О филму „Златни рез 42 – Дјеца Козаре”, политици сећања и месту културе између историје и дневне политике
Када је неко питање у Хрватској од националне важности, разлике између деснице и доброг дела такозваног политичког центра умеју нагло да се истопе. У Србији се питања од националне важности слабо вреднују. Историја, сећање, култура, страдање… лако постају мање важни од могућности да се на њима политички профитира.
Филм који се чекао деценијама
Филм Лордана Зафрановића „Златни рез 42 – Дјеца Козаре” биће премијерно приказан 2. октобра, на отварању 53. Феста у Београду. Филм још није приказан јавности, али је о њему већ много тога речено. И да је ремек-дело и да је пропаганда, и да открива дуго скривану истину и да фалсификује историју, и да служи помирењу и да распирује мржњу. А филм се чекао не годинама, него деценијама. Сценарио Арсена Диклића и Лордана Зафрановића написан је још 1986. године.
У међувремену се распала држава у којој је настао, променило се неколико политичких система, почели су и завршили ратови, а њихова тумачења стигла су да постану важнија од самих догађаја. Пројекат је више пута одбијан, одлаган и враћан на почетак, да би снимање било завршено тек 2023. године. Сада пред публику стиже филм од 249 минута, са више од стотину глумаца из региона, о немачко-усташкој офанзиви на Козари 1942. године, одвајању деце од родитеља, депортацијама и логорима НДХ.
Зафрановић, аутор „Окупације у 26 слика”, „Пада Италије”, „Вечерњих звона” и документарних филмова о Јасеновцу, овој теми не прилази као непознатом терену. Може се оспоравати његов поступак, естетика, избор перспективе, па и коначан домет филма. Али тек пошто се филм погледа. То би требало да буде скроман предуслов филмске критике.
Расправа пре него што је филм виђен
У Хрватској се, међутим, већ води расправа о његовој веродостојности. Као доказ је послужила погрешно потписана фотографија коришћена у промоцији, која је дошла као поручена да послужи као квазиаргумент који доводи у питање и сценарио из 1986. године, и четворосатни филм који још није приказан, и историју козарачке деце.
Од плаката се брзо стигло до Зафрановићевих ставова, његовог односа према Хрватској, српског новца којим је филм снимљен, Александра Вучића, Милорада Додика, Сребренице, Овчаре и „великосрпске пропаганде”.
Када култура постане политичко изјашњавање
Када је неко питање у Хрватској од националне важности, разлике између деснице и доброг дела такозваног политичког центра умеју нагло да се истопе. Па иако је најпре објављено да хрватски глумци неће доћи на београдску премијеру због претњи „ултрадесничара”, они су убрзо то порекли и објаснили да заправо „не желе да учествују у политичкој пропаганди за коју ће се филм очито искористити према многим најавама”. И додали да пружају подршку српским колегама који „пумпају”.
Део српских медија дочекао је политички захвалнији део ових изјава са тешко прикривеним задовољством: хрватски глумци не желе да учествују у пропаганди, а њихове српске колеге бојкотују Фест. Тако је остварење о једном од највећих страдања српског народа у Другом светском рату и у новијој историји добило улогу да послужи као афирмација „пумпања” и за утврђивање ко је за власт, ко против ње и ко се с ким солидарише.
Јер се у Србији питања од националне важности очито слабо вреднују. Историја, сећање, култура, страдање… лако постају мање важни од могућности да се на њима политички профитира. Иако филм снимљен јавним новцем не припада човеку који је у тренутку његовог настанка на власти. И подржати његово приказивање не значи подржати власт, као што критиковати власт не подразумева нужно и бојкот филма. То не би требало да буде нарочито сложена рачуница.
Култура као заједнички простор
Ипак, у друштву у којем су чак и фестивали подељени на наше и њихове, мало је остало простора да култура буде заједничка. Није, уосталом, реч само о једном филму. И одлазак на многе манифестације или културне догађаје у делу културне јавности унапред се сматра политичким изјашњавањем.
Зато су Фест и Битеф прошле године остали без својих институционалних издања, Мартовски фестивал није одржан, око Октобарског салона и Сајма књига воде се спорови, а Филмски сусрети у Нишу добили су подобнију замену пред празним столицама. Манифестације које су деценијама биле културни знакови Београда и Србије постале су полигони за доказивање политичке исправности и бојкоте.
Зато се ни од предстојеће премијере више не очекује само филм. Очекује се да црвени тепих покаже ко је дошао, ко није, ко „пумпа”, ко је политички подобан. Страдање козарачке деце остало је, нажалост, негде иза тог распореда седења.
Први број „Гледишта” изашао је у Нишу у октобру 1953. године. На његовој пожутелој насловној страни и данас јасно стоје датум и град: „ОКТОБАР 1. 1953. НИШ”. Испод назива часописа наведено је оно што ће одредити његов идентитет и у деценијама које следе: „Књижевност · уметност · друштвена питања”.
У првом броју објављене су приповетке Саве Пенчића, Олега Тхорика и Предрага Цветичанина, песме Велизара З. Пешића, Љубомира Станојевића, Вељка Видаковића и Бранка Миљковића, есеј Миодрага Петровића, а у анкети учествују Станислав Винавер, Исак Амар и Милентије Стојиљковић. Већ тај садржај показује какав је простор замишљен за један нови нишки књижевни лист.
Часопис је излазио до броја јун/јул 1964. године. Његову уређивачку историју обележили су Велизар З. Пешић, Љуба Станојевић и Никола Мељаницки, а његове странице су временом обухватиле поезију, прозу, романе, есеје, књижевну критику, социологију, филозофију и различите области уметности.
Седамдесет година касније, 1. октобра 2023, „Гледишта” су обновљена као онлајн часопис. Први текст нове серије био је есеј професорке Драгане Машовић „О једном песничком скоку”. Уследили су прилози бројних аутора, међу којима су Радоман Кањевац, Горан Станковић, Жељко Митић, Огњен Авлијаш, Ђорђе Матић, Енес Халиловић, Велибор Петковић, Данијела Костадиновић и Александар Војиновић Најјачи.
Тако се 1. октобар поново нашао на почетку једног новог циклуса „Гледишта”. Данас часопис објављује нове садржаје три пута недељно и наставља да отвара простор за књижевност, уметност и друштвена питања.
Душан Митић Цар (1953–2021) деценијама је фотографијом бележио Ниш, Нишлије, улице, догађаје, позориште, музику и културни живот. Његове фотографије објављиване су у бројним публикацијама, а међу књигама које је потписао су „Ниш – град на сновима”, „Књига ритма” и „Књига беде”. Фотомонографија „Царски рез” обухватила је и његове фотографије са Нишвила, на којима је радио више од једне деценије.
Цар је припадао генерацији фотографа за које је фотоапарат био начин да се буде тамо где се живот дешава. Његове фотографије данас имају историјску вредност јер на њима опстају људи, лица, сцене и простори који су временом постали део повести Ниша.
Награда која носи његово име отворена је за професионалне фотографе и фоторепортере из Србије и света. Радови су могли да буду пријављени у категоријама најбоље лајф фотографије, најбоље сценске фотографије и најбоље црно-беле фотографије. Стручни жири чине Небојша Башић, Игор Рил и Зоран Кики Радосављевић, а одлука о добитнику биће саопштена 23. октобра, на годишњицу Цареве смрти. Жири може да додели и посебно признање „Царски рез” за животно дело.
Управо зато ова награда припада причи о „Гледиштима”, оној од првих бројева који су уз књижевне текстове доносили и ликовне и визуелне прилоге, до данашњег часописа који фотографију посматра као важан део културног и јавног простора.
Награда је установљена у част писца Славише Николин Живковића (1953–1990), познатог и под надимком Шака. Био је то изузетан песник, рокер, светски путник, радник, боем и једна од особених личности нишке књижевне и алтернативне сцене. Његова биографија и дело одавно су прерасли оквир уобичајеног књижевног портрета, а управо тај необични спој живота, поезије и слободе остао је део приче о његовом имену.
Градска књижевна награда која носи његово име додељује се за најбољи необјављени књижевни рукопис написан на српском језику. Од установљења награде до данас, кроз њу су прошли ствараоци из Србије и иностранства. Само прошлогодишњи конкурс окупио је више од стотину пристиглих рукописа, а награда је додељена Младену Шљивовићу за књигу песама „Астромеханичар” која је пре пар недеља представљена нишкој публици.
Награда временом израста у велику библиотеку у којој су објављене књиге досадашњих лауреата. Међу њима су Зоран Пешић Сигма, Стана Динић Скочајић, Милош Гроздановић, Драган Ј. Ристић, Вукосав Делибашић, Никола Пантић, Бранислав Милтојевић и Лена Петровић.
Десети конкурс зато представља још један важан тренутак у животу награде која се за само неколико година уздигла до тога да постане један од препознатљивих књижевних програма Ниша.
Путовање од 1953. до данас
Кад се данас погледа први број „Гледишта”, занимљива је препознатљивост имена која су тада стајала на његовим страницама и имена која се појављују у обновљеном часопису.
