Данас, на рођендан легендарног нишког фоторепортера Душана Митића Цара, часопис „Гледишта” званично отвара конкурс за годишњу награду која носи његово име. Више од обичног признања, ова награда је светионик за професију која истину тражи кроз објектив.
Душан Митић Цар (1953-2021)
У време кад је визуелна култура преплављена брзим и површним садржајима, награда „Душан Митић Цар” настоји да препозна стваралаштво фоторепортера који не скрећу поглед. Од данас је активна платформа фоторепортер.орг, путем које професионални фотографи из Србије и региона могу пријавити своје радове и постати део ове важне хронике нашег доба.
Три израза, један тренутак истине
Конкурс је фокусиран на три кључне категорије уметничког израза, оне у којима је Цар оставио свој најдубљи траг:
Лајф фотографија: За кадрове који бележе непатворени живот и свагдашња људска искуства.
Сценска фотографија: За мајсторство у хватању динамике и емоције уметничког тренутка.
Црно-бела фотографија: За снагу чистог израза, где светлост и сенка говоре више од боја.
Поред ових категорија, живимо за тренутке који заслужују посебан наклон. Повеља „Царски рез” додељиваће се за животно дело у изузетним приликама – фоторепортерима чије стваралаштво деценијама исписује визуелну историју и оставља неизбрисив траг у нашој култури.
Како се пријавити?
Процедура је поједностављена и прилагођена професионалцима. Све информације о условима учешћа, техничким спецификацијама и Правилнику доступне су на адреси фоторепортер.орг. Аутори се пријављују путем контакт форме, након чега добијају детаљна упутства за слање својих дела.
Кључни датуми:
Пријем радова: од 9. марта до 1. октобра.
Објава одлуке жирија: 23. октобар, на годишњицу Царовог одласка у вечност.
Свечаност уручења: Термин ће бити накнадно објављен.
Зашто је ово важно?
Душан Митић Цар је био посвећени фотограф, тихи сведок и лирски приповедач наше стварности. Његови кадрови данас нису само историја, него доказ да добра фотографија чува достојанство тренутка. Позивамо све колеге, хроничаре нашег времена, да својим објективима наставе ту традицију.
Јер, на крају крајева, важно је само оно што остане у фокусу.
Данашњи датум, 6. март 2026. године, у аналима наше културе не стоји само као подсетник на проток времена, већ као симбол једног века који је почео рођењем човека који ће постати еталон за укус, меру и господство.
Бранко Плеша није био само глумац; он је био појава која је приморавала околину да се усправи, да пази на изговор и да поштује тишину. Док обележавамо стоту годишњицу његовог рођења, суочавамо се са питањем: шта је то Плешу чинило толико другачијим од свих осталих велемајстора наше сцене?
Одговор лежи у његовој способности да помири две наизглед супротстављене ствари – строгу интелектуалну дисциплину и дубоку, готово органску емоцију. У времену кад је југословенски глумачки израз често био синоним за експлозивност, зној и вику, Плеша је донео „западњачки” сфумато. Он је био архитекта тишине. Знао је да је пауза између две реченице често важнија од самих речи, и да се највеће истине не саопштавају грађанима са барикада, него се шапућу у самоћи сопствене савести.
Бранко Плеша 1926 – 2026
АРХИТЕКТУРА ГЛАСА И ГОСПОДСТВЕНЕ ДИСТАНЦЕ
Ако бисмо Плешин допринос посматрали кроз призму науке о уметности, његов највећи изум била је дикција. Код њега није било случајних гласова. Свако „р” и свако „с” имало је своју тежину и своје место у простору. Та прецизност му је омогућила да постане водећи глумац Југословенског драмског позоришта у његовим најсјајнијим данима.
Када би Плеша закорачио на сцену, публика би невољно утихнула, не зато што је он то захтевао ауторитативношћу, већ зато што је његова појава одисала оним што бисмо могли назвати „природном аристократијом”.
Та дистанца коју је одржавао, како на сцени тако и у приватном животу, није била плод ароганције. Напротив, то је био његов начин да заштити светост уметности којом се бавио. За Плешу глума није била „тезга” нити забава за масе; она је била свештенички позив. Управо та доследност изнедрила је надимак по којем га и данас, век касније, памтимо – Господин Глумац. Он је био човек који је и у најобичнијем капуту изгледао као да носи краљевску одору, не због кроја тканине, већ због кроја сопствене душе.
МОРАЛ У РАТНОЈ ПРАШИНИ: ПУКОВНИК ЛУКИЋ
Иако су многи великани тог доба градили своју славу на ликовима харизматичних бунтовника, Плеша је у култном филму Марш на Дрину остварио улогу која је постала темељ за разумевање српске официрске части. Као пешадијски пуковник Здравко Лукић, он није био тај који ће уз псовку јуришати на хаубице – за то је био задужен силовити Курсула у мајсторској изведби Љубе Тадића. Плешин пуковник Лукић био је нешто друго: мозак операције, човек који осећа одговорност за сваку изгубљену главу и који у хаосу рата покушава да задржи цивилизацијски ниво.
Занимљива је анегдота са снимања која описује како је Плеша градио овај лик. Инсистирао је на савршено затегнутој униформи, чак и када су око њега сви били „запечени” у прашини и блату Церске битке. Своју смиреност у кадру доводио је до тачке која је граничила са непомичношћу. Када би пуковник Лукић издавао наређење, Плеша није користио вику. Користио је ауторитет знања и унутрашње снаге.
Том улогом је доказао да је војска без културе и етике само наоружана гомила, а да је официр пре свега – витез. Чини се заувек одзвања његова реченица која и данас родољубима тера сузе на очи:
„Више не наређујем ја, ни врховна команда, ни ђенерал Степа – наређује Србија!”
Исечак из филма Марш на Дрину: Пуковник Здравко Лукић, командант 2. прекобројног пешадијског пука И позива, Комбинована дивизија
ЛИЦЕ МОЋИ И НАЛИЧЈЕ ПАТЊЕ: КАДИЈА И НЕГАТИВЦИ
Плеша је био мајстор у тумачењу ликова који су на позицијама моћи, али и оних који су ту моћ злоупотребљавали. Његова интерпретација Кадије у екранизацији Селимовићевог романа Дервиш и смрт је студија о бирократском злу.
Без иједног повишеног тона, он је успео да дочара хладноћу система који меље појединца. Гледајући га у том филму, публика осећа физичку нелагоду од те тихе, пригушене претње коју он емитује.
Такође, био је незаменљив у улогама страних официра у послератним филмовима. Док су ти ликови обично били једнодимензионалне карикатуре зла, Плеша им је давао достојанство, интелигенцију и трагику. Тиме је подизао улог сваког филма – јер што је противник паметнији и достојанственији, то је победа над њим значајнија. Он није играо „непријатеља”, он је играо Човека у вртлогу погрешне идеологије.
РЕЖИЈА КАО НАСТАВАК МИСЛИ
Кад је глумачки израз постао претесан за његов визионарски дух, Плеша се окренуо режији. И ту се видела његова скоро научна прецизност. Његове представе су биле визуелно чисте, са фокусом на текст и психологију. Није трпео јефтине трикове.
Као педагог на Академији уметности у Новом Саду, својим студентима је често говорио: „Немојте ми доносити глуму на час, донесите ми човека.” Веровао је да глумац који не чита, који не познаје музику или сликарство, не може да тумачи велике ликове.
Постоји предивна прича која каже да је Плеша на пробама често више времена проводио разговарајући са глумцима о филозофији и историји него о самој поставци сцене. Сматрао је да из опште културе произлази интуиција, а из интуиције права глума. За њега је сваки излазак пред публику био испит пред судом сопствене савести.
Радио Београд 1: Код два бела голуба – Бранко Плеша
НАСЛЕЂЕ ЗА ВЕЧНОСТ: СТО ГОДИНА ПОСЛЕ
Данас, на прагу његовог другог века, име Бранка Плеше светли јаче него икад. У ери у којој је све постало инстант – од славе до уметности – Плеша је подсетник да квалитет захтева време, да достојанство нема цену и да се истинска величина не мери децибелима, већ дубином мисли.
Његов стоти рођендан је прилика да се поново запитамо шта значи бити уметник. Бранко Плеша нам је дао одговор својим животом и делом: да то значи бити слободан, бити образован и, изнад свега, остати „господин” у свим околностима.
Зато, данас на овај 6. март, кад помислимо на њега, видећемо га вероватно онако како га је и историја запамтила: са погледом који продире кроз време и са оним карактеристичним, дубоким гласом који нам поручује да је стил заправо само друго име за карактер. Бранко Плеша остаје наш вечни савременик, мајстор који нам је показао како се живи и ствара са високо подигнутим челом.
