Ознака: Историја

1. октобар 2026.1. октобар 2026. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Данас је 1. октобар: Дан „Гледишта”, фотографије и нишке књижевности

Први број „Гледишта” изашао је у Нишу у октобру 1953. године. На његовој пожутелој насловној страни и данас јасно стоје датум и град: „ОКТОБАР 1. 1953. НИШ”. Испод назива часописа наведено је оно што ће одредити његов идентитет и у деценијама које следе: „Књижевност · уметност · друштвена питања”.

У првом броју објављене су приповетке Саве Пенчића, Олега Тхорика и Предрага Цветичанина, песме Велизара З. Пешића, Љубомира Станојевића, Вељка Видаковића и Бранка Миљковића, есеј Миодрага Петровића, а у анкети учествују Станислав Винавер, Исак Амар и Милентије Стојиљковић. Већ тај садржај показује какав је простор замишљен за један нови нишки књижевни лист.

Часопис је излазио до броја јун/јул 1964. године. Његову уређивачку историју обележили су Велизар З. Пешић, Љуба Станојевић и Никола Мељаницки, а његове странице су временом обухватиле поезију, прозу, романе, есеје, књижевну критику, социологију, филозофију и различите области уметности.

Седамдесет година касније, 1. октобра 2023, „Гледишта” су обновљена као онлајн часопис. Први текст нове серије био је есеј професорке Драгане Машовић „О једном песничком скоку”. Уследили су прилози бројних аутора, међу којима су Радоман Кањевац, Горан Станковић, Жељко Митић, Огњен Авлијаш, Ђорђе Матић, Енес Халиловић, Велибор Петковић, Данијела Костадиновић и Александар Војиновић Најјачи.

Тако се 1. октобар поново нашао на почетку једног новог циклуса „Гледишта”. Данас часопис објављује нове садржаје три пута недељно и наставља да отвара простор за књижевност, уметност и друштвена питања.

Душан Митић Цар: Фотографија као сведочење

Овогодишњи 1. октобар доноси и завршетак првог конкурса за Награду „Душан Митић Цар”, коју је часопис „Гледишта” установио у част великог нишког фоторепортера.

Душан Митић Цар (1953–2021) деценијама је фотографијом бележио Ниш, Нишлије, улице, догађаје, позориште, музику и културни живот. Његове фотографије објављиване су у бројним публикацијама, а међу књигама које је потписао су „Ниш – град на сновима”, „Књига ритма” и „Књига беде”. Фотомонографија „Царски рез” обухватила је и његове фотографије са Нишвила, на којима је радио више од једне деценије.

Цар је припадао генерацији фотографа за које је фотоапарат био начин да се буде тамо где се живот дешава. Његове фотографије данас имају историјску вредност јер на њима опстају људи, лица, сцене и простори који су временом постали део повести Ниша.

Награда која носи његово име отворена је за професионалне фотографе и фоторепортере из Србије и света. Радови су могли да буду пријављени у категоријама најбоље лајф фотографије, најбоље сценске фотографије и најбоље црно-беле фотографије. Стручни жири чине Небојша Башић, Игор Рил и Зоран Кики Радосављевић, а одлука о добитнику биће саопштена 23. октобра, на годишњицу Цареве смрти. Жири може да додели и посебно признање „Царски рез” за животно дело.

Управо зато ова награда припада причи о „Гледиштима”, оној од првих бројева који су уз књижевне текстове доносили и ликовне и визуелне прилоге, до данашњег часописа који фотографију посматра као важан део културног и јавног простора.

Десети конкурс за Славишу Николин Живковића

На дан када се затвара конкурс за Награду „Душан Митић Цар”, Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша, издавач и власник „Гледишта”, расписује и десети конкурс за нишку градску књижевну награду „Славиша Николин Живковић”.

Награда је установљена у част писца Славише Николин Живковића (1953–1990), познатог и под надимком Шака. Био је то изузетан песник, рокер, светски путник, радник, боем и једна од особених личности нишке књижевне и алтернативне сцене. Његова биографија и дело одавно су прерасли оквир уобичајеног књижевног портрета, а управо тај необични спој живота, поезије и слободе остао је део приче о његовом имену.

Градска књижевна награда која носи његово име додељује се за најбољи необјављени књижевни рукопис написан на српском језику. Од установљења награде до данас, кроз њу су прошли ствараоци из Србије и иностранства. Само прошлогодишњи конкурс окупио је више од стотину пристиглих рукописа, а награда је додељена Младену Шљивовићу за књигу песама „Астромеханичар” која је пре пар недеља представљена нишкој публици.

Награда временом израста у велику библиотеку у којој су објављене књиге досадашњих лауреата. Међу њима су Зоран Пешић Сигма, Стана Динић Скочајић, Милош Гроздановић, Драган Ј. Ристић, Вукосав Делибашић, Никола Пантић, Бранислав Милтојевић и Лена Петровић.

Десети конкурс зато представља још један важан тренутак у животу награде која се за само неколико година уздигла до тога да постане један од препознатљивих књижевних програма Ниша.

Путовање од 1953. до данас

Кад се данас погледа први број „Гледишта”, занимљива је препознатљивост имена која су тада стајала на његовим страницама и имена која се појављују у обновљеном часопису.

Бранко Миљковић, Станислав Винавер, Ђорђе Поповић и други писали су у часопису чији је први број штампан у Нишу 1953. године. Данас на истом месту објављују савремени песници, писци, есејисти, критичари и истраживачи. Променили су се медиј, брзина објављивања и начин на који читалац долази до текста. Остао је простор намењен књижевности, уметности и друштвеним питањима.

Зато 1. октобар има посебно место у календару „Гледишта”. Тог датума је 1953. године изашао први број. Тог датума је 2023. обновљен часопис. Данас се завршава конкурс за награду посвећену Душану Митићу Цару, а отвара се десети конкурс за награду која носи име Славише Николин Живковића.

У једном датуму тако се сусрећу архивски бројеви и нови текстови, фотографије и рукописи, имена која су већ ушла у историју књижевности и она која тек траже своје место на њеним страницама.

„Гледишта” су почела као нишки часопис који је желео да отвори простор за књижевност, уметност и мисао. После седам деценија, тај простор поново је жив. Сваког новог 1. октобра добија нове ствараоце, теме и нова дела.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Божо Ловрић - 200 године Матице српске - Гледишта — **Поводом два века Матице српске: Божо Ловрић** – Између далматинске традиције и језика модерне

ОДАБЕРИ ВИШЕ

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Стил и достојанство: ВЕК БРАНКА ПЛЕШЕ

6. март 2026.6. март 2026. гледишта.срб

Данашњи датум, 6. март 2026. године, у аналима наше културе не стоји само као подсетник на проток времена, већ као симбол једног века који је почео рођењем човека који ће постати еталон за укус, меру и господство.

Бранко Плеша није био само глумац; он је био појава која је приморавала околину да се усправи, да пази на изговор и да поштује тишину. Док обележавамо стоту годишњицу његовог рођења, суочавамо се са питањем: шта је то Плешу чинило толико другачијим од свих осталих велемајстора наше сцене?

Одговор лежи у његовој способности да помири две наизглед супротстављене ствари – строгу интелектуалну дисциплину и дубоку, готово органску емоцију. У времену кад је југословенски глумачки израз често био синоним за експлозивност, зној и вику, Плеша је донео „западњачки” сфумато. Он је био архитекта тишине. Знао је да је пауза између две реченице често важнија од самих речи, и да се највеће истине не саопштавају грађанима са барикада, него се шапућу у самоћи сопствене савести.