Бранко Миљковић, Станислав Винавер, Ђорђе Поповић и други писали су у часопису чији је први број штампан у Нишу 1953. године. Данас на истом месту објављују савремени песници, писци, есејисти, критичари и истраживачи. Променили су се медиј, брзина објављивања и начин на који читалац долази до текста. Остао је простор намењен књижевности, уметности и друштвеним питањима.
Зато 1. октобар има посебно место у календару „Гледишта”. Тог датума је 1953. године изашао први број. Тог датума је 2023. обновљен часопис. Данас се завршава конкурс за награду посвећену Душану Митићу Цару, а отвара се десети конкурс за награду која носи име Славише Николин Живковића.
У једном датуму тако се сусрећу архивски бројеви и нови текстови, фотографије и рукописи, имена која су већ ушла у историју књижевности и она која тек траже своје место на њеним страницама.
„Гледишта” су почела као нишки часопис који је желео да отвори простор за књижевност, уметност и мисао. После седам деценија, тај простор поново је жив. Сваког новог 1. октобра добија нове ствараоце, теме и нова дела.
Међународна Књижевна колонија Сићево почиње вечерас програмом у Нишком културном центру. Током наредних седам дана, од 14. до 20. септембра, Сићево постаје место сусрета писаца, песника, преводилаца и књижевних стваралаца из Србије, Северне Македоније, Хрватске, Данске и Норвешке. Јубиларно, 35. издање Колоније одржава се под слоганом „У завичају модерне”, уз обележавање 150 година од рођења Милана Ракића и Борисава Станковића.
Ликовно решење: Миљан Недељковић
Овогодишњи програм доноси књижевне аутопортрете, разговоре о књигама, сусрете са лауреатом Награде „Рамонда сербика”, представљање прве књиге данског песника Јенса Финк-Јенсена на српском језику, филмски програм и округли сто посвећен теми Колоније.
Пролог почиње вечерас, у понедељак 14. септембра, у 19 часова у Нишком културном центру, пројекцијом краткометражног филма са учесницима прошлогодишње, 34. Књижевне колоније Сићево. Од 19.30 следи разговор „Жељко Митић – Север–северозапад”, у којем учествују Звонко Карановић, Јелена С. Младеновић и Жељко Митић.
Митић је песник рођен у Нишу, уредник и приређивач који живи и ради у Јесхајму у Норвешкој. Аутор је збирке „Неонска несаница”, а његова поезија превођена је на енглески, немачки, румунски и пољски језик. Са Аном Божичевић приредио је антологију њујоршке поезије 21. века „Дан када је умрла Лејди Гага”, као и антологију нишке рокенрол поезије „Орден за оловног војника”.
Књижевни пролог
Уторак је дан свечаног отварања. У 19 часова, у Уметничкој колонији у Сићеву, биће свечано отворена 35. Књижевна колонија, уз уручење Награде „Рамонда сербика” Слободану Тишми и признања „Сићевачке визије”, као и представљање свих присутних учесника.
Награда „Рамонда сербика” ове године припала је Слободану Тишми за вишегодишње стваралаштво које је оставило посебан печат у историји савремене српске књижевности. Тишма је књижевник, концептуални уметник и музичар, један од пионира новог таласа и оснивач култних новосадских рок бендова „Луна” и „Ла страда”. Књижевности се посветио крајем осамдесетих, а аутор је поезије, дневничких записа, прича и романа, међу којима су „Qуаттро стагиони”, „Бернардијева соба” и „Грозота или…”. За „Бернардијеву собу” добио је НИН-ову награду.
Среда, 16. септембар, доноси два књижевна аутопортрета у Спомен-соби Бранка Миљковића и Стевана Сремца. У 17 часова представиће се Маја Ручевић Карановић, а у 18 часова Милутин Станчић.
Маја Ручевић Карановић је хрватска књижевница и преводитељка из Загреба. Преводи са француског и енглеског језика, а у њеном преводилачком опусу налазе се белетристика, теоријска литература и књижевност за децу. Ауторка је романа „Је суис Једноруки”, „Борилиште” и „Гнијездо”, као и песничке збирке „Сутра ћемо правити анђеле у паду”. Њени преводи обухватају дела Жила Делеза, Соржа Шаландона, Валерија Перена, Мелисе да Косте и других аутора.
Милутин Станчић је српски писац, песник, новинар и културни радник из Скопља. Један је од оснивача Културно-информативног центра Срба у Македонији „Спона”, у оквиру којег уређује часопис „Слово” и портал „Спона”. Пише прозу и поезију, а објавио је „Записе из Македоније” и песничке збирке „Септембарске зоре” и „Прикривени благослов”.
Истог дана, у 19.30 у Нишком културном центру, следи разговор са Слободаном Тишмом, овогодишњим лауреатом Награде „Рамонда сербика”. Са њим ће разговарати књижевна критичарка Тамара Крстић, која је годинама била уредница и ауторка емисија Радио Београда посвећених књижевности и култури. Крстић је била чланица више књижевних жирија, укључујући НИН-ов жири критике за најбољи роман године, а објављује књижевну критику, приказе и интервјуе у књижевним часописима.
Књижевна експозиција први чинКњижевна експозиција други чин
Четвртак, 17. септембар, почиње у Спомен-соби аутопортретом Младена Шљивовића у 17 часова. Шљивовић је физичар, просветни радник и књижевник из Зајечара. После дугогодишњег рада као професор физике, данас је виши саветник у Центру за промоцију науке. Пише поезију и кратке приче, а његово књижевно стваралаштво повезује научне концепте и књижевни израз. За рукопис песничке књиге „Астромеханичар” добио је 2026. Награду „Славиша Николин Живковић”.
У 18 часова следи разговор „Јенс Финк-Јенсен – Жалобна путовања”. Дански песник, писац, фотограф и композитор, Финк-Јенсен је књижевно дебитовао 1975. године, а прву песничку збирку објавио 1981. године. Његово стваралаштво повезује поезију, фотографију и електронску музику, а током деценија учествовао је на бројним књижевним и мултимедијалним манифестацијама. На Колонији ће бити представљена његова прва књига поезије на српском језику, „Жалобна путовања”, у преводу Предрага Црнковића.
У 19.30 програм се наставља у Нишком културном центру разговором о књизи „Бекос” Енеса Халиловића. Са аутором ће разговарати Милена Мишић Филиповић. Халиловић је књижевник, новинар, економиста и правник, аутор поезије, прозе и драма и оснивач књижевног правца квантумизам. Његове књиге превођене су на више европских и светских језика, а за „Бекос” је добио награду „Београдски победник” за 2026. годину.
Књижевна разрада први чинКњижевна разрада други чин
Петак, 18. септембар, у знаку је теме овогодишње Колоније – „У завичају модерне”. У 17 часова у Спомен-соби аутопортрет ће представити Фросина Пармаковска, македонска књижевница из Скопља. Ауторка је више романа, међу којима су „Вишнова хроника”, „Одбројавање” и „Кривата Дијана”, за који је 2025. добила награду „Пегаз”. За роман „Одбројавање” добила је награду „Роман године”, док је њен роман „Сè уште можам нешто да сторам” овенчан наградом „Раци́ново признание”. Њени романи преведени су на српски, бугарски, украјински и немачки језик.
Завичај модерне
У 18 часова следи аутопортрет Тамаре Крстић. У 19.30 програм се наставља у Нишком културном центру књижевним биоскопом и премијером документарно-играног филма „Божовић”, посвећеног животу и делу Григорија Божовића, једног од најзначајнијих српских писаца, новинара и путописаца међуратног периода. Филм прати његов животни пут, путовања, сусрете и пријатељства, као и борбу за слободу и образовање Срба на Косову и Метохији, док посебно место заузимају Божовићеве књижевне слике живота различитих народа на Косову и Метохији и у Македонији. Премијери ће присуствовати редитељ и сценариста Бошко Милосављевић и продуцент Милан П. Кићевац.
Нишка премијера документарно-играног филма „Божовић”
Субота, 19. септембар, резервисана је за књижевни дијалог. У подне, у Уметничкој колонији у Сићеву, учесници ће разговарати на истоименом округлом столу, поводом 150 година од рођења Милана Ракића и Борисава Станковића.
Поподневни програм у Спомен-соби доноси два књижевна аутопортрета: у 17 часова представиће се Невена Милосављевић, а у 18 часова Никола Трифић.
Милосављевић је песникиња, уредница, лекторка и књижевна критичарка из Звечана. Од 2017. године сарађује са издавачком кућом „АСоглас”, где је као рецензент, лектор и уредница учествовала у припреми више од осамдесет књига. Њен песнички првенац „Источник” проглашен је књигом године у овој издавачкој кући, а добитница је и више награда за поезију.
Никола Трифић, песник, писац, новинар и афористичар, од десете године живи у Нишу. Аутор је песничке збирке „Живот пре смрти”, која је уврштена међу десет најбољих књига поезије у Србији у 21. веку. Добитник је „Вибове награде” за 2024. годину, а његови текстови превођени су на више језика. Посебно место у његовом стваралаштву има песма „Јужњачка”, написана на призренско-тимочком дијалекту.
У 19.30 у Нишком културном центру биће представљена књига „После ђаво јаше сам” Саше Буђевца, уз учешће аутора, али и уредника Петра Арбутине. Буђевац је архитекта и књижевник из Ниша, а књижевношћу се бави упоредо са архитектуром. Романе је објављивао и под псеудонимима Константин Келеш и Алекс Балдман. За рукопис романа „Љубави кишних сени” добио је 2025. Награду „Мирослав Дерета”.