Вест о одласку у вечност Николаја Владимировича Кољаде није обавештење о смрти великог писца, него тихи јецај позоришне реквизите услед пада читавог једног универзума који је он, деценијама, из своје даче у Јекатеринбургу, пажљиво ткао од блата, суза, јефтине вотке и најчистије поезије. Како је преводилац Новица Антић на страници Атељеа 212 на вест о смрти дирљиво приметио у свом сећању на дугогодишњег пријатеља, Кољада је пред крај осетио да овај свет више не препознаје као свој. Биће да је свет постао превише умивен и хладан за човека који је читавог живота славио „прљаву” лепоту људског постојања.
Кољада је био позоришни феномен који се најпрецизније говорећи ретко среће. У ери у којој је мерило успеха по правилу подразумевало прелазак у неку од метропола, он је изабрао да остане „градоначелник” свог Јекатеринбурга. На размеђи Европе и Азије, подигао је Кољада театар – уточиште за све оне који нису имали где, институцију која је постала синоним за ангажовано и виспрено позориште.
Његова величина није се огледала само у писању, него се одражавала у визији. Као творац Уралске школе драматургије, он није стварао небројене копије себе. Брусио је гласове младих писаца, дајући им слободу да буду оно што јесу – сирови, искрени и неустрашиви.
ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ РАЗУМЕО „МАЛЕ ЉУДЕ”
Оно што је Кољаду учинило дубоко блиским српској публици јесте његов непогрешиви осећај за маргиналца. Његови ликови, попут оних у драмама „Мурлин Мурло” или „Праћка”, нису хероји из читанки. То су људи са периферије, који животаре у скученим становима, међу мемљивим тапетама које се љуште, а сањају о великим љубавима и далеким световима.
„Николај је писао о љубави која труне, неубрана, као најслађа јабука у запуштеном воћњаку.”
Кољада је био мајстор естетике сиромаштва и безнађа – правца који је огољавао сурову стварност постсовјетског друштва, али је у тај сиви пејзаж увек убацивао зраке сунца, макар то било кроз трагикомични апсурд или вишак емоције која прелива преко ивице.
КОЉАДА И СРБИЈА: БРАТСТВО ПО „ЛУДИЛУ”
Веза Николаја Кољаде и Београда била је органска. Захваљујући пионирском раду Јована Ћирилова и преводима Новице Антића, он је овде заиста постао домаћи писац. Његове драме су се у Србији изводиле са истим жаром као и у Русији.
Зашто смо га тако разумели? Вероватно због његовог дубоког увида: „Твоји Срби су на исти начин луди као и Руси”. То је оно племенито, меланхолично и често деструктивно лудило које преживљава све историјске бродоломе. У Београду је видео исти онај пркос и исту ону тугу коју је налазио на свом Уралу.
Кључни доприноси драматургији: Праћка – болна, антологијска прича о самоћи; Мурлин Мурло – текст који је дефинисао читаву једну генерацију позоришних стваралаца; Кокошка – сурова и духовита визија позоришног живота у провинцији; Полонеза Огињског – трагикомична повест о изгубљеном идентитету, емигрантској носталгији и болном покушају повратка у отаџбину која је постала потпуно страна, а која је својевремено са великим успехом играна на Великој сцени Народног позоришта у Нишу.
ПОСЛЕДЊИ ЧИН: ЗАВЕСА
Последња порука коју је послао – да свет више не препознаје као свој, најболнија је и истинита дијагноза нашег времена. Човек који је могао да види лепоту у највећој беди, на крају је заћутао пред хладноћом овог – новог доба.
Николај Кољада је отишао 2. марта 2026. године у тишину својих јелки на Уралу, али остављајући за собом позориште које неће престати да игра. Оставио је стотине студената којима је удахнуо храброст да пишу, и публику широм света која ће у његовим реченицама и даље препознавати сопствене ожиљке.
Нека му је лака уралска земља и вечан мир од Господа. Његова „јабука из запуштеног воћњака” није иструлила – она је сада део позоришне вечности.
Роман Николе Марковића „Дуг је пут до зоре” представља јединствен књижевни палимпсест на мапи савремене српске књижевности. Након дебитантског романа „Смрт је плацебо”, којим је аутор закорачио у демистификацију егзистенцијалних страхова, Марковић овим делом доноси амбициозну синтезу историјског трилера, породичне драме и психолошког огледа о неизбежности наслеђа.
Смештен у простор Солуна – града који у српском колективном сећању фигурира као митско место страдања и васкрсења – овај роман преплиће прашњаве рукописе из Великог рата са опасним улицама модерне Грчке, суочавајући читаоца са чињеницом да историја није само скуп датума, већ живи организам који пулсира испод плочника садашњости.
Град као палимпсест: Солун између мита и стварности
Централна оса романа почива на двострукој приповедачкој путањи. У савременом току пратимо Облака, графичког дизајнера и кулинарског занесењака из Ниша, који првог јануара креће возом ка Солуну на конференцију „Тyпоцалyпсе ноw”. Оно што почиње као готово туђински бег од мамурлука и депресије „најдепресивнијег дана у години”, убрзо прераста у опсесивну потрагу за истином о прадеди Станку, војнику Моравске дивизије.
С друге стране, историјски слој романа, посредован мистериозним дневником Ирца Марфија, открива нам мање познату, често прећуткивану страну Великог рата – свет ратних профитера, солунских „апаша” и криминалних мрежа које су бујале док су честити војници на фронту крварили.
Солун у Марковићевом роману није само сценографија; он је активни учесник у драми. Град је приказан као чвориште у коме се сукобљавају различите епохе и културе. Аутор вешто мапира историјску трагедију Великог солунског пожара из 1917. године, који је уништио две трећине града и оставио преко 70.000 људи без дома.
Овај догађај служи као окидач за увођење лика Јоргоса Галаноуа, шефа подземља чија моћ превазилази ратне стихије. Солун је за Облака место где се „стари богови са Олимпа рву са православљем”, док се у позадини одвија модерна трагедија сиријских миграната који, баш као и српска војска век раније, траже спас на обалама Егеја.
Језички кодови и културно наслеђе: идентитет између вектора и калдрме
Лексиколошка структура романа додатно наглашава овај контраст. Марковић користи специфичне лексичке регистре – од техничког жаргона дигиталне ере (вектори, кодирање, „ако-онда” логика) до традиционалних кулинарских термина који делују као идентитетска сидра (расол, сарма, бујурди).
Локализми југа Србије и наутичка терминологија солунске луке стварају густу језичку текстуру која дочарава психолошко стање јунака заглављених између два света. Облаков поглед на свет је „векторски” јасан, али његова душа је умазана блатом калдрме по којој је некада гацао његов прадеда.
Фантоми прошлости и генеалошки обрт: смисао наслеђене трагедије
Један од најснажнијих мотива у роману је симболика одраза. На самом почетку, протагониста посматра свој одраз у бари, покушавајући да види млађег себе, што поставља тематски оквир суочавања са пролазношћу и смрћу. Смрт је, како сугерише и наслов аутортовог првог романа, „плацебо” – феномен који нас тера да делујемо, али истинска тежина лежи у животима које наслеђујемо.
Овај усуд се најјасније огледа у лику Софије Галаноу, у чијим плавим очима Облак види сукоб два универзума. Софија је наследница криминалне аристократије, девојка која покушава да се „опере наслеђа”, али коју стижу прадедовске анатеме. Њихова веза је у роману приказана кроз метафору смокве и смоквине осе – инцестуозни загрљај историје у коме мушкарци морају бити жртвовани да би се ослободио пут за будућност.
Историјски оквир је обогаћен присуством Десете ирске дивизије, која је након пакла Галипоља пребачена у Солун 1915. године. Кроз лик Марфија и његов дневник, Марковић уводи интернационалну димензију сукоба, повезујући ирску голготу на Костурину са српским страдањем на Зејтинлику. Марфијева судбина, као војника који је „заборавио на част зарад профита”, стоји у контрасту са идеализованим сликама хероја, подсећајући нас да је рат одувек био поприште и највишег чојства и најнижег бешчашћа. Прича о пуковницима Белу, Бенету и Мек Кендлу, који су остали везани за српску породицу деценијама након рата, додатно усложњава мрежу оданости која наткриљује роман.
Психолошко профилисање ликова врши се и кроз симболе грађевина. Бела кула, некадашња „Крвава кула” и затвор, у роману постаје симбол прикривене истине и место где се одвијају најмрачнији послови. Тајни тунели испод куле, који воде ка мору, метафора су за подсвест града у којој су похрањени злочини из 1917. године, али и модерне трансакције оружја за ИСИС. Лик Сергеја, Облаковог пријатеља, овде добија кључну улогу.
Кодер који се испоставља као обавештајац, Сергеј оличава модерног ратника који користи алгоритме да би спречио повратак „фантома прошлости”. Његова акција „Хоризмос” (растанак) симболично пресеца нити подземља, али не успева да избрише трагедију која је већ уписана у гене јунака.