АРХИТЕКТУРА ГЛАСА И ГОСПОДСТВЕНЕ ДИСТАНЦЕ

Ако бисмо Плешин допринос посматрали кроз призму науке о уметности, његов највећи изум била је дикција. Код њега није било случајних гласова. Свако „р” и свако „с” имало је своју тежину и своје место у простору. Та прецизност му је омогућила да постане водећи глумац Југословенског драмског позоришта у његовим најсјајнијим данима.

Када би Плеша закорачио на сцену, публика би невољно утихнула, не зато што је он то захтевао ауторитативношћу, већ зато што је његова појава одисала оним што бисмо могли назвати „природном аристократијом”.

Та дистанца коју је одржавао, како на сцени тако и у приватном животу, није била плод ароганције. Напротив, то је био његов начин да заштити светост уметности којом се бавио. За Плешу глума није била „тезга” нити забава за масе; она је била свештенички позив. Управо та доследност изнедрила је надимак по којем га и данас, век касније, памтимо – Господин Глумац. Он је био човек који је и у најобичнијем капуту изгледао као да носи краљевску одору, не због кроја тканине, већ због кроја сопствене душе.

МОРАЛ У РАТНОЈ ПРАШИНИ: ПУКОВНИК ЛУКИЋ

Иако су многи великани тог доба градили своју славу на ликовима харизматичних бунтовника, Плеша је у култном филму Марш на Дрину остварио улогу која је постала темељ за разумевање српске официрске части. Као пешадијски пуковник Здравко Лукић, он није био тај који ће уз псовку јуришати на хаубице – за то је био задужен силовити Курсула у мајсторској изведби Љубе Тадића. Плешин пуковник Лукић био је нешто друго: мозак операције, човек који осећа одговорност за сваку изгубљену главу и који у хаосу рата покушава да задржи цивилизацијски ниво.

Занимљива је анегдота са снимања која описује како је Плеша градио овај лик. Инсистирао је на савршено затегнутој униформи, чак и када су око њега сви били „запечени” у прашини и блату Церске битке. Своју смиреност у кадру доводио је до тачке која је граничила са непомичношћу. Када би пуковник Лукић издавао наређење, Плеша није користио вику. Користио је ауторитет знања и унутрашње снаге.

Том улогом је доказао да је војска без културе и етике само наоружана гомила, а да је официр пре свега – витез. Чини се заувек одзвања његова реченица која и данас родољубима тера сузе на очи:

„Више не наређујем ја, ни врховна команда, ни ђенерал Степа – наређује Србија!”

Исечак из филма Марш на Дрину: Пуковник Здравко Лукић, командант 2. прекобројног
пешадијског пука И позива, Комбинована дивизија

ЛИЦЕ МОЋИ И НАЛИЧЈЕ ПАТЊЕ: КАДИЈА И НЕГАТИВЦИ

Плеша је био мајстор у тумачењу ликова који су на позицијама моћи, али и оних који су ту моћ злоупотребљавали. Његова интерпретација Кадије у екранизацији Селимовићевог романа Дервиш и смрт је студија о бирократском злу.

Без иједног повишеног тона, он је успео да дочара хладноћу система који меље појединца. Гледајући га у том филму, публика осећа физичку нелагоду од те тихе, пригушене претње коју он емитује.

Такође, био је незаменљив у улогама страних официра у послератним филмовима. Док су ти ликови обично били једнодимензионалне карикатуре зла, Плеша им је давао достојанство, интелигенцију и трагику. Тиме је подизао улог сваког филма – јер што је противник паметнији и достојанственији, то је победа над њим значајнија. Он није играо „непријатеља”, он је играо Човека у вртлогу погрешне идеологије.

РЕЖИЈА КАО НАСТАВАК МИСЛИ

Кад је глумачки израз постао претесан за његов визионарски дух, Плеша се окренуо режији. И ту се видела његова скоро научна прецизност. Његове представе су биле визуелно чисте, са фокусом на текст и психологију. Није трпео јефтине трикове.

Као педагог на Академији уметности у Новом Саду, својим студентима је често говорио: „Немојте ми доносити глуму на час, донесите ми човека.” Веровао је да глумац који не чита, који не познаје музику или сликарство, не може да тумачи велике ликове.

Постоји предивна прича која каже да је Плеша на пробама често више времена проводио разговарајући са глумцима о филозофији и историји него о самој поставци сцене. Сматрао је да из опште културе произлази интуиција, а из интуиције права глума. За њега је сваки излазак пред публику био испит пред судом сопствене савести.

Радио Београд 1: Код два бела голуба – Бранко Плеша

НАСЛЕЂЕ ЗА ВЕЧНОСТ: СТО ГОДИНА ПОСЛЕ

Данас, на прагу његовог другог века, име Бранка Плеше светли јаче него икад. У ери у којој је све постало инстант – од славе до уметности – Плеша је подсетник да квалитет захтева време, да достојанство нема цену и да се истинска величина не мери децибелима, већ дубином мисли.

Његов стоти рођендан је прилика да се поново запитамо шта значи бити уметник. Бранко Плеша нам је дао одговор својим животом и делом: да то значи бити слободан, бити образован и, изнад свега, остати „господин” у свим околностима.

Зато, данас на овај 6. март, кад помислимо на њега, видећемо га вероватно онако како га је и историја запамтила: са погледом који продире кроз време и са оним карактеристичним, дубоким гласом који нам поручује да је стил заправо само друго име за карактер. Бранко Плеша остаје наш вечни савременик, мајстор који нам је показао како се живи и ствара са високо подигнутим челом.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

ОДАБЕРИ ВИШЕ

23. фебруар 2026.23. фебруар 2026. гледишта.срб

Високи напон и древни звук гајди: НАВРШАВА СЕ ПОЛА ВЕКА „ДУГОГ ПУТОВАЊА ДО ВРХА”

Нушићевским заплетом почињемо. Драги читаоци, да ли сте некада видели Мелбурн? Нисте? Е, добро, замислите онда Мелбурн, ал тамо некад средином седамдесетих. Још за то време, уобичајена градска врева прометне Свонстон улице изненада бива прекинута нечим што не личи ни на шта до тада виђено. На задњем делу камиона са отвореном платформом, петорица омладинаца у фармеркама и школским униформама праве буку која ће дефинисати наступајућу епоху. Иза њих, тројица гајдаша из трупе Ратс оф Тобрук Пипе Банд дувају у мехове, пркосећи гравитацији, али и законитостима дотадашње поп културе.

Тог 23. фебруара 1976. године, група АЦ/ДЦ је снимила видео спот за песму Ит’с а Лонг Wаy то тхе Топ (Иф Yоу Wанна Роцк ‘н’ Ролл). Оно што је тада изгледало као луцидна маркетиншка идеја за емисију Цоунтдоwн, данас, тачно педесет година касније, стоји стамено као гранитни споменик у историји популарне музике.

За потпуни доживљај: слушај гласно док откриваш причу иза легендарног рифа

ЈУБИЛЕЈ ЈЕДНЕ РОК ХИМНЕ

Ова песма, са њиховог међународног деби албума Хигх Волтаге, без претеривања представља егзистенцијалистички менифест музичке индустрије. Текст који је написао покојни Бон Скот је брутално искрен извештај о тешком путу до славе, препуном „пљачки, туча и сломљених костију”.

Значај ове композиције потврђен је 2001. године кад је Удружење аустралијских извођача уврстило и њу међу десет најбољих аустралијских песама свих времена. Ова песма пратила је и излазак на бину током једне од новијих турнеја чувеног бенда Металика. Ипак, оно што је учинило бесмртном није само риф Ангуса Јанга, има и до смелости да се у срце хард-рока убаци инструмент који потиче из потпуно другачијег цивилизацијског регистра – гајде.

