Категорија: · Вести

Тодоровиц_Протестантизација_Рома Преузми

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Драгољуб Б. Ђорђевић: ПЛАМЕНИ ЈЕЗИЦИ МЕЂУ РОМИМА ЈУГОИСТОЧНЕ СРБИЈЕ

17. јул 2026.17. јул 2026. гледишта.срб

Одлука о неутралности

нипошто није неутрална одлука.

Никола Божиловић

У наслов смо метнули славну синтагму – Тонгуес оф Фире – Дејвида Мартина, утицајног британског социолога религије, из његовог бестселера Тонгуес оф Фире: Тхе Еxплосион оф Протестантисм ин Латин Америца (Мартин, 1990) за који је предговор саставио Питер Бергер (Бергер), социолошка величина истеклог века. Односећи се на раст новопротестантизма уопште у Латинској Америци, она и садржајем и обимом већма покрива распростирање пентекостализма на том континенту и касније, испоставиће се у Азији, Африци и деломице Европи. – Тај талас јеванђеоског хришћанства, ширећи се из центра, из Сједињених Држава, ударио је и у српске обале плавећи нестабилно религијско биће Рома. О томе имамо емпиријску потврду у студији Нишевљанина др Драгана Тодоровића Роми на таласима новопротестантизма (Протестантизација Рома југоисточне Србије).

МЕТОДОЛОШКИ ПРИСТУП И ЛИЧНИ КОНТЕКСТ

Поводом ње (студије), више уоколо ње, исписујемо поговор „Пламени језици међу Ромима” држећи на памети самоупутство Петра Пеце Поповића: „Сваки потписник предговора, рецензије, поговора и препоруке суочен је са нелаким бирањем приступа све у нади да се неће избрукати пред писцем, издавачем или читаоцем. У дужност му спада да што тачније представи ауторову визију, истовремено и процени њено остварење. При том из вида не сме да изгуби интегритет уредника и издавача. Поврх свега, том рецензијом ствара литературу која ће, ако је исписана искрено и поштено, живети независно од дела које представља и препоручује. Као такав, понуђени преглед квалитета једног остварења не може бити рецитација од саставних елемената и структура. То захтева глас, тачније тачку гледишта и пригодно место за књигу у панорами једне културе”.

Добро де, нека је тако, али сам, за разлику од П. П. Поповића, у големој неприлици: шта уопште да рекнем, а шта да питам, шта да похвалим, шта да замерим, па још да критикујем у Д. Тодоровићевој монографији. Док академски узуси и интелектуално поштење налажу ми и једно и друго, и треће и четврто – понајпре пето: да критикујем.

Башка што смо ми дугодеценијски пријатељи. За то време наш се однос развио у нешто узорито и заиста ретко. Не претерујем тврдећи да је у домаћој академској заједници тешко наћи такву врсту сарадње: од пројеката и искуствених изучавања до заједничких књига, тематских зборника и научних радова, од свакодневних шетњи до исцрпљујућих седељки по крчмама. Како онда сараднику-истраживачу и саписцу – па још и земљаку, на шта сам посебно осетљив – ишта спочитати у вези публикације која је на асталу читача.

Неко ће од њих негодовати и оправдано приметити: „Е, професоре Ђорђевићу, ако је истина оно што сте малопре споменули о вашем односу, онда свака замерка упућена Драгану Тодоровићу, одаслана је и вама; све што њему приговарате, у ствари замерате сами себи.” И шта сад?

Не да ми се да будем вредносно неутралан стога што: „Одлука о неутралности нипошто није неутрална одлука.” – „Алвин Гулднер је луцидно приметио да теорија вредносно неутралне социологије постоји ‘не само зато што је тачна или логички елегантна него и зато што на неки начин користи онима који у њу верују’”. Нећу ваљда овим поговором сасвим уништити свој, већ сад једва постојећи, социолошки углед.

ФАКТОРИ КОНВЕРЗИЈЕ И УЛОГА СОЦИЈАЛНЕ ПОДРШКЕ

Не занемарујући обичај хронолошког реда – ако се тако може рећи – удаљени почеци оспособљавања Д. Тодоровића за студирање прелажења Рома на треће крило хришћанства налазе се у нашем есеју „Зашто ‘православци’ прелазе у адвентисте?”, који се заснивао на шестомесечном искуственом увиду у живот нишке Хришћанске адвентистичке цркве и у којем су набројани и тумачени разлози конверзије у суботаре и механизми придобијања пастве. Они су и данас надлежни сводећи се на религиозне, социјалне и материјалне:

Адвентистичке месне цркве су добро организоване заједнице,
имају разрађене механизме интеграције и укључивања чланова у живот и делатност цркве,
адвентисти су анационална заједница и протежирају једнакост и братство,
ХАЦ одбија друштвено-политички ангажман,
адвентистичке месне цркве, аналогно сложенијим људским груписањима, одвијају живот под одређеним писаним и неписаним правилима,
једна од „светих“ дужности је „Служба пристава”, давање десетка,
цркве задовољавају и чисто материјалне, практичне потребе верника,
ХАЦ води рачуна о начину живота и добром здрављу чланова.

Врло касније, Драган Тодоровић и ја, искорачивши из социологије религије у ромологију, скупа са још двојицом колега пропитасмо религијске челнике адвентиста, баптиста, Јеховиних сведока и пентекосталаца (православља, римокатоличанства и ислама) о њиховом односу према Ромима уопште и Ромима њиховим верницима, и показасмо да су кривудави друмови до њихових душа.

Да би први извештај о пентекостализацији Рома на југоистоку Србије, тј. о тзв. Цркви под шатром у Лесковцу, поднео тамошњи Ром Тане Куртић у напису „Евангелицал Цхурцх ‘Цоммунитy оф Рома‘ ин Лесковац”. Из садашње перспективе гледано, Куртићев рад је подстакао неколицину нас да посветимо далеко већу пажњу новопротестантизму и протестантизацији Рома и за неколико година изнедримо бујицу књига, зборника и издвојених чланака:

Секте и култови (Ђорђевић, 2003б),
„Узроци преласка Рома на протестантизам” (Ђуровић, 2003:103-104),
„Евангелизатион, Цонверсион, Проселyтисм: Еxампле оф Рома’с Протестантизатион” (Ђорђевић, 2004б:75-82),
Евангелизатион, Цонверсион, Проселyтисм (Тодоровић, 2004),
О мисионарењу, преобраћењу и прозелитизму (Тодоровић, Ђорђевић, 2004),
Религија у вртлозима глобализације (Гавриловић, Ђорђевић, 2005),
„Глобализација религије: јеванђеоски пентекостализам” (Ђорђевић, 2005а:83-94),
„Глобализатион оф Религион: Евангелистиц Пентецосталисм (Соотинг Процесс оф Евангелицал Пентецосталистс ин тхе Стате Унион оф Сербиа анд Монтенегро)” (Ђорђевић, 2005б:85-97),
Протестантисм он тхе Балканс: Ин тхе Паст, Тодаy анд Футуре (Бранковић, анд Ђорђевић, 2006),
„Wитх Јесус то а Цамп – ат а Цамп wитх Јесус” (Ђорђевић, 2006:73-86).

Доцније палицу, спремајући се за докторску радњу, преузима аутор књиге „Роми на таласима новопротестантизма”.

Надмено или не, ипак је за даљу елаборацију појаве протестантизације Рома била пресудна наша расправа „О протестантизацији Рома Србије – уводна расправа”, убрзо прештампана у зборнику Муке са светим (Изазови социологије религије). Иако се каскало у монографском захвату неопротестантских деноминација и секти, нешто се и напредовало у представљању протестантизма на тлу Србије.

Тај трећи смер хришћанства, одавно и код нас заступљен, убрзано се ширио међу етничким мањинама, нарочито се успешно „размножавајући” у Рома. Тада сам, почетком трећег миленијума, изграђивајући претпоставке модела за истраживање, анализу и објашњавање феномена протестантизације Рома, заузео следеће становиште:

„Нема ургентнијег посла за социологе религије од проучавања протестантизације Рома, јер, феномен је у току, ‘жив’, у одвијању и превирању, треба га обујмити док се не заустави, ‘умртви’ и ‘окамени’, институционализује и рутинизира. Нема захвалнијег посла за социологе религије од изучавања протестантизације Рома, јер појава јесте тако сложена, далекосежна и опредељујућа, да у себи сабира све оно чиме би требало да се бави модерна социологија религије. Нека почну са одгонетањем загонетке: ‘Шта је протестантизација Рома – евангелизација, преобраћивање или чист прозелитизам?’ А можда од свега помало”

Начелно, три су пута протестантизације, тј. опстанка и раста мањинских верских заједница:

саморепродукција верништва,
преобраћивање и преузимање верника из већинских религија, и
мисионарење, преобраћивање и преузимање из резервоара етничких и верских мањина.

У конкретном случају социолог религије мора да одговори на бар још три питања: „Које групе чинилаца пресудно утичу на протестантизацију Рома?”; „Да ли се међу групама чинилаца успоставља хијерархија?”; и „Која би теорија најцеловитије објаснила појаву протестантизације Рома?”

С обзиром да до тада није темељитије искуствено тестиран утицај наведених група чинилаца, а само на основу сопствених религиолошких и ромолошких увида у религијску културу Рома, закључио сам да је у српском случају установљенаследећа хијерархија међу факторима погарављења(тако што „коло води” социјално-економска, коју прати богословска, па и културна, док далеко заостаје политичка група):

социјално-економска,
богословска,
културна, и
политичка група.

Напослетку, одговарајући на питање – Која би теорија најцеловитије објаснила речену појаву? – закључено је да би можда, без обзира што се подвргава све оштријој критици, теорија рационалног избора била најприкладније интерпретативно решење протестантизације наших Рома; теорија рационалног избора у најбољем издању – оном Роднија Старка и његових следбеника (Старк анд Баинбридге, 1987).

