала.

ОД КЛИКБЕЈТА ДО „МАМЦА ЗА БЕС”

Технике отимања за пажњу у међувремену су знатно напредовале. Тако је Оксфорд за реч године, којом се много више описује стање у савременом друштву него у лексици, за 2025. годину прогласио „рејџ бејт” или мамац за бес. Ради се о садржају намерно обликованом тако да изнервира или испровоцира оне који га читају или гледају, да их наведе да се осете лично погођено.

Не зато што је тема нужно важна, већ зато што је бес најбржи и најсигурнији пут до клика, коментара или дељења, а онда и до већег домета тог објављеног садржаја. А такав садржај шири се брже од било ког другог, јер рачуна на тренутну реакцију, а не на промишљање. Од читаоца који трага за информацијом постајемо „корисници” садржаја чија се емоционална реакција унапред претпоставља и са којом се калкулише.

БЕС КАО МЕДИЈСКА И ПОЛИТИЧКА ТЕХНОЛОГИЈА

Бес, за разлику од радозналости, не захтева разумевање, контекст и не оставља простор за сумњу, он само тражи тренутно сврставање. Зато је вероватно и једно од омиљених средстава у политичкој и медијској комуникацији, нарочито у друштвима у којима су поделе већ дубоко укорењене. Или у друштвима где није увек лако разлучити да ли се бес с тастатура прелио на улице или је обрнуто.

У пракси, такви садржаји најчешће се везују за теме које и иначе лако производе поделу и нетрпељивост – за род, сексуалност, идентитет и мањине. Проверени окидачи беса. Није их тешко препознати ни у нашем окружењу, где се исти механизам прилагођава локалним политичким и друштвеним темама.

КАДА „РЕЈЏ БЕЈТ” ИЗАЂЕ ИЗ МЕДИЈА

Међутим, у Србији се у последње време то ипак најјасније види у начину на који се извештава о студентским протестима. „Бију децу” или „хапсе децу” у насловима медијских текстова вероватно је најбољи пример овог новодефинисаног феномена. Привид моралне јасноће постиже се потпуним брисањем контекста. То више није ни критика, већ хушкање.

Студенти су представљени као безгрешна, инфантилна маса лишена сваке индивидуалне одговорности, а свака контрареакција на њихове акције – унапред је проглашена злочином. Текстови, прилози, анализе, не само наслови, служе да мобилишу, да отклоне сваку могућност сумње.

Бес се производи плански и усмерава ка симболима – полицији, држави, „другој страни” – без намере да се испита шта се заиста догодило и зашто се баш тако догодило. У том процесу студенти су заправо средство емоционалне манипулације и изазивања негодовања и беса. И додатног учвршћивања подела које се већ одавно не заснивају на аргументима, већ на емоцијама.

РЕГИОНАЛНИ ОБРАСЦИ БЕСА

Сличан образац присутан је и у Хрватској, посебно кад је реч о Србима. Тврдње да „доносе свињски грип” или да представљају стални безбедносни и друштвени проблем немају информативну функцију. Њихова сврха није да објасне, већ да запале. Појединачни случајеви или непроверене тврдње користе се као повод за производњу колективног беса и учвршћивање старих, добро познатих наратива.

Било да је реч о језику и писму, појединачним инцидентима или политичким кризама, наратив се брзо своди на познату матрицу – Срби као провокација, Срби као проблем, Срби као стална претња, реметилачки фактор. Ћирилица се не третира као право, већ као изазивање, провокација, појединцима се намеће колективна кривица, а насиље се релативизује. Такав дискурс нема за циљ да информише, већ да произведе афект, да пробуди бес који ће се, по потреби, прелити и изван медијског простора.

То је и најопасније код овог феномена „рејџ бејта”. Који није новог датума, само је тек недавно дефинисан и евидентиран. Лако може да помери границу између медијског и реалног света. Не остаје само у дигиталном простору, у коментарима и објавама на интернету, већ се та клица лако прима и у стварном окружењу.

Преносимо П-портал

Пише Оливера РАДОВИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Ђорђе Матић: **ПУШКИН ИЗА ДАСАКА – СТУДИЈА О ИДЕОЛОШКОМ ИЗОКРЕТАЊУ**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

26. децембар 2025.26. децембар 2025. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Димитар Анакиев: РУЖИЦА ПЕТРОВИЋ И ЈУГОИСТОЧНИ КУЛТУРНИ КРУГ

Песници на истоку и југоистоку Србије врло често пишу своју поезију рукописом који није у потпуности читљив гледано из угла главних токова српске литературе. Ова културна особеност примећује се и у хаику збирци „Босиљак у градини”.