Књижевни дијалог први чинКњижевни дијалог други чин
Књижевна колонија Сићево завршава се у недељу, 20. септембра, епилогом и одласком учесника.
Од првог пролога до завршног сусрета, овогодишња Колонија окупиће различите генерације, језике и књижевне поступке, од савремене српске и македонске прозе и поезије до данске поезије, преводилаштва и књижевне критике. Сићево ће и ове године бити место где се књижевност не представља само кроз књиге, већ и кроз сусрет аутора, читалаца и различитих књижевних искустава.
Улаз на све програме је слободан. Превоз из Ниша на дан свечаног отварања, у уторак 15. септембра, полази у 18 часова са паркинга испред улаза у Дом Војске Србије.
Покровитељ Књижевне колоније Сићево је Град Ниш, уз подршку Министарства културе Републике Србије. Организатор је Нишки културни центар, а суорганизатор Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша.
У издању краљевачке „Повеље”, једне од најзначајнијих песничких едиција код нас, објављена је нова књига поезије Горана Станковића, под насловом Поговор.
Горан Станковић (1958, Ниш), песник, есејиста, дугогодишњи уредник и један од оснивача књижевног покрета „Физизам”, овом књигом наставља своје препознатљиво песничко кретање, померајући га овога пута још изразитије према питањима савременог света и човековог места у њему. После свега што је у својим досадашњим књигама отворио од квантне физике и сајберпанка до филозофије, историје и духовности, Поговор долази као књига која се обазире на свет у тренутку кад је много тога већ речено, а мало шта заиста разјашњено.
Сам наслов носи извесну двосмисленост. Поговор припада ономе што долази после главног текста, али овде се намеће и питање: „Шта уопште долази после? После које приче, које цивилизације, каквог човека?”
Тон књиге наговештен је већ уводним цитатима. Станислав Лем и Соларис, са својом „неколебљивом вером да није прошло време окрутних чуда”, стоје уз речи Роја Батија из Блејд Ранера о тренуцима који ће нестати „као сузе на киши”. Та два гласа добро одређују простор у којем се креће Станковићева поезија: између наде и губитка, између космичке самоће и света који је све умреженији, али, чини се, све мање способан да памти.
Књига је подељена на три целине: Исповести, Проповеди и Молитве. Та подела није тек формална. У њој се смењују различити гласови који се на различите начине обраћају свету. У Исповестима доминира личнији и интимнији тон; Проповеди су често окренуте друштву, његовим заблудама и страховима, док Молитве отварају простор за оно што се, у недостатку боље речи, може назвати људском потребом за спасењем.
Станковићева поезија и иначе почива на необичним сусретима. У Поговору се у истом песничком простору могу наћи Бертолт Брехт и Ернст Јингер, Џеф Безос и Илон Маск, Планков простор и Линчева црвена колиба, Растко Петровић и Верлен, Хераклит, српски радници у „Јури”. Наука, филозофија, популарна култура, политика и мит не појављују се као одвојени светови. Они су већ помешани у стварности о којој песник пише.
Отуда и језик ове поезије прима у себе терминологију технолошког доба: 5Г, алгоритме, препознавање лица, надзор и капитал. Али испод тог савременог речника непрестано се чује нешто старије као што је страх од губитка душе или потреба за природом, завичајем и тишином.
Станковићев стих уме да буде приповедан и ироничан, нарочито кад се окрене друштвеном и политичком свету. Али уме и да се смири, да прерасте у шапат, готово медитативни запис. То стално прелажење из једног гласа у други једна је од препознатљивих особина Поговора.
Иако је књига испуњена сликама технолошке контроле, политичког насиља и различитих облика савременог понижавања човека, она није тек мрачна дијагноза времена. У њој постоји упорна чежња за другим, бољим простором. За шумом. За природом. За местом које би било негде изван непрестаног сукоба, надзора и ужурбаности савременог света. Станковићева „башта изнад исправног и погрешног” зато није само песничка слика, већ могућност да се, макар у језику и поезији, сачува нешто од исконске људскости.
Поговор је зрела и актуелна књига, али њена актуелност није у бележењу или набрајању имена, технологија и најразличитијих појава нашег времена. Она лежи пре свега у питању које из свега тога остаје: „Шта ће од човека да остане кад се свет који је створио почне да окреће против њега?”
Станковић на то питање не нуди коначан одговор. И добро је што је тако. Поезија, уосталом, није ту да затвори питање, него да га понекад учини неизбежним, јер још увек тражи сопствени смисао.
НАШИ БЕСКРАЈНИ ОДБРОЈАНИ ДАНИ.
Дубоко време, тај увир простора
у тихој срећи одласка без повратка –
то куне политичар на левом нам
рамену, то шапће филозоф на десном.
Тражили смо и искали хлеб да купимо
лакше буде, и муку сваку отплатимо,
и да времена не губимо на трице,
и да точак кола не буде без жбице.
Нисмо баш очекивали, тако наивно
оволику универзума мржњу, иако
није нам само стомак на памети
био, већ јади и беде уткане у глади.
Да, понижени смо, кукавни и јадни,
када нам овај живот наш виртуелни
као налог власти државне представе
и фуњаре нас изгазе као мраве.
Уши ће нам појести! Чак и не знамо
ко су, господари пучких забава, ајмо,
доста нам већ, препунило је, грозота
кеза до ува, златног тог нам госта.
Мутирати треба у животиње друге,
у дигиталну биљку, у мрачне улоге,
створити себе од састојака мита
и онда збогом, сваком, ко год пита.
ТО УЖАСНО ДНЕВНО СВЕТЛО НА УСАМЉЕНОМ МЕСТУ.
О човече, знаш само гомилу атома
у које бије светлост, и одмах затим
не знаш више ништа, јеко око костију,
успаванко у оној дугој тишини
коју чујемо када умукнемо.
Дуг црни сан
Спушта се на мој живот
Усни, сва надо!
Усни, сва жељо!
Не видим ништа више
Нестаје сво моје сећање
На добро и на зло
О тужне ли приче!
Ја сам колевка
Коју љуља рука
У дубинама понора
Тихо!
Тихо!
Слике настају много касније
а ум види блесак и таму иза
угљеничне везе и тунелирање
гравитације, у време окрутних
чуда, колебљиве су, крхке слике,
чудне горе а безбојне доле,
у осмеху мачке скривене
у кутији песка и магле,
у крошњи сикоморе
где видех те последњи пут.
На почетку сам ничега.
БРЕХТ, СВИМА ПО СПИСКУ.
ЈЕДНОГ ДАНА ЋЕ СВЕ ТО ИМАТИ СМИСЛА.
Фашизам није у историји име, он своју ружну њушку
диже где год од 150 људи на окуп крочи више.
И где је странац мржња, и председник вољено биће.
Тешко је рећи у ком је џепу, када ће вас смлести.
Бежите од овог света. Не користите картице, ни мобилне
телефоне сем к’о сопраноси. Лица под маскама!
Роршах врли нек вам пут води, право ка слободи!
Имате изговор сада, од 2020. Име не остављајте, слушајте
Брехтове речи, њега презрите. Не остављајте име, не радо.
Заметните траг, каже овај презрења врли. Мрзите и слушајте
Елона Маска и Џефа Безоса. Затим бежите, вихори моји!
Природа постаје немирна. Громови цепају високогорје.
Санте леда поквариће виски у красној чаши. Промене
долазе. Они долазе. Пет ге и Хуавеј баук није, већ
то је држава. Препознавање лица, буљи један
јединствени број у тебе, а свугда наше фаце на
пуцка-табли. Неће ти мира дати, зато брини.
О свом животу. Бежите од ових људи. Зло је.
Научите и знајте више него што знате, комп и моб
и занат на ползу. Нисте од овог тла, напустите народ.
Постаните странац негде. Пажња, пажња, аттентион!
Пауци са Марса и лигње, падаће масњикава киша.
Језици и знање, па Лењина на ревер. Радити, радити,
на спас и спасење тела свога и оних која су ваша.
Тамо негде далеко, где цвета лимун жут.
И жарка, мрачна потреба у крви. Заметни траг!
Никада неће бити лако, ал то је закон крут.
Мењај зграде, градове и државе, континенте
ко Пангеа да смо, бирај пустињу и прашуму,
села у расејању, путеве без туцаника. Свако
бира свој пут. Откажи картице и претплате, не гласај,
не дај адресу, број телефона, нема „ако ме ко
тражи”, ради на даљину, сада то можеш, искористи
прскотине на тврдим трговима, постани други.
Пази своје тело. Не зависи и не овиси. Знање је здравље.
И одлучност. Једном сам видео човека кога више
никада нисам видео. Мој суперјунак, мој Др Менхетн.
Неки ванземаљци ће отиснути границе зоне, Међузонâ,
Међуземље, Међуножја. Земље без закона. Острва,
острва! На којима се човек чувствује слободно!
Једном, једном, биће земље за странце, за транс-старце,
за нас. Где бићемо слободни на литицама, у хелиополисима,
у кућама без урбанистичког плана. Збрканим кућама.