Академски одјек и вредновање дисертације

Докторску тезу „Протестантизација Рома југоисточне Србије”, прву и до сада једину у домаћој социологији религије и ромологији, која је у основи књиге Роми на таласима новопротестантизма (Протестантизација Рома југоисточне Србије), читао је у рукопису проф. др Сергеј Флере, планетарно угледни словеначки (и југословенски) социолог религије, и проценио: „Вредно и систематски си то обрадио и у суштини би се таква дисертација могла бранити и на најбољим универзитетима. Пре свега, на крају недостаје један одељак (или прожети све одељке) са налазом да ли и где се потврђује теорија рационалног избора”.

То је истовремено учинио и др Петар-Емил Митев, реномирани бугарски социолог, редовни професор Софијског државног универзитета, да би ми написао: „Честитао сам Драгану дисертацију. Много силна работа – много јак рад. Искључиво сам знао вредности Драгана као организатора, сада га увидех као ученог човека у његовој научној зрелости. Желим тебе да поздравим зато што знам за вашу дугогодишњу сарадњу и за пријатељску помоћ коју си му пружио. Ти си срећан човек с таквим сарадником и пријатељем”.

Ослоњен на два ауторитета, двојицу колега чије мишљење веома поштујем, не либим се да поводом Тодоровићевог доктората и књиге ускликнем – Да, ја сам професионално и персонално срећан човек. Његова дисертација је врло добар и уравнотежен спој социологије религије и ромологије, док је, колико памтим, први докторат из ромологије после тезе Рајка Ђурића с краја 80-их 20. века. И по томе ће имати извесну историјску вредност.

Гореспоменти фактори, који доводе до преласка Рома на протестантизам јесу емпиријски тестирани и, једним делом, дисертација ништа није друго до успешан покушај да се то спроведе. Редослед чинилаца је нешто другачији, а можда је у међувремену, после деценију и по, дошло до даљих померања и претумбација у смеру да богославске и политичке карике евентуално добијају на значају.

Није наодмет прогнозирати да, дошло ли је до појачавања теолошког уплива, има то да се припише другој генерацији јужносрбијанских Рома пентекосталаца код којих је узрасла религиозна свест, док је политички утицај сврзан са растом поверења и кооперације између, примерице, лесковачке самоуправе и руководства месне цркве.

Докторска радња је назначила да ће протестантизација Рома имати несагледиве последице на рроманипе, на ромскост, ромство, на њихов културни идентитет. Ако се уобичајено идентитет одређује као прожимање језика, религије, традиције и културне баштине, она нам је само делимично представила до каквих ће промена доћи у сваком од побројаних саставних елемената културног идентитета.

Обавеза је проф. Тодоровића да у поновљеном проучавању подробније – без суздржавања – осветли да ли је у међувремену дошло до реконструкције, односно конструкције сасвим новог рроманипе-а. И да ли је то опасност по ромски народ који се карактерише културним богатством, разноврсношћу религија и вероисповести, језика, писма и наречја, обичаја и стилова живота, духовене и материјалне баштине? У том правцу, у коренитој измени ромства, могућности пламених језика су огромне и протестантизам их умешно збиљски остварује.

Теорија рационалног избора у ромолошком кључу

У нотираном програматском тексту за истраживање протестантизације Рома здушно сам се залажио за примену теорије рационалног избора. Доктор Тодоровић назначује да ће од ње одустати у будућем пропитивању пламених језика на југу Србије. Ја и сада сматрам да је она хеуристички најплодотворнија у објашњењу ромског преверавања. Она можда не „ради“ када треба објаснити целокупну ситуацију с религијом у секуларној Европи; ту су релевантније парадигме Грејс Дејви или Стива Бруса. Али, и у овом случају Роми су изузетак.

АНАЛИЗА КЉУЧНИХ НАУЧНИХ ХИПОТЕЗА

Марко Кершеван, који ће остати трајно забележен у историји југословенске (и словеначке) социологије религије по особеном схватању религије као специфичне праксе, највећи зналац старопротестантизма у негдашњој нам држави, у праву је када у рецензији књиге о којој иде реч закључује: „Специфичност истраживања религиозности ромске популације изискује употребу мање уобичајених метода из корпуса ‘стандардне’ емпиријске социологије религије (као што су писане анкете, статистике итд.). Уместо анкета и статистике у први план долазе спонтани и методички вођени разговори, посматрање са учествовањем или без њега, речју, начини које је развила и више употребљава етнологија, односно социјална антропологија, али које је изврсно употребио и наш аутор у свом истраживању.”

Додао бих само то, да без обзира на неприкладност квантификоманије и рабљења статистичких поступака у проучавању религиозности Рома, поглавито процеса њихове протестантизације, барем треба што је могуће прецизније утврдити број новообраћеника и упоредити их са припадницима православљу, католичанству и исламу. Онда установити њихову расподелу по малим верским заједницама да би се сазнало која је од њих најкрупнија, које су мање успешне у придобијању Рома и, у коначном, каква је дистрибуција у српским административним регионима.

Ту званични пописи донекле помажу, тако да су нужне контролне анкете истовремено с пописом или обухватна искуствена изучавања свих, ама баш свих, протестантских група на читавој територији Републике. Јер, не будимо наивни, религијско тело, било монолитно или плурално, снага је која ојачава рањиве етничке ентите у успону – попут ромског.

Да се не би свели на статистички занемарљиву мањину, наравно да је од овог задатка значајније утврдити укупан број Рома у становништву, што је на дугом штапу: „Тек када се Роми, својим напором, државном подршком, залагањем преовладајућег народа и свег друштва…, приближе и, зашто да не, изједначе с већином у материјалној сфери, правно-политичком пољу и области културе – што је процес дугог трајања – престаће да буду ‘народ-понорница’ и ‘етнос пребега’, нагло ће се умањити потреба за етничком мимикријом. Роми ће бити оно што јесу: Роми!”. Буду Роми: православци, католици, муслимани, протестанти (пентекосталци, адвентисти, баптисти, методисти…).

Ако ћемо право, доктор Тодоровић, наговештавајући да ће после деценију и по поновити истраживање Рома трећег крака хришћанства у истоветном простору и зановљавајући методске технике све до коришћења анкета и статистичких модела, требало би још дубље да представи суштину ромске протестантске религиозности и изнесе на видело „изистинско” стање учинка „пламених језика”.

У смислу: од Ражња до Прешева, од Димитровграда до Куршумлије, има пет или седам хиљада пентекосталаца, 1.700 следбеника Елене Г. Вајт, 960 Јеховиних сведока и 145 баптиста…; Рома – искрених верника и редовних практиканата са високо артикулисаном богословском наобразбом – свесних да им је припадност једној од неопротестантских деноминација донела напредицу на личној равни и у својти, поштовање махалаца и углед код окружујућег народа у локалној заједници.

Мање је битно да ли се остварила приметним побољшањем социјално-економске моћи (кидањем бар неколико алки у ланцу неимаштине), ублажавањем и превазилажењем ружења, предрасуда и стереотипа културним уздизањем, или освајањем политичког утицаја.

Верификација дванаест полазних претпоставки

Ево главних пишчевих резултата којима ће, чврсто вам стојим, задужити нашијенску социологију религије и ромологију. Сигурам, и овде се заустављам:

1. Успех у деловању мањинских верских заједница обрнуто је пропорционалан заинтересованости традиционалних већинских верских заједница за укупну интеграцију ромског етноса – у потпуности потврђена хипотеза.

2. Мањинске верске заједнице у југоисточној Србији Роме вернике регрутују првенствено путем мисионарења и преобраћења, а мање прозелитизмом – у потпуности потврђена хипотеза.

3. На процес протестантизације Рома у југоисточној Србији највише утичу социјално-економски чиниоци, прате их богословски, следе културни, а заостају политички – делимично потврђена хипотеза.

4. Протестантизација Рома у југоисточној Србији допринеће најпре њиховој еманципацији, затим ублажавању њихове социјалне искључености и, коначно, њиховој потпуној интеграцији у српско друштво – у потпуности потврђена хипотеза.

5. Процес протестантизације Рома довешће до коренитих промена њиховог идентитета и верске матрице – у потпуности потврђена хипотеза.

6. Раст присутности Рома у мањинским верама и мањинским верским заједницама и захваћености процесом протестантизације проузроковаће измену њиховог мањинског положаја – у потпуности потврђена хипотеза.

7. Роми протестанти у потпуности одбацују обичајну и примесе других религија и конфесија – делимиично потврђена хипотеза.

8. Дубок емоционални доживљај религије чини Роме подложним за прелазак у протестантске верске заједнице, нарочито у пентекостализам, који одликује изражена емотивна сфера и блиска веза са музиком, игром и певањем – у потпуности потврђена хипотеза.

9. Висока заступљеност верске праксе спречава одговарајући развој религиозне свести – делимично потврђена хипотеза.

10. Протестантске верске заједнице развијају социјални активизам Рома у локалној заједници – делимиично потврђена хипотеза.

11. Роми протестанти нису добро прихваћени од Рома православаца и муслимана – делимично потврђена хипотеза.

12. Роми протестанти нису добро прихваћени од већинског становништва, православаца и муслимана – делимиично потврђена хипотеза.

БУДУЋЕ ПЕРСПЕКТИВЕ И УТИЦАЈ НА ИДЕНТИТЕТ

Без обзира на раст јеванђеоског протестантизма, који у васељенском раму „представља један религијски и друштвени феномен изузетних размера” (Д. Мартин), такође се изванредно ширећи међу Ромима, нема бојазни да ће протестантизација, у једном случају, огроман део Срба превести у треће крило хришћанства и тиме угрозити православно конфесионално биће, док се, у другом, може претпоставити да ће висок постотак српских Рома прећи у такозване мале верске заједнице протестантског исходишта. – Биће их више, много више; прилив неће малаксати. Буде ли и тако у дугом временском трајању, тешко је, скоро и немогуће, да заживи засебна ромска деноминација као социолошки тип верског организовања.