***АЦ/ДЦ*: ГЛОБАЛНИ ФЕНОМЕН И СРПСКИ „ВИСОКИ НАПОН”**

Утицај групе АЦ/ДЦ на светску музичку сцену је немогуће преценити. Док су други бендови експериментисали са психоделијом, симфо-роком или касније електроником, АЦ/ДЦ је остао веран својој „религији са три акорда”. Њихов минимализам је заправо врхунска дисциплина, а они су доказ да је искреност моћнија од сваке виртуозности.

У Србији, култ овог бенда има посебну димензију. За генерације које су одрастале у социјалистичкој Југославији, АЦ/ДЦ је био синоним за гласно одбијања да се савије кичма пред било ким. Њихова музика се зато овде никада није доживљавала као „увоз из иностранства”, била је део урбаног фолклора.

Врхунац те исконске везе догодио се 2009. године на њиховом великом концерту у Београду. Без претеривања, то није била обична свирка – било је ходочашће. Видети децу од десетак година, тинејџере и ветеране од шездесет како заједно скачу, потврда је да АЦ/ДЦ говори универзалним језиком који Срби одлично разумеју – језиком пркоса и достојанства „поштених шљакера”. Ангусов манични плес под високим напоном у директном је дослуху са динарским темпераментом који органски не трпи лажне ауторитете.

ГАЈДЕ: ИНСТРУМЕНТ КОНТИНЕНАТА И ЕПОХА

Кад је Бон Скот одлучио да свира гајде у овој песми, иако заправо није знао да их свира пре снимања, него је савладао основе уз помоћ поменутог оркестра, он је ненамерно изазвао кратки спој са далеком прошлошћу.

Гајде су најчешће погрешно доживљаване као искључиво шкотски инструмент. Међутим, историја овог инструмента је фасцинантна студија о људским миграцијама и културној размени. Први трагови инструмената са мехом сежу до античке Грчке и Рима (римска тибиа утрицуларис), а верује се да су претходнице стигле са истока.

Гајде су истински глобални инструмент. Од шкотских Греат Хигхланд гајди, преко ирских уиллеанн цеви, до галицијских гајти, али и широм балканског полуострва где су такође један од најстаријих и најважнијих инструмената. Биле су присутне на дворовима, али и на сеоским зборовима. Укорењене су у више српских поднебља и познате су као ерске, банатске, сврљишке или заплањске.

Теоријски посматрано, гајде су инструмент са „бурдоном”, односно дубоким тоном као на оргуљама. Тај константни, позадински тон који се чује кроз мелодије, ствара специфичну врсту звучног зида који је врло сличан дисторзираном звуку модерних појачала. Можда се управо ту крије тајна зашто су се гајде тако савршено уклопиле у звук АЦ/ДЦ-а. Оне су „првобитни синтесајзер”, инструмент који производи снажан звук трајања, баш као и добар риф.

ТАЧКА НА ЛАТИНИЧНО „И” – ЗАШТО ЈЕ ОВАЈ ЈУБИЛЕЈ ВАЖАН?!

Педесет година након што је камион протутњао Мелбурном, свет се променио до непрепознатљивости. Музика се данас углавном конзумира кроз алгоритме који нам „сугеришу” шта да волимо, а спотови се снимају скупим ЦГИ ефектима и „генеришу” вештачком интелигенцијом. У том свету „савршених” пиксела, АЦ/ДЦ и даље стоји као савршена несавршеност јер … кад чујете добош и први тон гајди у Ит’с а Лонг Wаy то тхе Топ, све модерно, набуџено хиљадама филтера, у највећој мери ипак делује малокрвно.

Овај јубилеј зато изнова доказује да корени нису клупко испреплетаних жица, него акумулатор који одбија да се испразни. Да ли су корени у блузу слива Мисисипија, или у древном инструменту од козје коже и дрвета подно Суве планине, на концу и није битно. Међутим, оно шта јесте важно је искреност кад се звук претаче у емоцију која може да покрене масу. Гајде у рок музици јесу биле смели експеримент, али су и одличан подсетник да је музика коју данас зовемо „хард-рок” заправо савремена еволуција ритмова који су забављали промрзле људе окупљене око ватре.

Док АЦ/ДЦ и даље тутњи планетом, у Србији и даље препознајемо тај звук као свој. Јер, било да је у питању банатски гајдаш на сеоској слави или Ангус Јанг на стадиону, порука је иста: пут до врха јесте дуг, путовање још дуже, али док год имамо музику која нам „проструји” кроз вене, вреди сваког пређеног милиметра. Једини Олимп је онај на којем се осећамо живим.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

ЛЕМИ КИЛМИСТЕР – **ИКОНА РОКЕНРОЛА КОЈА ЈЕ ЖИВЕЛА ДА ПОБЕДИ**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

6. фебруар 2026.15. фебруар 2026. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

ЦРВЕНИ КРСТ СРБИЈЕ – СТО ПЕДЕСЕТ ГОДИНА ХУМАНОСТИ

Хуманитарни покрет који данас познајемо као Међународни Црвени крст основан је у Женеви 1863. године, вођен иницијативом Анрија Динана, човека дубоко потрешеног и обележеног призорима из битке код Солферина. Идеја да се створе неутрална друштва која ће помагати рањенима без обзира на припадност, брзо је прешла европске границе и нашла одјек и у Србији – држави која се у другој половини XИX века налазила у процесу модернизације и на прагу великих историјских искушења.

У том амбијенту, 25. јануара по старом, односно на данашњи дан, 6. фебруара 1876. године, у Дворани београдске општине основано је Српско друштво Црвеног крста, на иницијативу др Владана Ђорђевића, европски образованог војног лекара, визионара и енергичног организатора. За првог председника изабран је Митрополит београдски Михаило Јовановић, чији је духовни ауторитет новој организацији дао снажан легитимитет и улио огромно поверење код јавности.

СРБИЈА У БУРНОЈ ДЕЦЕНИЈИ

Србија је и седамдесетих година XИX века, као кроз читаву историју пре и данас, била на ветрометини политичких и војних превирања. Помоћ избеглицама из Херцеговине, које је већ у години оснивања требало збрињавати, постала је први велики задатак друштва. Током 1876. Србија је приступила Женевским конвенцијама, чиме је њена млада хуманитарна организација ушла у међународни систем који је тек настајао.

Друштво је већ у првој години окупило око две хиљаде чланова и основало тридесет пет пододбора. Чланови Главног одбора су потом упутили Проглас народу, позивајући све који могу да се прикључе организованој бризи о рањеницима, болеснима и избеглицама.

ДР ВЛАДАН ЂОРЂЕВИЋ — ОРГАНИЗАТОР НА КОГ СЕ ОСЛАЊА ИСТОРИЈА

Прегалаштво др Владана Ђорђевића у Српско-турским ратовима показало је снагу добро организованог хуманитарног система. Организовање болница, медицинских тимова, санитетског транспорта и стручне обуке било је прекретница за млади Црвени крст. Убрзо су стигла и прва признања – одликовање Таковским крстом, као и међународно признање Међународног комитета Црвеног крста 11. јуна 1876. године.

Упркос тешкоћама и ратовима у које је Србија улазила, идеја Црвеног крста наставила је да расте – упорно и доследно. Већ 1885. године у земљи је деловало 105 пододбора, са значајним санитетским капацитетима који је бројао 45 санитетских кола, 37 покретних болница и санитетски воз. Друштво је чак издејствовало да Србија, поштујући Женевску конвенцију, дозволи санитетским транспортима европских друштава пролаз ка Бугарској, иако су две државе у том тренутку биле у рату. По чему је Србија остала упамћена у историји Међународне организације Црвеног крста.

