Dok sam sedeo na Kalemegdanu, pod čudnim starim borom čija je kora ličila na ispisani antički svitak, osetio sam kako se preda mnom iz senke pojavljuje lik. Ne čovek, ne duh, ne misao, već senka – gusta, neimenovana, ali nedvosmisleno prisutna. Bila je to senka koja ne pripada istoriji, već onome što u istoriji vreba. Šaputala mi je na nemačkom – ne rečima, nego tonom, vibracijom koja je dopirala do samog dna kostiju. U toj hladnoći osetio sam: to je Kafka.
Danas, kad su stranice njegovih romana gotovo postale stvarnost koja nas okružuje, nimalo me nije začudilo to što se upravo on pojavio, ali zašto baš meni i da li je to uopšte važno, ako ja sve ovo sanjam i dok ne spavam?! Ne znam, zaista više ništa ne znam. Prsti sami koračaju dok ređaju slovo za slovom.
KAFKA U SENCI: PROROK BEZ OBEĆANJA
Ako zaronim u Kafkin mrak, možda uspem da istražim njegovu borbu između birokratije i apsurda, gde senka izgleda bez nade, a ipak, negde duboko, traži iskru. Dok drugi pisci grade svetove, on kopa rupe u zidovima postojanja.
Franc Kafka nije pisac koji nudi utehu. On je prorok senke. Njegove priče ne žele da te oslobode – one žele da te probude. Njegov jezik nije tek obična estetski uređena književnost, već bol koja ne može da ćuti.
Kao kad staneš pred šalterom u nekoj državnoj instituciji – u tom trenutku nisi više građanin, već slučaj. Isto onako kako je Jozef K. bio slučaj, a ne čovek. Nije važno šta ste uradili. Važno je da ste tu. I to je dovoljno da budete označeni.
APARATI BEZ LICA: BIROKRATIJA KAO SAVREMENA LITURGIJA
U svetu u kojem je Kafka živeo, birokratija je već počinjala da preuzima funkciju sudbine. On to nije naslućivao – on je to imenovao. Danas, u 21. veku, čovek više ne postavlja pitanje: „Šta sam zgrešio?” već: „Gde se uzima broj?” Umesto da objašnjava svoj postupak, on objašnjava svoj status. Umesto smisla, dobija obrazac. Umesto lica – pečat. Između jednog potpisa i drugog zaglavlja, gubimo ne samo vreme, već i oblik.
U doba digitalnih sertifikata i e-uprava, Kafkina vizija je potpunija nego ikad. Svaki naš klik, svaki formular, svaki zahtev – to su novi oblici Procesa.
Nedavno sam u karlovačkoj opštini, posle jedne izložbe, pokušao da predam papir oko nasledstva bakine kuće na Fruškoj gori. Službenica mi je mirno saopštila da nedostaje potpis. Objašnjenje da taj potpis nije bilo moguće dobiti jer odgovorna osoba tog dana nije radila, nije promenilo ništa. „Ništa bez potpisa”, rekla je. To „ništa” odjekivalo je u meni ceo dan. Bio je to Kafkin jezik: jezik bez objašnjenja, bez odgovora, ali sa punim pravom na presudu.
Sud u Kafkinim delima više nije institucija pravde – on je forma liturgije bez Boga. Jezik kojim se obraća nije pravni, već paraliturgijski: rečenice zvuče kao molitve bez objekta, bez adrese. U Procesu se čovek ne osuđuje zbog učinjenog, već se pretpostavlja njegova krivica. Nije važno šta ste – važno je da ste. I to je dovoljno da budete pod sumnjom.
PISANJE KAO ČIN POBUNE ILI POSLEDNJI GEST SLOBODE
U svetu gde čoveka sistem pretvara u slučaj, u broj, u formular – pisanje je poslednji čin dostojanstva.
