Према некадашњем листу Привредник жене су с преслицом и иглом још у доба средњовјековне српске државе довеле креативност и квалитету живота на високу разину, притом се истиче како су радиле и све послове у кући, преузимале сву бригу за дјецу, а истодобно и радиле у пољу с мушкарцима.

---

ОТПОР И МОРАЛНА СНАГА У ВРЕМЕНИМА ПРОМЕНА

Идеја Савеза српских земљорадничких задруга, баш као и његовог гласила Привредник, од почетка дјеловања, поткрај 19. стољећа, била је потицање еманципације – Срба као политичког субјекта у Аустро-Угарској и сеоског становништва на господарском плану. Еманципаторске поруке Привредника на исти су начин биле усмјераване и према женама, с намјером развијања њихове самосвијести као кључних чланова кућанства и задруге, уз мотивирање за равноправно судјеловање у раду и животу заједнице.

Не чуди стога што је још у првим годинама рада, точније између 1900. и 1901., уредништво Привредника креирало фељтон „Улога жене у нашем привредном раду”, позициониран као уводни текст на прве двије странице листа.

Нит водиља ових текстова, написаних пером Аћима Ђермановића, првог тајника Савеза, била је приказати важност жена у настајању и очувању народног идентитета, традиције, заједништва и производње кроз повијест, дакако уз напутак да, у тад актуалном процесу обнављања задруга, њихова улога никако не би смјела бити занемарена.

ЖЕНА КАО ТЕМЕЉ ПОРОДИЦЕ И ЗАДРУГЕ

Отварајући питање како оснажити властиту привреду, односно како не заостајати за свијетом, Ђермановић саморазумљивим истиче да је потребно препознати и прихватити оне најспособније, највјештије и најмудрије чланове заједнице и читавог народа. По његову мишљењу, ријеч је о женама, јер „када је ријеч о народној привреди, онда морамо да се сјетимо у првоме реду жене, та основа нашега породичнога и друштвеног живота, а и привреднога рада, која нам је освјетљала образ својим дивним рукотворинама и у доба нашег привредног заостајања и мртвила”.

Стављајући тежиште на пољопривредни рад, јер „у огромној својој већини наш је народ пољопривредни”, текстови Привредника брзо долазе до закључка како је „жена-пољопривредница” несумњиви темељ куће и породице, па тако и сеоске задруге. Притом се истиче како су жене радиле све послове у кући, преузимале сву бригу за дјецу, а истодобно и радиле у пољу с мушкарцима.

Као поткрепа овим тврдњама износе се и анализирају бројне народне изреке, примјерице „Жена држи три ћошка куће, а муж само један” или „Не стоји кућа на земљи него на жени”, или пак пјесме попут „Храни мајка два нејака сина/У зло доба и гладне године/На преслицу и десницу руку”. Уз навод како свака таква изјава има своје дубоко значење обликовано кроз повијест, закључује се како је народ „без сумње ту мислио на жену као мајку, као кућаницу, али понајвише на жену као привредницу”.

МУЧЕНИЦЕ РАДА И СТВАРАЛАЧКЕ ВЕШТИНЕ

Опис подјеле посла у којем су жене „вриједно радиле дан и ноћ као праве мученице да ваљано одјену и нахране своју породицу” поткрепљује се подацима како су оне у правилу на спавање одлазиле у 10 или 11 сати ноћу, а устајале већ у 2 или 3 сата ујутро, радећи често у потпуном мраку.

Као једна од видљивијих заслуга толиког рада препознато је израђивање одјеће. Притом се наглашава како су све жене из народа прерађивале лан, конопљу или вуну, па „није било српске куће која није сијала лан или конопљу”.

Ђермановић тако поносно истиче да су „жене с преслицом и иглом” још у доба средњовјековне српске државе довеле креативност, а и квалитету живота на високу разину, те потом успоређује како је кројачки рад у изради свега од кошуља преко столњака до џепних рубаца, а и царских покрова, код Срба стољећима остајао напреднији него у другим, већим државама попут Енглеске или Шпањолске.

Укратко, управо су жене утемељиле српску текстилну индустрију, а притом и осмислиле оно што је касније постало познато као српска народна ношња. На тај су начин оснаживале и српску привреду опћенито, јер „није свеједно да ли народ приправља сам одијело или га купује – у првом случају остаје новац у народу, а у другом измиче се он из шака”.