Права и статус Друштва утврђени су законским одредбама из 1896. године, а исте деценије постављени су и темељи Дома Црвеног крста у Симиној улици, где се и данас налази седиште организације.

СРБИЈА НА РАСКРШЋИМА ИСТОРИЈЕ КРОЗ РАТОВЕ И ОБНОВЕ

Први светски рат расуо је делове Српског друштва Црвеног крста од Београда и Крушевца до Крфа, Италије и Швајцарске, али хуманитарни рад није прекидан. До 1920. године обновљена организација имала је 40 пододбора и око 30.000 чланова. Друштво се 1921. године угасило у формалном смислу, преносећи свој континуитет на Црвени крст Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Током Другог светског рата и у периодима после њега, Црвени крст је наставио да делује у оквирима друштвених промена, али са трајном темељном мисијом – помоћ рањенима, болеснима, избеглицама и угроженима.

Распад социјалистичке Југославије деведесетих година донео је нове хуманитарне размере. Црвени крст Србије бринуо је о стотинама хиљада избеглица и расељених, дистрибуирао помоћ међународних организација и координисао хуманитарну мрежу у једном од најтежих периода савремене српске историје.

На правом путу – играни филм Црвеног крста Србије

САВРЕМЕНА МИСИЈА – ПОГЛЕД У БУДУЋНОСТ

Од 2006. године Црвени крст Србије делује као самостално национално друштво у оквиру Међународног покрета. Данас, са мрежом од 183 градске и општинске организације и две покрајинске, обавља значајан број активности од социјалне подршке, реаговања у ванредним ситуацијама, рада са младима, бриге о старима, до здравственог образовања.

Посебно су значајне активности током поплава 2014. године и у време пандемије, кад је улога Црвеног крста постала видљива у пуној мери.

Данас се обележава 150 година постојања Црвеног крста Србије, а то није само јубилеј једне организације, него сведочанство дуге традиције солидарности која је обликовала и историју и морални простор српског друштва. Хронологија Црвеног крста јесте историја добрих људи – од лекара, преко свештеника, болничарки, волонтера и свих добротвора који су, у временима ратова и мира, одржавали жар бриге према другима. Од 1876. до данас, идеја остала је иста: помоћ човеку у невољи, без остатка, без питања, без одлагања.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Историја и значај Сокобање: **130 ГОДИНА ОРГАНИЗОВАНОГ ТУРИЗМА У СРБИЈИ**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

4. фебруар 2026.15. фебруар 2026. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Мирољуб Мића Стојановић и културна топографија југоистока Србије

У историји српске културе могу се навести одређене личности чији се значај не исцрпљује звањима и библиографијама. Професор Мирољуб Стојановић припада том кругу интелектуалаца који су свој рад везали за одређени простор, али га тиме нису сузили, већ напротив изузетно продубили.

Књижевник, есејиста, преводилац и професор, Мирољуб Стојановић је деценијама деловао у Нишу, градећи културни и научни контекст у којем локално није било супротстављено општем. Његов професионални рад кретао се од књижевне историје и есејистике до новинарства и уредничког рада, са трајним интересовањем за културну прошлост југоисточне Србије.

РАНИ ЖИВОТ И ФОРМИРАЊЕ ИНТЕРЕСОВАЊА

Мирољуб Стојановић рођен је 1941. године у селу Држина, код Пирота, у ратном времену које је оставило дубок траг на генерацију којој је припадао. Одрастање у руралном окружењу југоисточне Србије касније ће се показати као важан чинилац његовог истраживачког усмерења – не као носталгија, већ као потреба да се културна историја „мањих” простора систематизује и сачува.

Рано је показао интересовање за хуманистичке науке, а први професионални ангажман везао га је за новинарство. У периоду од 1963. до 1968. године радио је као новинар пиротског листа „Слобода”, где је стекао осећај за јасан, аргументован и јавности окренут језик. Тај новинарски темељ остао је препознатљив и у његовим каснијим есејима и научним текстовима.

Прелазак у Ниш 1975. године означио је почетак његовог трајног везивања за град у коме ће оставити најдубљи траг.

ПРОФЕСИОНАЛНИ РАД И ИНСТИТУЦИОНАЛНО ДЕЛОВАЊЕ

Стојановићева каријера развијала се на више фронтова. У Нишу је најпре радио као професор у Економској школи, а потом се све интензивније укључивао у културни и научни живот града.

Посебно место у његовој биографији заузима уреднички рад – био је уредник „Градине” почетком осамдесетих година, а затим и „Народних новина”, у периоду кад су културне рубрике имале значајну јавну улогу. Иако је пензионисан 2006. године, Стојановић није престао да делује: остао је активан у бројним струковним удружењима и научним пројектима.

На Филозофском факултету у Нишу предавао је предмете из области књижевности и културе, а његов педагошки рад био је снажно повезан са истраживањем локалне културне историје. Као сарадник огранка САНУ у Нишу учествовао је у пројектима који су настојали да књижевност сагледају у односу према историјским и друштвеним околностима, без редукције и идеолошких поједностављења.

ДЕЛА И ИСТРАЖИВАЧКИ ОПУС

Ауторски опус Мирољуба Стојановића обухвата деветнаест књига и више од три стотине библиографских јединица – научних радова, есеја, приказа и превода. Значајан део тог опуса посвећен је књижевности Ниша и културној историји југоистока Србије.

Ове студије нису биле хроника, већ покушај да се локална књижевна сцена постави у шири културни и историјски контекст. Стојановић је писао и о појединим ауторима, попут Радоја Домановића и Јелене Димитријевић, настојећи да њихово дело сагледа изван устаљених интерпретативних образаца. Као преводилац и приређивач допринео је доступности значајних текстова домаћој публици.

Библиографија професора Стојановића, коју је систематизовала Универзитетска библиотека „Никола Тесла” у Нишу, сведочи о дуготрајној и доследној посвећености истраживању.

НАСЛЕЂЕ И ЗНАЧАЈ

Стојановићев највећи допринос лежи у упорном раду на очувању и тумачењу регионалне културне баштине. Он је показао да историја књижевности није затворен систем, већ простран културни пејзаж у коме локални наративи имају своје место и тежину.

Преминуо је 20. маја 2016. године у Нишу, остављајући иза себе дело које се и даље користи као поуздан ослонац у истраживањима. Његов просветни рад остао је присутан у настави, библиотекама и дигиталним архивима, као подсетник да културни континуитет не настаје сам од себе, већ се гради стрпљивим и одговорним радом.

Отварање легата Мирољуба Стојановића и Надежде Лаиновић Стојановић у Народној библиотеци Пирот

КОНТИНУИТЕТ УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Мирољуб Стојановић био је интелектуалац који није тражио велику сцену, али је умео да препозна значај онога што је наизглед скрајнуто. Професоров живот и дело показују да културна историја није збир великих имена, него заједница људи који су знали да повежу знање, простор и време. Управо у таквој истрајној посвећености лежи вредност која и данас заслужује пажњу.

Тај континуитет добио је и своју материјалну, библиотечку форму у понедељак, 2. фебруара, кад је у Народној библиотеци у Пироту свечано отворен Легат Мирољуба Стојановића и Надежде Лаиновић Стојановић. Реч је о посебном избору књига из њихове породичне библиотеке – књигама са посветама, енциклопедијама и издањима која сведоче о животу проведеном у трајном дијалогу са знањем.