Препрека томе јесу одређене саставнице ромског културног идентитета, прежици паганства и љареманства, разноликост верисповедног порекла…, као и појачано занимање традицоналних религија и конфесија – Исламске заједнице, Српске православне цркве и Католичке цркве – за Роме и њихов религијски статус.

У прилог распростирања, осим проверених поступака – мисионарења, преобраћивања и прозелитизма – на руку иду саморепродукција верништва већ од друге генерације, кретање од религије судбине к религији избора и рационална одлука о приступању неком од сојева јеванђеоског хришћанства.

Примерице, када у модерном, културно разнородном и вишеверском друштву, свеједно нашем или француском, пунолетни грађанин слободно, својевољно и артикулисано пређе, ако јесте Србин или Ром, из примерице православља на протестантизам или, ако је Француз, из католичанства у православље, онда имамо посла с оним што се формулише реченицом „прелаз са религије судбине на религију избора”: „Он је изабрао, и то његово право је резултат развоја верских слобода и демократије”. Његова одлука је рационална. Многи Ром је изабрао и рационално се определио за протестантизам. Он ће се још дуго-дуго проливати по многим Ромима.

Свеузев, и социолошка работа је уливање у велики ток културе сваког народа. Одлучно тврдим да ће социолошко-ромолошка монографија професора Драгана Тодоровића о пламеним језицима међу изванредном етничком и верском мањином у успону – Роми на таласима новопротестантизма (Протестантизација Рома југоисточне Србије) – задобити „пригодно место за књигу у панорами” српске друштвено-хуманистичке науке и културе. Има ли веће похвале за њеног писца? – То је најбоље рећи за крај.

У Доњем Комрену,

пред Васуљицу 2025.

Напомена: За академске потребе, цитирање или детаљнији увид, комплетна књига, као и рад професора Ђорђевића на страни 200 са фуснотама и изворима доступан је за преузимање овде.

Пише Драгољуб Б. ЂОРЂЕВИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

**СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ** – ЧУВАР И НОСИЛАЦ СРПСКЕ ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ БАШТИНЕ

ОДАБЕРИ ВИШЕ

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

ОД СУБВЕРЗИЈЕ ДО КАНОНА: Пет година књижевног преврата „Деце” Милене Марковић

15. јул 2026.15. јул 2026. гледишта.срб

Вест која је стигла прошле недеље да је Милена Марковић добитница престижне Награде града Минстера за међународну поезију за роман Деца, коју дели са својим немачким преводиоцима Мирјаном и Клаусом Витманом, послужила је као идеалан повод за први радикалан критички инвентар.

Прошло је пет година откако је ова књига 2021. бачена у српску културну јавност попут праве естетске бомбе. Од тада се прашина дневнополитичких трвења и чаршијских надгорњавања слегла, а велика песникиња овенчана је наградом „Рамонда сербика” у Нишу за свеукупни допринос књижевности и изабрана за дописног члана Српске академије наука и уметности.

Јединствена уметничка нит, која се протеже од уличне субверзије до највиших домаћих и европских књижевних пиједестала, захтева озбиљан феноменолошки осврт. Шта је, дакле, остало од оног „књижевног преврата” кад га посматрамо са сигурне временске дистанце?

МИНСТЕРСКИ ЛОВОР И ТЕСТ ЈЕЗИЧКЕ ТРАНСПЛАНТАЦИЈЕ

Признање из немачког града Минстера изнова покреће једно од најсложенијих књижевно-критичких питања: како текст који је толико дубоко укорењен у специфичан локални контекст, београдски асфалт, језички сленг и историјске неурозе Балкана с краја 20. века, успева да преживи језичку трансплантацију? Награда која се равноправно додељује ауторки и преводиоцима експлицитна је потврда да Деца нису локални инцидент, већ универзална вредност.

Милена Марковић пише у специфичном ритму пуном синкопа, без интерпункције, где сирови замах језика углавном прикрива изузетно прецизну унутрашњу структуру. Мирјана и Клаус Витман су очигледно успели да немачком језику, који по својој природи тежи строгој синтаксичкој архитектоници, наметну тај ораторијски, грозничави ритам изворника.

Немачка критика, кажу традиционално ригорозна према форми, препознала је, оно што је српска критика пре пет година где кад тек наслућивала, да је овде реч о модерном спеву који спаја класични епски замах са најинтимнијом лириком. Универзалност Деце лежи у томе што локална траума, кад је артикулисана врхунским уметничким занатом, постаје архетип препознатљив на било ком меридијану.

ВРЕМЕНСКА ДИСТАНЦА (2021–2026): СУДБИНА ТЕКСТА ИЗНАД ШОКА

Кад су Деца објављена 2021. године и касније овенчана НИН-овом наградом, рецепција књиге била је обележена својеврсним естетским шоком. Публика и критика су биле поларизоване – док су једни славили редефиницију романа, други су били затечени експлицитношћу, огољеношћу и рушењем традиционалног грађанског сентиментализма. Данас, 2026. године, тај почетни сензационализам је потпуно изветрео. Оно што је остало јесте монолитна вредност чистог текста.

Са ове дистанце јасно се види како су Деца демистификовала неколико кључних књижевних топоса: мајчинство, породицу, младост и саму историју. Насловна „деца” нису романтизовани симболи невиности, већ истовремено и жртве и крвници, производи једног урушеног света који се распада уживо. Својом бруталном искреношћу, Милена Марковић је поставила стандард који је за многе савремене писце (п)остао недостижан.

О томе понајбоље сведочи поплава епигона у протеклим годинама. Домаћа књижевна сцена на српском говорном подручју суочила се са мноштвом наслова који су покушали да имитирају њен поступак – писање без знакова интерпункције, квази-аутофикционалну исповест, шок-ефекат ружне стварности.

Међутим, крајње поштено, већина тих покушаја склизнула је у баналност и патетични егзибиционизам. Ова временска дистанца је тиме доказала да књижевни преврат Деце није лежао у спољашњем формалном трику, већ у дубини стваралачког супстрата и занатској супериорности коју је немогуће пуко копирати. Најбољи доказ за то јесте управо онај изворни, синкопирани поетски набој који лажни сентиментализам породичних односа претвара у огољену егзистенцијалну драму:

мама пушим а пре него што запалим олижем цигарету

као што ти радиш мама

видиш да сам нешто научила исто склањам косу иза ушију и

машем рукама

ти си причала како си била најлепша ето ја нисам мама

ти си причала да си скакала са моста у реку и најбоље пливала

ја сам скочила још даље маме гледај ме душо моја

ИНСТИТУЦИОНАЛИЗАЦИЈА БУНТА: ОД ПАНКА ДО АКАДЕМИЈЕ

Можда најинтригантнији феномен у овом петогодишњем циклусу јесте друштвено и институционално путовање Милене Марковић. Роман који у себи носи аутентични антиестаблишмент набој, сировост маргине и поетски панк, у међувремену је потпуно канонизован. Награда „Рамонда сербика” за свеукупни допринос књижевности већ је јасно сигнализирала да је књижевна заједница препознала њен трајни значај. Међутим, њен недавни избор за дописног члана Српске академије наука и уметности представља врхунац тог може се слободно рећи парадокса.

Како књижевна критика треба да тумачи ову „институционализацију бунта”? Са једне стране, то може да се посматра као тренутак у којем је конзервативни институционални систем морао да капитулира пред неспорном уметничком чињеницом. САНУ је, уврстивши Милену Марковић у своје редове, направила одважан искорак ка савремености, признајући да жива, пулсирајућа књижевност која долази са улице и из дубине утробе има исту тежину као и класичне, академске форме.

Са друге стране, за саму песникињу то је потврда да њен израз није остао на нивоу краткотрајног супкултурног инцидента, већ је препознат као трајна народна и општекултурна вредност. Милена Марковић је ушла у институције не тако што је направила компромис са системом, већ тако што је систем приморала да прихвати њен језик.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА: СИДРО САВРЕМЕНЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

На крају овог петогодишњег свођења рачуна, награда из Минстера долази као интернационални печат на већ заокружен домаћи канон. Из данашње критичарске перспективе, Деца се више не посматрају као експеримент или тренд, већ као естетско сидро савремене српске књижевности девете деценије прошлог и првих деценија овог века.

Милена Марковић је успела да уради оно што полази за руком само ретким ствараоцима: понудила је велику форму – модерни еп, али чинећи то у ери расејаности и дигиталне површности. Овај роман у стиховима остаје трајно сведочанство о томе да поезија, кад је вођена бескомпромисном песничком визијом, има моћ не само да рефлектује стварност, него и да изврши комплетан преврат у начину на који ту стварност читамо и вреднујемо. Књижевни преврат са почетка ове деценије тако је, средином 2026. године, званично постао књижевна историја највишег реда.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

**ОД ХОБОА ДО КЕТИ**: Магични Ћира у Попином сазвежђу – Поводом 32. књижевне награде „Васко Попа” додељене Зорану Ћирићу

ОДАБЕРИ ВИШЕ

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Леон Ћеванић: РЕДИТЕЉ КОЈИ ЈЕ ОБЕЛЕЖИО КОЛЕКТИВНО ПАМЋЕЊЕ ГЕНЕРАЦИЈА – ЂОРЂЕ КАДИЈЕВИЋ (1933-2026)

13. јул 2026.13. јул 2026. гледишта.срб

Мало је културних искустава која и данас једнако повезују људе на простору бивше Југославије као што то чини „Лептирица”. Страх који је стварао Ђорђе Кадијевић постао је дио колективног памћења неколико генерација.

ЗАЈЕДНИЧКО СЕЋАЊЕ КОЈЕ ЈЕ НАДЖИВЕЛО ДРЖАВУ

Кратак је низ појава, бића и ствари око којих јужнославенски народи и даље могу пронаћи заједничко мишљење, подударајући став или уједначено сјећање. Ипак, чињеница да смо, ако још и сад не припадамо, онда барем једно незанемариво вријеме припадали заједничком културном простору, своје доказе још увијек чува у најзачуднијим закутцима, у бијелим пољима тривијалности на које службене политике тешко могу утјецати.

