Ознака: Есеј из сенке

Милош Ђ. Видаковић: СВЕТЛОСТ У РАНАМА – ФРИДА КАЛО И ПРКОС ТЕЛА КАО ИСПОВЕСТ

13. јун 202513. јун 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

„Никада не сликам снове. Сликам сопствену стварност.” Фрида Кало

Гледам Фридин аутопортрет – онај са трновом огрлицом, где крв цури, а очи горе. То заиста није само слика – то је дословно исповест без речи. Кад гледам њене очи на платну, оне не траже сажаљење, већ признање: „Види ме. Ово сам ја.” Њена уметност није била бег од стварности, као код многих претходника, него њено прожимање до костију. Сваки потез четкице био је гест отпора: „Ако моје тело мора да буде рана, ја ћу ту рану претворити у уметност.”

Фрида Кало, АУТОПОРТРЕТ СА ОГРЛИЦОМ ОД ТРЊА — **Фрида Кало** (1907–1954) – Аутопортрет са огрлицом од трња

УВОД: ТЕЛО КАО ПОЕЗИЈА О КРХКОСТИ

Наше крхко тело није само биолошко, већ је духовно, па могло би се рећи и поетско. Тело није само (до)носилац бола, него и његов сведок; није само љуска или оклоп у којој смо заробљени, већ и пергамент по којем пишемо. Понекад, уместо да нестане, тело упркос свему постане метафора постојања, сећања, отпора, нашег гласа. Такво је било тело Фриде Кало: рањено, пркосно, пренаглашено, симболично. Тело које је истовремено и платно и порука, и позорница и политичка платформа. Оно није било уточиште – било је бојно поље.

Фрида није тражила саосећање. Она га је дробила у пигмент, демистификовала и рашивала пред погледима света. Своју бол није затворила у интиму спаваће собе, већ је разнела под рефлекторима уметности. Свако кога сусретне њена слика није више посматрач, него саучесник – принуђен да се огледа у њеној рањености. Јер она је знала то што је Вирџинија Вулф интуитивно писала, а Франц Кафка сањао: тело није само нешто што носимо кроз живот, него оно што нас издаје и, управо тиме, открива.

ПРОЛОГ: ОГЛЕДАЛО КОЈЕ НИЈЕ МОГЛО ДА ЛАЖЕ

Фрида Кало (1907–1954) рођена је и одрастала је јужној четврти Којоакана, кад се у Мексику, исцрпљеним револуцијом, тражио нови глас. Са осамнаест година, судар трамваја полаже је на болнички кревет као на жртвеник. Шипка из возила јој пробија карлицу као некакво античко копље, а врисак постаје преки звук на почетку живота. У месецима њене непомичности огромне фреске њеног мужа Дијега засијаће тек касније; за сада, постоји само стакло огледала на плафону и кутија боја која ће заменити вену. Из тог кревета, бол добија глас.

Једном је записала речи: „Докторима дугујем ожиљке, а себи оживљавање тих ожиљака.” Њено лице, строго, без шминке, обрва које се додирују као двострука граница, постаје икона пркоса. Металне шипке, гвоздене стеге, напукла кичма и отворени торакс на сликама попут „Сломљени труп” (1944) и „Без наде” (1945) нису само сведочанство једног тела у агонији – то је речник отпора. Не само жене, већ људског бића које не пристаје на пораз, чак ни када га бол уцењује сваки дан.

СЛОМЉЕНИ СТУБ КАО АНТИ‑ИКОНА: СВЕТЛОСТ У ТЕЛУ, А НЕ У БЕГУ

У односу на претходне есеје овог циклуса – о Кафки, Достојевском и Вирџинији Вулф – Фрида доноси нову димензију: физичку драму као извор симболичког језика. Док је код Кафке тело нестабилно, бирократски редуковано, а код Вулфове у магли таласа свести, код Фриде тело постаје централна тачка искуства. Њено „ја” није идеја, него рана; није метафора, оно је бол.

И ту лежи парадокс: што је више страдала, то је више сијала светлошћу. Њене слике нису мрачне – у њима има боје, црвено‑карминске, земљано‑мексичке, смарагдно‑лудачке. Она слика бол, али не као кукање, већ као чин самосвести. Њена уметност нас не разнежује, она нас буди: „Ево ме. Овако изгледа преживљавање.”

СЛИКА КАО ИСПОВЕСТ: ТЕЛО КАО ХРАМ И РАТИШТЕ

Фридин пркос није био само личан – био је и политичан. У време када се Европејци клањају „етнографској егзотици”, она свој Мексико носи у хаљинама Техуана, у лобањама Диа де Муртос, у трешња‑црвено уснама и зеленим кактусима у позадини. Њено тело постаје демократски мурал, али и крик против патријархалних клишеа. Фреска њеног мужа Дијега на зидовима Палате правде напокон има грандиозну величину; Фридин аутопортрет има истину.

Она слика фетусе, крв, кичму, алате, олује, усамљеност, али и љубав. Страст. Еротику. Међутим, не пружа заводљивост; тело није предмет, оно је сведок. Њен поглед не позива гледаоца да јој суди, него да се прво сам са собом преиспита. Уметност није огледало – она је рендген.

ФРИДА У НАШЕМ ВРЕМЕНУ: ИНСТАГРАМ VS. ИСТИНИТА РАНА

У свету филтера, алгоритама и симулиране „савршене коже”, Фрида Кало појављује се као анти‑инфлуенсер, као квар у матрици. На Инстаграму „ране” постоје само као пастелни хаштаг #selfcare; крв је ретуширана ружичастим градијентом. Фрида, међутим, не даје филтер – она даје сузу крупног плана. Ако данас објавите њене слике, алгоритам ће их можда чак забранити због „узнемирујућег садржаја”. Али управо је та узнемиреност лек против анестезиране стварности.