Књиге је пиротској библиотеци даровала проф. др Надежда Лаиновић Стојановић, професорка руског језика и књижевности и животна сапутница професора Миће Стојановића. Овај легат није само спомен на један опус, већ наставак исте оне културне логике из које је израстао њихов заједнички рад и живот – да знање остаје живо само онда кад је доступно, дељено и укорењено међу људима који му дају смисао.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Настасја Керковић: „**О АМБАСАДОРУ ЈЕДНОГ НЕПОКОЛЕБЉИВОГ ДИСКРЕТНОГ СТОИЦИЗМА**”

ОДАБЕРИ ВИШЕ

26. јануар 2026.26. јануар 2026. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Теодор Јанковић Миријевски – СРПСКИ ПРОСВЕТИТЕЉ И РЕФОРМАТОР ОБРАЗОВАЊА

Кад се у српској култури говори о просветитељству, природно је да се мисао најпре врати Светом Сави, утемељивачу духовног, образовног и правног поретка средњовековне Србије. У том раном просветитељском чину успостављен је образац у којем знање има незаменљив друштвени значај, а образовање трајну улогу у неговању културе.

Ипак, између Савиног времена и модерног доба, у колективном памћењу остају у сенци они који су у сасвим другачијим историјским околностима наставили ту мисију, секуларним језиком и институционалним средствима новог века. Теодор Јанковић Миријевски припада управо том, мање видљивом, али пресудном низу просветитеља који су Савин духовни завет превели у језик рационализма, школе и државног образовања.

ПРОСВЕТИТЕЉСТВО КАО ТРАЈАЊЕ

Теодор Јанковић Миријевски представља једну од најзначајнијих фигура у историји српског просветитељства и европске педагошке реформе. Као филозоф-рационалиста, педагог и реформатор школства, он је оставио неизбрисив траг у образовању Срба, Румуна и Руса.

Рођен у време кад је Хабзбуршка монархија контролисала велики део српских земаља, Миријевски је своју каријеру започео у Аустрији, а касније је прешао у Руску Империју, где је постао кључни сарадник царице Катарине Друге. Његов рад обухвата реформе основног образовања, преводе педагошких дела и борбу за очување српског језика и културе.

РАНИ ЖИВОТ И ОБРАЗОВАЊЕ

Теодор Јанковић је рођен 17. априла 1741. године у Сремској Каменици, у Хабзбуршкој монархији, у имућној српској породици. Његови преци били су пореклом из тадашњег села Миријево код Београда, одакле су се преселили у Банат у 15. веку због османских инвазија. Отац му се звао Јован Јанковић, а био је високи официр у служби аустријске круне, што је породици обезбедило стабилан друштвени положај.

Миријевски је презиме „де Миријево” додао касније, у част породичног порекла. Своје рано образовање стекао је у родној Каменици, где је похађао Тривијалну школу. Затим је наставио у Латинској школи у Сремским Карловцима, која је била центар српског културног живота под Хабзбурзима. Као талентовани ученик, добио је стипендију од српског Митрополита Вићентија Јовановића Видака, који је финансирао његове студије филозофије и права на Универзитету у Бечу.

Тамо је студирао под менторством Јозефа фон Зоненфелса, професора политичких наука и теоретичар рационалистичке филозофије. Такође, Миријевски је изучио учитељску методику наставе код Јохана Игнаца фон Фелбигера, аустријског просветног реформатора, чији су радови имали велики утицај на његове касније реформе. Након студија, остао је годину дана у Бечу као секретар пуковника Фекетија, а затим се вратио у службу митрополита Вићентија. Ово раздобље формирало је његов рационалистички поглед на свет, са нагласком на просветитељство, науку и образовање као незаобилазно средство друштвеног напретка.

КАРИЈЕРА У ХАБЗБУРШКОЈ МОНАРХИЈИ

По повратку у Банат 1772. године, Миријевски је започео реформе школства. Одлуком Илирске дворске депутације 1773. године, постављен је за директора српских и румунских школа у Тимишкој провинцији, како су тада административно називали Банат, где је надзирао образовање православног становништва.

Као приватни секретар темишварског владике Вићентија Јовановића Видака, а касније и Петра Петровића, он је спровео реформе засноване на Фелбигеровим методама. Године 1776. похађао је Фелбигеров курс у Бечу, превео његов „Норматив” и организовао сличне курсеве за учитеље.

Исте године донет је „Школски устав” за православне школе, који је постао модел за све српске и румунске школе у Угарској од 1777. године. Овај устав, први закон написан народним језиком, ставио је школе под државни надзор, прописао старосно доба деце за школу, од шест до дванаест година, режим наставе, програм, квалификације учитеља и хуман приступ ученицима.

То је заправо подразумевало забрану физичког кажњавања деце. Устав је укључивао обавезно образовање за оба пола и нагласак на практичним знањима. До 1780. године, број школа у Банату се удвостручио на 500, са школама у већини српских и половини румунских села.

За свој рад, Миријевски је 1774. године добио племићку титулу од царице Марије Терезије. Године 1781. написао је меморандум Бечком двору против латинизације српских књига, бранећи ћирилицу и српски језик. Овај период обележен је и његовим интересовањем за науку, укључујући кореспонденцију са Францом Епинусом о електрицитету и магнетизму.

ПРЕЛАЗАК И РАД У РУСКОЈ ИМПЕРИЈИ

На позив царице Катарине Друге 1782. године, Миријевски је прешао у Русију, на препоруку Митрополита Мојсеја Путника и аустријског цара Јозефа Другог. Одбио је положај врховног директора школа у Великом Варадину да би се посветио руским реформама. У Русији је познат као Федор Иванович Јанкович де Мириево. Добио је руско наследно племство 1791. године и имање Норк у Могиљевској губернији са 255 сељака.

Постао је члан Комисије за уређење основних школа, чији је план одобрен 1782. године. Од 1783. био је директор основних школа у Петроградској губернији и управник „Завода за спремање учитеља”, који је прерастао у Учитељску семинарију и Педагошки институт.

Учествовао је у стварању „Устава народних школа” 1786. године и оснивању првог руског Министарства просвете 1802. године. Његове реформе укључивале су групну наставу, сократовски метод, равноправност полова и фокус на руском језику као средству просветитељског духа. Пензионисан је 1804. године са пензијом од 2000 рубаља.

ПОСТИГНУЋА И ПИСАНА ДЕЛА

Миријевски је аутор бројних педагошких дела. У Аустрији је превео Фелбигеров „Норматив” и написао „Ручну књигу потребну магистром илирических неунитских малих школа” (1775) и „Методичко упутство”. У Русији је објавио „Руководство учителям первого и второго класса народных училищ Российской Империи” (1783), буквар, читанку, приручник за аритметику и „Правила за ученике” (1782).

Сарађивао је са Петром Симоном Паласом на „Сравнительном словаре всех языков и наречий” (1790–1791), који је садржао 61.700 речи на више десетина језика. Постао је члан Руске академије наука 1783. године, члан Економског друштва и носилац Ордена трећег и четвртог степена Светог Владимира. Његове реформе утицале су на образовање у Аустрији, Русији и међу Словенима, промовишући просветитељске идеје Коменија, Русоа и Песталоција.

На Лазаревом гробљу у Петрограду код цркве Александра Невског почива и Ломоносов, а ту је је сахрањен и Теодор Јанковић Мирјевски

ЛИЧНИ ЖИВОТ И НАСЛЕЂЕ

Миријевски је био ожењен Јулијаном из Будима. Са њом је 1778. године у Темишвару добио сина Јована који је као дете био царски паж. Као и деда, по којем је понео име, био је високи официр. Завршио је војну школу и постао генерал-мајор у руској војсци. Миријевски је живео скромно, посвећен раду, и одржавао везе са српском заједницом у Русији, укључујући генерала Симеона Зорића.