Пропиштао сам млеко зоре и сада проповедам ја беземљаш,
безмилосник, зурећ у последње ствари, ужаснут и захвалан.
Проповедам вама. Хај’мо даље… Знамо, добро де, знамо
да богат слободан је. Поштујте то, јер тако мало треба да
будемо богати, готово ништа. Немати неимање, знати знање,
омалити велико, увећавати малено. Трансмутовати све у злато,
све имање. И опет је квантно рачунарство, на твојој страни,
јер мало је лепо, у онај малопређашњи џеп да стане, ил руксак.
Питај малог пужа, тајну да ти каже, кућу да ти прода.
Смејећеш се када Трамп и Путин близанце изроде, а Тадић и
Вучић проплакну кроз две-три воде, па свако на своју страну.
Мајстор је смрт из Немачке, и смрт из Русије, и овде ћу стати.
И препоручујем Јингера и Булгакова, романе за увек понети.
КАКО ГОД ДА ЈЕ САДА, СТВАРИ СУ БОЉЕ НЕГО ШТО ЋЕ БИТИ ТАДА.
1.
Све је по Хераклиту, закономерно.
Капитализму је све боље, богатији су богатији,
Ферари и Ламбургини повећавају годишње квоте,
свет је све богатији, фудбалери су све богатији,
архитектура уточишта богатих све богатија,
све је све богатије. Српски радници у Јури ће заувек
имати 200 еура и повећања од 1 одсто.
Фашисти ће бити богатији и капитализам ће бити
богатији. Све остало ће бити сиромашније.
Ферари ће направити електрични аутомобил и
неће загађивати атмосферу, најбогатије неће
болети више глава за будућност, Теслу ће возити
сви остали богати људи. И њих неће болети глава.
Хераклита неће болети глава, мртав је.
Српске раднике неће болети глава, биће мртви.
Пирамиде ће поново ући у моду, биће
електричне и невидљиве. Неће загађивати ваздух.
Фараони ће носити маске са кљуновима.
Сви радници на пирамидама ће добијати хлеба и
меса и пива из Апатина, Челарева и Јагодине,
од српске воде, која ће бити чиста, јер ће бити мало људи
овде а и они ће бити богати. Неће их болети глава.
Ни мене неће болети глава, ни вас. Никога неће болети
глава, свет ће бити гиздав и леп и богат посвуда.
Тако је то.
2.
Безос, Џеф Безос зарађује 11 милиона на сат, радник
у Амазону 11 долара на сат, и то је капитализам и то је
људска душа и све стоји тако како стоји и зато тако
волимо да изађемо када налеће киша и снег и пробија
ветар и сева, када се догађају ствари. Кроз прозор
би одлетели, оним громогласним крилима, на зимским
До затварања конкурса за годишњу награду „Душан Митић Цар” остало је још месец дана. Пријем радова траје до 1. октобра, а на конкурс се могу пријавити професионални фотографи и фоторепортери из Србије или света.
Душан Митић Цар (1953–2021)
Награда, коју је установио часопис Гледишта у част легендарног нишког фоторепортера Душана Митића Цара, додељује се у три категорије: најбоља лајф фотографија, најбоља сценска фотографија и најбоља црно-бела фотографија.
Поред ових категорија, жири оставља могућност да додели и посебно признање „Царски рез” за животно дело, намењено фотографима чије је целокупно стваралаштво од трајног значаја за уметничку фотографију. Иако је конкурс отворен у три категорије, сваке године додељује се само једна награда – једном аутору за једно најбоље дело, без обзира на категорију у којој је пријављено.
О добитнику награде одлучиваће стручни жири у саставу: Небојша Башић, редовни професор ФДУ; Игор Рил, заменик главног уредника „Политикиног забавника”; и Зоран Кики Радосављевић, фотограф и фото-документариста.
Одлука стручног жирија биће саопштена 23. октобра, на годишњицу смрти Душана Митића Цара, док ће свечано уручење награде бити одржано у пригодном термину. До сада је интересовање за конкурс исказало више од двадесет професионалних фотографа и фоторепортера.
Награда „Душан Митић Цар” настоји да препозна фоторепортере који фотографију не доживљавају само као бележење догађаја, већ као начин сведочења о времену у којем живимо. У времену брзих и површних слика, она жели да врати пажњу на фотографију која остаје.
Позивамо фотографе и фоторепортере да искористе последњи месец конкурса и да пријаве своја дела.
Све информације о условима учешћа и начину пријаве доступне су на фоторепортер.орг, званичној платформи Награде „Душан Митић Цар”.
У тим мучним данима, кад се сваки наш човјек овдје, ако је имало свјестан себе и своје припадности, нађе у стању једне апсолутне самоће, спрам околине, како непосредне, тако и јавности – пише Ђорђе Матић.
Иван В. Лалић (1931–1996) српски пјесник и есејиста
ИВАН В. ЛАЛИЋ ИЗМЕЂУ СРПСКЕ И ХРВАТСКЕ КУЛТУРЕ
Овдашње двије највеће националне културе кроз дуги су период „дијелиле” и бројне писце, прозаисте, а нарочито пјеснике. То су били они за које се могло рећи да припадају објема културама, било поријеклом, личним и умјетничким биографијама, или читаношћу, разумијевањем и различитим разинама блискости.
Такви су још прије заједничких држава били рецимо Јова Змај или Тин Ујевић, касније Миљковић, чак и Матош. Има пак наравно и оних који су остали унутар једне од ових култура, унаточ културним политикама зближавања, суставу образовања и покушајима дисеминације – примјерице и овако „на прву”, Иван Сламниг, односно Момчило Настасијевић примјери су таквих пјесника.
Данас, сватко тко се бави хисторијом српског и хрватског пјесништва, углавном ће лако и брзо одредити који је од пјесника „пребацивао” културне и, дакако, често политичке границе у прошлости. У вријеме кад сам тек почео проучавати опус једног од најважнијих српских сувремених пјесника, из личних ми је околности мало извора било доступно, па сам испрва закључио и држао да тај изразити лирик припада готово искључиво култури Србије (дакле не српској култури у ширем смислу, што је важна дистинкција).
Тај пјесник био је Иван В. Лалић. Овакав закључак извукао сам тада само на основу чисте текстуалности, из поетичких, тематских и мотивских линија његова пјесништва, као и културалних и самих пјесничких међаша, тропа и кругова референци у најзначајнијим радовима: Византија, православни мистицизам, средњовјековна српска књижевност, „Шапат Јована Дамаскина”, пјесничка парафраза „Санта Мариа делла салуте” Лазе Костића и „Плава гробница” Милутина Бојића, да споменемо само она магистрална дјела и мотиве.
ЛАЛИЋЕВЕ ЗАГРЕБАЧКЕ ГОДИНЕ
То је вријеме кад су ми били недоступни и биографски факти Лалићеви. Кад их будем дознао немало ћу се изненадити: пјесник је наиме своје важне, формативне године провео управо у Загребу, гдје је објавио и ране, данас класичне радове. Лалић је у ондашњој изразитој културној „размјени” био чак и сурадник на тада изузетно квалитетном Радио Загребу.
Размишљајући над тим открићем, а с обзиром на године које је провео у Загребу, јавила су ми се многа питања, између осталог и оно наизглед маргинално, но заправо битно – језично – је ли, рецимо, у том периоду прешао на хрватски, на ијекавску варијанту говора, да би га након повратка у Београд одбацио и вратио се језику рођења и одрастања.
Важније од броја година у Загребу, чинило ми се немогућим да такав врхунски сензибилизиран пјесник и личност, пјесник градова, човјек пријемчив на бројне културне утјецаје, на околину, и уопће један протејски тип поете какав је био Лалић, не остане под утисцима, различитостима и сличностима, напетостима и партикуларностима наше околине. И јединог града и културе који су могли одговарати, комуницирати на једнакој нози и стварати вриједности као што је могао главни град земље и највеће културно средиште – Београд, Лалићев родни град.
ЛАЛИЋ КАО ПЈЕСНИК КУЛТУРЕ
Требало је још година бављења опусом и стилом да бих схватио да је Лалић, унаточ раније набројеним мотивима, најближи заправо једној западнијој, паче хрватској поетској и културној линији – оној „необарокној” и симболистичкој, комплицираној, с много слојева, евазивности и скоро по правилу англофилног, модерног, метакњижевног стремљења, линији која трајно у некој точки стреми лирици елиотовске врсте.
Високо интелектуалан, уман, ослоњен на александријски широк читалачки домет и опсег, Лалић је доживљаван као церебрални пјесник, поета културе, који пјева културом (а не само о култури, што је разлика), пјесник идеја и мисли, а мање емоције, онако макар како се осјећајност генерално схваћала и доживљавала у нашој поезији.
„ОПЕЛО ЗА СЕДАМ СТОТИНА ИЗ ЦРКВЕ У ГЛИНИ”
Све ово пало је у воду, као и све што сам дотад мислио и изнад покушао кратко описати, сва припадништва уже културална, поетска, поетичка, што год… све то је макнуто и поломљено једном једином гестом у тренутку кад сам се суочио с ударом Лалићевог најзасебнијег рада – са чеоним сударом и почетним стиховима:
„Нећу да прећутим; зидови су прећутали
И срушили су се. Ја, један, носим њих у себи, (…)”
Тако је почињало његово „Опело за седам стотина из цркве у Глини”.
