Postoje trenuci u pisanju kad rečenica ne ide dalje, ne zato što nema šta da kaže, već zato što ponekad mora da zastane. Da se stavi tačka i duboko udahne. Da se napravi prostor za tišinu. Tako i ova priča nastaje: kao predah. Ne za kraj, nego kao letnja zapeta. Kao otvoren prozor u praznoj sobi dok cvrčci cvrče na jarkom suncu.
PRE LETNJE TIŠINE
Pre ove pauze, presabiram gde smo sve rečima putovali. Sa senkama smo hodali:
bojama Pol Gogena, glasom Volta Vitmena, bolom Fride Kalo, molitvom Dostojevskog, vodom Virdžinije Vulf, i zidovima Franca Kafke. Svaki od tih glasova nije bio samo tema, nego i svojevrsno ogledalo. Svaki od tih eseja je nastao iz potrebe da se ponešto razume, ne u njima koliko u meni. U nama.
Gogen mi je pokazao da boja nije ukrašavanje, nego pobuna. Vitmen – da pesma nije stil, nego drhtaj tela. Dostojevski – da se istina ne nalazi u pobedi, nego u ispovesti. Virdžinija Vulf – da pisanje teče kao vreme, i da se ono što boli ne mora reći, nego osetiti. Kafka – da svet ima zidove, ali da mi imamo senku. Frida Kalo mi je pokazala da otvorena rana ne predstavlja nužan kraj, nego može da razveže jezik. Šest glasova. Šest putokaza. Šest oblika tišine.
A sad, na pragu letnje pauze, osećam potrebu da ne dodam ništa novo. Već da se osvrnem. Da pitam: zašto sam ja sve ovo pisao?
Jer svako lice koje sam gledao u tim esejima nije bilo tuđa biografija. Bila je to maska koja mi je pomogla da progovorim. Da sklopim sebe iz tuđih lomova. Da se zaštitim. Ili otkrijem. Ponekad je bilo lakše da pišem kao da sam neko drugi. Ali sada, na kraju jednog kruga, znam: sva ta pisma iz senke bila su ispovest, samo pod drugim imenima. Ja sam se krio iza njih da bih mogao da kažem nešto što bih teško rekao u svoje ime.
Postoji jedna rečenica koju sam zapisao u prvom eseju, a koja me i sada prati: „Boja nije beg, već svedočenje.” Danas bih rekao: senka nije beg, nego je odraz. I u tom odrazu, kroz ovih šest lica, pokušao sam da pronađem jedan odgovor – šta ostaje kad se reč izgovori?
Neću ga dati. Neka ostane bez odgovora, ali znam da ostaje nešto. Ostaje sasvim sigurno, makar bila to bol koja više ne traži ime. Ostaje dah koji nije ni rečenica. Ostaje prazna stolica za čitaoca koji će jednog dana možda u njoj videti sebe.
Esej koji sada pišem nije novi. On je samo skup svih prethodnih, kao što je senka najčešće snop svih svetlosti koje su prošle. U njima sam naučio da se piše ne da bi se govorilo, nego da bi se slušalo. Jer najdublja istina ne nastaje kad nešto kažeš, već kad nešto ne možeš da izgovoriš, ali ipak pokušavaš uprkos svemu samo ne iz očaja.
Zato ovaj tekst nije tačka. Nije čak ni tri tačke. On je kao što sam već rekao predah između. Između onoga što sam već rekao, i onoga što ćemo tek zajedno naučiti da izgovorimo.
***
Neka ovaj letnji odmor bude vreme tišine koja leči. Pogledajte, izgleda kao da je čitavom svetu potreban lekar. Zato, neka ova senka u kojoj ispijam hladan čaj bude prostor u kojem će se nove misli sabirati. I neka čitalac zna: vratiću se i ćemo i ćete. I senka će opet progovoriti. Do tada – neću više ništa reći. Ali sve će već biti rečeno.
Zlatni presek kolumni Esej iz senke
Redakcija GLEDIŠTA © 2025
„MISTERIJA SVETLOSTI ILI RAST U SJAJU VEČNE LEPOTE”
„OKRENUT KA SUNCU – VITMENOV POZIV SVETLOSTI U DOBA SENKI”
„SVETLOSTI I SENKE NAŠEG UMA – DOSTOJEVSKI I TRIJUMF BOŽANSKE SVETLOSTI”
„SVETLOST U TALASIMA SVESTI – VIRDŽINIJA VULF I POTRAGA ZA ŽENSKOM DUŠOM”
„SENKA BEZ NADE – KAFKA IZMEĐU BIROKRATIJE I APSURDA”
„SVETLOST U RANAMA – FRIDA KALO I PRKOS TELA KAO ISPOVEST”
PROČITAJ JOŠ
ODABERI VIŠE
20
20