Ружица Петровић је можда типичан аутор овог, назовимо га „југоисточног културног круга”. Њено хаику стваралаштво карактерише неколико упечатљивих особина које је потребно осветлити.

Пре свега у хаику Ружице Петровић видимо да место аутора према природи није спољашње, већ унутрашње. Као такво, оно је ближе јапанској култури, него европској у којој доминира рационалан интелектуалан, концептуалан, однос према природи.

Кроз хаику Ружице Петровић природа прича сама о себи, а аутор је њен интегрални део. Погледајмо на пример хаику:

прстима
развлачим облак
у кладенцу

или

точак стаде –
људи у воденици
мељу ли мељу

или

тропска жега
само се ја
померам

Одсуство концептуалности, као на пример „зен”, уместо које је исконскост, снага корена, чини хаику Ружице Петровић елементарним, сведеним до прасупстанце. Исходиште њених хаику није логос него митос, више је то поезија емоције, него сазнања.

И управо емоционални карактер њене поезије, поунутрашњене слике природе насељене у емоционалном бићу песника, чини хаику Ружице Петровић необично оригиналном и сликовитом поезијом којом влада унутрашња, емоционална, слобода, а не рационални ред.

Погледајмо хаику:

спушта се ноћ –
у огледалу чешљам
дивљи кестен

облаци к’о вагони
из једног излете
млазни авион

загледана у гавране
градоначелница узалуд
брише образ

Овакве поетске слике можемо видети у делима најбољих јапанских песника. Јапанци су у праву када кажу да путем хаику они изражавају „дух предака”. То исто ради својим хаику и Ружица Петровић.

пролећне кише –
босиљак испред куће
освештава темељ

Избор из књиге „Босиљак у градини”

Хаику збирка Босиљак у градини, о којој пише Димитар Анакиев, објављена је у тројезичном издању – на немачком, енглеском и српском језику. У наставку доносимо краћи избор прозно-поетских целина и хаику записа из ове књиге, као и биографску белешку о ауторки. Избор је представљен на српском језику.

Ружица ПЕТРОВИЋ (1958, Ниш) Песник. Студирала руски језик и књижевност на Филозофском факултету у Нишу. Објављене књиге поезијe: Библија на длану (1992), И би ружа (1994, 2002), Обистињења (2001), Сва моја ја (2014), (С)тиховање (2017).

Песме објављивала у часописима и листовима; заступљена у зборницима и антологијама у земљи и иностранству. Добитник више књижевних награда за стваралаштво. Превођена на бугарски, грчки, немачки, енглески и италијански језик.

Покренула школу креативног писања „Преко трња до звезда” (2013), манифестацију „Сретења” (2014), као и поетску манифестацију „Ивањски венац” у Миљковцу (2015). Добитник Награде „Мисаоник” у Сремској Митровици (2016). Члан Удружења књижевника Србије, председник Друштва уметника „Слава”. Живи у Нишу.

ПРВИ ЧАС

После кратког представљања предавач радионице за креативно писање „На трагу” подели нам папире да запишемо тренутне мисли.

Отварам очи. Моја глава локомотива, покреће је возовођа. Улазе путници са пртљагом. Гласови се надјачавају. Прва класа, друга класа, кушет. Моје тело јури. Ћи-ху, ћи-ху, ћи-ху-ху…

Немо седим у углу, погледам говорнике на трен, а онда тишину разби шкрипа оловке по папиру.

прва мисао –
у градини нарастао
босиљак

НА ОБАЛИ

Облуци из дланова лете. Одбацују се од воде и завршавају на дну уз цику деце на обали. Пљешћу ручицама док ветар преко њихових глава разноси већ жућкасто лишће топола. Између две обале, као разапета чипка, плутају боје. Таласи заљуљају облаке и све се стапа руменилом сунца на заласку. Задрхте гране и невидљиво јато врабаца надјачава хук реке.

