Леон Ћеванић: ЧУВАРИЦЕ КУЋЕ И ИДЕНТИТЕТА

Према некадашњем листу Привредник жене су с преслицом и иглом још у доба средњовјековне српске државе довеле креативност и квалитету живота на високу разину, притом се истиче како су радиле и све послове у кући, преузимале сву бригу за дјецу, а истодобно и радиле у пољу с мушкарцима.

ОТПОР И МОРАЛНА СНАГА У ВРЕМЕНИМА ПРОМЕНА

Идеја Савеза српских земљорадничких задруга, баш као и његовог гласила Привредник, од почетка дјеловања, поткрај 19. стољећа, била је потицање еманципације – Срба као политичког субјекта у Аустро-Угарској и сеоског становништва на господарском плану. Еманципаторске поруке Привредника на исти су начин биле усмјераване и према женама, с намјером развијања њихове самосвијести као кључних чланова кућанства и задруге, уз мотивирање за равноправно судјеловање у раду и животу заједнице.

Не чуди стога што је још у првим годинама рада, точније између 1900. и 1901., уредништво Привредника креирало фељтон „Улога жене у нашем привредном раду”, позициониран као уводни текст на прве двије странице листа.

Нит водиља ових текстова, написаних пером Аћима Ђермановића, првог тајника Савеза, била је приказати важност жена у настајању и очувању народног идентитета, традиције, заједништва и производње кроз повијест, дакако уз напутак да, у тад актуалном процесу обнављања задруга, њихова улога никако не би смјела бити занемарена.

ЖЕНА КАО ТЕМЕЉ ПОРОДИЦЕ И ЗАДРУГЕ

Отварајући питање како оснажити властиту привреду, односно како не заостајати за свијетом, Ђермановић саморазумљивим истиче да је потребно препознати и прихватити оне најспособније, највјештије и најмудрије чланове заједнице и читавог народа. По његову мишљењу, ријеч је о женама, јер „када је ријеч о народној привреди, онда морамо да се сјетимо у првоме реду жене, та основа нашега породичнога и друштвеног живота, а и привреднога рада, која нам је освјетљала образ својим дивним рукотворинама и у доба нашег привредног заостајања и мртвила”.

Стављајући тежиште на пољопривредни рад, јер „у огромној својој већини наш је народ пољопривредни”, текстови Привредника брзо долазе до закључка како је „жена-пољопривредница” несумњиви темељ куће и породице, па тако и сеоске задруге. Притом се истиче како су жене радиле све послове у кући, преузимале сву бригу за дјецу, а истодобно и радиле у пољу с мушкарцима.

Као поткрепа овим тврдњама износе се и анализирају бројне народне изреке, примјерице „Жена држи три ћошка куће, а муж само један” или „Не стоји кућа на земљи него на жени”, или пак пјесме попут „Храни мајка два нејака сина/У зло доба и гладне године/На преслицу и десницу руку”. Уз навод како свака таква изјава има своје дубоко значење обликовано кроз повијест, закључује се како је народ „без сумње ту мислио на жену као мајку, као кућаницу, али понајвише на жену као привредницу”.

МУЧЕНИЦЕ РАДА И СТВАРАЛАЧКЕ ВЕШТИНЕ

Опис подјеле посла у којем су жене „вриједно радиле дан и ноћ као праве мученице да ваљано одјену и нахране своју породицу” поткрепљује се подацима како су оне у правилу на спавање одлазиле у 10 или 11 сати ноћу, а устајале већ у 2 или 3 сата ујутро, радећи често у потпуном мраку.

Као једна од видљивијих заслуга толиког рада препознато је израђивање одјеће. Притом се наглашава како су све жене из народа прерађивале лан, конопљу или вуну, па „није било српске куће која није сијала лан или конопљу”.

Ђермановић тако поносно истиче да су „жене с преслицом и иглом” још у доба средњовјековне српске државе довеле креативност, а и квалитету живота на високу разину, те потом успоређује како је кројачки рад у изради свега од кошуља преко столњака до џепних рубаца, а и царских покрова, код Срба стољећима остајао напреднији него у другим, већим државама попут Енглеске или Шпањолске.

Укратко, управо су жене утемељиле српску текстилну индустрију, а притом и осмислиле оно што је касније постало познато као српска народна ношња. На тај су начин оснаживале и српску привреду опћенито, јер „није свеједно да ли народ приправља сам одијело или га купује – у првом случају остаје новац у народу, а у другом измиче се он из шака”.

ЖЕНСКА СОЛИДАРНОСТ И ПРЕЛА КАО ЧУВАРИ КУЛТУРЕ

Пресудан фактор у успјешности свих облика њихова рада по Привредниковим текстовима јест женско заједништво, као вјеројатно највидљивији облик заједништва у раду и узајамне помоћи, јер „женски послови” обичавали су се обављати уз окупљање жена из цијелог села.

Тако су настала прела као посебан институт сеоског живота, а чак и након што су Османлије, у жељи за успоставом монопола на што више привредних грана забранили српским женама ткати ћилиме, прела су наставила постојати као мјеста очувања народних пјесама и приповијетки. Тако су управо жене код Срба заслужне за одржавање свијести о припадности народу.

Због тога се наглашава и како су Османлије уништавали занате, али никад нису успјели уништити „кућну индустрију” јер је ондје „царовала” жена, па сваки такав покушај „обијао се као валови о клисурину”. Каснија пропаст породичних задруга, као кључни проблем којем су Савез и Привредник жељели стати на крај, такођер је описан као процес којем су се управо жене највише опирале, поновно уз низ примјера из народних пјесама гдје су мириле завађену браћу.

Штовише, критизирају се „мушке главе” јер се стално међусобно боре и очекују да их други вреднују, а „наше Српкиње дотле раде сасвим другачије, баш онако како треба, јер Срби морају свога посла гледати”. Ђермановић је свој низ текстова закључио жељом „да нам жена у привредном раду заузме мјесто на којем би царовала, па да нас види Бог!”, а Привредникови су сурадници наставили упозоравати „угледајте се Срби на Српкиње”.

Рад предратног Привредника, заједно с дјеловањем загребачке добротворне задруге Српкиња стога се, иако у данашњем свијету архаичан, треба проматрати и као пионирски у проговарању о важности женског рада и женске солидарности за заједницу.

Пише Леон ЋЕВАНИЋ

Преносимо П-портал