Када гледам њен „Аутопортрет са огрлицом од трња” на екрану мобилног, пиксели бола прекривени су обавештењима о попустима, лајковима, кућним биљкама које халапљиво расту у сторијима. Фрида се ту појављује као подсетник да је тело место где се истина убада у кожу, а не у иконографију профила.

Корпоративни „бади‑позитивити” покрет понекад неприметно захтева нову норму савршене „самоприхваћености”: фотографију која изгледа као да је снимљена без шминке, али под углом који ласка. Фрида нуди нешто радикалније – дискомфор. Њени ожиљци нису потписани светлуцавим словима, већ су отворени и пулсирају. Она нас позива да прихватимо не‑савршеност не као естетски тренд, него као етичку обавезу – српским речено: да се не лажемо.

Шта би Фрида урадила да има смарт телефон? Можда би, попут својих другова надреалиста, исписала камеру крвљу и рекла: „Сад зумирај!” Њена светлост би вероватно блеснула у IG Live‑у без филтера, где би бол коначно добио story са трајањем дужим од 24 часа – трајање које не нестаје, већ гризе.

ЕПИЛОГ: КАД СВЕТЛОСТ СИЈА КРОЗ РАНЕ

Фрида остаје у сенци, као и већина ликова овог циклуса – али то није сенка заборава, то је сенка дубине. Из ње извире светлост, не таква која баца сјај, него она која осветљава ране. Та светлост није спољашња: као код Достојевског, она је унутра; као код Вирџиније Вулф, испод таласа; као код Кафке, у апсурду; ето је код Фриде – у телу.

И кад кажемо „светлост”, признајемо бол капилару смисла. Рече ми једном православни монах: „Човек је светац уколико светли кроз своја оштећења.” Фридино тело, исписано линијама метала и трагова шава, постаје фреска преживљавања.

Зато, кад кренеш да затвориш овај таб, да угасиш екран, а бол у твом врату те подсети да си од крви, кости и сумње – сети се Фриде. Она нам оставља једну једноставну поруку, можда најконкретнију уметничку заповест 20. века: „Не окрећи главу.” Јер светлост, понекад, заиста најјаче исијава – из рана.

Шести наставак колумне Есеј из сенке

За ГЛЕДИШТА пише Милош Ђ. ВИДАКОВИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Милош Ђ. Видаковић: „**СЕНКА БЕЗ НАДЕ – КАФКА ИЗМЕЂУ БИРОКРАТИЈЕ И АПСУРДА**”

ОДАБЕРИ ВИШЕ

Милош Ђ. Видаковић: „СЕНКА БЕЗ НАДЕ – КАФКА ИЗМЕЂУ БИРОКРАТИЈЕ И АПСУРДА”

6. јун 20256. јун 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

Док сам седео на Калемегдану, под чудним старим бором чија је кора личила на исписани антички свитак, осетио сам како се преда мном из сенке појављује лик. Не човек, не дух, не мисао, већ сенка – густа, неименована, али недвосмислено присутна. Била је то сенка која не припада историји, већ ономе што у историји вреба. Шапутала ми је на немачком – не речима, него тоном, вибрацијом која је допирала до самог дна костију. У тој хладноћи осетио сам: то је Кафка.

Данас, кад су странице његових романа готово постале стварност која нас окружује, нимало ме није зачудило то што се управо он појавио, али зашто баш мени и да ли је то уопште важно, ако ја све ово сањам и док не спавам?! Не знам, заиста више ништа не знам. Прсти сами корачају док ређају слово за словом.

КАФКА У СЕНЦИ: ПРОРОК БЕЗ ОБЕЋАЊА

Ако зароним у Кафкин мрак, можда успем да истражим његову борбу између бирократије и апсурда, где сенка изгледа без наде, а ипак, негде дубоко, тражи искру. Док други писци граде светове, он копа рупе у зидовима постојања.

Франц Кафка није писац који нуди утеху. Он је пророк сенке. Његове приче не желе да те ослободе – оне желе да те пробуде. Његов језик није тек обична естетски уређена књижевност, већ бол која не може да ћути.

Као кад станеш пред шалтером у некој државној институцији – у том тренутку ниси више грађанин, већ случај. Исто онако како је Јозеф К. био случај, а не човек. Није важно шта сте урадили. Важно је да сте ту. И то је довољно да будете означени.

АПАРАТИ БЕЗ ЛИЦА: БИРОКРАТИЈА КАО САВРЕМЕНА ЛИТУРГИЈА

У свету у којем је Кафка живео, бирократија је већ почињала да преузима функцију судбине. Он то није наслућивао – он је то именовао. Данас, у 21. веку, човек више не поставља питање: „Шта сам згрешио?” већ: „Где се узима број?” Уместо да објашњава свој поступак, он објашњава свој статус. Уместо смисла, добија образац. Уместо лица – печат. Између једног потписа и другог заглавља, губимо не само време, већ и облик.

У доба дигиталних сертификата и е-управа, Кафкина визија је потпунија него икад. Сваки наш клик, сваки формулар, сваки захтев – то су нови облици Процеса.

Недавно сам у карловачкој општини, после једне изложбе, покушао да предам папир око наследства бакине куће на Фрушкој гори. Службеница ми је мирно саопштила да недостаје потпис. Објашњење да тај потпис није било могуће добити јер одговорна особа тог дана није радила, није променило ништа. „Ништа без потписа”, рекла је. То „ништа” одјекивало је у мени цео дан. Био је то Кафкин језик: језик без објашњења, без одговора, али са пуним правом на пресуду.

Суд у Кафкиним делима више није институција правде – он је форма литургије без Бога. Језик којим се обраћа није правни, већ паралитургијски: реченице звуче као молитве без објекта, без адресе. У Процесу се човек не осуђује због учињеног, већ се претпоставља његова кривица. Није важно шта сте – важно је да сте. И то је довољно да будете под сумњом.