Људи рођени и стасали у социјалистичкој Југославији тако се данас врло вјеројатно неће сложити око тога којим језиком и/или језицима говоре, како су у дјетињству живјели, што су им очеви смјели радити и за што су им се дједови борили, али наизглед бенигно питање „који ти је најстрашнији филм” код зачуђујуће ће великог, етничко-религијским и идеолошким питањима хетерогеног постотка бити ријешен тек једном ријечју – „Лептирица”.

И та ће ријеч, „Лептирица”, код свих судионика разговора потакнути нека властита, сасвим особна сјећања обједињена у неколико универзалних мотива – прво дрхтање и вриштање пред екраном, јежење на путу кроз мрачни ходник који спаја дневну и спаваћу собу, прекривање деком преко главе и врло пажљиво ослушкивање што и тко нам се то, у кући и изван ње, те ноћи прикрада.

„ЛЕПТИРИЦА” КАО АРХЕТИП ДОМАЋЕ СТРАВЕ И УЖАСА

Главни и одговорни за ову трансгенерацијску трауму, Ђорђе Кадијевић, мајстор сценарија и режије, 10. јула је сазнао одговоре на бројне проблеме које је отварао у својим филмовима. Отишавши у боља сјећања, отворио је још једну прилику да се присјетимо трага који је његов рад, макар ненаметљиво и на подсвјесној разини, оставио на његовој публици, на свима нама.

Његовој злогласној „Лептирици” из 1973. године, енциклопедијски прихваћеној уз натукницу „први југославенски хорор-филм”, припада, дакако, најдубљи траг. И то не само због тога што нам се због гледања овог филма плакат за осамнаест година млађи „Кад јагањци утихну” доимао некако већ виђеним и према томе мање страшним.

Другачије не може ни бити, јер осим што се први увијек памте, има нешто дубоко архетипски у испреплетености живота и смрти, страсти и страха, љубави и насиља, које древни мотив вампиризма побуђује у свима нама. Или још макар у онима које спаја њихова славенска душа, била она јужна или с неког другог краја свијета.

Универзалност ове приче Кадијевић је потврдио и својим другим (не)славним хорором, „Светим местом” из 1990. године. У првом случају, предложак је Србина Милована Глишића, у Руса Николаја Гогоља, али митологија остаје запањујуће подударна, а нелагодни осјећаји које изазива истовјетни. А притом ова два наслова чине тек врх леденог бријега Кадијевићеве поетике која се на врло сличан начин прелијевала у свих двадесетак његових кинематографских остварења.

Гледишта препоручују: Филм „Свето место” (1990) доступан је за гледање на званичном Јутјуб каналу Радио-телевизије Србије.

ДА ЛИ КАДИЈЕВИЋЕВ СТРАХ И ДАЉЕ ДЕЛУЈЕ?

Остаје, наравно, и питање може ли и што Кадијевићева страва понудити сувременом, младом гледатељу. Питање о томе колико свијет воденица, запрежних кола, пластова сијена и ладањских кућа данас уопће може бити препознат, па према томе и може ли икако бити досегнут ефект у којем се тај и такав домаћи свијет на наш ужас гура према фантастично-чудном или фантастично-чудесном.

Наравно, у свијету високобуџетних слесхера, сплаттера, тјелесних и психолошких хорора, не би се више као живу истину могло одржавати урбану легенду о старцу који је, гледајући „Лептирицу” на ТВ-у, од страха доживио инфаркт и издахнуо.

Ипак, судећи по популарности коју магија и мистерија задњих година добивају, схваћена као један од водећих елемената наше туристичке понуде, с тематским шетњама о вјештицама и духовима, музејима чаробњака и вила, није немогуће замислити да се ускоро покрене и неки фестивал под радним називом „Чега су се бојали наши стари”.

Ако би таква манифестација којим случајем имала филмски сегмент, можемо бити сигурни да ће тај бити употпуњен искључиво Кадијевићевим радом.

Пише Леон ЋЕВАНИЋ

Преносимо П-портал

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

ОДАБЕРИ ВИШЕ

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

О СТУДЕНТИМА, СИСТЕМУ И СЛЕПИЛУ: Зашто подржавам Јелену, а не могу да браним Тврђаву

11. јул 2026.11. јул 2026. гледишта.срб

Апел запослених на Филозофском факултету у Нишу, као и објава моје драге колегинице доценткиње др Јелене С. Младеновић поводом административног укидања буџетских места за србистику, историју и руски језик, не могу да оставе равнодушним.

Одлука Владе Србије да буџетске квоте сведе на нулу делује као политичка казна преточена у административну одлуку. Као председник струковног удружења писаца и преводилаца, јасно кажем да нећу да будем неми посматрач размене уцена. Студентима је место на буџету, ако су то заслужили својим досадашњим образовањем, а србистици је место у Нишу.

Међутим, овај кризни тренутак захтева сурову искреност коју као нишка књижевна заједница дугујемо себи. Немам мандат да пишем у име свих нишких писаца, зато ћу искрено говорити пре свега у своје име, заступајући само заједнички интерес.

МИМО ПОЛИТИЧКИХ КУЛИСА И ПОДЕЛА

Последњих дана појавио се читав низ актера који кризу настоје да употребе за сопствене политичке или институционалне обрачуне. То мене не занима. Не желим да трошим ни секунд времена – они су из угла вечности за српску културу потпуно небитни. Верујем да је већини јасно шта се заправо дешава са идејом о оснивању Факултета српских студија и да ту није ништа једноставно.

Дакле, ово није само спор између два различита погледа на будућност високог образовања, нити га сводим на личности. Ипак, помињем проф. др Горана Максимовића и доценткињу др Јелену С. Младеновић као двоје професора који су, свако на свој начин, дали значајан допринос валоризацији нишке књижевне сцене.

Обоје су и уважени чланови Друштва чији сам председник, при чему је Јелена и чланица Председништва. Колико је свет око нас постао затрован најбоље говори чињеница да смо на Скупштини Друштва одржаној почетком године ставили мораторијум на пријем нових чланова – све док се нездраве околности не доведу у ред.

Јасно је да је у послу актуелне деобе Филозофског факултета на делу игра великих интереса, е па баш зато ја данас не желим, нити ми пада на памет, да бирам стране. За мене, мимо тих прљавих кулиса и политичких игрица, проф. Максимовић и доценткиња Младеновић представљају две различите легитимне визије спаса нишке академске заједнице.

Обоје дубоко поштујем. Ако говорим као човек, а не само као председник Друштва, Јелена ми је, као лична пријатељица и земљакиња, свакако ближа. То, међутим, не мења моје уверење да обоје заслужују поштовање због онога што су учинили за нишку књижевну сцену.

Пишем о њима као о представницима једног вредног професорског нараштаја, који наставља дело својих претходника – људи од којих неки, на моју велику жалост, више нису међу живима, а који су деценијама, мимо система и искључиво снагом сопственог ентузијазма, уносили нишке писце у амфитеатре и научне часописе.

СУШТИНА ПАРАДОКСА: ОДБРАНА ХЛАДНЕ ИНСТИТУЦИЈЕ

Свака част појединцима, и живима и онима који више нису међу нама. То су биле најсветлије тачке вишедеценијске историје Филозофског факултета. Али ја данас бивам позван да браним институцију која је као систем према сопственом граду и његовој живој сцени остала хладна и глува. Позван сам да браним Тврђаву која нас никада није признала за своје равноправне грађане.

Универзитет није само место где се преноси знање. Његова је дужност да производи знање о средини у којој постоји. Ако Ниш деценијама ствара писце, песнике, часописе и авангардне покрете, онда је дужност нишког универзитета да те појаве истражује, критички вреднује и уводи у националну научну и културну свест. Управо по том мерилу, а не по дневнополитичким сукобима, треба мерити и успех или неуспех једне академске институције.

ГРЕХ ПРЕМА ФИЗИЗМУ И КЊИЖЕВНОЈ СЦЕНИ НИША

Док су други универзитетски центри у Србији радили оно што свака озбиљна академска заједница мора да ради – градили научне бедеме око својих савременика, нишки факултет се системски понашао као пасивна, преплашена филијала београдске катедре. У Новом Саду се локална сцена синергијски преводи у национални канон, у Крагујевцу се кроз ФИЛУМ бори за регионални идентитет, док се у Нишу књижевни живот града углавном посматра са висине, као естрадна или „завичајна” аномалија.

Најбољи, али и најболнији пример тог академског слепила јесте Физизам. Ниш је крајем седамдесетих и током осамдесетих година прошлог века изнедрио аутентичан, снажан и теоријски утемељен неоавангардни покрет. Физизам је био естетска и филозофска појава која се развијала управо под прозорима тог факултета.

И управо ту долазимо до парадокса. Покрет који је настао у самом Нишу никада није постао предмет систематског научног интересовања сопственог универзитета. Управо о томе говорим од почетка ових протеста: академска институција која не истражује и не вреднује културу средине у којој постоји одриче се дела сопствене мисије.

И шта је институција урадила са тим? Ништа. Препустила је физисте забораву, кафанама и самоорганизованим удружењима, док су други градови своје авангарде претварали у докторске дисертације, монографије и трајне предмете научног интересовања. Остали су тек појединачни осврти и инцидентни есеји поменутих ентузијаста, али не и истраживачки континуитет, институционална подршка и научна валоризација какву је ова уметничка појава несумњиво заслуживала.

БРАНИМО ЉУДЕ, НЕ СИВИЛО СИСТЕМА!

И зато мој одговор на овај апел мора да буде двојак, али недвосмислен: Да, ја ћу да подигнем глас. Написаћу писмо подршке, стајем уз људе, уз професоре и доценте који се труде око своје катедре, и критиковаћу сваки покушај државног апарата да од студената књижевности направи таоце. Ти млади људи су наши будући читаоци, наши преводиоци и чувари језика српског народа.