стрчим до реке
окупам се и
затварам лето

ОЖИЉЦИ

Узалуд покушавам да сместим џак у оставу. Попуњена и она. Истресем ли џакове да одвојим битно од небитног, мирис устајалог надражиће ми ноздрве, затвориће бронхије. Да бих могла да дишем одлучим да са џаковима избацим и бележницу са садржином свих џакова. Чиним то по угледу на зубара који избацује сваки извађени зуб.

Из ординације, у пролазу, запахне ме мирис чистог. Очи се испуне белином зидова који се виде кроз чисте прозоре. Сва чула усмерена ка зубарској ординацији подсетише, зуби је више не боле, сви су бачени у канту за смеће и завршили ко зна на којој депонији.

Наједном почињем да кијам. Поглед ми пада на пожутелу фотографију која испаде из последњег џака: леп сунчан дан. На гранама и лишћу заиграно сунце. Све мирише на живот и принову…

Зубар подиже фотографију са земље. Рука му задрхта. Велике су неправде, али и зуб боли, боли па се извади са кореном. Све што је кварно и нездраво једнога дана крши на депонији, свако зло изједа, изједа и на крају поједе само себе.

Потапша ме по рамену и настави својим путем мрмљајући за себе. Не боли га што је изгубио сво имање у налету злог и неправедног рата. У овај град стигли су са новим животом у рукама…

од касетне бомбе
из труднице крв улицом –
узалуд је буде

Пише Димитар АНАКИЕВ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

**САМ У ГОМИЛИ ИЛИ СТВАРНИ СВЕТ ГОСПОДИНА Р. С.** – Критички осврт на књигу „СÂМ” Драгана Ј. Ристића

ОДАБЕРИ ВИШЕ

24. децембар 2025.24. децембар 2025. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

QR код са инструкцијама за уплату на динарски рачун Друштва: 105-0000002104723-75 код АИК банке

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

ЛЕМИ КИЛМИСТЕР – ИКОНА РОКЕНРОЛА КОЈА ЈЕ ЖИВЕЛА ДА ПОБЕДИ

Данас се навршава осамдесет година од рођења Ијана Фрејзера Килмистера, човека кога је свет упознао под једноставним именом Леми. За историју рокенрола он је икона, за музику мера непомирљивости, а за велики део српске публике доказ да нисмо били ни културна провинција нити публика другог реда, већ савременици истог оног звука који је одзвањао клубовима Лондона, Детроита и Лос Анђелеса.

Леми није био музичар који тражи разумевање. Није га ни добијао. Али био је обасипан оним што му је било важније: поштовање нас који смо у његовој музици препознавали истину без улепшавања.

Mоје сведочанство није биографски преглед, више је покушај да осветлим зашто је Леми, пре него многи други, остао жив у памћењу и зашто је његова веза са публиком у Србији била дубља него што се на први поглед чини.

ОД ПОСЛЕРАТНЕ ЕНГЛЕСКЕ ДО РОКЕНРОЛА

Леми је рођен 1945. године у Бурслему, индустријском делу Стоук-он-Трента, у Енглеској која је из рата изашла као победник, али прецизности ради, као исцрпљени победник. Отац га је напустио док је још био беба, бежећи од одговорности старања о детету у таквим тешким оклоностима. Леми детињство проводи у радничкој средини, без романтике и без илузија.

Тај социјални код који је сурово учитан у његове гене учинио је да буде директан, груб, без сентименталности и остане са свим тим до краја. Преломни тренутак у Лемијевом животу био је његов сусрет са Битлсима у ливерпулском Каверн клубу.

Леми је касније говорио да му тај концерт није само отворио врата музике, него да му је показао како је ипак могуће да се побегне од предодређености и предвидљивости. Научио је да свира гитару слушајући њихове плоче, радио је физичке послове и свирао у локалним бендовима, али без велике стратегије и без другог плана осим да ради то што зна.

ПРЕ МОТОРХЕДА: ПУТ БЕЗ КОМПРОМИСА

Током шездесетих за Лемија су то биле године током којих је изучавао школу преживљавања. Свирао је у више бендова, мењао улоге, имена и градове, све док није завршио у свемирском рок саставу Хоквинд.

Иако није био класичан басиста, његов гласан стил, агресиван и вођен ритмом променио је звук бенда. Песма „Силвер машин” постала је хит, али Леми није био човек за компромисе и млаке сараднике. Отпуштен је из бенда 1975. године и тај тренутак, који би за многе значио крај, за њега је био стварни почетак.