ПИСАЊЕ КАО ЧИН ПОБУНЕ ИЛИ ПОСЛЕДЊИ ГЕСТ СЛОБОДЕ

У свету где човека систем претвара у случај, у број, у формулар – писање је последњи чин достојанства.

А ипак, у свету без смисла, човек – пише. Кафка је писао ноћу, у тишини, у страху да га отац не чује. Тај отац – као архетип ауторитета, као симбол власти, као лик божанског у његовој најтежој сенци – био је увек присутан у позадини реченица као некаква патријархална тишина која гуши појединца. Ипак, Кафка је наставио да пише и пише. Као да је знао: писање је последњи простор у којем човек не може бити избрисан. У свету где вам могу одузети име, тело, достојанство – речи остају.

Писање није бекство. Дакле, оно није ни облик егзистенцијалног ослонца. То је последња линија одбране човека пред апаратом који га претвара у баркод. У Кафкиној прозној визији, језик није орнамент, већ доказ живота. Док суд ћути, док бирократија говори у круговима, реч писања је права, линијска, људска. Она не води до победе – али сведочи да постоји човек који не пристаје.

АПСУРД КАО НОВА РЕЛИГИЈА И ЈЕДИНО БОЖАНСТВО

Кафкин свет нема Бога – има само Замак. Нема спасења – има само Процес. Нема искупљења – има само Метаморфоза. Али упркос свему, у том свету постоји нешто што личи на светлост: свест. Свест да смо заробљени. Свест да су правила апсурдна. Свест да ће нам суд, кад год дође, доћи прекасно. То није утеха. То је истина. И можда је у томе Кафкина највећа порука: боље сенка која зна да је сенка, него светлост која те лаже.

Замак је вероватно најтачнији опис савремене цивилизације. Систем у којем се правила примењују без објашњења. У којем нико не зна зашто нешто постоји, али сви знају да морају да га поштују. Као нова религија, без пророка, без обећања, али са казном. Сви знају да нешто морају, нико не зна зашто. Параноја више није болест – она је стање цивилизованог ума.

У том свету, човек иде од шалтера до шалтера, од канцеларије до канцеларије, тражећи – не правду, не истину – већ присуство. Бити примећен постаје облик постојања. У таквом свету, Кафкин јунак не виче. Он ћути. Али у тој тишини – свака реч одјекује као крик.

И зато је тај свет толико страшан. Не зато што је насилан, већ зато што је апсолутно логичан. У њему више нема случајности. Све је уређено. Али човек више није субјекат. Он је функција. Он је случај. Он је образац са погрешним бројем.

ЕПИЛОГ: ДРВО НА КАЛЕМЕГДАНУ И СЕНКА КАО ЗНАК – ЧОВЕК КОЈИ НЕ ПРИСТАЈЕ

Док сам се враћао са Калемегдана, гледао сам у старо дрво. Његова сенка се пружала преко пута, као Кафкина реч преко целог нашег века. Схватио сам да Кафка није писац. Он је дијагноза. А ми смо сви, на неки начин, његов Јозеф К. – тражећи суд, а знајући да смо већ осуђени. Једино што нам преостаје је да, као он, наставимо да пишемо. Макар и у мраку. Макар и без наде.

Ипак, упркос свему, нешто остаје. Реч. Писање. Језик као знак отпора. Сенка у Кафкином свету није само мрак. Она је и наговештај светлости. Ако постоји сенка, значи да негде постоји извор светлости. И то је можда довољно. Не спасење, не пројава, већ једноставна чињеница да светлост није нестала. Није победила – али није нестала.

Док сам гледао како се сенка старог дрвета спушта на земљу, помислио сам да је можда Кафка био у праву. Да суд већ траје. Да светлост није за све. Али и да човек, упркос свему, може остати човек. Ако говори. Ако пише. Ако не заборави.

Зато је Кафка писац нашег доба. Не зато што је актуелан, већ зато што је нужан. Његова реченица је огледало у којем видимо не свет – већ себе у свету. Видимо своје чекање, своју тишину, свој страх. Видимо да смо већ давно ушли у процес – и да више не знамо ни кад ни зашто.

А можда је то једина светлост коју смо заслужили: не обећање спасења, већ свест – да смо ту, у мраку, будни.

Пети наставак колумне Есеј из сенке

За ГЛЕДИШТА пише Милош Ђ. ВИДАКОВИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Милош Ђ. Видаковић: „**СВЕТЛОСТ У ТАЛАСИМА СВЕСТИ – ВИРЏИНИЈА ВУЛФ И ПОТРАГА ЗА ЖЕНСКОМ ДУШОМ**”

ОДАБЕРИ ВИШЕ

Милош Ђ. Видаковић: „СВЕТЛОСТ У ТАЛАСИМА СВЕСТИ – ВИРЏИНИЈА ВУЛФ И ПОТРАГА ЗА ЖЕНСКОМ ДУШОМ”

30. мај 202511. јун 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

Седим у замраченој соби, са Госпођом Даловеј на столу, и осећам да ме њене мисли читају – прстима са мирисом црног чаја и трептајима свеће која се ближи крају, а она је трептала баш као Кларисина свест кад је видела Септимуса како пада кроз прозор – један тренутак вечности заробљен у стаклу. Полако свиће нови дан.

*Читате четврти наставак колумне **Есеј из сенке** – Милоша Ђ. Видаковића*

Вирџинија Вулф ми је увек прилазила као морски талас. Неочекивано, али дубоко. Меко, али разорно. Њене речи не пуцају као громови, већ шапућу као морске струје које милују обалу и остављају трагове који не нестају са првим сунцем. Како писати о Вирџинији Вулф, а не осетити да њен stream of consciousness, или српским речено – ток свести, продире у моје сопствене сенке док ми руке миришу на домаћи хлеб? Како је разумети, а не питати се: где је моја светлост, где је мој глас у свету који безобразно ућуткује све оне смислено гласније?