Међутим, даме и господо, не тражите од мене да лијем сузе за затвореним системом који се сетио и нишких писаца тек кад су му укинули буџетске квоте. Подржавам људе, подржавам колеге у невољи, али институцији Филозофског факултета не могу да опростим што је допустила да Ниш остане књижевна периферија у сопственим амфитеатрима.

Кад ова криза прође, а проћи ће, јер бахатост администрације увек на крају устукне пред живим отпором – очекујем да факултет коначно отвори своја врата граду у коме живи. Не кроз пригодне завичајне вечери, него кроз сурову, озбиљну и системску научну валоризацију сцене која га је све време, упркос свему, хранила.

Пише Далибор ПОПОВИЋ ПОП

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

ОДАБЕРИ ВИШЕ

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

ОД ХОБОА ДО КЕТИ: Магични Ћира у Попином сазвежђу – Поводом 32. књижевне награде „Васко Попа” додељене Зорану Ћирићу

8. јул 2026.8. јул 2026. гледишта.срб

Свечана сала Скупштине Града Вршца недавно је била поприште једног од најзначајнијих и, у контексту савремене српске књижевности, најзанимљивијих културних догађаја ове године. Тридесет друга по реду књижевна награда „Васко Попа”, једно од најпрестижнијих песничких признања у земљи, свечано је уручена истакнутом књижевнику Зорану Ћирићу из Ниша. Награда му је припала за збирку песама „Тајне песме за Кети”, коју је објавила краљевачка „Повеља”.

Ова одлука стручног жирија, који је радио у саставу: Јован Зивлак (председник), Ана Ристовић и Милан Громовић, донета је једногласно, након ригорозне селекције у којој је учествовало више од стотину песничких књига. Међутим, оно што ову доделу чини историјским тренутком нашег савременог стваралаштва јесте чињеница да је Зоран Ћирић, широј јавности познат и под митским псеудонимом Магични Ћира, постао један од ретких аутора који је у свом опусу успео да уједини две крајности: НИН-ову награду за роман, 2001. године за култни „Хобо”, и награду „Васко Попа” за поезију.

Овај естетски славолук на путовању од урбаног беса, маргине и жестоке прозе до пажљиво извајане, меланхоличне лирике сведочи о ауторској зрелости која се, парадоксално, управо кроз поезију вратила оној најтежој књижевној дисциплини: писању на „обичан начин”.

МОДЕРНИСТИЧКИ ДОСЛУХ И „ОБИЧАН НАЧИН”

Образлажући одлуку, председник жирија Јован Зивлак истакао је да Ћирићев песнички рукопис доноси аутентичну иновацију на савремену сцену:

„Ћирићева поезија у награђеној збирци храбро помери границе уметничког изражавања данашњице. То је у дубоком дослуху са модернистичком традицијом коју је утемељио управо Васко Попа”, навео је Зивлак, описујући дело као изузетно емотивну збирку која доноси „љубавне песме на обичан начин”.

Управо тај „обичан начин” јесте највећи изазов за савременог песника. У времену кад поезија хронично пати од пренаглашене интелектуализације или, пак, баналног банализовања свакодневице, Ћирић проналази поезију у најбаналнијим чиновима егзистенције. Песма која отвара наш увид у ову збирку сведочи управо о томе:

СВАКИ ДРУГИ ДАН НЕКО ДРУГО ЧУДО

заменили смо сифон у судопери

без жубора, без пене, без таласа

то је било нешто више од покушаја

да се стари живот замени новим

ни промена доњег веша не може

изазвати такво ново дисање

нечувени налет голе енергије

непознатих, у прави час препознатих вибрација

а није да се нисмо потрудили

загрљени бирали нове додире

нове памуке, нове зенане

све нијансе нежне сиве чистоте

нове постељина са искуваним ткањем

нова лагана, лепљиво топла декица

нови јастуци, нови јорган

(летећи и тешки као неко ново небо)

нове навлаке, нове пресвлаке

нове позе за јутарње испијање кафе

купили смо комплетно ново буђење

али снови су оживели тек када смо

наместили нови сифон, упакован у деловима

које смо састављали пре силаска у шумећи мрак

испод кадица судопере на дни обложене

одбаченим пешкирима за упијање одбачене воде

која се прелива из фонтане са жељама

у облику новчића од туристичког кусура

када је употребљена вода почела да се враћа

као бесмислено запрљана прошлост

с плитким предумишљајем полузаборављена

у никад употребљеном ноћном суду

тада смо раскрстили са тајним склоништима

прочистили смо зној, убрзали кружење у жилама

успорили проклизавање у инструментима за кочење

(резервни вентили свих кухиња, уједините се!)

прстеновали спојеве на ребрастим наставцима

отчепили давно исцуреле талоге

гумицама учврстили улазе и излазе

спојили изувијане отворе са раним зидом

и после неколико пробних цурења и тестирања

прљава вода је отекла далеко

преко канализације, одводних мочвара

речних вирова и муљевитих брзака

баш у оно море на чијој обали

маштамо да остаримо као две побегуље

све док не заборавимо да смо некада

заједно мењали сифон испод судопере

глава уз главу, дах уз дах,

никада ближи и никада даљи

од уживања у неопраном животу

Замена сифона овде прераста у дубоки, готово мистични ритуал прочишћења заједничког живота. Ова песма савршено илуструје оно што је жири препознао – свакодневни, профани предмети постају симболи унутрашњег преокрета. То је поступак који је Васко Попа усавршио (сетимо се његових предмета: кутије, стола, чивилука), а који Ћирић ревитализује кроз савремени, домаћи амбијент.

ИЗМЕЂУ КОЦКАЊА И БЕЗВРЕМЕНОСТИ

Примајући престижну повељу, која је дело академског сликара Милана Блануше, лауреат Зоран Ћирић указао је на дубоку личну димензију ове књиге. „Ова књига има посебну, интимну тежину у мом опусу. Драго ми је што ме је управо она вратила Васку Попи и његовој поезији. То је једна лепо заокружена прича”, подвукао је Ћирић.

Та интимна тежина огледа се у непрестаном преиспитивању прошлости и емотивних улога. У песми „Желим да се сећам”, Ћирић евоцира време „пре доласка рокенрола”, време илегалних улица и забрањене љубави, постављајући дијагнозу једне личне и генерацијске судбине:

ЖЕЛИМ ДА СЕ СЕЋАМ

само један је број један

и чему онда набрајања, одбројавање

када постоји нешто изван

сваке рачунице и сваког коцкања

са бесконачним низом непознатих

а само једном препознатом

сви улози су похрањени у акваријуму

са сефом од крљушти човечјих рибица

само један је број један

и какав је смисао стајати у реду

чекати да те преброје као влати траве

на двоструком дну од измрвљених дијаманата

док ничији снови узнемирено плутају

на врху трепераве, укочене светлости

залеђени зрак у трептају ока

пустите лед да пева ако икада пожелите

да отопите њене очи без проливања суза

брђанске девојке су увек веровале у смех

висока је то бука, шиштање фитиља из далека

глува попут вирова у изворској води

коју стене крајње провидно усмеравају

да тече према свом извору

желим да се сећам

како је то било

у времену које се зове „некада”

у данима пре доласка рокенрола

шетати се по растопљеном асфалту

изгубити се у освртању уназад

када су дубине биле плитке

када су плаже биле широке

као посечени градски паркови

када су улице биле илегалне

као да је небо било бандитско

а наша љубав забрањена

ти си моје животињско детињство

ја сам твоја пасторална будућност

желим да се сећам

иако се ниједан устанак

није завршио устанички

само је крај за заборав

оно пре и после њега

нити је покопано, нити је проживљено

то се једноставно не бележи

јер не мораш бити песник

да би некако/било како докучио

шта је испод подвучене црте

сам један је број један

Поетски субјект игра барбут са бесконачним низом непознатих, а љубав је једини залог у акваријуму живота. Тај мотив ризика и игре доживљава свој врхунац у, по нашем суду, централној песми збирке:

НЕШТО О ДОБИТКУ И ГУБИТКУ БЕЗ РАЗЛОГА

(или како је то бити навучен па одвучен)

ово је стота песма, покерашки пребројана

коју пишем специјално за тебе

можда је и скроз о теби

или онако овлаш о нама у теби

није сваки предумишљај из нехата

није свака мистерија мистика

нити је свака тајна за свакога

гарантовано штиклирана и обележена

ово је та неочекивана стота песма

навике су себичне, навике су поган хоби

игра у којој једино нема плеса

а радијска музика се чује издалека

ово је она песма са две нуле на крају

и црвеним асом на врху нетакнутог шпила

једина за једину, има ли моћније комбинације

у рукаву окраћелом од трења голе коже

шуштави тал од лепљивог талога

главна улога од положеног улога

има ли чистијег ризика

има ли прљавијег зицера

карте које су нам подељене

нису за познавање и отварање

још мање за пратњу главног блефера

нису чак ни за бацање са гестикулацијом

неописивом попут мудре храбрости

има безбеднијег губитка

од љубави у коју се коцкамо

нема одговора јер нема питања

само зови даље, ноћ ће да потраје

Ћирићев поетски свет јесте свет у коме су „карте подељене”, али оне нису ту да би се отварале пред „главним блефером”. Ризик коцкања у љубав јесте једини ризик који вреди преузети, и у томе лежи она Попина безвременост о којој је аутор говорио на додели: „Ко год је покушао да пише поезију на српском језику у последњих педесет-шездесет година, не може да заобиђе Васка Попу… Он је један од оних аутора чији утицај остаје трајан.”