„Ево ти одговора”, помислио сам, згромљен након читања поеме, потресен до сржи властите, умукао од страхоте. „Ево ти одговора о припадности. И то је све што требаш знати о томе.”
„НИКАД САМЉИ НЕГО КРАЈЕМ ЈУЛА”
Иван В. Лалић, умро је у љето пред тридесет година, 28. јула 1996., „у посуђеном времену”, у измољеном времену – он, могуће најтрагичнији сувремени српски пјесник. Нисам заборавио раније споменутог Миљковића – Миљковић и његов неразјашњен суицид, његове претходне меланколије, несталност, разорени нерви и одлазак с двадесет и седам година сасвим су друга, лична, па тек онда и друштвена и „егзистенцијалистичка” ствар. Код Лалића је на ствари трагедија библијских размјера и еха, на линији гдје се лични живот, посљедња питања, вјера и поезија преклапају и сукобљавају, ломе и поново покушавају спојити. Као ни у једног нашег пјесника.
Свој је крај као и сви велики пјесници навијестио у властитим стиховима, у пјесми чувеног, тестаментарног отварања:
„Никад самљи него крајем јула
Када је лету педаљ до зенита, (…)”
Моћ и значај великих пјесама јест и у томе да се могу извући из непосредног разлога и мотивације у којима су писане, тако да истим ријечима говоре у другим ситуацијама и околностима једнако снажно. Величина таквих ријетких стихова лежи, другим ријечима, и у уписаној могућности реконтекстуализирања.
АУГУСТОВСКЕ САМОЋЕ И ОСЈЕЋАЈ ПРИПАДНОСТИ
Без примисли на било какав неопрезан иронијски рефлекс, а око ове годишњице пјесника, јавила ми се помисао, или осјећај, боље: о данима крајем јула сваке године и сваког љета, „педаљ до зенита”, и томе што ти дани значе за нас.
Сад кад већ почиње да се надима колективни, институционални и културални ритуал који ће кад се јул смијени с аугустом кулминирати даном у којем ће се укрстити хладни тријумфализам с циничним обранашким „легализмом”, у плесу гдје ће се саркастично загрлити обје стране друштвеног спектра, те двије у привидном сукобу. У тим мучним данима, кад се сваки наш човјек овдје, ако је имало свјестан себе и своје припадности, нађе у стању једне апсолутне самоће, спрам околине, како непосредне, тако и јавности.
За његову нелагоду, потпуну немогућност да се изрази, да каже искрено што осјећа („већ ме куша/ Ћутање, као облик саопштења – За ухо које не уме да слуша”, како пјева Лалић у „Слову о слову”), за његово отуђење које му узрокују медији двадесет и четири сата тога четвртога дана осмога мјесеца, за посрамљивање тамо гдје нема чега да се стиди, за осјећај гријеха тамо гдје је све преплатио одавно и с каматом, за лоповско изокретање узрока и посљедица од којих је изграђена јавна истина, за подсјећање да му се никада неће дозволити да безувјетно припада тамо гђе апсолутно и несумњиво припада, за све то не знам стихове који би присније и точније описали то стање и осјећај као сад већ давно преминули пјесник.
Доносећи личну трагедију, својим „никад самљи”, ухватио је како само лирик умије – у наводно епској народној свијести по којој нас оптужују – у тој првој синтагми прилога и придјева, постигавши готово немогуће: осјећај свакога од нас понаособ, не одвајајући нас од опће, колективне народне трагедије.
Пјесник који је пребацио границе. Пјесник недијељен.
Кад си мали, своје јунаке тражиш међу ратницима. Покојни отац није се овјенчао ратничком славом, није имао кад. Ђед Ђорђо о своме ратовању није пуно причао, осим о њемачком ропству, а са тиме се један немиран дјечачић није могао поистовјећивати. Мајчин отац бјеше млад у доба Другог свјетског рата, имао је нешто борбеног искуства, али бјеше ипак мајчин отац, а то је међу дјецом васпитаваном у патријархалном појасу кршевите Херцеговине значило да је мање важан од онога ђеда чије презиме носиш.
Раде Ликић (1975-2024) био је приповедач и хроничар Херцеговине, чије је дело оставило дубок траг. Причу „Вуканова тајна”, овде под прилагођеним насловом, објављујемо као знак поштовања према писцу и његовој књижевној заоставштини. У недељу, 9. августа, у Народној библиотеци у Љубињу биће представљена његова сабрана дела.
Причало се нешто о јунаштву чукунђеда Пере, али то је било давно, још за Боја на Вучијем долу. Нико га се више није сјећао, а како сам растао и читао историјске књиге, видио сам да су његове изјаве, јунаштва и мудрости биле мало увећане. У бујној машти
херцеговачких тежака, за вријеме зимских дугих ноћи и с’јела, њему су приписивани подвизи сердара Јола Пилетића, мудролије и мненија Марка Миљанова, те пророчанске ријечи Мате Глушца. У том мом наивном дјечијем трагању за јунаком из породичног стабла, нешто најближе ратничком узору био је мој прађед Вукан Ликић.
У ствари, он и није одистински био Вукан. Право име било му је Тривко или Трифко, јер рођен је у крају гдје се гласови ф и х ријетко изговарају, а још рјеђе пишу, па ће до данас остати тајна како му је било право име. По свему судећи, Вукан је постао негдје у априлу или мају 1894. када су му у кратком распону умрла сва браћа и сестре од неке тада непознате болести.
Стара паганска традиција, чије је поријекло изгубљено у тами прошлих вијекова, била је да се у породицама гдје дјеца умиру преживјелој нејачи, или оној рођеној после бројних смрти, дају вучија имена. У херцеговачком крају, ради борбе против пагаништине и сујевјерја, свештеници су неријетко одбијали да под тим именом крштавају дјецу, па листајући протоколе Парохије љубињске видјех да су се они Вукани, за које чух или које познавах, у ствари звали Васиљ, Ристо, Спасоје…
Значи, мој прађед је крштен као Трифко или Тривко, али до смрти су га сви звали Вуканом, па му је тако уписано и на споменику после смрти, али тако је називан у свим документима и за вријеме живота.
Животопис мога прађеда Вукана био је врло богат, али у раном добу ја сам пажњу обраћао само на његове ратне подвиге о којима ми, осим некаквих изблиједјелих фрагмената, старији чланови породице нису знали казивати, али су о њима довољно свједочила бројна одликовања, ордени и споменице за учешће у Првом свјетском рату.
Силно сам се поносио прађедом Вуканом и то истицао на сваком кораку. Замишљао сам га како одбија аустријске јурише на Церу, изводи контра напад на Колубари, како стоички прелази преко Албаније и како први пробија Солунски фронт, нижући десетине Бугара на бајонет као да ниже листове дувана на иглу.
Била су то измаштане уобразиље једног дјетета, жестоко преувеличане до митских размјера. Схватио сам у каснијим годинама да је мој прађед био човјек и јунак каквих је било на хиљаде и да су се у његовом завичају стотине његових земљака овјенчале истом славом побједника у Великом рату. Спознао сам временом његову личност из многих углова и почео се с њим поносити и сматрати га мојим јунаком због нечег другог.
Нису то силна ордења из Великог рата, нити мирнодопска за грађанске заслуге. Није то ни копија позивнице за прву Светосавску забаву у Љубињу гдје је једини од тежачке дјеце, међу учитељском, чиновничком и Ћоровића газдинском дјецом, наступао и декламовао пјесму од Каћанског, те у можда првој љубињској позоришној представи глумио Уроша Нејаког.
Није то ни звање вођенског кнеза које је добио са једва двадесет година, истовремено када га је и бројна и богата задруга Ликића прогласила за домаћина. То бијаше јако необично да се отац му и стричеви, све људи у најбољим годинама и беспрекорног угледа, склањају и препуштају важне породичне одлуке једном такорећи момчићу. Није то ни његова каснија политичка каријера међу Пашићевим и Стојадиновићевим радикалима, нити звање најугледнијег домаћина љубињског краја које је у своје доба носио.
Била је то једна тајна. Једна обична тајна и једна задата ријеч која га је мени представила у најљепшем свјетлу и која је била нешто најљудскије, нешто живо, што је понајбоље говорило о њему као о човјеку.
Познавао сам некадашњег Предсједника Општине врло добро. Уљудно бисмо се поздравили, некада у већем друштву и сједили. Био је из Вођена, па смо се и с те стране фино гледали. Он је био из старе гарнитуре, помало неподобан новим властима. Није било о њему ружних прича, а и ако су се причале, оне су полазиле од његових некадашњих придворица и улизица.
Једном ријечју – био је љубазан човјек на свом мјесту, који се у вријеме своје владавине, у честим сукобима Вођењана са свемоћним Комитетом око радних акција, увијек знао ставити на страну комшија из роднога села, па је тако он пресудио да воду у Вођенима свечано отвори стари Сава Ликић, како су Вођењани тврдоглаво инсистирали, умјесто некога члана Савеза Бораца како су захтијевали Комитет и Социјалистички Савез Радног народа, јер им је Сава био исувише клерикалан.