Овај есеј је мој покушај да зароним у унутрашње светове Вирџиније Вулф, да истражим време и свест кроз њене стваралачке визије, и да се понегде запитам: како је она, као жена, пронашла светлост у сувереном свету мушке књижевности?!

Попут Гогена, који је трагао за мистеријом светлости на Тахитију, Витмена, који је окретао лице ка сунцу, и Достојевског, који је видео божанску искру у најмрачнијим умовима, Вирџинија Вулф је тражила своју светлост – не у далеким земљама или теолошким висинама, већ у обичним тренуцима, у мислима које теку као велика река.

СВЕТЛОСТ У ТАЛАСИМА: КАД МИСЛИ ПЛОВЕ КАО ЛИШЋЕ НА ВОДИ

Застао сам читајући Госпођу Даловеј. Читам страницу где Клариса бира цвеће на лондонској пијаци, а њене мисли се разливају као сунце кроз лишће. Баш као што је моја бака узимала босиљак са трема, пре него би ме звала: „Дођи, вечера је готова!” – а ја сам знао да ће у њеном посуђу увек бити места макар за још једно питање. Звук Биг Бена, мирис улице – отвара капије прошлости, младости, чежње. Ово је њен ток свести, ток свести који није само техника, већ светионик.

Ток свести Вирџиније Вулф није дакле само књижевна техника; то је начин да се светлост ухвати у лету, док пролази кроз прсте. Као кад сам први пут видео мајку како плаче читајући, а да ли је то био мирис старе коже или јефтиног папира што ми се урезао? – крила је лице у књизи, али сузе су падале на наборе њене сукње. Ликови – Клариса, Септимус, госпођа Ремзи – нису само измаштани ликови из књига; они су пејзажи, где светлост мисли осветљава сенке страха, туге, пролазности.

Питао сам се, пишући својевремено о Гогену: „Шта чини светлост тако посебном?” Одговор је био у њеној двострукој природи – присутна, а неухватљива. Вирџинија то разуме. Њен ток свести је покушај да ухвати ту светлост, да заустави мисли које теку као вода.

У Таласима, ликови говоре у монолозима, а њихове речи се подижу и падају, осветљавају тренутке радости и бола. Као да Вирџинија каже: не можеш задржати светлост, али можеш је доживети. Ова идеја одјекује са Витменовим позивом да се „навикнемо на њу – блиставу, сваког часа!”

Али док је Витмен славио тело и природу, Вирџинија Вулф слави ум – посебно женски ум, који је изгледа дуго био у сенци мушкости.

Било је вечери кад сам, попут Кларисе стајао на некаквом раскршћу. Не оном буквалном, као Раскољников, већ унутрашњим дилемама. Сећам се једне зиме у Београду, кад сам лутао Калемегданом, а снег је падао мало, по мало као да неприметно покрива моје мисли.

У том тренутку сам живо чуо глас Вирџиније Вулф: „Погледај. Осети. Све је ту, у овом часу.” А пала ми је на памет баш негде код места на Калемегдану где је снимљена једна од сцена из култног филма Ми нисмо анђели. Њен ток свести ми је показао да не бежим од хаоса у глави, већ да га прихватим, да у њему потражим своју светлост. Као што је Достојевски видео божанску искру у Соњи, Вирџинија види искру у свакој мисли, чак и оној обичној, пролазној.

ВРЕМЕ КОЈЕ ПУЗИ КАО МЕМЛА: СА ЗИДОВА ДО ДНЕВНИКА

Слушам како сат на кућном зиду откуцава секунде – тик-так, тик-так – као да ме моли да га ослободим његове досадне дужности и обавезе. Вирџинија Вулф је опседнута временом, али не овим са сата. Њено време је унутрашње, као таласи који се разбијају о хриди и враћају на широку пучину.

Она је знала да време није права линија. Оно је спора, бескрајна спирала. У Ка светионику, време пузи по зидовима куће на Хебридима као мемла који оставља трагове своје влаге – невидљиве, али увек присутне. Сећам се да је тако у нашој старој кући, на Фрушкој гори код баке, влага стварала обрасце на тапетама, ликове које сам као дете тумачио као тајне поруке.

Госпођа Ремзи меша чорбу у кухињи, а сат у ходнику одбројава тренутке који ће се изгубити у мору сећања. Као што је моја бака држала коцке шећера у џепу од сукње за „оно касније” – а то касније никада није стизало.

Време Вирџиније Вулф је течно, али ту некако није као река – више је попут чаја који се полако хлади у шољи, док трагови паре настају и нестају тик уз површину. Као да оставиш шољу да се охлади, а она ти у међувремену исприча целу причу о пролазности, о људима и вековима.

Оно што је генијално код њеног приказа времена је управо то – показује нам да сваки тренутак садржи читав свет, али да га ми, у свом ужурбом животу, често пропуштамо да видимо. Као што сам пропустио да приметим кад је мајка први пут села на кауч без уздаха, без оног „ах” које је пратило њено седање читав мој живот.

Други део, „Време пролази”, прескаче деценију у неколико страница – смрт, рат, пропадање куће. А у трећем делу, „Светионик”, Лили довршава своју слику, проналазећи равнотежу између тренутка и вечности. Ово ме подсећа на Достојевсковог Зосиму, који показује Аљоши да је сваки тренутак прилика за љубав, за светлост.

Светионик, као симбол, стоји усред хаоса, попут Соњине вере или Витменовог сунца, нудећи оријентир. Дакле, није светло нешто што се хвата – већ оно што се постаје.

Питао сам се, пишући о Достојевском: „Како читати великана, а не осетити да ти чита мисли?” Вирџинија Вулф мени поставља то исто питање. Њено време није линеарно; оно је круг, спирала, талас.