ЖЕНСКА СОЛИДАРНОСТ И ПРЕЛА КАО ЧУВАРИ КУЛТУРЕ

Пресудан фактор у успјешности свих облика њихова рада по Привредниковим текстовима јест женско заједништво, као вјеројатно највидљивији облик заједништва у раду и узајамне помоћи,  јер „женски послови” обичавали су се обављати уз окупљање жена из цијелог села.

Тако су настала прела као посебан институт сеоског живота, а чак и након што су Османлије, у жељи за успоставом монопола на што више привредних грана забранили српским женама ткати ћилиме, прела су наставила постојати као мјеста очувања народних пјесама и приповијетки. Тако су управо жене код Срба заслужне за одржавање свијести о припадности народу.

Због тога се наглашава и како су Османлије уништавали занате, али никад нису успјели уништити „кућну индустрију” јер је ондје „царовала” жена, па сваки такав покушај „обијао се као валови о клисурину”. Каснија пропаст породичних задруга, као кључни проблем којем су Савез и Привредник жељели стати на крај, такођер је описан као процес којем су се управо жене највише опирале, поновно уз низ примјера из народних пјесама гдје су мириле завађену браћу.

Штовише, критизирају се „мушке главе” јер се стално међусобно боре и очекују да их други вреднују, а „наше Српкиње дотле раде сасвим другачије, баш онако како треба, јер Срби морају свога посла гледати”. Ђермановић је свој низ текстова закључио жељом „да нам жена у привредном раду заузме мјесто на којем би царовала, па да нас види Бог!”, а Привредникови су сурадници наставили упозоравати „угледајте се Срби на Српкиње”.

Рад предратног Привредника, заједно с дјеловањем загребачке добротворне задруге Српкиња стога се, иако у данашњем свијету архаичан, треба проматрати и као пионирски у проговарању о важности женског рада и женске солидарности за заједницу.

---

---

---

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

---

ОДАБЕРИ ВИШЕ

---

---

СРБИ ПРЕЧАНИ У АУСТРОУГАРСКОЈ

Срби Пречани, становништво које је током времена прихватило наук Српске православне цркве и српски културни идентитет, али је живјело изван граница српске државе, на аустро-угарском територију, пријелаз 19. у 20. стољеће дочекали су у незахвалној позицији.

Док је његов цивилни дио још у 18. стољећу почео осиромашивати потчињавајући се мађарском племству, демилитаризација Војне крајине и њезино финално припојење Банској Хрватској због нестанка османске опасности обезвриједили су улогу коју су тамошњи Срби имали у очима Аустријанаца или Мађара.

Осамостаљивање Србије додатно је погоршало односе, будући да је Аустрија у њој, доживљаваној као „Пијемонт на Балкану”, видјела пријетњу опстанка своје власти међу јужним Славенима. Различити облици економских притисака или изолирања, као и низање оптужби за велеиздају, заједно с идејама о анексији Босне и Херцеговине, стога су за циљ имали спријечити Пречане да постану битан фактор у Монархији.

Резултат оваквог дјеловања био је, међутим, видљив тек у јачању неповјерења Срба према власти, сада доживљаваној једнако злоћудном као османска. Пратило га је, међутим, и јаче солидаризирање Срба, чиме су брзо окончани стални сукоби између самосталнијега грађанског и уз цркву везанијег сеоског дијела пречанскога корпуса.

ПОЧЕЦИ ПРИВРЕДНИКА И ЊЕГОВА УЛОГА

Логичним слиједом, све је ово у појединим круговима Пречана довело до институционалног повезивања и међусобног помагања. Из те идеје је 1897. покренуто и Српско привредно друштво Привредник, а годину касније лист Привредник – најприје као орган Савеза српских земљорадничких задруга.

Улога Привредника, како друштва тако и гласила, стога је најприје била еманципаторска, са сврхом повезивања свих слојева Срба у Хрватској, Војводини, БиХ и остатку Монархије, а једнако тако и просвјетитељска, с намјером подучавања Срба о улагању у властити рад и, потом, различите видове његова унапређивања.

ПРИВРЕДНИКОВА ВИЗИЈА И ЦИЉЕВИ

Ријечима из првог броја листа, радило се о родољубивом настојању да треба „неверне уверити, неуке подучавати, а вољне и орне осоколити, да у разборитом и поштеном заједничком раду траже и нађу своју сопствену привредну корист“, односно „упућивати свакога да о својој користи и пробитку на поштеној основи зрело промишља”.