Есејистичка нит романа води ка финалном обрту који руши границе времена. Проналазак фотографије на којој Станко Милојевић, прадеда протагонисте, грли младу Марију – Софијину прабабу коју је спасао из Беле куле у ноћи пожара – открива да је цела Облакова потрага заправо повратак сопственим коренима на најболнији могући начин.
Станков натпис „Марији. Станко” на полеђини крваве фотографије, заједно са усном хармоником која мирише на „порок и рат”, затвара круг који је почео стотину година раније. Облак схвата да је заљубљен у сопствену рођаку, а да је историја Солуна заправо генеалогија његове патње.
Закључно, „Дуг је пут до зоре” је роман о иронији властите нерешиве позиције. Никола Марковић успева да кроз призму историје покаже како се велики наративи о нацијама и ратовима увек ломе преко леђа појединца. Користећи Солун као архитипско место растанка (хоризмос), писац нам поручује да се прошлост не враћа само као фарса, већ као „крвава трагедија са високом ценом”.
Ова књига је позив на храброст да погледамо у сопствени одраз у бари и да, упркос блату, у њему препознамо вечност која нас обавезује, али и ослобађа кроз истину, ма колико она била болна. Пут до зоре је заиста дуг, али кроз Марковићеву прозу он постаје осветљен дубоким разумевањем људске судбине.
НАПОМЕНА: Овај есеј прелази 1000 речи – тачан број: 1035
Надамо се да ћете издржати.
У једном од уобичајених тренутака кад се светло с екрана одбија о зидове, а свет изван њих изгледа као заборављена, прашњава позорница. Човек не може, а да се не запита зашто се људска интересовања распламсају као ватромет да би се већ следећег тренутка угасила у дубокој тмини нашег заборава?!
Ово није тема за доконе филозофе или за студенте с катедре за социологију. Ово је интимна прича о свима нама – људима. О генерацијама које се смењују као плима и осека, ал свака са својим ритмом, својим вртлозима и својим дубинама. Уместо сувопарне анализе никад доступнијих података, пред нама је путовање кроз време које покушава да осветли феномен периодичних успона и падова колективне пажње. Укратко, што је краће могуће баш, од мириса свеже штампе и њеног шушкања под прстима, до вртоглавих алгоритама и ефемерне културе мемова.
Посебно је интригантан невидљиви међугенерацијски јаз који раздваја родитеље од деце, а баке и деке од унука. У дигиталном добу он постаје зид који изгледа све виши, грађен од оптичких каблова, сталних неспоразума и погрешних интерпретација. Усред свега тога стоји као тотем питање пажње у 21. веку. Како се она растаче у Икс свету ТикТока, Инстаграма и непресушног океана нотификација које не дају да се предахне, него стижу још и још.
ЦИКЛУС ИНТЕРЕСОВАЊА: ОД ИСКРЕ ДО ПЕПЕЛА
Интересовање се можда најбоље сагледава кроз праћења модних трендова: данас је императив, сутра анахронизам, а прекосутра се враћа као „ретро” шик. Психолози објашњавају да нас новост хипнотише јер активира лучење допамина – то је такозвани хемијски „лајк” унутар коре људског мозга који тера на још и још и још… Међутим, чим нешто постане уобичајено, оно губи ту исконску жишку за лака паљења. Е, тиме стижемо до суштине, баш где започиње игра као вечити плес између настајања, врхунаца и одумирања.
Свака генерација у овај циклус уноси сопствени пртљаг. У тим „коферима” спаковани су ратови, кризе, технолошке револуције и културни преврати. Бејби-бумери су тражили сигурност под кровом стабилности; Генерација Икс је градила свој „ко сам, шта сам, од којих сам” – идентитет на цинизму и привидима независности; Миленијалци су јурили за дигиталним утопијама и друштвеном правдом, док се трезвењаци Генерација З бори за аутентичност у свету филтера. А ту је и Генерација Алфа, која тек долази – деца којима ће вештачка интелигенција представљати оно сасвим природно нпр. ваздух који дишу.
ПЕТ ГЕНЕРАЦИЈА КАО ПЕТ УНИВЕРЗУМА
Бејби-бумери (1946–1964): Деца послератног залета. Свет су градили из рушевина, телевизор је био прозор у нови свет, а Џенис, Вудсток и Џим Морисон симболи реалног ослобађања. Тражили су равнотежу, а случајно покренули културну револуцију. Данас су заправо они чувари сећања, често најактивнији на Фејсбуку, где деле све оно што још увек памте. Са истим жаром са којим су некада лепили Панинијеве албуме са сличицама.
Генерација Икс (1965–1980): Често називана „заборављеном”, то су деца развода и првих видео-игара. Њихов амблем је карирана кошуља Курта Кобејна – глас бунта против празнине испразности. Одрастали су у сенци Хладног рата, али разапети као мост држе обале између аналогног и дигиталног подневља. Често се ту осећају заглављено између амбициозног идеализма бумера и хаотичне убрзаности својих потомака.
Миленијалци (1981–1996): Први дигитални ентузијасти. Формирани између оног фамозног 11. септембра и светске економске кризе 2008. године, сконцентрисани на екологију и инклузију. Друштвене мреже су им дале платформу, али су им и донеле први масовни „бурноут”. Они су први који су осетили како је то када паметни телефон постане продужетак руке – истраживања показују да просечан корисник додирне екран преко 2.500 пута дневно, као да непрестано игра једну старинску игрицу, звану Тетрис, сопственом пажњом.
Генерација З (1997–2012): Прави дигитални домороци. За њих свет без вај-фаја не постоји. Њихов активизам стаје у петнаестак секунди ТикТок видеа, а теме менталног здравља и диверзитета су им уписане у код. Ипак, живе у парадоксу. Они су никад информисанији, а никада дезоријентисанији. Иако се често каже да им је пажња краћа од пажње златне рибице, истина је сложенија јер су они једноставно развили бруталне филтере за небитно.
Генерација Алфа (2013–): Они не познају свет пре вештачке интелигенције. Бајке им понекад чита Алекса, а игралишта су им најчешће у виртуелним просторима. Иако се чини да се њихова пажња уситњава, можда ће управо они развити способност да у свету где се приче више не читају, него проживљавају, пронађу нову дубину кроз интеракцију – однос и живу размену.
ЕКОНОМИЈА ПАЖЊЕ: У ЗАМЦИ АЛГОРИТМА
Ерозија пажње више апсолутно није мит, то је нуспојава новог економског поретка. У свету где је (дез)информација превише, људски фокус постаје највреднија валута. Компаније као да више уопште не продају производе него тргују секундама „корисничке” концентрације.
Сваки „свип” на телефону је ново повлачења ручице на слот-апарату – надамо се да ће следећи видео бити баш, баш тај који ће нам донети нови допамински фикс премију. Ово слаби способност за дубоки, „спори” рад, али истовремено рађа нове форме преношења знања. Кратки видеи, ефектни микроесеји и рилс-лекције које трају минут, два доказ су да се пажња не губи, она се трансформише. Кључно је препознавање границе кад нам је брзина користан алат, а кад постаје патологија која спречава да се сагледа шира слика.
НОВИ СМИСАО ПУБЛИКЕ САМИХ СЕБЕ
Међугенерацијски јаз није дакле само ствар броја свећица на торти, он је питање начина на који конзумирамо стварности света. Док бумери имају стрпљења за дугачке реченице и спора приповедања, Генерација З функционише визуелно и симултано. Старији траже повратак фокусу, док млађи трагају за моделом да убрзани свет учине подношљивим.
Међутим, те границе нису непробојне. Све је више бумера који савладавају дигиталне вештине и све више младих који откривају чари „офлајн” живота и аналогних вредности. Између крутог одбијања технологије и потпуног губљења у њој, постоји простор за сусрет. То је простор у којем се знање не преноси само алгоритмом, већ и људским присуством. Замислите.
Феномен раста и пада интересовања је као бујица реке. Она непрестано тече, мења каткад своје корито или обале, али у суштини остаје иста вода, иако „Панта реи” Х2О је увек то. Ако савремени човек изгуби дубину пажње, може да је поврати проналажењем дубљег и већег смисла у ономе што свакодневно ради. Премостити јаз значи разумети ритам оног другог поред тебе. У тој заједничкој струји се вероватно крије будућност која ће нас, упркос свим нотификацијама овог света, заиста заинтересовати.
Кад је 1989. године емитована прва епизода серије Симпсонови – божићни специјал: Симпсонови пеку божићну вечеру, мало ко је могао да наслути да ће тај наизглед једноставан анимирани цртаћ постати један од најважнијих културних производа с краја двадесетог и почетка двадесет првог века. Са радњом смештеном у измишљени амерички градић Спрингфилд, серија је брзо прерасла у глобални феномен, који превазилази оквир обичне телевизијске забаве.