У Госпођи Даловеј, Кларисина шетња Лондоном је низ тренутака – звук звона, осмех пролазника, мирис цвећа – који се спајају у мозаик. Као да је чула Витменов позив: „Довољно је да си жив.”

Али Вирџинија Вулф додаје женску перспективу: Кларисини тренуци су обојени свешћу о старењу, о улози домаћице, о сенкама које друштво баца на њу. Њена светлост је крхка, налик оној коју је Гоген видео у тропским зорама – лепа, али пролазна.

Једна од мојих дилема, док пишем, слична је тој из есеја о Гогену: „Како задржати светлост, кад је она тако неухватљива?” Вулф одговара уметношћу. Њена Лили Бриско слика да би ухватила тренутак, као што сам ја, у својим тренуцима на планинама или градовима, покушавао да запишем осећај и да га тако ухватим.

Њен ток свести је начин да се време заустави, да се светлост мисли сачува. Као православни хришћанин, видим у томе нешто сродно веровању Достојевског у божанску светлост: чак и кад тама притиска, светлост је ту, чека да је прихватимо.

Док пишем ове редове, сат у мојој соби застаје на пет минута до дванаест. Подне. Можда покушава да ми каже нешто. Или можда само, као и сви ми, жели мало одмора од сталног одбројавања.

ЖЕНСКИ ГЛАС КОЈИ ПРОБИЈА ЗИД

Кад пише: „Жени је потребна соба и пет стотина фунта”, ја чујем своју мајку како шапће: „Имала сам само трошан орман за одећу, али тамо сам крила књиге – између зимских капута и старих чаршава.” Сећам се како је једном, док је прала судове, рецитовала Црњанског – њени прсти су били пуним сапуна, али глас јој је био чист као стакло на којем је остављала трагове прстију.

Вирџинија Вулф је, као и Витмен, славила појединца, али њен фокус је на женама, чији су гласови вековима били гушени. У Сопственој соби, она пише: „Жени је потребна соба и пет стотина фунти годишње да би писала.” Ове речи су ми одзвањале док сам писао о Витмену: „Како се окренути ка светлости у доба сенки?”

Вулф одговара стварањем простора где жене могу да сијају. Њени ликови – Клариса, госпођа Ремзи, Лили – нису хероине у некавом епском смислу, као поједини од јунака Достојевског. Оне су жене које трагају за светлошћу у свакодневици, у свету који их своди на мајке, супруге, сенке.

Као Раскољников на раскршћу, Вулф стоји пред избором: да ли да пише у оквирима мушке традиције или да створи нови језик? Она бира ово друго. Њен ток свести је побуна, начин да прикаже сложеност женског ума. У Ка светионику, госпођа Ремзи је уметница живота, спаја породицу својом топлином; Лили је сликарка која одбија брак да би следила своју визију. Обе подсећају на Соњу Мармеладову, чија светлост сија упркос патњи. Али док је Соњина светлост у вери, ова код Вирџиније Вулф је у уметности, у храбрости да се буде само свој.

Сећам се тренутака кад сам, читајући Сопствену собу, помислио на мајку. Радила је, подизала нас, али увек је имала књигу на столу – често поезију. Никад није имала „сопствену собу”, али је ипак налазила своју светлост у тим страницама.

Вулф пише за њу, за све жене чији је глас можда ућуткан. Њена борба је слична оној који је водио Достојевски: као што је он веровао у слободу избора, Вирџинија Вулф верује у слободу стварања. Њен ток свести је њен начин да каже: „Имам право да певам, као што је Витмен певао.”

СЕНКЕ И СВЕТЛОСТ: ЛИЧНА БОРБА

Писао сам о Гогену и питао се: „Како расти кроз бол, кроз таму?” Вирџинија Вулф ми даје одговор: у обичним тренуцима. У Госпођи Даловеј, Клариса стоји на забави, окружена гомилом, и осећа радост што је жива. Та радост је крхка, јер је прати Септимусов очај, ветерана који бира смрт.

Вирџинија, као ни Достојевски, не бежи од таме. Њени дневници говоре о депресији, о борби са сенкама ума. Али њена дела су сведочанство да светлост постоји, чак и у мраку.

Као у есеју о Витмену, кад сам видео девојку која фотографише лишће уместо да га гледа, Вирџинија ме опет пита: „Да ли је твој ток свести сенка или светлост?” Одговарам: обоје.

Њене речи су покушај да се ухвати лепота, али и признање да је лепота пролазна. У Ка светионику, Лили довршава слику, али се пита да ли је вредна. Ова дилема је и моја, чини ми се вечита, као што је била у есеју о Достојевском: „Можда он није писао да нас просветли, већ да покаже колико дубоко можемо да паднемо тражећи светлост?” Госпођа Вулф показује да је пад део пута, али да је светлост – у уметности, у љубави, у тренутку – увек ту.

Било је ноћи кад сам, попут Вирџинијине Кларисе, осећао да ми време клизи кроз прсте. Седео сам закључан, са гомилом књига и непрочитаних порука, и питао се: где је моја светлост? Тада сам узео Таласе и читао Џинине речи: „Живим, дишем, постојим.” Као да ми је Вирџинија шапнула: „Довољно је.” Ова једноставна истина, коју сам нашао код Витмена, код Достојевског, код Гогена, сија и код Вирџиније Вулф: живот је чудо, чак и кад га сенке притискају.

ВИРЏИНИЈА ВУЛФ У НАШЕМ ВРЕМЕНУ: СВЕТЛОСТ У ДИГИТАЛНОЈ ТАМИ

Као што сам писао о Достојевском, у свету „анксиозности, отуђења и губитка смисла”, Вирџинијина порука је лек. Живимо у доба екрана, где светлост није Гогенова тропска зора, већ плави сјај телефона. Питао сам се, код Витмена: „Да ли је фотографија лишћа сенка?” Вулф би рекла: зависи од тога шта видиш. Њен ток свести је супротност површности друштвених мрежа. Он тражи тишину, дубину, спремност да зарониш у себе. Као православни хришћанин, видим у томе нешто сродно молитви – тренутак кад се суочаваш са собом, са Богом, са светлошћу.

