Постоје тренуци у писању кад реченица не иде даље, не зато што нема шта да каже, већ зато што понекад мора да застане. Да се стави тачка и дубоко удахне. Да се направи простор за тишину. Тако и ова прича настаје: као предах. Не за крај, него као летња запета. Као отворен прозор у празној соби док цврчци цврче на јарком сунцу.
ПРЕ ЛЕТЊЕ ТИШИНЕ
Пре ове паузе, пресабирам где смо све речима путовали. Са сенкама смо ходали:
бојама Пол Гогена, гласом Волта Витмена, болом Фриде Кало, молитвом Достојевског, водом Вирџиније Вулф, и зидовима Франца Кафке. Сваки од тих гласова није био само тема, него и својеврсно огледало. Сваки од тих есеја је настао из потребе да се понешто разуме, не у њима колико у мени. У нама.
Гоген ми је показао да боја није украшавање, него побуна. Витмен – да песма није стил, него дрхтај тела. Достојевски – да се истина не налази у победи, него у исповести. Вирџинија Вулф – да писање тече као време, и да се оно што боли не мора рећи, него осетити. Кафка – да свет има зидове, али да ми имамо сенку. Фрида Кало ми је показала да отворена рана не представља нужан крај, него може да развеже језик. Шест гласова. Шест путоказа. Шест облика тишине.
А сад, на прагу летње паузе, осећам потребу да не додам ништа ново. Већ да се осврнем. Да питам: зашто сам ја све ово писао?
Јер свако лице које сам гледао у тим есејима није било туђа биографија. Била је то маска која ми је помогла да проговорим. Да склопим себе из туђих ломова. Да се заштитим. Или откријем. Понекад је било лакше да пишем као да сам неко други. Али сада, на крају једног круга, знам: сва та писма из сенке била су исповест, само под другим именима. Ја сам се крио иза њих да бих могао да кажем нешто што бих тешко рекао у своје име.
Постоји једна реченица коју сам записао у првом есеју, а која ме и сада прати: „Боја није бег, већ сведочење.” Данас бих рекао: сенка није бег, него је одраз. И у том одразу, кроз ових шест лица, покушао сам да пронађем један одговор – шта остаје кад се реч изговори?
Нећу га дати. Нека остане без одговора, али знам да остаје нешто. Остаје сасвим сигурно, макар била то бол која више не тражи име. Остаје дах који није ни реченица. Остаје празна столица за читаоца који ће једног дана можда у њој видети себе.
Есеј који сада пишем није нови. Он је само скуп свих претходних, као што је сенка најчешће сноп свих светлости које су прошле. У њима сам научио да се пише не да би се говорило, него да би се слушало. Јер најдубља истина не настаје кад нешто кажеш, већ кад нешто не можеш да изговориш, али ипак покушаваш упркос свему само не из очаја.
Зато овај текст није тачка. Нијe чак ни три тачке. Он је као што сам већ рекао предах између. Између онога што сам већ рекао, и онога што ћемо тек заједно научити да изговоримо.
***
Нека овај летњи одмор буде време тишине која лечи. Погледајте, изгледа као да је читавом свету потребан лекар. Зато, нека ова сенка у којој испијам хладан чај буде простор у којем ће се нове мисли сабирати. И нека читалац зна: вратићу се и ћемо и ћете. И сенка ће опет проговорити. До тада – нећу више ништа рећи. Али све ће већ бити речено.
Златни пресек колумни Есеј из сенке
Редакција ГЛЕДИШТА © 2025
„МИСТЕРИЈА СВЕТЛОСТИ ИЛИ РАСТ У СЈАЈУ ВЕЧНЕ ЛЕПОТЕ”
„ОКРЕНУТ КА СУНЦУ – ВИТМЕНОВ ПОЗИВ СВЕТЛОСТИ У ДОБА СЕНКИ”
„СВЕТЛОСТИ И СЕНКЕ НАШЕГ УМА – ДОСТОЈЕВСКИ И ТРИЈУМФ БОЖАНСКЕ СВЕТЛОСТИ”
„СВЕТЛОСТ У ТАЛАСИМА СВЕСТИ – ВИРЏИНИЈА ВУЛФ И ПОТРАГА ЗА ЖЕНСКОМ ДУШОМ”
„СЕНКА БЕЗ НАДЕ – КАФКА ИЗМЕЂУ БИРОКРАТИЈЕ И АПСУРДА”
„СВЕТЛОСТ У РАНАМА – ФРИДА КАЛО И ПРКОС ТЕЛА КАО ИСПОВЕСТ”
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ВИШЕ
20
20