Звук који је дефинисао историју рока: Чувена Ace of Spades у оригиналној постави групе Motörhead из 1980. године.

МОТОРХЕД: БРЗИНА КАО СТАВ

Моторхед није настао као пројекат, заправо то је била реакција. Леми је хтео бенд који ће да свира брже, гласније и искреније од свега што је до тада постојало на сцени. Његов бас није био пратња, био је тешко наоружање. Његов глас је понајмање био леп, али је био истинит. Моторхед је стајао пред оним што су сами створили – на раскршћу рока, панка и хеви метала, а да не припадну ниједној од тих етикета.

Успех са албумом Ејс оф спејдс и живим издањем Но слип тил Хамерсмит учинио је Моторхед једним од кључних бендова британске сцене почетком осамдесетих. Али добри Леми никада није прихватио улогу звезде. Остао је на страни оних који су свирали и слушали музику без позе, без дистанце и без лажног ауторитета.

ЛЕМИ И СРБИ: ПРЕПОЗНАВАЊЕ БЕЗ ПОСРЕДНИКА

Лемијев однос са овим простором не може да се сведе на куриозитет. Његов први долазак у Југославију средином шездесетих, као члана бенда Рокин викерс, био је културни преседан. Свирали су тада и у Нишу, иако рокенрол у тадашњој држави још није био широко прихваћен, публика је већ врло добро знала шта слуша и зашто.

Каснији доласци са Моторхедом, укључујући и концерт у Београду 2002. године, показали су да је српска рок и метал публика Лемија доживљавала као свог, а то је било заиста веома важно. Није он био прихваћен као странац, ни као икона са плаката, него баш као неко ко носи исти крст – отпор према наметнутим улогама, гађење према лицемерју и гаји искрену потребу за слободом без превода.

За разлику од многих музичара са запада који су Србију посматрали као егзотику или политичку фусноту, Леми је овде препознавао људе сличне себи. Нормалне, како је умео да каже. То препознавање било је обострано и трајно. Наравно и српска ракија је говорила двадесет језика.

Рокенрол без посредника. Бина и публика на истој страни.

ЛИЧНИ ЖИВОТ И МИТ

Леми је живео живот који је лако митологизовати, а тешко разумети. Алкохол, цигарете, дрога и бескрајне турнеје били су део његове свакодневице, али никада поза. Он није продавао скандал, већ је живео без извињења, свестан да рокенрол није безбедан простор. Није случајно што је и у Београду тај судар између бине и публике понекад прелазио меру јер Леми није тражио контролисану оданост, већ суочавање.

Контроверзе које су га пратиле током каријере, укључујући и његову колекцију војних артефаката, често су погрешно тумачене. Међутим Леми није био идеолог, него је био опседнут историјом као сведочанством људске глупости која се циклично понавља.

Политички, Леми је био анархиста у најширем смислу речи – против расизма, против ауторитета, против наметнуте моралности. Религији није придавао значај, верујући да одговори, ако постоје, долазе касније. Кад се оде Богу на истину.

НАСЛЕЂЕ КОЈЕ ТРАЈЕ

Леми је преминуо пре пуне деценије, 28. децембра 2015. године, а Моторхед је престао да постоји тек онда када је он отпутовао у вечност. Његово наслеђе не мери се данас ни споменицима, астероидима или наградама, оно је опипљиво кроз утицај на генерације музичара и слушалаца који су у његовој музици пронашли потврду да није потребно бити прихваћен да би био искрен и истинит.

Његов мото: „Рођен да изгуби, живео да победи” није био слоган, то је кад боље размислим резиме једног живота – његовог. За нас, Србе, Леми остаје важан јер нас је видео онаквима какви јесмо као део истог света, истог звука и исте побуне.

Рокенрол, у свом најчистијем облику, увек је био управо то.

Motörhead – Life’s A Bitch

Пише Далибор ПОПОВИЋ ПОП

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Ђорђе Матић: „**ОД СТУДЕНОГ ДО НОВЕМБРА**”

ОДАБЕРИ ВИШЕ

22. децембар 2025.22. децембар 2025. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Зоран Шапоњић: НА ШТА СМО СВЕ ПРИСТАЛИ – ТРИ ГОДИНЕ ОД ПОСЛЕДЊИХ СРПСКИХ БАРИКАДА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

„Схвата ли ико да смо пре три године, макар овде на северу, од Митровице до Јариње, од Звечана, преко брда, до Јагњенице, Зубиног Потока и Брњака били слободни – да је ово била слободна територија, а да смо сада окупирани?”