Преминуо је 22. маја по старом календару, односно 3. јуна 1814. године у Санкт Петербургу и сахрањен је на гробљу код цркве Александра Невског. Иза себе је оставио систем, а не само дело. Школе, програми, методе и институције које су деценијама након његове смрти наставиле да обликују образовање у Русији и међу Србима. Име му је данас присутно у српском јавном простору стидљиво у називима улица и локалним иницијативама, али његов стварни утицај много је дубљи и трајнији.

Теодор Јанковић Миријевски припада оном типу просветитеља чије је деловање било усмерено на будућност, а не на личну видљивост. Он није градио култ око своје личности, већ је установио систем. Није писао за своје време, већ за генерације које долазе. Управо у свему томе лежи смисао просветитељства као трајања – у способности да се знање претвори у друштвену праксу, а образовање у темељ културне и историјске постојаности.

У том непрекинутом луку од Светог Саве до модерног доба, Миријевски заузима место неприметне, али кључне споне: човека који је духовни завет преточио у рационалну структуру, а културни идентитет заштитио кроз школу. Његово наслеђе не припада прошлости, него траје у одговорности коју образовање има према заједници.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР – **ПЕСНИК, РАТНИК И ВИЗИОНАР СРПСКЕ МОДЕРНЕ**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

24. децембар 2025.24. децембар 2025. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

ЛЕМИ КИЛМИСТЕР – ИКОНА РОКЕНРОЛА КОЈА ЈЕ ЖИВЕЛА ДА ПОБЕДИ

Данас се навршава осамдесет година од рођења Ијана Фрејзера Килмистера, човека кога је свет упознао под једноставним именом Леми. За историју рокенрола он је икона, за музику мера непомирљивости, а за велики део српске публике доказ да нисмо били ни културна провинција нити публика другог реда, већ савременици истог оног звука који је одзвањао клубовима Лондона, Детроита и Лос Анђелеса.

Леми није био музичар који тражи разумевање. Није га ни добијао. Али био је обасипан оним што му је било важније: поштовање нас који смо у његовој музици препознавали истину без улепшавања.

Моје сведочанство није биографски преглед, више је покушај да осветлим зашто је Леми, пре него многи други, остао жив у памћењу и зашто је његова веза са публиком у Србији била дубља него што се на први поглед чини.

ОД ПОСЛЕРАТНЕ ЕНГЛЕСКЕ ДО РОКЕНРОЛА

Леми је рођен 1945. године у Бурслему, индустријском делу Стоук-он-Трента, у Енглеској која је из рата изашла као победник, али прецизности ради, као исцрпљени победник. Отац га је напустио док је још био беба, бежећи од одговорности старања о детету у таквим тешким оклоностима. Леми детињство проводи у радничкој средини, без романтике и без илузија.

Тај социјални код који је сурово учитан у његове гене учинио је да буде директан, груб, без сентименталности и остане са свим тим до краја. Преломни тренутак у Лемијевом животу био је његов сусрет са Битлсима у ливерпулском Каверн клубу.

Леми је касније говорио да му тај концерт није само отворио врата музике, него да му је показао како је ипак могуће да се побегне од предодређености и предвидљивости. Научио је да свира гитару слушајући њихове плоче, радио је физичке послове и свирао у локалним бендовима, али без велике стратегије и без другог плана осим да ради то што зна.

ПРЕ МОТОРХЕДА: ПУТ БЕЗ КОМПРОМИСА

Током шездесетих за Лемија су то биле године током којих је изучавао школу преживљавања. Свирао је у више бендова, мењао улоге, имена и градове, све док није завршио у свемирском рок саставу Хоквинд.

Иако није био класичан басиста, његов гласан стил, агресиван и вођен ритмом променио је звук бенда. Песма „Силвер машин” постала је хит, али Леми није био човек за компромисе и млаке сараднике. Отпуштен је из бенда 1975. године и тај тренутак, који би за многе значио крај, за њега је био стварни почетак.

Звук који је дефинисао историју рока: Чувена Аце оф Спадес у оригиналној постави групе Мотöрхеад из 1980. године.

МОТОРХЕД: БРЗИНА КАО СТАВ

Моторхед није настао као пројекат, заправо то је била реакција. Леми је хтео бенд који ће да свира брже, гласније и искреније од свега што је до тада постојало на сцени. Његов бас није био пратња, био је тешко наоружање. Његов глас је понајмање био леп, али је био истинит. Моторхед је стајао пред оним што су сами створили – на раскршћу рока, панка и хеви метала, а да не припадну ниједној од тих етикета.

Успех са албумом Ејс оф спејдс и живим издањем Но слип тил Хамерсмит учинио је Моторхед једним од кључних бендова британске сцене почетком осамдесетих. Али добри Леми никада није прихватио улогу звезде. Остао је на страни оних који су свирали и слушали музику без позе, без дистанце и без лажног ауторитета.

ЛЕМИ И СРБИ: ПРЕПОЗНАВАЊЕ БЕЗ ПОСРЕДНИКА

Лемијев однос са овим простором не може да се сведе на куриозитет. Његов први долазак у Југославију средином шездесетих, као члана бенда Рокин викерс, био је културни преседан. Свирали су тада и у Нишу, иако рокенрол у тадашњој држави још није био широко прихваћен, публика је већ врло добро знала шта слуша и зашто.

Каснији доласци са Моторхедом, укључујући и концерт у Београду 2002. године, показали су да је српска рок и метал публика Лемија доживљавала као свог, а то је било заиста веома важно. Није он био прихваћен као странац, ни као икона са плаката, него баш као неко ко носи исти крст – отпор према наметнутим улогама, гађење према лицемерју и гаји искрену потребу за слободом без превода.

За разлику од многих музичара са запада који су Србију посматрали као егзотику или политичку фусноту, Леми је овде препознавао људе сличне себи. Нормалне, како је умео да каже. То препознавање било је обострано и трајно. Наравно и српска ракија је говорила двадесет језика.

Рокенрол без посредника. Бина и публика на истој страни.

ЛИЧНИ ЖИВОТ И МИТ

Леми је живео живот који је лако митологизовати, а тешко разумети. Алкохол, цигарете, дрога и бескрајне турнеје били су део његове свакодневице, али никада поза. Он није продавао скандал, већ је живео без извињења, свестан да рокенрол није безбедан простор. Није случајно што је и у Београду тај судар између бине и публике понекад прелазио меру јер Леми није тражио контролисану оданост, већ суочавање.

Контроверзе које су га пратиле током каријере, укључујући и његову колекцију војних артефаката, често су погрешно тумачене. Међутим Леми није био идеолог, него је био опседнут историјом као сведочанством људске глупости која се циклично понавља.

Политички, Леми је био анархиста у најширем смислу речи – против расизма, против ауторитета, против наметнуте моралности. Религији није придавао значај, верујући да одговори, ако постоје, долазе касније. Кад се оде Богу на истину.

НАСЛЕЂЕ КОЈЕ ТРАЈЕ

Леми је преминуо пре пуне деценије, 28. децембра 2015. године, а Моторхед је престао да постоји тек онда када је он отпутовао у вечност. Његово наслеђе не мери се данас ни споменицима, астероидима или наградама, оно је опипљиво кроз утицај на генерације музичара и слушалаца који су у његовој музици пронашли потврду да није потребно бити прихваћен да би био искрен и истинит.