РАСТ У ДУБИНУ

Оно што песника спасава од баналности „естрадне драме иза подигнутих завеса”, како каже у песми „Свако питање почива у наслову”, јесте свест о сопственој рањивости. Магични Ћира овде скида маску урбаног ратника и показује аутентично, готово детиње лице уздрмано егзистенцијалном тескобом:

РОДИТИ СЕ КАО ДЕТЕ НИЈЕ НИКАКВА ГАРАНЦИЈА

живот, каквог сам га упознао

учинио ме је нервозним

и алергичним на сваки покушај контроле

вероватно сам имао више шанси

да направим будалу од себе

него већина паметњаковића, и то схватам

као поуку да не добијају сви

прилику да проживе своје ноћне море

пред заинтересованом публиком

знам да ћу ускоро изаћи из овога

и нећу гледати на ствари на исти начин

кажу да људи у најзамишљенијим расположењима

почињу да расту надоле, наниже у дубину

кажу да такве нико не назива рупама

иако их обично заобиђу све фазе депресије

није ме брига за оно што ће други помислити

све док могу да заплачем кад год пожелим

Синтагма „расти надоле, наниже у дубину” чини нам се као кључ за разумевање читаве ове збирке. Док савремени свет инсистира на вертикалном расту, успеху и спољашњој контроли, Ћирићев песник бира унутрашност понорнице, право на сузу и самоћу.

На крају, овај наш поетски путопис затварамо спознајом о немогућности једноставних решења, што јасно артикулишу завршни стихови пете песме из нашег избора:

СВАКО ПИТАЊЕ ПОЧИВА У НАСЛОВУ

ако вас баш толико интересује

естрадна драма иза подигнутих

завеса које нису на време спуштене

тачно је то што описују плаћеници

и публика утренирана за издају

била је то неприкладно разметљива сцена

душу дало за поплаву брбљивих придева

оговарани лик се раздрљено ознојио

да покаже стил у сваком корусу

свирао је лебдећи течно левом руком

али је отишао предалеко

а да се уопште није потрудио

постао је стваран на посебан начин

зезнутих очију и зезнуте фризуре

могао је да их убије осмехом

могао је да их остави да виде

нечујни бели пауци

без сложене шминке

и пртљага који иде уз њу

естрада не мора бити усуд

мада обично траје заувек и мало дуже

треба времена схватити како

нема назад јер се не може напред

ово није баш једноставан

одговор ни на шта, зар не?

ВРШАЦ И НИШ: ДВА ЈУГА, ЈЕДНА КУЛТУРА

Овогодишња додела награде подсетила нас је још једном на суштинску важност институционалног очувања културе. Покровитељ и дародавац награде и ове године је био Град Вршац, уз подршку агенције „Ђорђевић” и компаније „Сензал капитал” Радета Ракочевића. Обраћајући се присутнима, Драгана Митровић, градоначелница Вршца нагласила је да ова награда већ 32 године симболизује врхунско стваралаштво и чува успомену на Васка Попу, чинећи тај град истинским светиоником српске културе.

Ниш као средиште југа Србије и Вршац као јужна капија Баната, сваки на свом рубу, сусрећу се у простору поезије. Кроз лауреата Зорана Ћирића, Вршац је ове године пружио руку Нишу. Поезија је тако још једном доказала своју магијску моћ – повезала је нишки асфалт, покерашке столове и ребрасте сифоне једне интимне свакодневице са вршачким ветровима и космичком, безвременом поетиком Васка Попе. Дакле „Тајне песме за Кети” нису уобичајена књига године; оне су још један кец из рукава који доказује да прави песници заиста расту у дубину, тамо где речи трају „заувек и мало дуже”.

Поезија Зоран ЋИРИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

**ХРОНИКА ЛИЧНОГ УСУДА И ПОЕТСКИ ПОВРАТАК ГОДИНЕ**: Промоција збирке „Север-северозапад” Жељка Митића у Београду

ОДАБЕРИ ВИШЕ

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Александар Чотрић: ЦРВЕНА КЊИГА ЈЕДНЕ УГРОЖЕНЕ НАЦИЈЕ

1. јул 2026.1. јул 2026. гледишта.срб

Често се може чути и прочитати да су српски афористичари по квалитету својег стваралаштва у самом европском и светском врху, али да такву богату и разноврсну продукцију не „прати” на одговарајући начин критика и теорија, односно да домаћи стручњаци за књижевност не посвећују пажњу овом жанру и не вреднују га како заслужује.

У томе има истине, јер неки од наших најпознатијих књижевних критичара никада нису исписали ни ред о српској афористици, али то јесу угледни и признати зналци из разних области науке и уметности. И не само да су то учинили у појединачним текстовима него су српском афоризму и његовим ауторима посветили већи број својих стручних и научних радова, ауторских књига, зборника, панорама и антологија.

Због свог дугогодишњег посвећеног рада на афирмацији хумора, сатире и афористике, заслужују да буду поменути академици, универзитетски професори, теоретичари и историчари књижевности, социолози културе и психолози: Витомир Теофиловић, проф. др Мирослав Егерић, проф. др Ратко Божовић, проф. др Жарко Требјешанин, проф. др Јован Делић, Љиљана Шоп, проф. др Милутин Ђуричковић, проф. др Љиљана Пешикан Љуштановић, Бранислав Бане Јовановић, Драган Лакићевић, Предраг Марковић, академик проф. др Никола Милошевић, др Ђорђе Оташевић, проф. др Јован Пејчић, Раша Попов, Бранко Микашиновић, проф. др Добривоје Станојевић, проф. др Ђуро Шушњић, мр Дивна Бијелић, проф. др Иван М. Коларић, проф. др Јован Љуштановић, др Милица Јоковић Пантелић, Иво Мијо Андрић, проф. др Малиша Станојевић, проф. др Димитрије Панфилов, др Петар Бокун…

Један од најбољих познавалаца афористике на нашим просторима и њен најпоузданији тумач јесте проф. др Драгољуб Б. Ђорђевић, професор социологије културе на Нишком универзитету, научник, истраживач, професор и педагог великих и широких интересовања, који у својим интердисциплинарним радовима радо и често користи афоризме. Чини то, било да их цитира ради илустрације својих поставки и закључака, било да их тумачи и објашњава научним поступком.

АФОРИСТИКА КАО ОЗБИЉНА ТЕМА

Као резултат Ђорђевићевог минуциозног проучавања феномена исељавања, миграција и дијаспоре, те, паралелно, најкраћег књижевног жанра, настала је ова изванредно поучна, интересантна, и вредна књига. Импресивно је колико је афоризама професор у дужем временском периоду прочитао, проучио, изабрао и тематски сврстао, да добије дело које има унутрашњу чврстину, иако је састављено од мноштва веома разноврсних микро делова. Урадио је то приређивач на начин на који нико пре њега није, јер је тематици приступио експертски, аналитички, с пуном одговорношћу и посвећеношћу.

Довољно је само прочитати списак литературе коју је професор користио, те листу аутора чије се мисли у овом избору налазе, па закључити да је пред нама капитално дело у које је уложено велико знање, искуство, енергија, време, па и емоција.

Српски афористичари и њихове колеге на Балкану пишу о бројним темама, међу којима су најзаступљеније о странкама, изборима, власти, функционерима, корупцији, криминалу, медијима, Косову, Европи… Да се није појавила ова књига, не бих никада помислио да је толико много и толико добрих афоризама написано на тему дијаспоре и исељавања, јер сам сматрао да то није у фокусу наших афористичара.

Наравно, ово питање је једно од најважнијих, јер у крајњем води оној суштинској дилеми: да ли ће нас и даље бити на овој територији, под овим именом и с овом историјском свешћу, или ћемо нестати, као што се у прошлости већ догодило бројним другим народима.

КРИК ИЗ КОФЕРА

„Пун ми је кофер. Селим се.” – Овом кратком реченицом, која звучи као уздах, одлука, изговор и дијагноза у исти мах, почиње једна од најдубљих и најдуговечнијих српских прича: прича о одласку. Назив књиге описује и наш вековни замор.

То је крик који не долази само из пртљага спакованог на брзину, већ из трпљења које је прешло сваку меру. А управо у тој мери, на граници трпљења и наде, афоризам постаје најтачније огледало једног друштва.

Ово је књига афоризама о дијаспори, миграцијама, илузијама и разочарањима, о Европској унији и Балкану, о свету који нас привлачи и одбија истовремено. А изнад свега – о нама самима, какви јесмо кад скупимо храброст да се погледамо у огледало.

КАПИТАЛНО ДЕЛО О ВЕЛИКОЈ СЕОБИ

Дело професора Ђорђевића сведочи о једној од најболнијих рана савремене Србије: одласку. Та рана није само статистика, мада и она забрињава – сваке године око петнаест хиљада грађана напусти своју земљу, често без намере да се икада врати. То је, пре свега, духовно и друштвено питање: шта остаје од земље када оду њени најмлађи, најхрабрији, најкреативнији? И како се та празнина може успешно разматрати, ако не и кроз афоризам – кратку форму која једино може издржати тежину туге и лакоћу подсмеха у истој реченици?

Зборник открива и једну важну социолошку чињеницу: дијаспора је данас најмногобројнија, најуспешнија и најраспрострањенија „српска провинција”. Она није више само економска категорија – она је културни, психолошки и идентитетски феномен. На простору од Беча до Чикага и од Малмеа до Сиднеја, Срби су саградили своје паралелне светове, где се лакше дише, али се често теже живи.

Афоризми у овој хуморној енциклопедији исељеништва приказују дијаспору као симболички мост: она је доказ да се сања амерички сан, али се човек буди када „петао са плота” закукуриче. И у том хуморном, али болном раскораку између стварности и очекивања, сместила се сва наша емигрантска истина.

ДИЈАСПОРА КАО НАЈВЕЋА СРПСКА ПРОВИНЦИЈА

Приређивач је пуне три године сабирао мисли на ову тему. То нису само гласови афористичара – ту су и новинари, песници, мислиоци, научници, како из Србије, тако и из региона и света. На једном месту сабрани, они чине мапу великог кретања једног народа које траје више од једног века, а последњих деценија тај егзодус поприма драматичне размере.

Социолошка анализа, историјски контекст и лична сведочанства сложили су се у ову панораму као у бревијар колективног искуства: понекад суровог, понекад духовитог, али увек истинитог.