Симпсонови нису почели као прича о породици, већ као прича о једном граду. И тај град и данас личи на наш.
ОД КРАТКОГ СКЕЧА ДО ТЕЛЕВИЗИЈСКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ
Симпсонови су започели свој живот као кратки анимирани сегмент у емисији Шоу Трејси Улман 1987. године. Њихов творац, Мет Грејнинг, у последњем тренутку је одлучио да не користи познате стриповске јунаке, већ да на брзину осмисли једну породицу, именовану по члановима његове сопствене, уз један симболички изузетак: Барт, чије име представља анаграм енглеске речи брат (размажено дете, дериште, дерле).
Од тренутка кад је америчка телевизијска мрежа Фокс препознала потенцијал и наручила самосталну серију, Симпсонови су кренули до тад незабележеним путем, без преседана, од експерименталне анимације до најдуговечније анимиране серије у историји телевизије.
Оно што је почело као сатира и својеврсни експеримент убрзо је постало централна тачка поп-културног пејзажа савременог глобалног телевизијског стваралаштва.
СПРИНГФИЛД КАО МОДЕЛ СВЕТА
На први поглед, Симпсонови су прича о једној дисфункционалној породици о оцу лењивцу запосленом у нуклеарној електрани, мајци стубу дома са фризуром налик на споменик, двоје деце супротстављених темперамената и једној беби која више зна него што говори. И управо у тој једноставности лежи сва њихова универзалност.
Спрингфилд није стварно место, него образац било којег града широм света. Он јесте амерички, али је и као сваки други град који живи од навика, илузија, медијских слика и политичких фраза. Кроз тај простор серија сатирично обрађује готово све теме од изборних кампања и корпоративне похлепе, преко религије и образовања, до породичних односа и масовне културе.
Хумор Симпсонових никад није био само забава јер је у својим најбољим тренуцима био и успостављање дијагнозе и начин да се стварност покаже јаснијом кроз њено изобличавање.
ЛИКОВИ КОЈИ НЕ СТАРЕ ЈЕР ПРЕДСТАВЉАЈУ АРХЕТИПОВЕ
Хомер Симпсон постао је архетип „малог човека” модерног доба који је неамбициозан, импулсиван, често глуп, али суштински емотиван и одан. Његов типичан узвик ушао је у речнике, као што је и он сам ушао у наше колективно памћење.
Марџ је морални ослонац породице. Барт је вечити бунтовник, а Лиса савест серије, истовремено интелектуална, етичка и политичка, док је Меги тиха иронија свега изреченог. Око њих се грана вероватно најбогатијих галерија споредних ликова у историји телевизије. Срећемо више десетина различитих карактера од господара Бернса, карикатуре корпоративног капитализма, до Моа, трагичног власника бара, и читаве параде градских маргиналаца.
Посебну улогу у приповедачком оквиру серије има такозвана „вечитост јунака” где нико не стари јер не припадају конкретном времену, већ трајним друштвеним улогама и принципима.
КУЛТУРНИ УТИЦАЈ: ОД ТЕЛЕВИЗИЈЕ ДО КОЛЕКТИВНОГ ЈЕЗИКА
Симпсонови су из темеља променили статус анимације. После њих, више није било могуће анимиране серије посматрати искључиво као дечју забаву. Отворили су простор за читав низ остварења од Саут Парка до Фемили гаја, али ниједно од њих није достигло њихову распрострањеност и утицај.
Фразе, мемови, визуелни гегови и културне алузије из серије постали су део свакодневне комуникације. Истовремено, серија је изградила читаву индустрију од филмова, књига, игара, тематске паркове и академске студије. Није случајно што је часопис Тајм својевремено прогласио Симпсонове најбољом телевизијском серијом двадесетог века.
Пре него што се појаве ликови, постоји простор. Спрингфилд као место где сатира настаје из свакодневице.
Један од најчешће помињаних феномена серије јесу њена наводна „предвиђања” будућих догађаја. Од политичких обрта и спортских исхода до корпоративних спајања, Симпсонови су више пута „погодили” стварност. Ипак, реч је мање о видовитости, а више о дубоком разумевању механизама развоја догађаја савременог друштва. Кад се свет понаша предвидљиво у својој апсурдности, сатира постаје најпрецизнији облик анализе.
Али како то већ бива … ниједан дуготрајан културни феномен није без спорова. Од оптужби да „подрива породичне вредности”, преко реакција на културне стереотипе, до питања идентитетских политика тако су и Симпсонови често били на мети оштре критике.
Повлачење појединих епизода, промене у глумачкој постави и унутрашње корекције показују да серија, иако дуговечна, није статична. Она се, понекад споро и несавршено, прилагођава новим етичким и друштвеним нормама.
ИСМЕЈАВАТИ СВЕТ ДА БИ СЕ ПРЕЖИВЕЛО
Са више од три и по деценије емитовања, Симпсонови су дословно постали културна институција. Њихова тајна није само у томе што су увек савремени, него што умеју да буду и анахрони јер памте прошлост док коментаришу садашњост.
Можда и нису увек оштри као у свом златном периоду, али њихово место у историји и културном наслеђу човечанства је обезбеђено. Одавно нису само телевизијска серија, него хроника једног доба, енциклопедија поп-културе и сатирична, искривљена стварност у којој се често препознајемо.
Док год постоји потреба да се свет исмеје да би се разумео, породица из Спрингфилда имаће шта да каже. А ако једног дана и предвиде сопствени крај, вероватно ће га дочекати уз смех.
Нушићевским заплетом почињемо. Драги читаоци, да ли сте некада видели Мелбурн? Нисте? Е, добро, замислите онда Мелбурн, ал тамо некад средином седамдесетих. Још за то време, уобичајена градска врева прометне Свонстон улице изненада бива прекинута нечим што не личи ни на шта до тада виђено. На задњем делу камиона са отвореном платформом, петорица омладинаца у фармеркама и школским униформама праве буку која ће дефинисати наступајућу епоху. Иза њих, тројица гајдаша из трупе Ратс оф Тобрук Пипе Банд дувају у мехове, пркосећи гравитацији, али и законитостима дотадашње поп културе.
Тог 23. фебруара 1976. године, група АЦ/ДЦ је снимила видео спот за песму Ит’с а Лонг Wаy то тхе Топ (Иф Yоу Wанна Роцк ‘н’ Ролл). Оно што је тада изгледало као луцидна маркетиншка идеја за емисију Цоунтдоwн, данас, тачно педесет година касније, стоји стамено као гранитни споменик у историји популарне музике.
За потпуни доживљај: слушај гласно док откриваш причу иза легендарног рифа
ЈУБИЛЕЈ ЈЕДНЕ РОК ХИМНЕ
Ова песма, са њиховог међународног деби албума Хигх Волтаге, без претеривања представља егзистенцијалистички менифест музичке индустрије. Текст који је написао покојни Бон Скот је брутално искрен извештај о тешком путу до славе, препуном „пљачки, туча и сломљених костију”.
Значај ове композиције потврђен је 2001. године кад је Удружење аустралијских извођача уврстило и њу међу десет најбољих аустралијских песама свих времена. Ова песма пратила је и излазак на бину током једне од новијих турнеја чувеног бенда Металика. Ипак, оно што је учинило бесмртном није само риф Ангуса Јанга, има и до смелости да се у срце хард-рока убаци инструмент који потиче из потпуно другачијег цивилизацијског регистра – гајде.
АЦ/ДЦ: ГЛОБАЛНИ ФЕНОМЕН И СРПСКИ „ВИСОКИ НАПОН”
Утицај групе АЦ/ДЦ на светску музичку сцену је немогуће преценити. Док су други бендови експериментисали са психоделијом, симфо-роком или касније електроником, АЦ/ДЦ је остао веран својој „религији са три акорда”. Њихов минимализам је заправо врхунска дисциплина, а они су доказ да је искреност моћнија од сваке виртуозности.
У Србији, култ овог бенда има посебну димензију. За генерације које су одрастале у социјалистичкој Југославији, АЦ/ДЦ је био синоним за гласно одбијања да се савије кичма пред било ким. Њихова музика се зато овде никада није доживљавала као „увоз из иностранства”, била је део урбаног фолклора.
Врхунац те исконске везе догодио се 2009. године на њиховом великом концерту у Београду. Без претеривања, то није била обична свирка – било је ходочашће. Видети децу од десетак година, тинејџере и ветеране од шездесет како заједно скачу, потврда је да АЦ/ДЦ говори универзалним језиком који Срби одлично разумеју – језиком пркоса и достојанства „поштених шљакера”. Ангусов манични плес под високим напоном у директном је дослуху са динарским темпераментом који органски не трпи лажне ауторитете.