Његов мото: „Рођен да изгуби, живео да победи” није био слоган, то је кад боље размислим резиме једног живота – његовог. За нас, Србе, Леми остаје важан јер нас је видео онаквима какви јесмо као део истог света, истог звука и исте побуне.

Рокенрол, у свом најчистијем облику, увек је био управо то.

Мотöрхеад – Лифе’с А Битцх

Пише Далибор ПОПОВИЋ ПОП

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Ђорђе Матић: „**ОД СТУДЕНОГ ДО НОВЕМБРА**”

ОДАБЕРИ ВИШЕ

19. децембар 2025.19. децембар 2025. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

МИЛЕВА МАРИЋ АЈНШТАЈН – БРИЉАНТНА СРПКИЊА У СЕНЦИ ЗАТУЦАНЕ ЕВРОПЕ

Данас обележавамо 150. годишњицу од рођења Милеве Марић Ајнштајн, истинског генија чији је допринос науци дуго остао у сенци Алберта Ајнштајна, њеног бившег мужа због којег јој је живот био испуњен тријумфима, али и горчином.

СЕТИМО СЕ ЗАБОРАВЉЕНЕ ХЕРОИНЕ

Да одмах поставимо сведочење онако како јесте, није Милева била супруга генија, него је њен бивши муж, разбарушени несрећник, имао поред себе генија за физику и математику и то доказаног још у време кад су жене ретко где имале приступ високом образовању.

Као поносна Српкиња, Милева симболизује борбу за равноправност пред патријархалним ограничењима у европским оквирима. Данашње генерације, посебно младе жене у областима наука, технологија, инжењерства и математике треба да се угледају на њу као на славни пример да интелигенција и рад не познају границе по полу.

Навешћемо само неке од чињеница из њеног живота, доприносе и наслеђе, подсећајући све зашто Милева сасвим оправно заслужује значајно место у историји науке.

РАНИ ЖИВОТ: ИЗВОРИШТЕ ТАЛЕНТА У СРПСКОЈ ПОРОДИЦИ

Милева је рођена у Тителу, варошици на југоистоку Бачке на северу Србије, која је тада била део Аустро-угарске. Њена породица била је имућна и образована. Њен отац Милош Марић, српски официр и земљопоседник, и мајка Марија, домаћица, подржавали су њену жељу за стицање знања од раног детињства.

Показивала је изузетан таленат за математику и физику још као дете. Према сведочењима оних који су је познавали, са само пет година је научила да чита и пише, а касније је познавањем градива надмашивала све вршњаке у школи.

У то доба, образовање девојчица било је ограничено, али Милош је инсистирао да његова ћерка добије најбоље могуће школовање. Похађала је основну школу у Тителу, потом Женску гимназију у Новом Саду, а затим и гимназију у Сремској Митровици, где се истицала изузетним успехом.

ОБРАЗОВАЊЕ И УЛАЗАК У ЕВРОПСКУ НАУКУ

Кад је имала 15 година, породица се сели у Румбурк, у данашњој Румунији, али Милева је тражила још више. Са 16 година, уписала је Вишу девојачку школу у Загребу, где је као једина девојчица похађала часове физике, предмет који је тада био резервисан за дечаке.

Њени учитељи били су запањени њеном способношћу да решава сложене проблеме, а она је постизала највише оцене. Специјалну дозволу да похађа Мушку краљевску класичну гимназију у Загребу добила је 1894. године, где је матурирала са одличним успехом. Ови кораци били су за то доба дословно револуционарни.

Милева је рушила стереотипе, доказујући да су жене равноправне у науци. Њен отац, поносан Србин, видео је у њој будућност народа, и подржавао је њену одлуку да студира у иностранству. По одласку у Швајцарску, Милева је најпре уписала студије медицине на Универзитету у Цириху, које је напустила након само једног семестра и са 21 годином, 1896. године, уписала Политехничку школу, као једна од првих жена на модерним студијама физике и математике. У класи од пет студената, била је једина жена, и брзо се истакла својим знањем и интелигенцијом.

Нове генерације треба да знају да је Милева била симбол еманципације у ери кад су жене широм света биле везиване искључиво за кућне послове, док је она путовала, учила језике – немачки, француски, енглески… и борила се за своје место у свету мушкараца. Њен српски идентитет био је јак, одржавала је везе са родним крајем, писала писма на српском и поносила се својим пореклом.

СУСРЕТ СА АЈНШТАЈНОМ: ЉУБАВ И САРАДЊА

На Политехници, Милева је упознала Алберта Ајнштајна, колегу са студија. Њихова веза отпочела је као интелектуална сарадња. Заједно су расправљали о физици, читали књиге и решавали проблеме. Алберт је био фасциниран њеном оштроумношћу. У писмима јој је писао: „Како сам срећан и поносан кад завршимо неки посао заједно!”

Љубав се родила, али није била лепршава. Милева је остала трудна 1902. године, пре венчања, вратила се у Србију и родила ћерку Лиезерл. Судбина тог детета је трагична јер је вероватно преминуло од шарлаха који је тада владао.

Венчали су се 1903. године у Берну, где је Алберт радио у патентном заводу. Милева је напустила студије због трудноће, али није престала да се бави науком. Имали су двојицу синова Ханса Алберта, рођеног 1904. и Едуарда, који се родио 1910. године. Овај брак је био спој љубави и интелектуалне сарадње, али и напетости јер је Алберт био непоуздан муж, а Милева је одржавала равнотежу између мајчинства и истраживања.

ДОПРИНОС НАУЦИ: КОНТРОВЕРЗНИ ПАРТНЕР У РЕЛАТИВНОСТИ

Најконтроверзнији део Милевиног живота је њен допринос Ајнштајновим открићима. Алберт је 1905. године, која је за њега била аннус мирабилис, објавио четири револуционарна рада, укључујући специјалну теорију релативности. Многи истраживачи верују да је Милева била кључна. Поред тога што је била бољи математичар, она је прегледала све његове радове, кориговала грешке и доприносила новим идејама.

У писмима, Алберт је увек говорио о „нашој теорији” и „нашем раду”. Један њихов пријатељ, Абрахам Јофе, тврдио је да је видео оригиналне рукописе са оба имена. Милева је помагала у математичким прорачунима за релативност, фотоелектрични ефекат и брауново кретање.

Ипак, њено име није наведено у публикацијама, постала је жртва патријархалног система где жене нису имале равноправан статус. Неки научници, попут Евана Хариса Вокера, тврде да је Милева коауторка, док други то оспоравају због недостатка директних доказа. Кад је Алберт добио Нобелову награду 1921. године, обећао је новац Милеви као део разводне парнице, што неки виде као директно признање њеног доприноса.

Млади у данашњем времену и то треба да знају. Ова дебата сведочи како су и у тобоже „еманципованом свету” женски доприноси били маргинализовани у историји науке, као у случајевима Росалинд Франклин или Аде Лавлејс.

ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ, РАЗВОД И БОРБА

Милевин брак се погоршао кад је Алберт отворено доказао сву своју нелојалност и имао аферу са рођаком Елзом, после чега је, нимало чудно, Милева још дуго патила од депресије. Ипак, развели су се 1919. године, након 16 година брака.

Милева је добила старатељство над синовима и новац од Нобелове награде, али њен живот је био тежак. Ханс Алберт постао је успешан инжењер, међутим Едуард је боловао од шизофреније, што је исцрпљивало Милеву емоционално и финансијски.

Живела је у Цириху, радећи као приватни учитељ, али ју је неретко пратило сиромаштво.