Привредникова визија тако је била препород народне привреде и његово постављање на „здравије темеље данашњих, светских захтева” и то на начин да Срби „штедњом, међусобним помагањем и заједничким радом своје привредне пробитке унапређују”, јер ће „сваки свој сопствени напредак најбоље моћи осигурати у поштеној задружној заједници“.

Потреба за угледањем у друге народе притом је била саморазумљива, најприје на Французе и Нијемце, али и ближе Чехе и Словаке који су, према листу Привредник, били напреднији од Срба само јер „никад нису губили поуздања у себе саме и у своју привредну снагу. У томе су се разликовали од нас. Многи су Срби изгубили веру у себе, у свога сељака, трговца и занатлију и привредну снагу свога народа, па зато и у могућност свога рада и напретка”.

Препознајући како мали произвођач и сељак најгоре стоје, изолирани су и доводи их се, а и сами себе летаргијом или неорганизираношћу доводе на пут пропасти, чланови друштва Привредник упозоравали су како ће Срби у Монархији бити сведени на разину „Индијанаца”.

С друге стране, редовито су истицани и позитивни примјери, „научењаци Никола Тесла Личанин и Михаило Пупин Банаћанин, Срби великог ума којима се људи по свету диве”, као резултат кретања неким другачијим смјером. Исто тако, иако фокусиран на Србе, Привредник је своје идеје представљао и као корисне за банатске Румуње, славонске Шокце и остале скупине које лоше стоје у успоредби с пословним и имућним Аустријанцима и Мађарима.

ТРИ ТЕМЕЉНА ПОСТУЛАТА: РАД, ШТЕДЊА И ЧЕСТИТОСТ

Управо је ово вријеме и овакво размишљање убрзо искристализирало и три темељна постулата Привредникова дјеловања, који су се као гесло одржали све до данас. То су рад, штедња и честитост.

Промовирању и разноликом, реалистичком или поетском дефинирању рада било је посвећено највише простора. Већ други број Привредника тако су отвориле реченице „Рад је извор свега оног што имамо. Нити нам што пада готово из облака, нити ниче из земље. И што земља даје човјеку, не даје му без труда и зноја његова“, а убрзо потом уведена је и стална рубрика „Пословице о раду“.

У њој су се могле прочитати максиме попут „кога не служе своје ноге и своје руке, живи као богаљ, а не господује” или параграфи налик овом: „Уместо што се каже: ко пева зло не мисли, боље би било да се каже: ко ради зло не мисли. Певати може човек и крај украдена вина, а ко би се поткрао па туђу њиву окопао, не би томе зла учинио, него добра”.

Будући да је све ово указивало како човјек који ради самим тиме мисли добро и чини добро, док човјек у доколици добива лоше мисли и жеље, Привредниково дефинирање рада каткада је добивало готово вјерску димензију – „Буди ваљан и радан – кад некоме или пред ким изговориш те речи, то значи толико као да си му рекао буди блажен и срећан. Без рада заиста нема напретка, дакле ни блаженства ни среће”. Као доказ оваквим ставовима, читатељима су редовито презентиране и поучне приче из свијета, попут једне насловљене „Од чобанина милијунар”, о случају из Лондона.

РАД КАО МОРАЛНА И ДУХОВНА ВРЕДНОСТ

Као вријеме у које се треба угледати Привредник је истицао оно у којем су дјеловали цехови, а по чијим је правилима главна вјештина придобивања купаца била озбиљност трговца. У то су доба, по Привредниковим ауторима, „српска села и градови обиловали српским занатлијама”,  а „занатлије у својим цеховима сами одлучивали о моралној вредности и вештини подмлатка”. У супротности с тиме, иако је сад лакше покренути посао, „сајмови бивају све слабији, а зарада све мања. Већина људи тражи само робу која је јефтина, а на око лепа. Мало се полаже на солидну и јаку израду производа”.

Ипак, као још важнији облик рада истицана је пољопривреда, па је Привредник тако наводио да се њезином учењу треба посветити највише пажње, и писао „Ратар је темељ друштву. И по броју и по значају ратари остале тако наткриљују да се они и не виде. Нема дана да се не наиђе на покоју нову важност коју имају ратари по друштво. Да нема ратара, нестало би света. Па кад је ратар темељ друштву, онда се мора на њега скренути и већа пажња. Што је ратарски сталеж здравији и задовољнији, тиме ће бити држави чвршћи темељ”.

ЗНАЊЕ, ЗАНАТИ И ОМЛАДИНСКО ОБРАЗОВАЊЕ

Повезивање потенцијалних радника и послодаваца очекивано је тако утврђено као једна од основних задаћа Привредника, а од самог је почетка истакнуто: „Јављаћемо кому треба рада, кому радника. Наш народ живи у плодним и кршним крајевима. Има га богата и сиромашна.