Једног јутра затекли смо се некако случајно на кафи у једном од љубињских угоститељских објеката. После размијењених стандардних љубазности, бивши функционер ми је некако тихо и повјерљиво испричао следећу причу о мом прађеду Вукану:
– Када сам, Раде, требао постати предсједник општине, покојни ме отац позвао на страну да ми нешто у повјерењу каже. Било је то вријеме изградње, национализације, експропријације. Стварале су се тада фирме, плантаже, све оно што је данас у рушевинама.
Рече ми тада стари:
– Синко, ако будете опет земљу узимали од народа, ја те молим да гледаш да у Ликића земље више не узимате, или баш ако мораш, онда гледај да им ту земљу платиш поштено или чак да им је преплатиш.
Нисам ја тада знао разлоге што се људи буне ако им дижеш земљу. Све сам мислио не схватају напредак у који их води наш систем. Нешто сам старом олако одговорио и можда одмахнуо руком, али није се дао. Ухватио ме је за рукав и задржао, као кажипрстом ми и запријетио:
– Слушај, синко, ово што ћу ти рећи, отац ми је пред смрт испричао и заклео ме да шутим јер је дата ријеч да се о томе не прича.
Негдје у вријеме Аустрије, дошао је наш ага и покојном оцу, а твом ђеду, рекао:
– Земља и акар су ти толико и толико пара, ако не платиш за десет дана, сели! Имам купца, паре ми требају, селим у Турску.
Покојни се отац задеверао. Те паре није могао скупити. Није их могао ни позајмити, није имао или није знао од кога. Муке су га биле обхрвале, куд ће са толиком чељади. Рок за исплату се приближавао. Стари се био успаничио, није жив знао шта ће да ради. Сан му никако није долазио на очи.
Једне ноћи, у глуво доба, неко је покуцао на врата, тргао се, помислио ко зна ко је, може бити да су и хајдуци. Кад је припалио лучу, видио је човјека огрнутог у бичаљ и са капутом на глави. Када му је пришао, овај му се јавио. Био је то Вукан, млади домаћин задруге Ликића и сеоски кнез.
Отац је био старији од њега, али знао га је ко мудра и писмена младића, разборита и спремног да помогне. Откуд он у ова доба, питао се стари. Сјели, су, замотали дуван и онда је Вукан проговорио:
– Чуо сам за твоје бриге. Није ми мило да селиш. Добар си комшија, с твојим сам братом друговао и у школу ишао. Увијек смо се фино гледали и пазили, зато нећу да вас изгубим, а да ми ага у комшилук доведе ко зна кога. Овако ћемо! Ја ћу ти зајмити новац да се откупиш, а ти ником нећеш казати ко ти га је дао. Новац ћеш вратити кад узмогнеш, о томе не брини.
Стари се нећкао, није било лако прихватити изненадну руку спаса, али Вукан га је натјерао да то учини. С тим смо парама имање откупили и остали гдје смо се били скућили. Новац смо вратили, али дуг је остао, зато ти, синко, велим – не дирај до Ликића земље!
Дирнула ме ова исповијест бившег функционера, мислио сам о њој дуго. Ишао сам до стрица да га питам зна ли ишта о томе. Није знао. Питао сам Радомира, он се помало сјећао прађеда Вукана, али о позајмљеним новцима ништа није знао.
Ђед Перо, чувар породичне традиције и предања, одлично се сјећао прађеда Вукана. Био му је мезимац. Он му је и име дао по своме оцу, јер како би ком своме дјетету дао име Перо, оно би умирало. Ни ђед Перо ништа није знао о новцима које је Вукан позајмио комшијама да откупе имање. Једноставно ти новци, та рука спаса брату у невољи, остали су тајна.
Тада сам боље од свих прича, ордења, докумената, фотографија спознао какав је био мој прађед Вукан. Спознао сам да је он по Јеванђељу живио, а не га само фарисејски слушао, јер је тајну о свом добром дјелу однио са собом у гроб. Њему заиста љевица није знала шта ради десница и он није добра дјела чинио пред људима да га сви виде и због тога похвале.
Ту, у тој ноћи, када је пружио руку спаса брату у невољи, а да то нико не сазна, био је хиљаду пута већи јунак него на Кајмакчалану и Добром пољу гдје је јуришао на бугарске ровове ризикујући свој живот.
Постоје речи које временом престану да буду само речи. Постану лозинке једног доба. Изговарају се по инерцији, умножавају се у медијима, законима, стратегијама, пројектним апликацијама и јавним расправама, све док више нико не осети потребу да се запита шта заправо значе. Такву судбину, судбину неоспорене догме, доживела је и синтагма „цивилно друштво”.
Ово није покушај да се отвори филолошка расправа, него покушај да се разуме како се то језик мења, како појмови путују од једне културе до друге и у којем тренутку престајемо да преводимо идеје, а почињемо да преписујемо туђе речнике.
ДУГ ИСТОРИЈАТ ЈЕДНОГ ПОЈМА
На први поглед, све ово делује као спор око једне речи. Али речи нису неутралне ознаке. Оне одређују оквир у којем разумемо стварност. Кад се промени реч, понекад се неприметно промени и оно што сматрамо природним. Зато историја једног појма није само језичка занимљивост него и историја начина на који једно друштво мисли о себи.
Хегел је у бüргерлицхе Геселлсцхафт видео простор између породице и државе, у којем човек делује као грађанин, привредник, власник, члан удружења и носилац сопствених интереса. Маркс ће тај исти појам подвргнути темељној критици, али му неће одузети његов историјски значај. Токвил ће, посматрајући америчко друштво, уочити да се слобода не одржава снагом државе, већ навиком грађана да се добровољно удружују. Грамши ће у грађанском друштву препознати простор у којем се обликује културна хегемонија, много пре него што она постане политичка власт.
И српска политичка мисао познавала је ову тему. Слободан Јовановић је, пишући о држави, политичким институцијама и развоју јавног живота, указивао да слободно друштво не почива само на уставним формама, већ пре свега на зрелости грађана, њиховој политичкој култури и способности да изван државног апарата стварају сопствене облике јавног живота.
Сви они који су промишљали ово питање разликовали су се у готово свему. У једном нису. Сви су мислили о грађанину. Истина је да европске језичке традиције нису у потпуности сагласне у терминологији. Немачка политичка филозофија говори о бüргерлицхе Геселлсцхафт – дословно, грађанском друштву. Француски користи социéтé цивиле, енглески цивил социетy, али сви ти изрази воде порекло од латинских речи цивис и цивитас.
Управо зато било би погрешно француско или енглеско цивил механички поистоветити са српским придевом „цивилан”, који је у нашем језику пре свега означио онога ко није војник. У европској политичкој традицији тежиште овог појма није на супротности између цивила и војника, већ на положају грађанина као носиоца права, слобода и јавне одговорности.
КАД ПРЕВОДИЛАЦ ПРЕСТАНЕ ДА МИСЛИ
Деведесетих година, заједно са убрзаним превођењем англоамеричке политиколошке, правне и социолошке литературе, у српски јавни простор ушао је читав низ нових појмова. Заједно са институцијама, пројектима и програмима стизао је и њихов речник. Мало ко је тада имао времена, воље или знања да се запита да ли српски језик већ поседује сопствене, смисаоно прецизније изразе.
Тако је и цивил социетy готово без отпора преведено као „цивилно друштво”. Сам превод временом је постао толико уобичајен да се ретко ко више питао да ли у српском постоји реч која би верније пренела изворни појам. Наизглед, ништа спорно. Али управо у том „наизглед” крије се читава прича. Енглески придев цивил развијао се у оквиру другачије језичке и правне традиције. Српска реч „цивилан”, међутим, у свакодневном говору има далеко уже значење. Она најчешће означава човека који није војник, полицајац или припадник оружаних структура силе.
Отуда и суштинска разлика: Цивил је супротност војнику. Грађанин је супротност поданику. Те две речи не отварају исти свет. Кад кажемо „цивилно друштво”, пред нама се лако појављује слика простора који је само изван војне сфере. Када кажемо „грађанско друштво”, говоримо о заједници слободних људи који имају права, обавезе и свест о општем добру. Добар преводилац никада не преводи само речи. Он преводи појмове. Зато питање није безначајно: ако српски језик већ има реч која верно носи дух европске политичке традиције, због чега смо је тако лако потиснули?
СЕМАНТИЧКА ИНФЛАЦИЈА
Језик има једну необичну особину. Оно што се довољно дуго понавља временом престаје да се преиспитује. Тако су многи изрази ушли у наш јавни живот. Не зато што су били најбољи, него једноставно отуда што су постали најчешћи.
Конкурсна документација, пројектни обрасци, извештаји међународних организација, медијски приручници и административни речници постепено су створили читав један новоговор који више нико није преводио. Он се једноставно преписивао. У том процесу догодило се још нешто. Појам који је у европској политичкој традицији означавао широк простор друштвеног живота независног од државе, код нас је постепено почео да се поистовећује са једним његовим делом – невладиним организацијама. Тако је и сама идеја постала ужа од речи која ју је некада носила.