КАД СУ БАРИКАДЕ БИЛЕ СЛОБОДА

Три године од уклањања последњих српских барикада на Рудару, а мештани севера КиМ још тада су некако знали да су то последње барикаде и да ће их Куртијеви специјалци, кад их уклоне – по северу и „југу ловити као зечеве”. Сваки разговор са пријатељима са Рудара, са Јагњенице, Дудиног крша, Јариња или Брњака – тежак је као црна земља.

Много је више питања него одговора, боли свака реч, свако слово је на ивици суза.

„На самом почетку, не мислим ту на нас Србе са Косова и Метохије, јер ко нас шта пита – него на све Србе, на нашу Србију, пристали смо на прелазе, а у ствари то је била граница, на Јарињу, на Брњаку, на Мердару, на Белој Земљи… Пристали смо да тамо подигну објекте, да ставе рампе, да доведу царинике, своје полицајце…

Па смо после полако пристали на таблице, па на косовске личне карте и пасоше, нисмо се много бунили и кад су почели да нас зову Косоварима, па смо пристали, не мислим ту на нас са Косова, јер ко нас шта пита, него на све Србе, да нам укину динаре, па да нам укину банке, па после тога да нам укину, једну по једну све институције Србије”, прича ми пре који дан пријатељ из Северне Митровице, са којим сам дане и дане проводио под једним шатором на Рудару, крај бурета са наложеном ватром, оно кад су тамо биле барикаде.

И кад је тамо још била слобода.

Па наставља монолог:

„Још пре тога пристали смо да оскрнаве оно што нам је најсветије, гробове предака, да од споменика праве тротоаре и плочнике по својим двориштима, па смо пристали да отварају гробове, да кости наших мученика бацају псима да их пси развлаче… Пристали смо да нам скрнаве цркву по цркву, манастир по манастир, светињу по светињу, они су бацали крстове са наших светиња, поткопавали темеље, а ми смо писали саопштења, оштра да оштрија не могу да буду…

Пристали смо да нам прекрече оне мурале у Северној Митровици на којима смо се клели да ‘одавде нема назад’, ону слику по којој смо се распознавали на којој су мученици са Кошара, ликове нашег патријарха Павла који је био тапија нашег опстанка, митрополита Амфилохија који је, кад нико није смео ишао по Косову, од села до села, сахрањивао и држао опела побијеним нашим мученицима… Они нас понижавају, ми пишемо саопштења…”

КОРАК ПО КОРАК – ДО ТИШИНЕ

Наши разговори, када причамо о барикадама, о крсту на Рудару, о ноћима на Јарињу и Брњаку, на отвореном, под шаторима, крај металних буради у којима је наложена ватра кидају утробу и њему и мени.

„Шта је остало од нашег поноса, не мислим ту на нас Србе на Косову и Метохији, код нас га можда још и понајвише има, јер свако ко је остао овде, ко 25 и по година трпи ову тортуру и терор је, рекли би некад, народни херој, мислим на нас Србе као народ? Некад смо до последњег били спремни да бранимо мост у Митровици, дизали барикаде, спавали на барикадама, били спремни да се бијемо до последњег, гинули људи у улици крај моста, сад нам направише мост, отворише га, а ми пишемо саопштења.

Некад њихови специјалци нису смели да нам приђу, сад нам седе под прозором. Наше мајке и сестре, девојке и ћерке не могу увече на улицу, а да им комшије којих је сваке вечери пуно шеталиште и који долазе са оне стране Ибра не добацују, провоцирају их, вређају…

Они вређају, ми ћутимо. До пола шеталишта у Митровици су њихови локали, отети један по један, догодине ће сви бити њихови… Колико су станова за ово пар година отели по Митровици, Зубином Потоку, Лепосавићу”, ређа мој пријатељ са барикада чињенице, једну по једну.

Прича, косовски специјалци му седе под прозором куће сваке вечери. Не може до Звечана, пар километара магистралом, да га не заустави патрола, да га не претресу, ако су добре воље пусте га, ако нису, мало га малтретирају, чисто да се зна ко је власт и ко држи пушку у руци. Кад се из Звечана враћа кући, на улазу у Северну Митровицу дочека га табла на којој нема ћирилице него му на албанском желе добродошлицу у његов град, а кад одлази из града, на албанском му желе срећан пут.