ГАЈДЕ: ИНСТРУМЕНТ КОНТИНЕНАТА И ЕПОХА
Кад је Бон Скот одлучио да свира гајде у овој песми, иако заправо није знао да их свира пре снимања, него је савладао основе уз помоћ поменутог оркестра, он је ненамерно изазвао кратки спој са далеком прошлошћу.
Гајде су најчешће погрешно доживљаване као искључиво шкотски инструмент. Међутим, историја овог инструмента је фасцинантна студија о људским миграцијама и културној размени. Први трагови инструмената са мехом сежу до античке Грчке и Рима (римска тибиа утрицуларис), а верује се да су претходнице стигле са истока.
Гајде су истински глобални инструмент. Од шкотских Греат Хигхланд гајди, преко ирских уиллеанн цеви, до галицијских гајти, али и широм балканског полуострва где су такође један од најстаријих и најважнијих инструмената. Биле су присутне на дворовима, али и на сеоским зборовима. Укорењене су у више српских поднебља и познате су као ерске, банатске, сврљишке или заплањске.
Теоријски посматрано, гајде су инструмент са „бурдоном”, односно дубоким тоном као на оргуљама. Тај константни, позадински тон који се чује кроз мелодије, ствара специфичну врсту звучног зида који је врло сличан дисторзираном звуку модерних појачала. Можда се управо ту крије тајна зашто су се гајде тако савршено уклопиле у звук АЦ/ДЦ-а. Оне су „првобитни синтесајзер”, инструмент који производи снажан звук трајања, баш као и добар риф.
ТАЧКА НА ЛАТИНИЧНО „И” – ЗАШТО ЈЕ ОВАЈ ЈУБИЛЕЈ ВАЖАН?!
Педесет година након што је камион протутњао Мелбурном, свет се променио до непрепознатљивости. Музика се данас углавном конзумира кроз алгоритме који нам „сугеришу” шта да волимо, а спотови се снимају скупим ЦГИ ефектима и „генеришу” вештачком интелигенцијом. У том свету „савршених” пиксела, АЦ/ДЦ и даље стоји као савршена несавршеност јер … кад чујете добош и први тон гајди у Ит’с а Лонг Wаy то тхе Топ, све модерно, набуџено хиљадама филтера, у највећој мери ипак делује малокрвно.
Овај јубилеј зато изнова доказује да корени нису клупко испреплетаних жица, него акумулатор који одбија да се испразни. Да ли су корени у блузу слива Мисисипија, или у древном инструменту од козје коже и дрвета подно Суве планине, на концу и није битно. Међутим, оно шта јесте важно је искреност кад се звук претаче у емоцију која може да покрене масу. Гајде у рок музици јесу биле смели експеримент, али су и одличан подсетник да је музика коју данас зовемо „хард-рок” заправо савремена еволуција ритмова који су забављали промрзле људе окупљене око ватре.
Док АЦ/ДЦ и даље тутњи планетом, у Србији и даље препознајемо тај звук као свој. Јер, било да је у питању банатски гајдаш на сеоској слави или Ангус Јанг на стадиону, порука је иста: пут до врха јесте дуг, путовање још дуже, али док год имамо музику која нам „проструји” кроз вене, вреди сваког пређеног милиметра. Једини Олимп је онај на којем се осећамо живим.
Поједини проницљиви тумачи поезије с правом вјерују да када се упокоји аутентични пјесник да се тада са његовом душом канонизује и претвори у једно ново сазвјежђе читав његов пјеснички свијет. Ових дана смо управо испратили на вјечни починак једног таквог аутентичног савременог лирских пјесника, Томислава Маринковића.
Од самих почетака књижевног стварања, у осмој и деветој деценији ХХ вијека, поезију је доживљавао као чин самоспознавања, као начин препознавања бића свијета у себи, свијета над собом и свијета око себе, а пјеснички језик, ријечи и фигуре тог језика, разумијевао је као израз стваралачког надахнућа, као логос постојања и свеколико путовање до извора тог самоспознавања.
Такву врсту трагалачког пјесничког искушења проналазимо у свим објављеним књигама Томислава Маринковића: Двојник (1983), Извесно време (1985), Стихови (1991), Сумња у огледало (1996), Школа трајања (2003), Свет на кожи (2007), Обичан живот (2011), Невидљива места (2015), Вечито сада (2018), Шта о нама мисле анђели (2024). У поетичком смислу веома им је блиска и Маринковићева књига прича Путовање у ораховој љусци (2017).
Како смо већ истакли, поезија за Томислава Маринковића почива на откривању видљивих и невидљивих места у свијету изван нас, као и у свијету дубоко уроњеном у нама, али и свијету који је изнад нас у оним вјечним и непропадљивим метафизичким просторима. Такав поетички приступ је на креативан начин можда највише дошао до изражаја у једној од његових најбољих збирки пјесама Невидљива места.
Маринковић као пјесник снажно је заступао вјеровање да је свијет заснован на укрштају видљивог и невидљивог, тамо гдје се „јасно са нејасним спаја”, те да се у тим просторима подједнако исказују лијепо и ружно, трагично и комично, срећно и несрећно, свијетло и тамно, доказано и недоказано. Писање пјесме је тренутак када желимо да запишемо оно што је мисао већ уписала у пјесниково срце.
Пјесма представља повјерљиви дијалог са самим собом, али и свијетом око нас, те свијетом над нама. У том разговору подједнако важно мјесто припада и читаоцима, поготово онда када су читалачки погледи блиски са пјесниковим духовним видицима. У тим тачкама подударања укрштају се видљива и невидљива мјеста свијета поезије са свакодневним животом, али и свијетом прошлости и садашњости.
Отуда, настанак пјесме није никаква варка, а подједнако почива на шапату неке „далеке звезде”, на сумњичавом истраживању „нестварних облина неба”, као и на понирању „у нераспознатљива поља огрнута тмином”.
Родно мјесто лирског пјесника налази се у просторима невидљивог, у данима испуњеним „смоластом маглом”, јер пјесниково „унутрашње око” слути и осјећа боље и далековидије од било код другог чула. У томе се налази она пјесникова „лозинка за одгонетање вечности”, али и пут да се непјесничкој свакодневици врати смисао духовности и умјетничке љепоте, те да се макар и на тренутак допре до истине људског бића и свијета у којем постоји, до смисла постојања и стварања.
Отуда у Маринковићевом лирском језику изнова васкрсава значај пјесничке функције језика са сложеним значењима и могућностима које тај језик носи. Језик је божанског поријекла, као што је и поријекло поезије утемељено у метафизичким просторима, а ријеч као материјализовани вид језика налази се у темељима људске цивилизације. Отуда пјесник посједује моћ немуштог језика помоћу којег разговара са материјалним и нематеријалним свијетом, са бићима и стварима, мјесецом и травом, облацима и кишом, каменом и цвијетом, са читавим спољашњим и унутрашњим свијетом који је испуњен бројним тајнама.
У најновијој збирци пјесама Шта о нама мисле анђели тај пут лирске самоспознаје окренут је превасходно према метафизичким просторима и разоткривању тајни свијета који се налази „над нама”, који представља основу обликовања и постојања људског бића, а изнад свега његових емоција и мисаоних потенцијала, као и свеколиког умјетничког надахнућа.
То су дубоко одуховљени пјеснички текстови у којима расправља о постојању и непостојању човјека на земљи и његовој вези са космичким хоризонтима. То су размишљања која пјесника и његове читаоце воде у оно вријеме и на оне граничне просторе који су смјештени између земаљског и небесног, као и између материјалног и духовног утемељења.
У Маринковићевом лирском хронотопу управо онда када смо суочени са анђелима започињемо да сводимо све наше животне рачуне. То је онај тренутак када осјећамо виши ниво препознавања бића, онда када сунце заспи, када вјетрови застану, када трава престане да расте, када пресахну сви наши извори и престану да теку све наше воде, када се утишају сви океани и кад, његошевским језиком речено, „вријеме престане да ратује са вјечношћу”. То је оно мјесто гдје се отварају метафоре свих наших стихова, гдје почињу, рађају се и ускрсавају значења свих наших ријечи, то је она прапостојбина у којој се поезија стапа са вјечношћу.
Поетичке синтезе Томислава Маринковића на лијеп начин су успостављене и у његовим објављеним књигама изабраних пјесама: Путовања кроз близине (2013), Издвојене тишине (2016), Изабране песме (2019) и Дуге сенке иза тренутака (2021). Поглед на књижевност и културу читања на оригиналан начин одсликава и његова књига најљепших приређених прича и пјесама о биљкама и пријатељству Писац у врту (2016).
Поезија му је превођена на више страних језика, а добитник је неких од највећих пјесничких награда које се додјељују за стваралаштво на српском језику: „Бранко Миљковић”, „Мирослав Антић”, „Васко Попа”, „Заплањски Орфеј”, „Владислав Петковић Дис”, „Десанка Максимовић” и „Стеван Раичковић”, а непосредно пред упокојење добио је и награду „Драинац” у Прокупљу.