Вирџинијина борба за женски глас је и даље жива. Жене пишу, стварају, али притисак да се уклопе у „прихватљиве” приче остаје. Вулф нам доказује да је светлост у аутентичности. Њен позив за „сопствену собу” је позив за ментални простор где свако може да пева своју песму, као што је Витмен опевао влати траве, као што је Достојевски писао спев о покајању. У свету алгоритама, Вулф нас подсећа: твоја прича је довољна.

УМЕСТО ЕПИЛОГА: СВЕТЛОСТ КОЈА НЕ ГАСНЕ

Док заокружујем мисли, ветар лупа у прозор као да је сама Вирџинија дошла да провери да ли сам схватио. Чујем је како шапуће: „Погледај мало боље. Видиш ли оно зрнце прашине на столу? То је твоја душа – недодирљива, али увек присутна.”

Вирџинија Вулф је тражила светлост. Њен ток свести – stream of consciousness је мост ка унутрашњим световима, где време тече као таласи, а свест сија као воштаница. Као жена у мушком свету, пробила је ток свести из сенки, стварајући простор за женски глас. Њена порука је стих Јованов Богослова: Светлост светли у тами, и тама је не обузе!

Док пишем, опет се досећам ноћи на Калемегдану, кад је снег падао, а ја тражио смисао. Вулф ми је тада била сапутник, као што би били Гоген, Витмен, Достојевски. Њене речи су светионик: не мораш баш увек ухватити светлост, само је доживи.

У сваком тренутку – у шетњи, у мисли, у речи – постоји искра. Као православни хришћанин, верујем да је та искра божанска. Као читалац Ворџиноје Вулф, знам да је и уметничка. А док корачам кроз сопствене сенке, чујем њен глас: „Погледај. Осети. Све је ту, у овом часу.” Потражи светлост, јер она је у теби. Или њеним речима речено – Ако не причаш истину о себи, не можеш је причати ни о другим људима.

Дакле, Вирџинија је тражила светлост у тренуцима, а ја сам је пронашао у мајчином набору на челу док је читала ове редове – онај тренутак кад је погледом тражила моје одобрење, а ја сам га дао ћутањем.

Четврти наставак колумне Есеј из сенке

За ГЛЕДИШТА пише Милош Ђ. ВИДАКОВИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Милош Ђ. Видаковић: „**СВЕТЛОСТИ И СЕНКЕ НАШЕГ УМА – ДОСТОЈЕВСКИ И ТРИЈУМФ БОЖАНСКЕ СВЕТЛОСТИ**”

ОДАБЕРИ ВИШЕ

Милош Ђ. Видаковић: „СВЕТЛОСТИ И СЕНКЕ НАШЕГ УМА – ДОСТОЈЕВСКИ И ТРИЈУМФ БОЖАНСКЕ СВЕТЛОСТИ”

23. мај 202511. јун 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

Постоје дани током којих је Достојевски једини сведок мог постојања, а ово је баш такав. Седим у тишини, читам Записе из подземља, и схватам да сам заглибио баш, баш дубоко. Онда ми не преостаје ништа друго, него да устанем и заседнем испред хартије. Тек да загребем по површини, покушавајући да сагледам Достојевског из дубине личног дна. А како у свему томе бити нов, како поново и другачије читати таквог великана?! Кренућу од почетка.

СВЕТЛОСТ КОЈА ПРОБИЈА ТАМУ

И би реч: „И Светлост светли у тами, и тама је не обузе” (Јован 1:5). Ове речи из Јовановог јеванђеља, као звезда Даница, осветљавају пут кроз духовне и психолошке лавиринте људске душе. За Фјодора Достојевског, могу слободно рећи православног писца чија су дела огледало људске борбе, овај библијски стих није само теолошка истина, већ и уметничка мисија.

У његовим романима, светлост и тама нису пуки симболи, већ живи актери у драми људског постојања – светлост као божанска благодат, нада и покајање; тама као грех, сумња и отуђење. Достојевски, као вешт иконописац, живопише умове својих ликова, открива како светлост може да засија чак и у најцрњој ноћи.

Овим писанијем кроз есеј, истражујем симболику светлости и сенки у делу Достојевског из угла православаца, испитујем невешто како и колико његови ликови, у борби између ума и душе, проналазе свој пут ка истини.

ПРАВОСЛАВНА ИКОНА СВЕТЛОСТИ: ОД ЈОВАНА ДО ДОСТОЈЕВСКОГ

У православном хришћанству, светлост је један од најмоћнијих символа. Апостол и Јеванђелиста Јован говори о Христосу као „Светлости света”, чија божанска природа пробија таму и греха и смрти. У православном богослужењу, светлост свећа и кандила може да симболизује и само присуство Бога, док је тама повезана са духовном слепоћом или одвајањем од божије благодати.

Ова дијалектика је дубоко усађена у стваралаштво Достојевског. Као православни хришћанин који је прошао кроз прогон, сибирску тамницу, испињући се на личну Голготу, Достојевски је разумео да је тама стварна – али да је светлост, као божанска искра, увек присутна, чак и кад је не видимо. Дакле, самим тим стварнија од таме.

За Достојевског, светлост није апстрактна идеја, већ жива сила која се отелотворује кроз љубав, саосећање и покајање. Његови ликови често стоје на раскршћу између ове две крајности, суочени са слободом избора – темељним православним концептом размевања света. У том смислу, Достојевски је не само писац, већ и духовник, чија дела позивају читаоца да се суочи са сопственим сенкама и потражи светлост у себи.