СВАКОДНЕВИЦА ОКУПИРАНИХ

„Сада су наши градоначелници и одборници у зградама општина нашли иконе побацане у смеће, ископане очи светаца, да се десеторо нас окупило у Митровици, у Звечану, барем у Београду ако овде не може, да кажемо да то тако не може, да то није нормално, ни за толико нисмо били у стању да учинимо. Било само саопштење. Пристајемо, навикавамо се, а иза сваког њиховог непочинства дође следеће, још горе, још понижавајуће – нама још теже. И, томе нема краја”, прича.

У свему томе, поломљени шифоњери и фиоке, столице и фотеље по зградама општина, разбацано смеће, нагорели паркети, најмањи су проблем, вели. Све се то да поправити, очистити, уредити и уљудити.

„Проблем је што је то порука нама Србима. Свака икона бачена на под удар је наш образ, на нашу част, на све оно људско, човечанско што је у нама још остало. Није то учињено случајно, то је њихова политика, икона на поду значи да је то њихова земља, да ми овде нисмо добродошли, да можемо да се спакујемо и да идемо. То они нама поручују.

И сами себи кажу, ако Срби ћуте на оскрнављену цркву, на разорено гробље, на иконе побацане у смеће, онда ћемо ми да идемо даље, да их још више притискамо, понижавамо, то је њихова политика”, причамо, по сат понекад, у ствари више ћутимо.

Прихватили смо, понавља, њихове регистарске таблице, њихове личне карте, прихватили смо њихове ознаке на албанском на путевима, навикли се да гледамо порушене споменике по гробљима, навикли се на специјалце под кућним прозором, навикли да нас хапсе, затварају, суде, пресуђују, на све смо се навикли. На све пристали.

ПИТАЊЕ КОЈЕ СЕ НЕ ИЗГОВАРА

„Хоћемо ли сутра кад нам отму школе и болнице, и на то пристати? Хоћемо ли се навићи да нам деца иду у школу, а на школи застава Косова, у учионици слика Адема Јашарија? Да тамо уче да су терористи УЧК ослободиоци а да су наше цркве у ствари њихове? Шта нам гарантује да и то неће проћи поред нас као што пролази све ово што нам се годинама дешава.

Схвата ли ико да смо пре три године, макар овде, на северу, од Митровице до Јариње, од Звечана, преко брда, до Јагњенице, Зубиног Потока и Брњака били слободни, да је ово била слободна територија, а да смо сада окупирани? Да ли ико разуме, схвата, шта нам се догодило, где живимо, шта нас чека?

Објаве на телевизији да је за пар година КиМ напустило десет, петнаест посто, а вероватно много више Срба, и ми ћутимо. Све то прође мимо нас, нико бар реч да каже”, чињеницу по чињеницу набраја мој друг са барикаде.

Каже, 25 година није помислио да оде, да покупи жену и децу, да стави катанац на кућу и просто оде. Сад га и то питање копка. Разара му душу. Намеће му се и дан и ноћ. Не сме да га помене ни жени ни деци која су одавно одрасла.

А, зна да сви о томе мисле, свако за себе.

„Шта је нагоре? Понижења којима смо изложени и стање са којим се суочавамо, а у коме нема ни труна наде. Двадесет пет година, из дана у дан, из недеље у недељу само је горе. Испада да је стање од пре четири-пет година било песма за ово како нам је сад.

Деца су ми одрасла у овом безнађу, не верујем да ћемо дозволити да нам и унучад расту са албанским специјалцима под прозором. Често размишљам, колики ли су, какви ли су греси нас Срба овде, свих Срба кад смо овако дочекали. Или је ово само искушење од Бога, а он искушава оне које воли, оне у које се нада.

И раније је било тешко, нису наши преци живели и свили и кадифи, него су се борили, нису одустајали, питање је јесмо ли ми дорасли овом шта нам се дешава и спрема”, прича ми пријатељ са Јариња и Рудара и вели, пост је, а сваки пост донесе још теже искушење – „немој ово писати”.

„Можда сам ти рекао и нешто што није требало, понесу ме емоције”, каже ми.