Маринковић је сваким стихом и сваком пјесмом настојао да поврати онај аутентични смисао пјевања и умјетничког стварања. Вјеровао је да се само тако може одуховити рашчовјечено биће савременог човјека, васкрснути му вјера и нада, а затим га упутити у пуни смисао постојања и стварања.
Све то изнова потврђује вриједности његовога пјесничкога дјела, као што се и на сасвим достојан начин Маринковићево пјесништво, сада кад је наставило свој нови живот без физичког присуства свога творца, трајно сврстало у низ великих сазвјежђа српске поезије.
ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ ТОМИСЛАВА МАРИНКОВИЋА
Тај тренутак
Овде тренутно влада мир. Испијам га с вином испод нахерене Монеове репродукције у ресторану који је тачка око које се окреће град.
Легије крилатих тањира и чаша очекују напад гладних службеника који се враћају с посла. Конобари још једном проверавају сјај изгланцаног есцајга који је спреман за борбу унапред изгубљену.
Иза прозора, пред запањеним очима улице, већ увелико траје рат. Аутомобили су борбена возила која надиру према разоружаној војсци пешака, дубоко поринутих у своје паучинасте мисли.
Смрт мора да оправда разлоге своје двадесетчетворочасовне будности. Уговор са судбином јој допушта да може да бира лекарске извештаје с лица несреће: инфаркт у сали за ручавање, или квар на кочницама само десетину метара испред пешачког прелаза.
У сваком тренутку треба имати среће, али и бити свестан граница њених натприродних моћи.
Не могу да зауставим необуздано окретање града и утишам моторе на његовим булеварима, али ближи се крај дана, почиње свечаност заласка сунца изнад реке која достојно може да замени слику великог мајстора импресионизма, и створи привид да сам срећан.
Каменичка улица
Као пред капијама провинцијских градова, у подножју Каменичке улице време нагло успорава ход. С кратког повоца космоса, отргао се зимски дан и цео град, без борбе, брзо осваја сумрак.
Попут робе продаваца старудије на калдрми – коју нико није хтео да купи, моји снови овде не вреде ништа. Са свих страна одзвањају јадиковке и наде на језицима миграната, у стрмој улици која је њихов мореуз између два света, нејасне светлости и напуштених територија таме које се још увек називају домовина.
Обасипан хладним пољупцима кошаве, замишљам ватрице успомена, грејем се на њиховим пламичцима апстракције. Улица се пење испред мене, као сопствени верни фалсификат корачам за њом. Стварнија од мене је моја повијена сенка, њој су очи затворене али непогрешиво одгонета, као слепи песник сонета, магичне формуле живота и поезије.
Наднет над једном песничком књигом
„Другог краја света неће бити.” Чеслав Милош
Не бих желео да будем очевидац смака света, да видим осам милијарди појединачних смрти, људе који се пењу уз последњи зрак сунца на заједничко небо избраздано пругама бившег плаветнила.
Радије бих упознао своју смрт која ме од рођења прати као сенка, давајући свакој ствари израз узалудности или претераног радовања. Замишљам је веселију него што би ико могао да претпостави, бешумно улази у собу и без увода почиње да пева: Хаппy биртхдаy то yоу!
Покушавам да се присетим питања која сам за њу смишљао целог живота, међутим, сва брзо бледе и нестају као фарови у магли, речи сагоревају на хладном пламену ума, јер нема шта да се разуме, нема шта да се разуме.
Завршило се или почело
Горану Петровићу
Да ли се нешто тек завршило, или почело? Песници и филозофи дуго би се препирали постоји ли од тога већа тајна. Али размена између јануарског дана и божанске светлости је обављена. Живот је у журби пресвукао костим и одјурио даље.
Сада треба пронаћи кутак у препуној сали библиотеке, под сводовима од избрушених облака, и све књиге написати испочетка. Новим језиком испричати шта је, заправо, био живот. Можда, неодређеног трајања један дан. Или карта за путовање у сва времена.
Не могу да судим јер не знам, само нагађам у растројству зимске вечери. Онај ко је отпутовао бескрајно далеко са собом је понео и то знање.
Нико
У твојој соби сумрак ноктима тихо нагриза ствари. Кораци испод прозора, без путоказа, налазе пролаз у невидљиви живот.
Док вртиш непослушан увојак косе, на сличан начин и свет се премотава. Неко поново улази у твоју душу с кофером пуним исплаканих метафора. Љубав пече као зелени пламичци коприве.
Тихи тренуци царују, смеши се месец над градом и будно мотри на омађијани свет. Ти не примећујеш то. Читаш. „Ах, како очајање у песми може да прија“, кажеш.
Ја сам Нико. И све ти ово говорим да упамтиш: Мораш сама открити формулу која поништава бол.
Ослушни ветрић у лишћу поред прозора. То сам ја. Послушај тишину док између зидова расте ноћ. Неко је у њој и слуша твоје дисање.
Ја сам тишина
Живот испуњен носталгијом за животом. Љубав не престаје да крчи пут ка другој љубави. На послужавнику времена, све је у свему, ништа не живи само за себе. Ја сам тишина и живим у другима. Морао сам да заборавим ко сам, своје име, језик и своју патњу. Твојим прстима додирујем ствари. Твој глас чујем на сваком месту. Али остајем нем као дрвеће на месечини – и у мени одзвања нечија неописива радост.
Бежећи од речи
Бежећи од речи којима су испуњене књиге, и од речи које углас изговараху други, прекорачујемо прагове пруге и хитамо стазом према ресторану.
Као нешто што се подразумева, с крошњи топола опада завело лишће, посувраћени таласи светлуцају и тихо запљускују обалу реке, градећи и поништавајући сопствену слику.
После сајамске вреве, седимо сами, сами са својим речима. Чудно свесни новог жамора што испуњава сваки кутак, и брзог ширења топлине течности кроз наша тела.
Ти исписујеш посвету на заклоњеној страници и пружаш ми књигу Амира Ора, књигу крцату речима.
Може ли се побећи од речи, пожелех да те упитам.
Умирила ме помисао да речи су радознале као деца, и да су свуда где постоји свет. На сваком месту, у свакој честици времена. Чак и кад опада лишће, чак и кад заћутимо да бисмо чули њихов шум.
Сваког дана
Сваког дана помало се умире. Корак ка смрти је лак, облаци чисти над илузијом живљења.
Питање смисла не решава само човек, већ кобац у лету изнад засејаног поља, пчела у кошници с медом,
патка што гњура за рибом кроз модрину језера, а после се пуши раскомадана у тањиру.
Тачка
Померено из тачке А у тачку Б, лето у шапату кедрова у мом дворишту. У подераној свили предвечерја. У запитаности која не траже одговоре већ бритку тишину ћутања. Лето у ружама на сунцу што разређује њихову лепљиву крв у жилама. У оживљеној слици која се догађа иза ока. Лето у убрзању поподнева и немоћи да се кажу толико очигледно истине. Лето у сенци не дужој од женског стопала. У тренутку кад снови од универзалног мрака откидају само мој мрак и буде ме, лето у тачки између мог срца и самоће.
Обележавање 150. годишњице рођења Константина Бранкушија 2026. године није само велики културни јубилеј за Румунију, ово је тренутак кад светска јавност поново открива човека који је из темеља променио начин на који видимо и доживљавамо простор уметничког стваралаштва.
Као „отац модерне скулптуре”, Бранкуши је успео да спроведе своју тиху револуцију, остварујући тежњу да из хладног камена и полиране бронзе ослободи то што су многи називали „суштином ствари”.Његов пут од анонимног дечака са пашњака на падинама Карпата до вероватно најистакнутијег вајара 20. века представља једну од најневероватнијих уметничких одисеја.
Бескрајни лет његове птице надахнуо је српског композитора и пијанисту Дејана Илијића да створи своје прво дело за симфонијски оркестар – свиту која ће бити премијерно изведена у Крајови, граду који је за Бранкушија представљао пропилеје у свет уметности.
Константин Бранкуши рођен је 19. фебруара 1876. године у малом румунском селу Хобица, у регији Олтенија, некада познатој под именом Мала Влашка. Његово детињство било је све само не лако. Већ као седмогодишњак чувао је овце, али некако баш у тој самоћи на непрегледним пашњацима док је ходао за својим стадом почео је и да ствара, да резбари прве предмете у дрвету, користећи древне вештине преношене генерацијама.
Овај интуитивни, детињи контакт са древним остаће његов темељни приступ чак и кад касније буде стварао најистанчанија дела у Паризу. Његово образовање почело је у Уметничко-занатској школи у Крајови, где је сам направио чак и виолину како би доказао свој неприкосновени таленат, а касније се наставило у Букурешту.