Афоризам је непревазиђен у исказивању парадокса. То је једина књижевна врста у којој се човек може и насмејати и забавити, али и продубити мисли и освежити дух, за свега неколико секунди. Афоризам је жанр који највише личи на путовање: кратак, брз, муњевито прелази преко граница мисли.

И као што су наше сеобе вековима трајале – од средњовековних избеглиштва, преко гастарбајтерских возова, до авиона нискотарифних компанија – тако и овде, у овој књизи, путује све: идеје, страхови, наде, горчина, иронија и црни хумор. Ништа не остаје на свом месту. Као ни ми.

АНАТОМИЈА ЈЕДНОГ ЕГЗОДУСА – ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ИСЕЉЕНИШТВА

Сваки од ових изабраних текстова, ма колико кратак, носи у себи читаву судбину. Кад Славица Агић каже: „Корење нам је овде. Цветови и плодови на Западу”, у тих неколико речи смештена је читава историја нашег народа, растрзаног између родне груде и новог живота у туђини.

Да је слично и у суседној Хрватској, сведочи запис Иве Мије Андрића: „Исељавање младих трајат ће све док не остаре”. То је готово демографска формула претворена у шалу – шалу која више боли него што засмејава.

Слика домаће стварности у афоризмима је реалистична до бруталности: Србија је „на европском путу, зато нас газе” (Милан Пантић), место одакле се највише одлази и најмање враћа. С обзиром на то како се одвија процес исељавања, Ивица Кесић забринуто примећује: „у земљи ће остати само кртице”.

Тај цинизам није само сатирично виђење – то је социолошки импулс, огорчено сведочење о земљи која се празни, док се број функционера и даље мистериозно умножава.

АФОРИЗАМ КАО ДЕМОГРАФСКА ДИЈАГНОЗА

Аутори у панорами сликају Европску унију као недостижну целину, политички „Кафкин замак” у коме се непрестано трудимо да докажемо да смо достојни уласка. Али врата су увек негде даље, а услови увек мало строжи за нас него за друге и недостижнији данас него јуче.

Европа је у афоризмима истовремено и матица и маћеха, и географија и фикција, и обећање просперитета и сећање на туђа разочарања. („И Европа нас посматра као небески народ. Зато је наш европски пут у облацима.” Миладин Берић).

Србија је, наравно, стално „на прагу Европске уније”, али, како један афоризам каже, често „служи као отирач на том прагу”. Политичко одуговлачење, бирократски лавиринти и геополитичка преговарања претварају ЕУ у митску заједницу у коју смо „кренули још јуче, али је тамо нисмо затекли”. У том зачараном простору сатира открива једну једноставну истину: некада мање боли одлука Европе, а више сопствено огледало.

ЕВРОПА ИЗМЕЂУ ОБЕЋАЊА И РАЗОЧАРАЊА

Посебан шарм збирке лежи у афоризмима који приказују свет као позорницу апсурда: Европа које се плаши Русије, Русија која се плаши Европе, Америка која „замеси, Европа испече, Балкан прогута”, Кина која прави терене, ЕУ која плаћа играче, а Русија навија за нас.

У неколико кратких реченица, аутори разоткривају све парадоксе међународних односа.

Србија је у тим афоризмима мали, али жилави статиста, некад комичан, некад трагичан, некад наиван, али увек опскрбљен духовитошћу која спасава ствар. Као да су, у свету који стално игра руски рулет, једино афористичари научили где је празна комора.

БАЛКАН У СВЕТСКОМ АПСУРДУ

Многи афоризми подсећају нас да миграције нису нова појава: „Наши први гастарбајтери старији су од америчке државе” (Слађан Мартиновић Буковски). У трајној захваћености Балкана историјским олујама, логично је што човек жели да изађе. Али – како духовито примећује аутор – „теже је изаћи из Балкана него ући у Европу”. (Маринко Мијовић).

Овде се отвара друга, дубља тема: да ли се заправо ико икада вратио? Не телом, већ ментално. И да ли они који су отишли носе Балкан са собом као невидљиви сувенир, затурен негде између пасоша и радне дозволе?

Афоризми нам нуде одговор: враћају се сећања, враћа се акценат, враћа се хумор – али ретко ко се враћа лично. Јер док ми одлазимо у Европу, наша дела и навике често остају чврсто везана за домаћи терен.

ОДЛАЗАК БЕЗ ПОВРАТКА

Књига је, захваљујући труду састављача, подељена у једанаест логичних тематских целина, азбучно поређаних, што омогућава да се феномен исељавања сагледа из различитих углова: од бесперспективности и сиромаштва, преко политике и распродаје будућности, до искуства туђине и менталитета Балкана.

Ови одељци не говоре само о разлозима за одлазак, него и о последицама – демографским, културним и психолошким. Као у поглављу „Тарабића шљива”, где хумор постаје начин да се проговори о догађају који је много озбиљнији од сваке шале: о нестајању.

Оно што ову антологију издваја јесте то што она није само књига о онима који одлазе – она је и сведочанство о онима који остају. Онима који, попут Јелене Вукелић, иронично питају: „Шта један професор филозофије ради у Србији? Па, не ради.”

Или оних који у речима Зорана Додеровића налазе суморни закључак: „Одлив мозгова више није могућ. Извор је пресушио.” То је језик народа навиклог да преживљава с шалом, али и да кроз њу саопштава болну истину.

Ова антологија није само књига за читање; она је књига за промишљање. За документовање. За памћење. И, коначно, за наду – јер само онај ко уме да се насмеје својој несрећи има шансу да је превазиђе.

АНТОЛОГИЈА О ОНИМА КОЈИ ОСТАЈУ

У времену када се кофер пакује чешће него што се распакује, ова књига је покушај да се речима задржи оно што нам из руку измиче. Да се хумором обухвати туга. Реч печалба потиче од старе словенске речи печал, што значи туга. И да се покаже да, ма где живео, судбина нашег народа остаје повезана невидљивим хумором, који је истовремено и наш бол и наша снага.

„Пун ми је кофер. Селим се” није само антологија афоризама о одласку. То је књига о истрајности, иронији и способностима народа да се смеје и онда када му до смеха није. Књига професора Ђорђевића није пука збирка шала о ЕУ, дијаспори или политици – она је огледало у којем се видимо онакви какви јесмо када више не можемо да се улепшавамо.

У овој књизи је, захваљујући професору Ђорђевићу, сабрана читава једна култура кретања. Један век трајања у сеобама и изгонима. Један непрестани разговор између „овде” и „тамо”. И док још нисмо ушли у Европу – а можда ни она у нас – једно је извесно: српски афоризам је одавно прешао све границе. И не само да је отишао – него се, за разлику од многих, редовно враћа. Са сувениром истине. Са осмехом који лечи горчином.

ХУМОР КАО ПОСЛЕДЊИ РЕСУРС

У свету одавно постоји Црвена књига угрожених врста – публикација и званични документ који наводи и категорише биљне и животињске врсте које су у опасности од изумирања, базирано на методологији Међународне уније за заштиту природе, с циљем да се очува разноликост кроз законске мере заштите. Књигом професора Ђорђевића добили смо Црвену књигу једне угрожене нације којој, такође, прети нестанак.

Али, и кад говоре о најтежим темама – сиромаштву, корупцији, политичким понижењима, демографском одливу – афоризми у овој збирци пружају једну драгоцену могућност: да се смејемо. Да хумором не избришемо проблем, али да га поднесемо. Да бол учинимо подношљивијом, а истину пробављивијом.

Хумор је последњи ресурс који Србија још није иселила. И добро је што није.

Пише Александар ЧОТРИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

**Љубави кишних сени Саше Буђевца** – Књижевна мистификација и трагање за славом

ОДАБЕРИ ВИШЕ

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

ХРОНИКА ЛИЧНОГ УСУДА И ПОЕТСКИ ПОВРАТАК ГОДИНЕ: Промоција збирке „Север-северозапад” Жељка Митића у Београду

24. јун 2026.24. јун 2026. гледишта.срб

Након готово две деценије одсуства са књижевне сцене, песник Жељко Митић представиће у Београду своју другу збирку песама „Север-северозапад”, у издању ППМ Енклаве.

Митић је пажњу књижевне јавности привукао још дебитантском књигом „Неонска несаница” (2007), која га је увела у више значајних антологија савремене српске поезије. Након периода обележеног породичним, здравственим и егзистенцијалним изазовима, као и вишегодишњег живота у Норвешкој, пред читаоце стиже рукопис који је настајао на великом временском и животном одстојању.

Како у поговору књиге под насловом „Рукописи не горе” истиче песник и уредник издања Звонко Карановић, збирка је подељена на два велика циклуса – „Југ” и „Север-северозапад” – који функционишу као географска, али пре свега психолошка трансформација лирског субјекта. Први циклус ослоњен је на искуство Ниша и турбулентних деведесетих година, док други доноси песме настале након ауторовог пресељења у Норвешку и суочавања са искуством емиграције, усамљености и отуђења.

Карановић оцењује да се, захваљујући јасној драматургији и међусобној повезаности песама, књига може читати и као својеврстан роман у стиху. У завршници поговора он је назива „хроником личног усуда” и „двоструким експозиционим снимком једног животног колапса”, истичући њену укорењеност у традицији бит генерације и урбаног реализма Рејмонда Карвера.

Као увид у поетички свет ове књиге, доносимо песму „Да си мртва”, једну од песама које на упечатљив начин сведоче о емотивној огољености и исповедном тону читаве збирке.

Жељко Митић – Да си мртва

(Из збирке „Север-северозапад”)

Да си мртва уместо у изнајмљеној соби

сада бих седео крај твог гроба.

Све би имало више смисла.

Чупао бих млади коров

изданке траве из пукотина бетона

потезао ракију из боце.

Имао оправдање за пребирања по успоменама

палио цигарету за цигаретом

можда пустио коју сузу

како је живот неправедан

а ја вечито неуклопљен

могли смо заједно да одемо

да си још мало сачекала.