А Божићни пост само што је почео, кад он прође, неће дуго, долази Васкршњи, још тежи и долазе нова искушења. За оно мало страдалног народа што је остао на Косову и Метохији, и за нас који све то гледамо онако, са стране, гледамо, а не тиче нас се много.

Чак нам је и досадило.

Пише Зоран ШАПОЊИЋ

Преносимо РТ БАЛКАН

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

ОДАБЕРИ ВИШЕ

19. децембар 2025.19. децембар 2025. гледишта.срб

МИЛЕВА МАРИЋ АЈНШТАЈН – БРИЉАНТНА СРПКИЊА У СЕНЦИ ЗАТУЦАНЕ ЕВРОПЕ

Данас обележавамо 150. годишњицу од рођења Милеве Марић Ајнштајн, истинског генија чији је допринос науци дуго остао у сенци Алберта Ајнштајна, њеног бившег мужа због којег јој је живот био испуњен тријумфима, али и горчином.

СЕТИМО СЕ ЗАБОРАВЉЕНЕ ХЕРОИНЕ

Да одмах поставимо сведочење онако како јесте, није Милева била супруга генија, него је њен бивши муж, разбарушени несрећник, имао поред себе генија за физику и математику и то доказаног још у време кад су жене ретко где имале приступ високом образовању.

Као поносна Српкиња, Милева симболизује борбу за равноправност пред патријархалним ограничењима у европским оквирима. Данашње генерације, посебно младе жене у областима наука, технологија, инжењерства и математике треба да се угледају на њу као на славни пример да интелигенција и рад не познају границе по полу.

Навешћемо само неке од чињеница из њеног живота, доприносе и наслеђе, подсећајући све зашто Милева сасвим оправно заслужује значајно место у историји науке.

РАНИ ЖИВОТ: ИЗВОРИШТЕ ТАЛЕНТА У СРПСКОЈ ПОРОДИЦИ

Милева је рођена у Тителу, варошици на југоистоку Бачке на северу Србије, која је тада била део Аустро-угарске. Њена породица била је имућна и образована. Њен отац Милош Марић, српски официр и земљопоседник, и мајка Марија, домаћица, подржавали су њену жељу за стицање знања од раног детињства.

Показивала је изузетан таленат за математику и физику још као дете. Према сведочењима оних који су је познавали, са само пет година је научила да чита и пише, а касније је познавањем градива надмашивала све вршњаке у школи.

У то доба, образовање девојчица било је ограничено, али Милош је инсистирао да његова ћерка добије најбоље могуће школовање. Похађала је основну школу у Тителу, потом Женску гимназију у Новом Саду, а затим и гимназију у Сремској Митровици, где се истицала изузетним успехом.

ОБРАЗОВАЊЕ И УЛАЗАК У ЕВРОПСКУ НАУКУ

Кад је имала 15 година, породица се сели у Румбурк, у данашњој Румунији, али Милева је тражила још више. Са 16 година, уписала је Вишу девојачку школу у Загребу, где је као једина девојчица похађала часове физике, предмет који је тада био резервисан за дечаке.

Њени учитељи били су запањени њеном способношћу да решава сложене проблеме, а она је постизала највише оцене. Специјалну дозволу да похађа Мушку краљевску класичну гимназију у Загребу добила је 1894. године, где је матурирала са одличним успехом. Ови кораци били су за то доба дословно револуционарни.

Милева је рушила стереотипе, доказујући да су жене равноправне у науци. Њен отац, поносан Србин, видео је у њој будућност народа, и подржавао је њену одлуку да студира у иностранству. По одласку у Швајцарску, Милева је најпре уписала студије медицине на Универзитету у Цириху, које је напустила након само једног семестра и са 21 годином, 1896. године, уписала Политехничку школу, као једна од првих жена на модерним студијама физике и математике. У класи од пет студената, била је једина жена, и брзо се истакла својим знањем и интелигенцијом.

Нове генерације треба да знају да је Милева била симбол еманципације у ери кад су жене широм света биле везиване искључиво за кућне послове, док је она путовала, учила језике – немачки, француски, енглески… и борила се за своје место у свету мушкараца. Њен српски идентитет био је јак, одржавала је везе са родним крајем, писала писма на српском и поносила се својим пореклом.