Кључни преокрет у његовом животу догодио се 1904. године. Према легенди коју је сам испредао, Бранкуши је из Румуније до Париза ишао пешке – путем дугим преко две хиљаде километара који је заправо био својеврсна иницијација у свет западне авангарде.
У Паризу је брзо скренуо пажњу великог Огиста Родена. Међутим, након само два месеца рада у Роденовом студију, Бранкуши доноси животну одлуку и напушта мајстора, изговарајући чувену реченицу: „Ништа не расте у сенци великих стабала”.Био је то почетак његовог самосталног пута ка апстрактној чистоти и одстрањивању свега сувишног.
Потрага за суштином: Филозофија невидљивог
Бранкушијева филозофија стварања била је дубоко укорењена у веровању да уметност не треба да имитира спољашњи изглед природе, него њен унутрашњи принцип: „Оно што је реално није спољашња форма, већ је реална само суштина ствари”, често је то понављао, одбацујући оптужбе да је његов рад „апстрактан”.Сматрајући своје стваралаштво заправо за израз чистог реализма, јер му је успевало да допре до самог језгра предмета.
Томе понајбоље сведочи серија скулптура „Птица у простору” (Л’Оисеау данс л’еспаце), којој се враћао готово две деценије, клешући петнаест различитих облика у мермеру и бронзи. У овим делима нема крила, нема кљуна ни перја. Постоји само елегантна, издужена линија која пресеца ваздух, проносећи надањујућу идеју полета, брзине и стремљења ка небесима.
Његов концепт „директног клесања” био је још један чин пркоса академским правилима. Уместо да направи модел у глини које би касније помоћници преточили у камен, Бранкуши је сам улазио у дијалог са материјалом, верујући да материја мора да настави свој сопствени живот искључиво под руком уметника као исконским алатом.
Та дубока духовна веза са предметом стварања довела је до настанка појединих најзначајнијих дела 20. века, попут „Пољупца”, „Успаване музе” и његовог најузвишенијег јавног споменика – Ансамбла у Таргу Жију, који је 2024. године УНЕСКО уврстио на листу светске културне баштине.
Суђење које је променило историју уметности
Ипак, у историји модерне културе, Бранкушијево име остаће заувек везано за један од најнеобичнијих судских процеса: Бранкуши против Сједињених Америчких Држава. Све је почело 1926. године кад је једна од постојећих верзија скулптуре „Птица у простору” стигла у Њујорк за потребе изложбе коју је организовао његов пријатељ Марсел Дишан.
Према тадашњим америчким законима, уметничка дела била су ослобођена плаћања царине. Међутим, царински званичници су остали, мало је рећи, збуњени пред витким комадом полиране бронзе. У њиховим очима, то није била птица.
Због свог „непрепознатљивог” изгледа, скулптура је класификована као „утилитарни метални предмет”, односно предмет за свакодневну употребу сличан „кухињском прибору или болничкој опреми”, и опорезована са 40% своје вредности. Бранкуши је одбио да плати царину, сматрајући то безобразлуком и увредом за уметност, и покренуо је тужбу.
Процес који је вођен од 1927. до 1928. године био је по свему надреалан. Адвокати владе су покушавали да докажу да је објекат „превише апстрактан” и да представља „злоупотребу скулптуристике”. Постављали су питања налик: „Ако бисте ово видели у шуми, да ли бисте пуцали у то?”, на шта су сведоци одбране, редом водећи критичари и уметници, одговарали да име дела није важно, већ естетски ужитак и хармонија коју оно изазива код посматрача.
Судија Џ. Вејт је 1928. године донео историјску пресуду у корист Бранкушија, признавши да се појавила „нова школа уметности” која користи апстрактне форме да прикаже идеје. Ова пресуда је заувек изменила правну дефиницију уметности у Сједињеним Америчким Државама, чиме је директно омогућено модернизму да коначно „пређе границу” и постане признат део опште културе. Бранкуши је победио бирократију својим непоколебљивим веровањем у истинитост облика.
Константин Бранкуши: „Отац модерне скулптуре”
Од бронзе до свите: Визија Дејана Илијића
Век касније, тај исти „лет” и борба за уметничку слободу пронашли су одраз свог лика у музици. Дејан Илијић, један од најзначајнијих савремених српских пијаниста и фронтмен нишке чувене групе ЕYОТ, своју досадашњу каријеру крунише својим првим великим оркестарским делом инспирисаним управо Бранкушијевим наслеђем.
Илијићев лични сусрет са великаном почео је у Паризу, у центру „Помпиду”, тамо у чудноватој згради преко пута Српског културног центра, где је први пут видео Бранкушијеве скулптуре у време непосредно пред један од својих концерата.
Други пресудан моменат догодио се у самој Крајови, у јуну 2025. године, током његовог солистичког наступа у Музеју уметности. Управо тада, истражујући причу о суђењу Бранкушија са америчком царином, Илијић је осетио дубоку везу са уметником који је пре једног века бранио слободу стваралаштва.
„Ниједан уметник на овом свету не може да остане равнодушан на гест уметника који се борио против конформизма и незнања,” сведочи Илијић: „Бранкуши је за мене узор уметника – борца.”
Свита под називом: „Бирд ин Спаце / Пасăреа îн Вăздух” представља музичку метаморфозу Бранкушијевих принципа. Иако је првобитно замишљена у три става који описују само суђење, Илијић је касније проширио дело како би оцртао и саму Бранкушијеву личност.
Композиција се састоји од седам ставова: Константин; Пољубац; Мăиастра; Преко Атлантика; „Али, да ли је ово уметност?”; Птица се уздиже у простор; „Једна је ствар видети далеко, а друга је стићи далеко”.
Кроз ову музичку новелу, Илијић мајсторски спаја свој препознатљиви минималистички израз, традиционалне звукове југоистока Европе, са бојама париске авангарде с почетка 20. века и препознатљивим „додиром Балкана” по којем је и познат широм земљиног шара.
Светска премијера у Крајови: Поклон великану
Избор Крајове за место светске премијере овог дела носи снажну симболику. Филхармонија „Олтенија”, институција са традицијом која датира још из времена кад је млади Бранкуши тек почињао свој пут, биће домаћин овог догађаја сутра, у четвртак 19. фебруара 2026. године. Датум није случајан – то је тачно на дан кад се навршава 150 година од Бранкушијевог рођења.
Овај концерт представља део глобалног славља: „Бранкуши 150”, које обухвата истовремене догађаје на шест континената, од Букурешта и Рима до Шенжена и Каира. Извођење Илијићеве свите у срцу Олтеније заправо је симболични повратак „Птице” својим коренима, али у облику који надилази визуелно. Док је оригинална скулптура морала да се брани пред судијама у Њујорку, Илијићева музика долази у Крајову да слави ту тешко стечену слободу стварања.
Суштина облика и бескрајни лет звука
Бранкушијево наслеђе доказало је да уметност никада није завршена, нити затворена у одређени кавез материјала. Она је етер који се претаче из камена у бронзу, а из бронзе у музичке ноте. Кад се ове 2026. године свет буде окупио да прослави његов јубилеј, то никако није само сећање на једног вајара, него слављење саме људске потребе да се допре до суштине.
За Дејана Илијића, овај подухват је повезивање традиције и модерне, између балканског наслеђа које обојица деле и универзалног језика уметности који не познаје ни границе ни царинарнице. Те вечери у Крајови, публика ће имати прилику да затвори очи и, вођена звуцима симфонијског оркестра, коначно угледа „Птицу у ваздуху” у њеном најчистијем лету и невидљивом облику. Бранкушијев бескрајни стуб тиме добија свој музички облик, доказујући да лет који је почео у једном румунском селу пре век и по још увек траје, на висинама већим него икада.
Божо Ловрић једна је од оних готово филмских фигура наше културне историје чија биографија спаја медитерански темперамент Сплита, средњоевропски дух Прага и дубоку националну и институционалну лојалност према српским културним центрима у Новом Саду и Београду. Иако данас често прекривен заборавом, Ловрић је у свом времену био незаобилазан књижевни и дипломатски мост који је јужнословенску културу представљао Европи, али и који је својим радом унутар Матице српске и водећих српских часописа јасно трасирао свој књижевни и идентитетски пут.
Рођен у Сплиту 24. децембра 1881. године, Божо Ловрић је припадао генерацији која је своје интелектуалне темеље градила на међи два века, у атмосфери политичког превирања и књижевне сецесије. Након завршене класичне гимназије у Сплиту 1900. године, његов пут се грана ка Бечу, Инзбруку, Грацу и Загребу, где студира право. Ипак, Ловрић није био човек параграфа, већ човек стиха и слике. Његова рана фаза стваралаштва, обележена збиркама Ирис (1902) и Хризантеме (1904), уводи га у свет модерне под јаким утицајем италијанског естетизма и Габријела Д Анунција.