ЛИКОВИ КАО СВЕТИОНИЦИ: КО ЈЕ У(З)ДАХНУО БОЖЈУ ИСКРУ?

Више га и не читам често. Понекад одлажем књигу јер ми је превише блиска, као да ми чита мисли које нисам хтео да чујем или је то мој страх од преиспитивања појединих одлука. У овом делу есеја ћу се садржајније позабавити и са неколико, чини ми се добрих, примера из његових романа.

Достојевски често користи светлост да прикаже божанску милост и могућност спасења. У роману Злочин и казна, Соња Мармеладова је оличење овакве светлости. Иако бива принуђена на проституцију, она носи у себи чистоту и веру, читајући Раскољникову причу о Лазаревом васкрсењу. Њена кротка, али непоколебљива вера постаје светионик за Раскољникова, водећи га ка покајању. Соњина светлост није у спољашњој лепоти или моћи, колико у њеној способности да воли и верује упркос патњи – слика православног идеала смирења.

Соња отвори Јеванђеље… „О Лазару”, прошаптала она… Читала је слабо, једва изговарајући речи, али са растућим жаром…

„‘Ја сам васкрсење и живот‘, рече Господ. ‘Ко верује у мене, и ако умре, оживеће. И ко год живи и верује у мене, неће умрети за вечност‘…”

Раскољников се тргну… Соња гурну књигу и брзо, тихо, али наређујући, рече:

„Устај! (Она га дохвати за раме; он се подиже, гледајући је у чуду.) Хајде одмах, у овај час, стани на раскршће, поклони се, пољуби земљу коју си оскрнавио, па се онда поклони целом свету, на све четири стране, и реци свима, наглас: ‘ЈА САМ УБИЦА!‘ Тада ће ти Бог опет даровати живот.”

Достојевски и Срби – како нас је разумео словенски геније

Слично томе, у роману Идиот, кнез Мишкин представља „светлог човека”, чија доброта и чистота одражавају Христову природу. Мишкин, иако наиван и често исмејан, носи у себи светлост саосећања, док покушава да спаси друге, попут Настасје Филиповне, од њихових унутрашњих демона. Његова трагична судбина показује да светлост, иако моћна, може бити крхка у свету пуном себичности и страсти.

„Је л те, кнеже, да ли сте ви једном говорили да ће свет спасти ’лепота’? Господо – викну он гласно свима – кнез тврди да ће лепота спасти свет! А ја, опет, тврдим да су његове мисли отуд тако несташне што је он заљубљен. Господо, кнез је заљубљен; ја сам се у то убедио вечерас, чим је ушао. Не црвените, кнеже, биће ми вас жао. Која ће лепота спасти свет? Мени је то Коља испричао… Јесте ли ви ревностан хришћанин? Коља каже да ви себе називате хришћанином.”

Кнез се пажљиво загледа у њега, али му ништа не одговори.

У роману Браћа Карамазови, старац Зосима је можда најјаснији символ светлости. Његови списи и поуке, испуњени православном мудрошћу, наглашавају да је „свако одговоран за све”. Зосимина светлост је у његовом смирењу и вери да љубав може преобразити свет. Да је љубав сам Бог. Чак и након његове смрти, његов утицај наставља да осветљава пут Аљоше Карамазова, подсећајући читаоце на речи Јована Богослова из увода овог есеја – тама не може обузети светлост.

„Браћо, немојте се плашити греха чак ни када га сами увиђате, само под условом да сте покајнички расположени… Јер велика је тајна у томе што ништа није скривено пред Богом. Љубав ће све откупити. Ако и ви сами то схватите са пуним срцем, већ сте спашени.”

Затим се старац осврте ка прозору, где су се гране брезе додиривале са стаклом, и наставио је тихим, пророчким гласом: „Љубите све створење Божије, и цело, и свако зрнце песка. Сваки листић, сваки зрак Божији љубите. Љубите животиње, љубите биљке, љубите сваку ствар. Ако будеш љубио сваку ствар, у стварима ће ти се открити тајна Божија. Једном кад је схватиш, непрестано ћеш је схватати све више и више сваког дана. И на крају ћеш цео свет љубити свеобухватном, универзалном љубављу.”

Аљоша, који је до тада ћутао, паде на колена пред старцем. „Шта радиш, драги?” осмехну се Зосима. „Устани, још нисам умро. Још имамо времена да разговарамо… Ово што сам рекао – то је само увод у радост која долази.”

ТАМА КАО ЛАВИРИНТ: ГДЕ СЕ ГУБЕ ЈУНАЦИ ДОСТОЈЕВСКОГ?

Моја прва Достојевсколика ноћ догодила се једне касне јесени, у једном подстанарском стану, док сам читао Идиотапод бледом сијалицом. Реченице су ме пекле по челу.

Да, насупрот светла, са друге стране, Достојевски мајсторски приказује таму људског ума – сенке гордости, нихилизма и очаја. Раскољников у роману Злочин и казна постаје парадигма ове борбе. Његова теорија о „изузетним људима” који могу прекршити моралне законе га води у таму злочина. Његов ум, испуњен рационализмом и самооправдањима, постаје тамница, а Петербург, са својим клаустрофобичним улицама, симболизује ову унутрашњу таму. Ипак, Достојевски показује да чак и у таквом мраку постоји могућност светлости, постоји нада за јутро – Раскољниковово покајање је тренутак кад божанска искра пробија његову унутрашњу маглу.

У роману Беси, Ставрогин је још мрачнији пример. Његова харизма и интелект маскирају духовну празнину, а његови поступци – од разврата до равнодушности – симболизују таму нихилизма. За разлику од Раскољникова, Ставрогин не проналази пут ка светлости, што га чини трагичном фигуром. Његова судбина подсећа на унапред споменуто православно учење о слободи: човек може изабрати таму, али то води ка самоуништењу.