Проблем није у томе што је неко једном употребио израз „цивилно друштво“. Проблем настаје онда кад три деценије готово нико од папагаја не осети потребу да провери да ли постоји бољи, природнији и смисаоно доследнији израз. Тада навика почиње да заузима место мишљења.
ПРЕВОЂЕЊЕ ИЛИ ПОТЧИЊАВАЊЕ
Свака култура препознаје се по начину на који прима туђе идеје. Једна их механички пресликава. Друга их преводи. Трећа их стваралачки преиспитује. Највећи европски мислиоци нису градили своје појмове прелиставајући туђе речнике. Они су их ковали унутар сопствених језика, знајући да се мисао не може преселити из једне културе у другу као комад намештаја. Она мора да пусти корен.
Зато преводилачка и преписивачка лењост никад није само језички проблем. Она временом постаје културна навика. Она производи уверење да је довољно преузети страну терминологију како би се преузела и сама идеја.
А идеје никада не путују тако. Оне увек траже нови језик.
ПОВРАТАК ГРАЂАНИНУ
Неко ће рећи да је све ово спор око једне речи. Историја европске мисли говори другачије.
Највеће интелектуалне промене често су отпочињале управо онда кад је неко поставио питање које је свима другима изгледало сувишно. Јер речи нису само ознаке. Оне су начин на који видимо свет.
Грађанско друштво није бирократска категорија. Оно није производ конкурса, грантова, пројектних циклуса или административних процедура. Оно постоји онолико колико постоје грађани који осећају да је заједница и њихова лична одговорност, а не искључиво обавеза државе.
Зато је инсистирање на речи „грађанско” много више од лексичког избора. То је подсетник да су у средишту политичког живота људи, а не институције; одговорност, а не процедура; заједница, а не бирократија.
ЗА КРАЈ ЈЕДНЕ СЕЗОНЕ
Летњи предах јесте прилика за одмор. Међутим, он је прилика да се човек удаљи у себи од свакодневице и поново чује сопствени језик.
Можда је зато застајање пред једном једином речју добар начин да затворимо још једну уредничку сезону. Не зато што ће овај текст преко ноћи променити јавни речник, већ зато што ће, можда, код понекога поново пробудити навику да пита зашто једну ствар називамо баш тим именом.
Језик не служи само да бисмо њиме описивали свет. Он одлучује и о томе какав ћемо свет уопште бити способни да видимо. Народ који престане да преиспитује речи којима именује стварност, временом престаје да преиспитује и саму стварност.
А ако смо овим есејем бар код једног читаоца пробудили сумњу пред изразом који се деценијама изговарао без размишљања, онда је овај разговор имао сврху. Са том надом остављамо вам лето, добре књиге и довољно тишине да поново чујете свој језик. Јер језик који не преиспитујемо лако постаје језик који говори уместо нас. Читамо се на јесен.
Када су 2004. у мартовском погрому до последњег камена уништили Свете архангеле код Призрена, преживела је само једна сива манастирска мачка. Претекла је ватру и палитеље и појавила се као знак живота. Јучерашње хиљаде људи на Косову и Метохији су мозаик победе која зна да трпи и чека слободу.
Упркос строгим контролама, специјалцима, забранама и непрестаном надзору, хиљаде верника окупиле су се на слави манастира Светих архангела код Призрена. Репортажа Живојина Ракочевића о месту где се вера, памћење и слобода никад не предају.
СИВА МАЧКА КАО ЗНАК ЖИВОТА
„Слатки Боже, слатка цркво”, каже старија Српкиња након што је прошла строгу контролу на улазу у манастир Светих архангела код Призрена. У недељу 26. јула је била слава у овој светињи код Призрена. Месту где је сахрањен српски цар Душан, месту једног од највећих властелинстава српског средњег века. Јуче су први пут примењене строге мере контроле свих који долазе: на једну страну мушкарци, на другу жене. „Где му је мајка”, пита за дете полицајац. Високи млади човек одговара: „Ја сам му отац.” Иста тензија, иста напетост као на Газиместану.
Хиљаде људи лагано испуњавају комплекс манастира, а на огромном паркингу нема више места за аутомобиле и аутобусе. У рушевинама огромне цркве најмоћнијег српског владара све је пуно, стотине људи стоје са стране, почиње литургија.
На два километра од храма према Призрену стоје два аутобуса пуна косовских специјалаца. У долини Призренске Бистрице, на заравни, испод тврђаве Вишеград све врви од посетилаца.
„Имаш ли мајицу испод кошуље”, пита на течном српском строго лице у униформи. Једног младића са мајицом на којој је мапа Косова дуго загледају и враћају назад.
ЗАШТО ХИЉАДЕ ДОЛАЗЕ У АРХАНГЕЛЕ?
Ко су ови људи који долазе, шта их је довело и како је могуће да их има толико?
Овај манастир је центар духовности, уметности и државности у периоду када је моћ једне цивилизације била на врхунцу. Неки подаци говоре да је овде било 300 калуђера, са болницом и лекарима, а риба је стизала са Плавског језера. Пропадао је стотинама година, његов огромни мозаик се расипао на све стране.
Да ли су ови људи који јуче у хиљадама долазе на ходочашће нека врста коцкица тог расутог мозаика? Какве их силе скупљају и привлаче на место које изгледа готово савршено уништено?
СВЕТИЊА ПОД НАДЗОРОМ
Деца из Културно-уметничког друштва „Ново Брдо” вежбају у хладу смокве. Били су на распусту, па дуго нису играли. Три старије госпође испод улаза у Душанов народни конак седе на жутом ћебету и разговарају као да се ништа не дешава. Стигле су из Штрпца на празник.
„Спремили смо око 2.500 оброка”, каже Иван Костић из Хуманитарне организације „Мајка девет Југовића”.
Шта је спремио игуман Михаило (Тошић) са својим братством – то нико и не зна.
„Извините, али не можете да пушите на овом месту”, стиже упозорење за човека у белој мајици. Он гледа у чуду, прави се да не разуме. Али ми разумемо да је реч о полицији у цивилу која надгледа славу у Светим архангелима. Шта ове људе доводи у потпуно изоловани манастир окружен литицама у кањону реке? Шта желе да постигну, ако у Призрену из којег долазе стално живи петоро или шесторо Срба? Чега се плаше и откуд потреба да се овако понашају? Никад није било више верника, а никад није било више полиције.
„БОГ ЈЕ СИЛА МОЈА”
„Вечно је оно што примамо од Бога”, говори у беседи митрополит Теодосије, осврћући се на пролазност сваке земаљске силе, он каже: „Бог је сила моја. Те речи нас држе на Косову и Метохији.”
Он истиче да су светиње примљене од Бога „и то нам нико не може узети”, а да слава показује да Косово и Метохија нису и неће бити заборављени, само ако „ми пратимо вољу Божју”. Ту је нада у помоћ, а не страх. На крају литургије замолио је све присутне да у потпуном миру и са посебним смирењем заврше овај дан, како се не би поновили немили догађаји са Газиместана.
Док његово упозорење одјекује кањоном, двојица специјалаца косовске полиције с тешком муком, испод литица наоружани пушкама, покушавају да остану невидљиви иза ситног дрвећа. Један нишани и окреће пушку на другу страну од скупа и Архангела.
НЕСЛОБОДА ДРУГАЧИЈЕ ГОВОРИ
„Боже, како су дошли ту”, пита Сара Живић, апсолвент комуникологије на Универзитету у Нишу. Она је део широке заједнице Светих архангела, а стални гост – деценијама присутан у животу косовских Срба – грчки архимандрит Партеније никада не пропусти прилику да види Призрен. Од званичника су ту Милена Парлић из Канцеларије за Косово и Метохију, градоначелник Брчког Синиша Милић.
„Леп и тежак осећај”, каже Цветко Цветковић и тражи марамице да брише сузе, јер не може да их сакрије испод тамних наочара. Он 35 година живи код Дортмунда у Немачкој. Са собом је повео ћерке Сару, Теодору и Милицу, а супруга Бобана покушава да нађе мало хлада иза зида Душанове задужбине.
Глумац Милан Васић годинама долази овде и пева на слави. Ове године је строго контролисан. Тражили су списак песама које ће да изводи. Он је читао имена песама, други су преводили, надлежни је тражио спорне речи и термине. Све што је написао Васић је и отпевао, али неслобода другачије говори.
Сваки пут када репресија достигне свој врхунац, хиљаде неких нових лица се појаве на вратима светиње. Њих не плаше ни пушке, ни униформе, ни контроле – њихова слобода не пита друге и другачије које ће песме певати. Када су 2004. у мартовском погрому до последњег камена уништили Свете архангеле, преживела је само једна сива манастирска мачка. Претекла је ватру и палитеље и појавила се као знак живота. Јучерашње хиљаде људи су мозаик победе која зна да трпи и чека слободу.
Кристофер Нолан је са својом дугоочекиваном адаптацијом „Одисеје” покушао да уради оно што му је до сада најбоље полазило за руком – да узме класични, глобално препознатљиви мит и претвори га у технички раскошан, физички импресиван биоскопски догађај који ће померити границе медијума.
Међутим, оно што смо добили на платну у овом тросатном епу јесте математички хладна студија, остварење којем очајнички и суштински недостаје митолошка душа. За публику и критичаре који су с разлогом очекивали емоционалну дубину, филозофску тежину и трагедију античке Грчке, овај филм се испоставио као велико и, нажалост, сасвим оправдано разочарање.