СУСРЕТ СА АЈНШТАЈНОМ: ЉУБАВ И САРАДЊА

На Политехници, Милева је упознала Алберта Ајнштајна, колегу са студија. Њихова веза отпочела је као интелектуална сарадња. Заједно су расправљали о физици, читали књиге и решавали проблеме. Алберт је био фасциниран њеном оштроумношћу. У писмима јој је писао: „Како сам срећан и поносан кад завршимо неки посао заједно!”

Љубав се родила, али није била лепршава. Милева је остала трудна 1902. године, пре венчања, вратила се у Србију и родила ћерку Лиезерл. Судбина тог детета је трагична јер је вероватно преминуло од шарлаха који је тада владао.

Венчали су се 1903. године у Берну, где је Алберт радио у патентном заводу. Милева је напустила студије због трудноће, али није престала да се бави науком. Имали су двојицу синова Ханса Алберта, рођеног 1904. и Едуарда, који се родио 1910. године. Овај брак је био спој љубави и интелектуалне сарадње, али и напетости јер је Алберт био непоуздан муж, а Милева је одржавала равнотежу између мајчинства и истраживања.

ДОПРИНОС НАУЦИ: КОНТРОВЕРЗНИ ПАРТНЕР У РЕЛАТИВНОСТИ

Најконтроверзнији део Милевиног живота је њен допринос Ајнштајновим открићима. Алберт је 1905. године, која је за њега била annus mirabilis, објавио четири револуционарна рада, укључујући специјалну теорију релативности. Многи истраживачи верују да је Милева била кључна. Поред тога што је била бољи математичар, она је прегледала све његове радове, кориговала грешке и доприносила новим идејама.

У писмима, Алберт је увек говорио о „нашој теорији” и „нашем раду”. Један њихов пријатељ, Абрахам Јофе, тврдио је да је видео оригиналне рукописе са оба имена. Милева је помагала у математичким прорачунима за релативност, фотоелектрични ефекат и брауново кретање.

Ипак, њено име није наведено у публикацијама, постала је жртва патријархалног система где жене нису имале равноправан статус. Неки научници, попут Евана Хариса Вокера, тврде да је Милева коауторка, док други то оспоравају због недостатка директних доказа. Кад је Алберт добио Нобелову награду 1921. године, обећао је новац Милеви као део разводне парнице, што неки виде као директно признање њеног доприноса.

Млади у данашњем времену и то треба да знају. Ова дебата сведочи како су и у тобоже „еманципованом свету” женски доприноси били маргинализовани у историји науке, као у случајевима Росалинд Франклин или Аде Лавлејс.

ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ, РАЗВОД И БОРБА

Милевин брак се погоршао кад је Алберт отворено доказао сву своју нелојалност и имао аферу са рођаком Елзом, после чега је, нимало чудно, Милева још дуго патила од депресије. Ипак, развели су се 1919. године, након 16 година брака.

Милева је добила старатељство над синовима и новац од Нобелове награде, али њен живот је био тежак. Ханс Алберт постао је успешан инжењер, међутим Едуард је боловао од шизофреније, што је исцрпљивало Милеву емоционално и финансијски.

Живела је у Цириху, радећи као приватни учитељ, али ју је неретко пратило сиромаштво.

Прилика да се подсетимо на жену која је допринела развоју савремене науке почетком 20. века

НАСЛЕЂЕ: ИНСПИРАЦИЈА ЗА БУДУЋНОСТ

Милева је преминула 4. августа 1948. године у Цириху, у 72. години живота, након можданог удара. Сахрањена је скромно, али њено наслеђе расте. Данас је она поносни симбол у науци, а славе је књиге, филмови и приређују се изложбе у њену част. У Србији, улице и школе носе њено име, а поводом 150. годишњице, коју обележавамо данас, прилика је да се подсетимо њеног српског порекла јер је и она одржавала везе са породицом у Србији и била поносна на своје корене.

Милевин живот остао је обележен радом који није добио јавно признање, и биографијом која је дуго била сведена на фусноту у туђем делу. Данас, кад се њено име све чешће враћа у историјске и научне расправе, постаје јасно да је реч о личности чији интелектуални пут заслужује самостално место.

Подсећање на велику Милеву Марић Ајнштајн представља чин историјске истине и културне одговорности, без накнадних митологизација, али и без даљег прећуткивања.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Леон Ћеванић: **ЧУВАРИЦЕ КУЋЕ И ИДЕНТИТЕТА**

ОДАБЕРИ ВИШЕ