Иван Карамазов, у роману Браћа Карамазови, представља интелектуалну таму. Његова поема „Велики инквизитор” и одбијање да прихвати Божји свет због патње деце показују ум који се бори са маловерјем. Иванова тама је у његовом рационалном бунту против Бога, али Достојевски га не осуђује – уместо тога, показује да је чак и у таквој сумњи могуће опет пронаћи светлост, као што Аљоша покушава да му укаже.

„И СВЕТЛОСТ СВЕТЛИ У ТАМИ”: ДИЈАЛЕКТИКА КОЈА СПАСАВА

Достојевски ипак не нуди једноставне одговоре. Његови ликови нису подељени на „добре” и „зле”, већ су сложене душе у којима се светлост и тама боре за превласт. Ова дијалектика одражава православно схватање подвига – духовну борбу која је суштина људског живота. Аљоша, у роману Браћа Карамазови, под утицајем Зосиме, учи да прихвати свет са свим његовим притивуречностима, верујући да је божанска светлост јача од сваке таме. Ова вера је у складу са речима Јована Богослова – тама може да притиска, али не може да угаси светло.

Достојевски такође изнова и изнова наглашава слободу избора. У роману Записи из подземља, беседник, „подземни човек”, бира таму своје мизантропије и самоизолације, одбацујући могућност светлости коју му нуди Лиза. Његова прича је право упозорење о опасности одбијања благодати, али и подсећање да је светлост увек пред носом онима који је траже. Можда ми се баш она указала у тренутку кад сам донео одлуку да запишем све ове речи.

Размишљам сад можда чак Достојевски и није волео светлост, али је светлост сасвим извесно тражио. У ћелији, у подруму, на лицу убице. У очима блуднице. У молитви коју нико не чује.

ПСИХОЛОГИЈА ИЛИ ПОДВИГ? КАКО ДУША ПРОБИЈА СВОЈЕ ДНО

Достојевски је често у западњачкој књижевној критици називан „психологом душе”, јер је његово истраживање унутрашњих светлости и сенки без премца. А западњаци радије не исповедају своје недоумице или грехове код мудрих стараца у манастирима, него код психијатара.

Његови ликови нису само књижевне фигуре, већ огледала људских борби. Православни контекст је неизбежан јер у њему је ум највеће бојиште где се одвија подвиг – борба између гордости и смирења, сумње и вере.

Достојевски показује да је тама у уму често самонаметнута: Раскољников се мучи сопственим идејама, Иван својим интелектуалним бунтом, Ставрогин равнодушношћу. Ипак, он верује да је светлост – као божанска благодат – увек присутна, чекајући да је прихватимо.

Овај психолошки увид је посебно важан у православљу, где се покајање, односно – метаноја, види као промена ума и срца – на боље. Раскољниковово признање злочина, Аљошина одлука да следи Зосимин пут, па чак и краткотрајни тренуци слабости код Мишкина, показују да је светлост могућа чак и у најмрачнијим умовима. Достојевски нас подсећа да је пут ка светлости најчешће болан, али да је то пут ка слободи и васкрсењу душе.

ЗАШТО НАМ ДОСТОЈЕВСКИ ЈОШ УВЕК СВЕТЛИ?

Идеје Фјодора Михаловича Достојевског су и данас актуелне. Можда више, него икад раније. У свету жигосаном анксиозношћу, отуђењем и губитком смисла – односно маловерјем, многи од нас носе унутрашње сенке – страх од неуспеха, осећај празнине, имагинарни притисак са друштвених мрежа.

Достојевски би нас позвао да се суочимо са свим овим сенкама, не да их игноришемо, већ да их превазиђемо кроз веру, кроз љубав и кроз људску заједницу. Његова порука о светлости је универзална: чак и у доба алгоритама и дигиталне буке, божанска искра постоји у нама.

Савремени читалац може у Достојевском пронаћи утеху. Као што је Соња помогла Раскољникову да види светлост, тако и ти можеш потражити светлост у малим гестовима – у молитви и у трену тишине. Достојевски нас својим делом подучава да је тама стварна, али да је светлост, као што Јован Богослов обећава у Јеванђељу – непобедива.

ЗАКЉУЧАК: ТАМА НИКАДА НЕЋЕ ОБУЗЕТИ СВЕТЛОСТ

Фјодор Михајлович Достојевски, да утврдимо, кроз своја дела, слика портрет људске душе у којој се светлост и тама непрестано боре. Његови ликови – од Соње и Зосиме до Раскољникова и Ивана – подсећају нас да је живот непрекидан подвиг, да је слобода избора наша највећа моћ и најтежи терет. Проматрајући из угла православља, Достојевски нас учи да је светлост, као Христова благодат, увек присутна, чак и у најгушћој тмини.

Цитат – „И Светлост светли у тами, и тама је не обузе” је душа његове визије: без обзира на сенке које носимо у уму, божанска светлост остаје непобедива. Достојевски нас позива да се окренемо тој светлости – не као пасивни посматрачи, већ као активни учесници у сопственом спасењу. У свету препуном буке и сумње, његова порука је једноставна, али дубока: потражи светлост, јер она је у теби.

Можда је све ово погрешно изнето, можда Достојевски и није писао да нас просветли, већ да покаже колико дубоко можемо да паднемо тражећи светлост. А можда баш тамо, доле на дну, она буде најчистија јер док корачаш кроз сопствене сенке и Достојевски ти је сапутник – веруј: Тама никада неће обузети светлост!

Трећи наставак колумне Есеј из сенке

За ГЛЕДИШТА пише Милош Ђ. ВИДАКОВИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Милош Ђ. Видаковић: „**ОКРЕНУТ КА СУНЦУ – ВИТМЕНОВ ПОЗИВ СВЕТЛОСТИ У ДОБА СЕНКИ**”

ОДАБЕРИ ВИШЕ