Дужност је сиротињи олакшати да нађе леба и зараде, а корисно је послодавца упозорити на добра и вредна радника”, а све са циљем стварања нових „добрих мајстора”, што је по Привредниковој дефиницији подразумијевало оне који могу дјеловати самостално. Потицање и помагање родитељима да шаљу дјецу на занате зато је одређено као највеће могуће улагање у њихово знање, а „знање је светлост, знање је моћ, знање је злато које се не може расточити, знање је имање које се не може расути”.

Истицање штедње долази пак као надградња идеје рада, јер „без штедње, залуд и рад и вредноћа”, односно „што се радом створи, може се одмах потрошити, а може се нешто и на страну ставити. Штедња спада и у знање и у вештину, човек се мора на њу учити и навикавати”. Привредник је притом редовито наглашавао како богатство није само по себи срећа, критизирајући свијет у којем се све врти око новца и залажући се за другачије поимање богаства.

Штедња се тако поистовјећује с мудрошћу, као ријетко исправан начин схваћања тога појма. Велик број критика у новинама био је стога усмјерен против помодарства, а за очување неких сталнијих вриједности, што је видљиво већ из наслова чланка „Мода – наше српско зло и пропаст”, који критизира како народ све више троши „на дукате, свилу, кадифу, сунцобране, шешире, лепезе, белило, руменило, кићење и кинђурење, као и на сватове, теревенке, провађање по биртијама, лудорије и бесмислице”, са закључком „мода нас уби”.

ЧЕСТИТОСТ КАО ТЕМЕЉ ЗАЈЕДНИЦЕ

Идеал честитости спајао је претходна два, при чему се честитост дефинирала као опрека низу негативних особина и пракси – нераду, бекријању, дангубљењу, алкохолизму и осталим видовима „богатства у младости које спрема просјачки штап у старости“. Психу сваког човјека Привредникови су аутори видјели кроз метафору „рата ума са срцем” која је истицала „да је човек покорио срце уму, не би било многих зала међу људима.

Највећи јунак на свету није онај који друге побеђује него онај ко може сам себе да победи. Ако те срце вуче на зло, стегни га, победи га и не дај му на вољу. То ће ти јунаштво донети задовољство”. И у овом се случају говорило о потреби за угледањем на старија времена, што добро сажима изјава „Наши стари, кад су један другоме што поверавали, обично су то чинили на ‘поштену реч’. Ту се није гледало да ли је ко богат или сиромах. Главно је да је умео реч часно одржати”.

„Највећи јунак није онај који друге побеђује него онај ко може сам себе да победи. Ако те срце вуче на зло, стегни га, победи га и не дај му на вољу”, истицано је у листу Привредник

ЗАЈЕДНИШТВО КАО ВРХУНАЦ ИДЕАЛА

Финално, кључни Привредников идеал који је остао неизречен, али ипак свеприсутан, свакако је заједништво – заједништво Срба, заједништво радника и заједништво поштених људи. Ријечима из Привредникова листа „без друштва нема јунаштва – то значи да Срби не треба да се један од другога одвајају, него да прилазе у заједницу, како би један другом помагали и од зла се бранили”. Стога нимало не чуди да је управо Привредник постао организација која је већ у првим годинама постојања иницирала сурадњу са свим битним српским удружењима у земљи.

Најважнији елемент тог заједништва, међутим, ипак је онај усмјерен к младима. Привредник, описујући се као „савјетник, учитељ и путовођа”, као „поклич омладини” да ради, учи и ствара, а старијима да освијесте како су дјеца „вреднија него ли алем камен”, настојао је усмјерити све трговце и занатлије да отварају послове за ђаке и шегрте.

Циљ је био окупити све добре и здраве, а сиромашне ђаке од 12 до 15 година, да их Привредник упути код одабраних, „најодличнијих, светских мајстора у све корисне и напредне струке”, а потом их, као одрасле и пословно способне људе, одржи на окупу. Будући да је, до 1941. и забране дјеловања од стране усташког режима, на тај начин омогућио школовање за више од 36 хиљада питомаца у 60 различитих заната под патронатом хиљада добротвора, лако је закључити како је Привредник остварио свој наум. Штовише, обнављање рада Друштва уз стављање нагласка на стипендирање, осигурава да га остварује и данас.

---

---

---

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

---

ОДАБЕРИ ВИШЕ

---