Ови рани радови, препуни флоралне симболике, боја и мириса, представљају врхунац лирике сецесије на јужнословенском простору. Ловрићева поезија из овог периода је декоративна и сензуална, али истовремено наговештава ствараоца који се не плаши да истражује границе језика. Године лутања Европом у друштву књижевника Јосипа Косора (1907–1911) додатно су прошириле његове видике, чинећи га истинским космополитом који ће Далмацију увек носити као своју примарну метафору света.
Матица српска као књижевно уточиште
У знаку великог јубилеја – 200 година од оснивања Матице српске – име Боже Ловрића појављује се као светли пример интелектуалца из приморских крајева који је ову институцију сматрао својим духовним средиштем. Већ од 1908. године, Ловрић постаје сарадник Летописа Матице српске, доприносећи часопису својом прозом и књижевном критиком. Његово присуство у Летопису није било спорадично; сарадњу наставља и деценијама касније, 1930. године, када из Прага шаље текстове који повезују чешку и српску културу.
Посебно поглавље чини његова веза са Матицом српском у Дубровнику. Ова институција, основана задужбином Константина Вучковића са циљем неговања српске културе међу католицима Приморја, препознала је у Ловрићу аутентични глас који заслужује подршку. Тако је 1912. године, у престижној едицији „Мала библиотека Матице српске”, објављена његова значајна драма Дугови. Ово дело, које су касније српски издавачи штампали као фототипско реиздање, поставило је Ловрића у сам центар тадашњег српског књижевног канона, заједно са Ивом Војновићем и Ивом Ћипиком.
Српски књижевни гласник и београдска елита
Паралелно са Матицом, Ловрић гради репутацију у Београду као један од најредовнијих сарадника Српског књижевног гласника. Његов рад у овом листу обухвата импресиван временски распон: од предратних година (1905–1914), преко првих година заједничке државе (1921, 1924, 1926), па све до самог предвечерја Другог светског рата (1936–1939).
У „Гласнику”, под окриљем Богдана Поповића и Јована Скерлића, Ловрић није био само писац белетристике, већ и оштар критичар и културни посредник. Његови есеји о музици, позоришту и ликовним уметностима, објављивани и у часописима Мисао и Живот и рад, директно су обликовали укус тадашње београдске публике. Посебно је занимљиво његово писање о Бетовену и музичкој теорији, којим се издигао изнад аматерског писања о уметности, тежећи ка стручности и модерности.
Сусрети са великанима: Буковац, Коњовић и Мештровић
Ловрићева биографија је нераскидиво испреплетена са судбинама највећих уметника епохе. Као младић у Сплиту, био је део боемског круга који су чинили сликар Емануел Видовић и вајар Иван Мештровић. Из тог периода сачувана је антологијска фотографија из 1904. године, својеврсни „драмолет”, на којој елегантни Ловрић „моделира” портрет Анте Катунарића док му Мештровић и Видовић позирају.
Његова улога у животу Влаха Буковца била је још директнија. Управо је Божо Ловрић био уредник првог издања Буковчеве аутобиографије Мој живот у Загребу 1918. године. Ова сарадња је, међутим, изазвала велику полемику. Књижевник Марко Цар је 1924. године, приређујући Буковчев рукопис за издање Српске књижевне задруге на ћирилици, оштро критиковао Ловрића, тврдећи да је свој редакторски посао схватио „сувише слободно” и да је Буковац једва препознао своје дело у Ловрићевој верзији.
Посебну емотивну и уметничку вредност има његово пријатељство са Миланом Коњовићем, учвршћено у Прагу. Коњовић, Буковчев ђак на Академији, урадио је сценографију за Ловрићеву драму Улица (чеш. Улице) у Швандловом позоришту почетком двадесетих година. Као трајни споменик овог пријатељства, у Галерији „Милан Коњовић” у Сомбору чува се Ловрићев портрет из уметникове чувене „Плаве фазе” (1929–1933), у којој боја постаје битан елемент експресионистичког израза.
Прашка лука и европска мисија
Одлазак у Праг 1911. године (или према неким изворима 1913) био је прекретница која ће Ловрића учинити културним амбасадором првог реда. Радећи у Министарству спољних послова Чехословачке (1919–1939), он уређује билтен Центропресс на језику који се тада често идентификовао као српско-хрватски или српски, преносећи најважније вести из Отаџбине у срце Европе.
У Прагу Ловрић постаје централна фигура за све наше интелектуалце, али и гради везе са светским именима попут Стефана Цвајга и руског симболисте Константина Баљмонта. Баљмонт је на Ловрићев подстицај преводио српске народне песме и циклус о Краљевићу Марку, док је за Ловрићеву драму Син (чеш. Сyн) написао надахнут предговор под насловом „Планински извор”, који је доцније објављен у београдском часопису Живот и рад.
Од сецесијског сна до експресионистичког крика
Књижевно стваралаштво Боже Ловрића прошло је кроз драматичне преображаје. Збирка Свето прољеће (1915) означила је његов дефинитивни раскид са строгим облицима сонета и прелазак на слободан стих, најављујући продор натурализма и раног експресионизма. Његови каснији романи, попут Мора (1926) и Неодољиве младости (1929), фрагментарне су и лирске повести прожете дубоком меланхолијом и аутобиографским сећањима на Далмацију.
Роман Море је посебно занимљив јер приморски пејзаж користи као оквир за сукоб исконских сила, где природа директно учествује у људским драмама, а море и месечина постају „венчани кумови” јунака. Ловрићева проза је субјективна и пребогата уметничким изразом, што је често доводило до неразумевања код критичара који су тежили ка традиционалнијим формама.
Култура Срба у Хрватској: Далматински Срби
Србин из Далмације: Идентитет изнад граница
Питање националне припадности Боже Ловрића је комплексно и не може да се сведе на једноставну одредницу коју му данас даје хрватска енциклопедистика. Ловрић је потекао из средине у којој је покрет Срба-католика био изузетно снажан међу интелектуалном елитом Сплита и Дубровника. Његово деловање унутар српских институција, вишедеценијско писање за београдске часописе и сарадња са Матицом српском јасно указују на то да је он српску културу осећао као своју матичну луку.
Оптужбе о „својатању” које се понекад могу чути, у случају Боже Ловрића губе смисао пред чињеницом да је његово место у српској књижевности резултат његовог слободног избора и дуготрајног, преданог рада. Он је био писац граница и мостова, који је веровао у ширу културну заједницу која превазилази конфесионалне поделе.
Божо Ловрић је преминуо у Прагу 28. априла 1953. године, остављајући иза себе богату заоставштину која је данас подељена између Прага и Загреба. Данас, кад се подсећамо на великане који су градили Матицу српску, Божо Ловрић заслужује да буде враћен у наш заједнички културни простор. Не само као сплитски књижевник или прашки дипломата, већ као аутентични српски глас са Јадрана који је читав свој век посветио истини, лепоти и словенском братству.
Придружите се каналима Гледишта: • Вибер | Вотсап •
• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •
• подржите наш рад симболичном донацијом •
гледишта.срб
Политика приватности
Колачићи и приватност
Да бисмо обезбедили стабилно и функционално корисничко искуство, Гледишта користе основне, такозване колачиће (cookies) – технолошка средства за чување и приступ појединим информацијама на уређају са којег приступате нашем садржају. Гледишта не користе колачиће у сврху оглашавања, профилисања корисника или праћења понашања читалаца, нити прикупљају личне податке у комерцијалне сврхе. Ваша сагласност омогућава систему да аутоматски примени поједина техничка подешавања (попут избора писма или приказа садржаја). Недавање или повлачење сагласности не утиче на основну доступност и читање садржаја, али поједини визуелни или технички елементи (слике, распоред странице) могу бити делимично ограничени у зависности од подешавања прегледача.
Ауторска права
Часопис Гледишта задржава сва ауторска и сродна права на објављене садржаје – текстуалне, визуелне, звучне и видео-материјале, као и на базе података и програмски код. Свако неовлашћено копирање, умножавање, дистрибуција или друго коришћење било ког дела садржаја без претходне писане сагласности уредништва сматра се повредом ауторских права и подлеже законским последицама.
Одговорност за ставове
Ставови и мишљења изнета у ауторским текстовима не морају нужно одражавати ставове Редакције Гледишта.
Професионални стандарди
Гледишта су професионални и независни медиј посвећен квалитетном и одговорном тумачењу културних, уметничких и друштвених тема, који поштује Кодекс новинара Србије и прихвата пуну надлежност Савета за штампу.
Основни
Увијек активан
Неопходни технички колачићи који омогућавају основно функционисање сајта и приказ садржаја. Без њих Гледишта не могу правилно да раде.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Изглед
Колачићи који памте детаљна подешавања приказа сајта. Не користе се за праћење корисника или оглашавање.