Прилика да се подсетимо на жену која је допринела развоју савремене науке почетком 20. века

НАСЛЕЂЕ: ИНСПИРАЦИЈА ЗА БУДУЋНОСТ

Милева је преминула 4. августа 1948. године у Цириху, у 72. години живота, након можданог удара. Сахрањена је скромно, али њено наслеђе расте. Данас је она поносни симбол у науци, а славе је књиге, филмови и приређују се изложбе у њену част. У Србији, улице и школе носе њено име, а поводом 150. годишњице, коју обележавамо данас, прилика је да се подсетимо њеног српског порекла јер је и она одржавала везе са породицом у Србији и била поносна на своје корене.

Милевин живот остао је обележен радом који није добио јавно признање, и биографијом која је дуго била сведена на фусноту у туђем делу. Данас, кад се њено име све чешће враћа у историјске и научне расправе, постаје јасно да је реч о личности чији интелектуални пут заслужује самостално место.

Подсећање на велику Милеву Марић Ајнштајн представља чин историјске истине и културне одговорности, без накнадних митологизација, али и без даљег прећуткивања.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Леон Ћеванић: **ЧУВАРИЦЕ КУЋЕ И ИДЕНТИТЕТА**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

12. децембар 2025.12. децембар 2025. гледишта.срб

ВОЈВОДА КОЈЕГ СЕ И МРТВОГ ПЛАШИО БЕЧ!

Данас, кад се сећамо да је 12. децембра 1830. године, на београдском Ташмајдану, у присуству кнеза Милоша и београдског паше, свечано прочитан хатишериф султана Махмуда ИИ о аутономији Србије, тешко је не призвати у мисли оне који су освојену слободу у наредним деценијама бранили својим животима.

У времену које је уследило после 1830. године, српска држава је корак по корак ширила своју стварну самосталност, али је тај процес увек имао своје чуваре на терену, оне људе који су личном храброшћу, често и без икакве формалне дужности, подржавали тек обновљену државност. Из те традиције никли су и јунаци са краја XИX и почетка XX века, на чијим се раменима наша слобода поново учвршћивала у доба највећих искушења.

Управо се навршило сто десет година од смрти Војводе Воје Танкосића (1880–1915), једне од оних фигура које су у нашу историју ушле као живи симболи отпора и части. Мајор српске војске, четнички војвода, завереник, добровољац и народни јунак, Танкосић је остао у памћењу као човек који се није склањао пред силом – човек кога се, чак и мртвог, плашио Беч.

ОД КОСОВСКОГ ЗАВЕТА ДО МАЈСКОГ ПРЕВРАТА

У историји српског народа постоје знаменити појединци који су својим животом прерасли сопствено време. Њихова судбина није само запис у хроникама, већ место где се укрштају бол и нада, вера и смрт. Један од таквих био је мајор српске војске и четнички војвода Војислав Воја Танкосић, човек због којег је дрхтао Бечки двор.

Рођен 1880. у селу Руклада код Уба, у дому Павла и Миље Танкосић, Воја је одрастао на причама о Светом Косову и заклетвама пред сабљом и Видовданским крстом. У Београду је завршио гимназију и Војну академију, где су га због стаса прозвали „Шиља”, али га је срце водило путем храбрости и непокора. Од младости је читао о јунацима, о онима који су за отаџбину знали само једну дужност – да јој предају свој живот на олтар части.

Кроз посвећени војнички живот ушао је сасвим заслужено у историју. Као потпоручник, био је један од завереника Мајског преврата 1903. и сведок краја једне српске династије и почетка нове. Са Карађорђевићима се отвара ново доба, а с њим и герилски покрет у Старој Србији, у коме ће Танкосић стећи славу и звање војводе. Његова чета деловала је на подручју Јужне Србије од Скопља, Битоља, преко Солуна и читавом Вардарском долином, у сталним окршајима са Османлијама и Арбанасима, чувајући српски народ и границу његовог достојанства.

ЧЕТНИЧКИ ВОЈВОДА И СТРАХ БЕЧА

Од Челопека и Велике Хоче, преко Старог Повардарја, до Прокупља – свуда је остављао траг непоколебљивог војника и организатора. После аустроугарске анексије Босне и Херцеговине 1908. године, основао је четничку школу и мрежу добровољаца која ће у годинама пред Први светски рат постати темељ тајне организације „Уједињење или смрт”, познатије као Црна рука. Заједно с Богданом Раденковићем и Љубом Јовановићем Чупом написао је њен устав. У његовој визији, слобода није била идеологија, него завет.

Славу, али и страх непријатеља, стекао је током балканских ратова. Његов Лапски четнички одред први је отворио борбу код карауле Мердаре, два дана пре званичног почетка Првог балканског рата. Без наређења, али по унутрашњем закону части, Танкосић је повео људе у бој. Његови четници први су ушли у Приштину и ослободили Косово. За то је одликован Карађорђевом звездом са мачевима и унапређен у чин мајора.

У народној свести, Танкосић је већ тада био више легенда него човек. Аустроугарска га је означила као државног непријатеља број један, а у ултиматуму Београду после Сарајевског атентата изричито захтевала његово хапшење. Знали су да иза његовог имена стоји мрежа, идеја и вера које се не могу обесити ни затворити.

СМРТ И НЕПРОЛАЗНА СЕНКА СЛОБОДЕ

Кад је Велики рат најзад почео, 1914. године, војвода је већ био на првој линији. Командовао је добровољачким и четничким одредима у одбрани Београда, на Дрини, у Мачви и код Крупња. Извештаји аустријске штампе готово свакодневно су јављали да је погинуо, јер је непријатељ желео да народ лиши његовог имена, које је значило отпор. Али Воја Танкосић је наново израњао, као сенка слободе коју нико није могао да убије.

Последњу битку водио је у јесен 1915. код Великог Поповића, где је смртно рањен шрапнелом. Преминуо је у Трстенику, у тридесет петој години, и сахрањен тајно да му душмани не скрнаве гроб. Али ни то није помогло – аустријски агенти су пронашли и откопали његово тело, фотографисали га и објавили као доказ да је „дошао крај Воји Танкосићу”. Та вест више је открила њихов страх, него његову смрт.

Тек 1922. његови посмртни остаци пренети су на Ново гробље у Београду. Споменик који је требало да му буде подигнут 1941. није дочекао ни он, ни држава која га је дуговала својим јунацима. Али у народном памћењу споменик му стоји одавно у причама, у песмама, у свести да постоје људи који се не рађају случајно у српском народу.

Навршило се 110 година од погибије Војводе Воје Танкосића, једног од најславнијих српских јунака. Човек кога се и мртвог плашио Беч остао је симбол непокорности и завета слободе.

ЕП КОЈИ НЕ ПРЕСТАЈЕ

Воја Танкосић је био човек коме је живот био кратак, али еп о њему је вечит. Његово име, упркос тишини која га је због црвене напасти дуго пратила, и данас звучи као подсетник да се слобода не наслеђује, него заслужује.

Његова храброст, одлучност и оданост идеји слободе учиниле су да његов живот премаши једноставну биографију. Воја Танкосић постаје мит, његов лик инспирише данашње генерације, а бројни подвизи остају мерило за све оне који се боре за правду и част.

Српска историја није сиромашна херојима, али је ретко коме пошло за руком да и у смрти изазове страх код својих непријатеља. У том страху Беча и данас се чита истина о Војводи Воји Танкосићу да није био само ратник, него симбол непокорног духа српског народа.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Огњен Авлијаш: „**ЈЕБЕМ ТИ КАПУТ, ДА ТИ ЈЕБЕМ!**”

ОДАБЕРИ ВИШЕ