Где сам погрешио?

Зашто те нисам спречио

Или кренуо за тобом?

Све би имало смисла.

Да си мртва.

*Клик по свој примерак књиге у књижари Беополис*

Промоција књиге „Север-северозапад” биће одржана у четвртак, 25. јуна, са почетком у 19 часова у Вукосава бару (Карађорђева 44, Београд).

О књизи ће говорити аутор Жељко Митић, песник и књижевни критичар Ђорђе Крајишник и уредник издања Звонко Карановић.

За читаоце Гледишта ова промоција има и посебан значај. Наш портал је међу првима представио део рукописа „Север-северозапад” још у фази његовог настајања, а сада ће публика имати прилику да се са књигом сусретне у њеном коначном облику.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

ОДАБЕРИ ВИШЕ

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Ставимо фокус на суштину: Отворен конкурс за награду „Душан Митић Цар”

9. март 2026.9. март 2026. гледишта.срб

Данас, на рођендан легендарног нишког фоторепортера Душана Митића Цара, часопис „Гледишта” званично отвара конкурс за годишњу награду која носи његово име. Више од обичног признања, ова награда је светионик за професију која истину тражи кроз објектив.

У време кад је визуелна култура преплављена брзим и површним садржајима, награда „Душан Митић Цар” настоји да препозна стваралаштво фоторепортера који не скрећу поглед. Од данас је активна платформа фоторепортер.орг, путем које професионални фотографи из Србије и региона могу пријавити своје радове и постати део ове важне хронике нашег доба.

Три израза, један тренутак истине

Конкурс је фокусиран на три кључне категорије уметничког израза, оне у којима је Цар оставио свој најдубљи траг:

Лајф фотографија: За кадрове који бележе непатворени живот и свагдашња људска искуства.
Сценска фотографија: За мајсторство у хватању динамике и емоције уметничког тренутка.
Црно-бела фотографија: За снагу чистог израза, где светлост и сенка говоре више од боја.

Поред ових категорија, живимо за тренутке који заслужују посебан наклон. Повеља „Царски рез” додељиваће се за животно дело у изузетним приликама – фоторепортерима чије стваралаштво деценијама исписује визуелну историју и оставља неизбрисив траг у нашој култури.

Како се пријавити?

Процедура је поједностављена и прилагођена професионалцима. Све информације о условима учешћа, техничким спецификацијама и Правилнику доступне су на адреси фоторепортер.орг. Аутори се пријављују путем контакт форме, након чега добијају детаљна упутства за слање својих дела.

Кључни датуми:

Пријем радова: од 9. марта до 1. октобра.
Објава одлуке жирија: 23. октобар, на годишњицу Царовог одласка у вечност.
Свечаност уручења: Термин ће бити накнадно објављен.

Зашто је ово важно?

Душан Митић Цар је био посвећени фотограф, тихи сведок и лирски приповедач наше стварности. Његови кадрови данас нису само историја, него доказ да добра фотографија чува достојанство тренутка. Позивамо све колеге, хроничаре нашег времена, да својим објективима наставе ту традицију.

Јер, на крају крајева, важно је само оно што остане у фокусу.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Установљена награда „**Душан Митић Цар**” – Признање за професионалне фоторепортере у част великог хроничара Ниша

ОДАБЕРИ ВИШЕ

Стил и достојанство: ВЕК БРАНКА ПЛЕШЕ

6. март 2026.6. март 2026. гледишта.срб

Данашњи датум, 6. март 2026. године, у аналима наше културе не стоји само као подсетник на проток времена, већ као симбол једног века који је почео рођењем човека који ће постати еталон за укус, меру и господство.

Бранко Плеша није био само глумац; он је био појава која је приморавала околину да се усправи, да пази на изговор и да поштује тишину. Док обележавамо стоту годишњицу његовог рођења, суочавамо се са питањем: шта је то Плешу чинило толико другачијим од свих осталих велемајстора наше сцене?

Одговор лежи у његовој способности да помири две наизглед супротстављене ствари – строгу интелектуалну дисциплину и дубоку, готово органску емоцију. У времену кад је југословенски глумачки израз често био синоним за експлозивност, зној и вику, Плеша је донео „западњачки” сфумато. Он је био архитекта тишине. Знао је да је пауза између две реченице често важнија од самих речи, и да се највеће истине не саопштавају грађанима са барикада, него се шапућу у самоћи сопствене савести.

АРХИТЕКТУРА ГЛАСА И ГОСПОДСТВЕНЕ ДИСТАНЦЕ

Ако бисмо Плешин допринос посматрали кроз призму науке о уметности, његов највећи изум била је дикција. Код њега није било случајних гласова. Свако „р” и свако „с” имало је своју тежину и своје место у простору. Та прецизност му је омогућила да постане водећи глумац Југословенског драмског позоришта у његовим најсјајнијим данима.

Када би Плеша закорачио на сцену, публика би невољно утихнула, не зато што је он то захтевао ауторитативношћу, већ зато што је његова појава одисала оним што бисмо могли назвати „природном аристократијом”.

Та дистанца коју је одржавао, како на сцени тако и у приватном животу, није била плод ароганције. Напротив, то је био његов начин да заштити светост уметности којом се бавио. За Плешу глума није била „тезга” нити забава за масе; она је била свештенички позив. Управо та доследност изнедрила је надимак по којем га и данас, век касније, памтимо – Господин Глумац. Он је био човек који је и у најобичнијем капуту изгледао као да носи краљевску одору, не због кроја тканине, већ због кроја сопствене душе.

МОРАЛ У РАТНОЈ ПРАШИНИ: ПУКОВНИК ЛУКИЋ

Иако су многи великани тог доба градили своју славу на ликовима харизматичних бунтовника, Плеша је у култном филму Марш на Дрину остварио улогу која је постала темељ за разумевање српске официрске части. Као пешадијски пуковник Здравко Лукић, он није био тај који ће уз псовку јуришати на хаубице – за то је био задужен силовити Курсула у мајсторској изведби Љубе Тадића. Плешин пуковник Лукић био је нешто друго: мозак операције, човек који осећа одговорност за сваку изгубљену главу и који у хаосу рата покушава да задржи цивилизацијски ниво.

Занимљива је анегдота са снимања која описује како је Плеша градио овај лик. Инсистирао је на савршено затегнутој униформи, чак и када су око њега сви били „запечени” у прашини и блату Церске битке. Своју смиреност у кадру доводио је до тачке која је граничила са непомичношћу. Када би пуковник Лукић издавао наређење, Плеша није користио вику. Користио је ауторитет знања и унутрашње снаге.

Том улогом је доказао да је војска без културе и етике само наоружана гомила, а да је официр пре свега – витез. Чини се заувек одзвања његова реченица која и данас родољубима тера сузе на очи:

„Више не наређујем ја, ни врховна команда, ни ђенерал Степа – наређује Србија!”

Исечак из филма Марш на Дрину: Пуковник Здравко Лукић, командант 2. прекобројног
пешадијског пука И позива, Комбинована дивизија

ЛИЦЕ МОЋИ И НАЛИЧЈЕ ПАТЊЕ: КАДИЈА И НЕГАТИВЦИ

Плеша је био мајстор у тумачењу ликова који су на позицијама моћи, али и оних који су ту моћ злоупотребљавали. Његова интерпретација Кадије у екранизацији Селимовићевог романа Дервиш и смрт је студија о бирократском злу.

Без иједног повишеног тона, он је успео да дочара хладноћу система који меље појединца. Гледајући га у том филму, публика осећа физичку нелагоду од те тихе, пригушене претње коју он емитује.

Такође, био је незаменљив у улогама страних официра у послератним филмовима. Док су ти ликови обично били једнодимензионалне карикатуре зла, Плеша им је давао достојанство, интелигенцију и трагику. Тиме је подизао улог сваког филма – јер што је противник паметнији и достојанственији, то је победа над њим значајнија. Он није играо „непријатеља”, он је играо Човека у вртлогу погрешне идеологије.

РЕЖИЈА КАО НАСТАВАК МИСЛИ

Кад је глумачки израз постао претесан за његов визионарски дух, Плеша се окренуо режији. И ту се видела његова скоро научна прецизност. Његове представе су биле визуелно чисте, са фокусом на текст и психологију. Није трпео јефтине трикове.

Као педагог на Академији уметности у Новом Саду, својим студентима је често говорио: „Немојте ми доносити глуму на час, донесите ми човека.” Веровао је да глумац који не чита, који не познаје музику или сликарство, не може да тумачи велике ликове.

Постоји предивна прича која каже да је Плеша на пробама често више времена проводио разговарајући са глумцима о филозофији и историји него о самој поставци сцене. Сматрао је да из опште културе произлази интуиција, а из интуиције права глума. За њега је сваки излазак пред публику био испит пред судом сопствене савести.

Радио Београд 1: Код два бела голуба – Бранко Плеша

НАСЛЕЂЕ ЗА ВЕЧНОСТ: СТО ГОДИНА ПОСЛЕ

Данас, на прагу његовог другог века, име Бранка Плеше светли јаче него икад. У ери у којој је све постало инстант – од славе до уметности – Плеша је подсетник да квалитет захтева време, да достојанство нема цену и да се истинска величина не мери децибелима, већ дубином мисли.

Његов стоти рођендан је прилика да се поново запитамо шта значи бити уметник. Бранко Плеша нам је дао одговор својим животом и делом: да то значи бити слободан, бити образован и, изнад свега, остати „господин” у свим околностима.

Зато, данас на овај 6. март, кад помислимо на њега, видећемо га вероватно онако како га је и историја запамтила: са погледом који продире кроз време и са оним карактеристичним, дубоким гласом који нам поручује да је стил заправо само друго име за карактер. Бранко Плеша остаје наш вечни савременик, мајстор који нам је показао како се живи и ствара са високо подигнутим челом.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

ОДАБЕРИ ВИШЕ