Напомињемо: иако је Хомерова „Одисеја” једно од темељних дела светске књижевности и део опште културе, овај критички осврт садржи детаље о радњи истоименог филма Кристофера Нолана.
Трејлер за филмско остварење које је покренуло питања о томе може ли техничка моћ великог биоскопа да понесе тежину једног од темељних дела европске цивилизације.
ХОМЕР БЕЗ БОГОВА И СРЦА: ПСИХОЛОГИЗАЦИЈА КОЈА ГУШИ МИТ
У свом настојању да сваку причу прилагоди савременом сензибилитету и рационализује је, Нолан је направио радикалан рез: избацио је већину божанстава са Олимпа, сводећи их на маргиналне остатке, изузев Атине, која овде делује више као меланхолични посматрач него као активни заштитник.
Покушај да се мит о Одисеју преведе у причу о посттрауматском синдрому ратног ветерана у пракси делује сасвим неубедљиво. Проблем, дакле, није у томе што је Нолан понудио другачије читање Хомера, јер велика дела и опстају захваљујући новим тумачењима. Реч је о томе да је из средишта мита померио оно што га чини јединственим: причу о човеку који стоји пред боговима, судбином и тајнама васељене, замењујући је причом о човеку који пре свега покушава да преживи сопствену трауму. Уместо епске катарзе, добијамо приповест која делује готово стерилно; ликови не осећају дубинску бол, чежњу ни трагичку нужност, већ механички преживљавају следећу импресивну, али емоционално празну акциону сцену.
Најочигледнији пример овог свођења мита на акциони спектакл јесте сусрет са Сиренама. У Хомеровом епу то није само физичка опасност, већ једно од најдубљих искушења на Одисејевом путу – тренутак у којем се човек суочава са сопственом слабошћу, жељом и привлачношћу заборава. Код Нолана, међутим, ова епизода губи симболичку снагу и претвара се у још једну сцену преживљавања. Заводљива песма која је вековима представљала глас искушења уступа место звучном и визуелном хаосу, док Сирене више делују као препрека коју јунак мора физички да савлада, него као сила која открива нешто дубоко у њему самом.
Хомерова величина никада није била само у пустоловини, већ у непрестаном сучељавању човека са судбином, боговима и сопственом слабошћу. Управо је тај слој, који „Одисеју” чини једним од темељних дела европске цивилизације, овде постао жртва поједностављеног читања мита.
ГЛУМАЧКЕ ЗВЕЗДЕ СВЕДЕНЕ НА БИОСКОПСКЕ ФИГУРЕ
Иако је студио обезбедио импресивну и скупу глумачку екипу – са Метом Дејмоном у насловној улози Одисеја, Томом Холандом као његовим сином Телемахом и Ен Хатавеј у улози Пенелопе – сама глумачка енергија остала је у сенци режисерске опсесије спектаклом. Управо је Пенелопа један од највећих изазова сваке екранизације „Одисеје”, јер њена снага није у спољашњем деловању, већ у чекању, памћењу и верности која постаје сопствени облик херојства. Дејмон већину филма проводи у напрегнутој војничкој тишини и затегнутом изразу лица, лишен оне чувене Одисејеве лукавости која га је вековима чинила једним од најфасцинантнијих књижевних јунака.
Дејмонов Одисеј има спољашњу тежину ратног ветерана, али му недостаје оно што је Хомеровог јунака чинило јединственим: интелигенција преживљавања, лукавство и способност да се светом креће не само снагом, већ и умом. Пенелопино чекање није у Хомеровом епу пасивност, већ посебна врста херојства. Док Одисеј савладава чудовишта, олује и богове, она двадесет година брани саму идеју дома, памћења и идентитета. Управо зато њена прича није споредна радња, већ равноправна половина Хомеровог епа. Када се та унутрашња драма замени политичком игром око власти на Итаки, губи се једна од кључних равнотежа Хомеровог дела.
Уместо сложене унутрашње драме, Пенелопа је сведена на учесника политичке игре око власти на Итаки. Такав приступ одузима њеном лику оно што га чини великим: унутрашњу снагу жене која не брани искључиво престо, већ саму идеју оданости и повратка. Са друге стране, Холандов Телемах сведен је на пуки симбол наивне наде, без простора да развије стварни унутрашњи конфликт. Ни остали споредни ликови не пролазе боље. Они више личе на фигуре које треба да попуне кадрове него на личности које носе сопствену драму.
ВРТОГЛАВА МОНТАЖА И ПРОМАШЕНА ЕСТЕТИКА
Највећи технички грех овог остварења јесте његов суманути темпо. Сцене се прекидају нагло, често секунд пре него што емоција уопште стигне да допре до гледаоца. Прелази између Одисејевих дугих, исцрпљујућих лутања морем и статичних политичких интрига на Итаки толико су агресивни да гледалац из сале излази са осећајем да је гледао прескупи, двоипочасовни трејлер развучен на читав филм.
Нолан је и раније умео да фрагментацијом времена појача драмску напетост. Овде, међутим, монтажа разара континуитет.
Визуелно, филм додатно пати од Ноланове опсесије тешким, тамним тоновима. Уместо осећаја античке мистерије, кадром доминира густа, равна црнина која гуши простор и умањује утисак епске ширине. Због тога Одисејева лутања губе поетичност и просторну дубину, а овако претерано замрачено платно временом почиње да умара очи.
У поткасту „Поп стандард” о Нолановој „Одисеји” отварају се питања која стоје у средишту и ове критике: где се завршава филмски спектакл, а где почиње губитак митолошке суштине Хомеровог епа. У разговору учествује и Милица Шпадијер, сарадница „Гледишта”.Препоручујемо!
ХАЛАБУКА КОЈА ГУШИ ПРИЧУ
Већ традиционални Ноланов проблем са миксом звука овде достиже свој апсолутни врхунац, прелазећи границу добре мере. Застрашујуће гласна музичка подлога и режећи звучни ефекти олуја, таласа и рушења толико затрпавају дијалоге да публика у ИМАX салама буквално мора да нагађа шта ликови изговарају у кључним драматичним тренуцима. На америчком језику.
Уместо да звук служи причи, прича овде постаје жртвено јагње режисерске потребе за децибелима који тресу биоскопска седишта. Спектакл је тако постао сам себи сврха. Тамо где би тишина морала да проговори више од оркестра, филм се одлучује за још један удар звучног таласа по бубним опнама.
У нескривеној тежњи да по сваку цену докаже како Холивуд још увек може да сними колосални историјски еп на традиционалној филмској траци, Кристофер Нолан је заборавио зашто људи широм света већ хиљадама година воле ову ванвременску причу. Његова „Одисеја” јесте техничко чудо са потписом врхунског мајстора форме, али је остала само то – технички савршена, али суштински празна прича.
Хомерова „Одисеја” преживела је више од два и по миленијума зато што никад није била само прича о повратку кући. Она говори о искушењима, идентитету, памћењу, верности и границама људске издржљивости. Кад се све то сведе на демонстрацију техничке моћи, остаје спектакл који можда импресионира, али не успева да дотакне душу.
Оцена: 3/10 – спектакл који технички импресионира, али не успева да оживи дух Хомера. Не препоручујемо.
Придружите се каналима Гледишта: • Вибер | Вотсап •
• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •
• подржите наш рад симболичном донацијом •
гледишта.срб
Политика приватности
Колачићи и приватност
Да бисмо обезбедили стабилно и функционално корисничко искуство, Гледишта користе основне, такозване колачиће (cookies) – технолошка средства за чување и приступ појединим информацијама на уређају са којег приступате нашем садржају. Гледишта не користе колачиће у сврху оглашавања, профилисања корисника или праћења понашања читалаца, нити прикупљају личне податке у комерцијалне сврхе. Ваша сагласност омогућава систему да аутоматски примени поједина техничка подешавања (попут избора писма или приказа садржаја). Недавање или повлачење сагласности не утиче на основну доступност и читање садржаја, али поједини визуелни или технички елементи (слике, распоред странице) могу бити делимично ограничени у зависности од подешавања прегледача.
Ауторска права
Часопис Гледишта задржава сва ауторска и сродна права на објављене садржаје – текстуалне, визуелне, звучне и видео-материјале, као и на базе података и програмски код. Свако неовлашћено копирање, умножавање, дистрибуција или друго коришћење било ког дела садржаја без претходне писане сагласности уредништва сматра се повредом ауторских права и подлеже законским последицама.
Одговорност за ставове
Ставови и мишљења изнета у ауторским текстовима не морају нужно одражавати ставове Редакције Гледишта.
Професионални стандарди
Гледишта су професионални и независни медиј посвећен квалитетном и одговорном тумачењу културних, уметничких и друштвених тема, који поштује Кодекс новинара Србије и прихвата пуну надлежност Савета за штампу.
Основни
Увек активно
Неопходни технички колачићи који омогућавају основно функционисање сајта и приказ садржаја. Без њих Гледишта не могу правилно да раде.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Изглед
Колачићи који памте детаљна подешавања приказа сајта. Не користе се за праћење корисника или оглашавање.