A ipak, u svetu bez smisla, čovek – piše. Kafka je pisao noću, u tišini, u strahu da ga otac ne čuje. Taj otac – kao arhetip autoriteta, kao simbol vlasti, kao lik božanskog u njegovoj najtežoj senci – bio je uvek prisutan u pozadini rečenica kao nekakva patrijarhalna tišina koja guši pojedinca. Ipak, Kafka je nastavio da piše i piše. Kao da je znao: pisanje je poslednji prostor u kojem čovek ne može biti izbrisan. U svetu gde vam mogu oduzeti ime, telo, dostojanstvo – reči ostaju.
Pisanje nije bekstvo. Dakle, ono nije ni oblik egzistencijalnog oslonca. To je poslednja linija odbrane čoveka pred aparatom koji ga pretvara u barkod. U Kafkinoj proznoj viziji, jezik nije ornament, već dokaz života. Dok sud ćuti, dok birokratija govori u krugovima, reč pisanja je prava, linijska, ljudska. Ona ne vodi do pobede – ali svedoči da postoji čovek koji ne pristaje.
APSURD KAO NOVA RELIGIJA I JEDINO BOŽANSTVO
Kafkin svet nema Boga – ima samo Zamak. Nema spasenja – ima samo Proces. Nema iskupljenja – ima samo Metamorfoza. Ali uprkos svemu, u tom svetu postoji nešto što liči na svetlost: svest. Svest da smo zarobljeni. Svest da su pravila apsurdna. Svest da će nam sud, kad god dođe, doći prekasno. To nije uteha. To je istina. I možda je u tome Kafkina najveća poruka: bolje senka koja zna da je senka, nego svetlost koja te laže.
Zamak je verovatno najtačniji opis savremene civilizacije. Sistem u kojem se pravila primenjuju bez objašnjenja. U kojem niko ne zna zašto nešto postoji, ali svi znaju da moraju da ga poštuju. Kao nova religija, bez proroka, bez obećanja, ali sa kaznom. Svi znaju da nešto moraju, niko ne zna zašto. Paranoja više nije bolest – ona je stanje civilizovanog uma.
U tom svetu, čovek ide od šaltera do šaltera, od kancelarije do kancelarije, tražeći – ne pravdu, ne istinu – već prisustvo. Biti primećen postaje oblik postojanja. U takvom svetu, Kafkin junak ne viče. On ćuti. Ali u toj tišini – svaka reč odjekuje kao krik.
I zato je taj svet toliko strašan. Ne zato što je nasilan, već zato što je apsolutno logičan. U njemu više nema slučajnosti. Sve je uređeno. Ali čovek više nije subjekat. On je funkcija. On je slučaj. On je obrazac sa pogrešnim brojem.
EPILOG: DRVO NA KALEMEGDANU I SENKA KAO ZNAK – ČOVEK KOJI NE PRISTAJE
Dok sam se vraćao sa Kalemegdana, gledao sam u staro drvo. Njegova senka se pružala preko puta, kao Kafkina reč preko celog našeg veka. Shvatio sam da Kafka nije pisac. On je dijagnoza. A mi smo svi, na neki način, njegov Jozef K. – tražeći sud, a znajući da smo već osuđeni. Jedino što nam preostaje je da, kao on, nastavimo da pišemo. Makar i u mraku. Makar i bez nade.
Ipak, uprkos svemu, nešto ostaje. Reč. Pisanje. Jezik kao znak otpora. Senka u Kafkinom svetu nije samo mrak. Ona je i nagoveštaj svetlosti. Ako postoji senka, znači da negde postoji izvor svetlosti. I to je možda dovoljno. Ne spasenje, ne projava, već jednostavna činjenica da svetlost nije nestala. Nije pobedila – ali nije nestala.
Dok sam gledao kako se senka starog drveta spušta na zemlju, pomislio sam da je možda Kafka bio u pravu. Da sud već traje. Da svetlost nije za sve. Ali i da čovek, uprkos svemu, može ostati čovek. Ako govori. Ako piše. Ako ne zaboravi.
Zato je Kafka pisac našeg doba. Ne zato što je aktuelan, već zato što je nužan. Njegova rečenica je ogledalo u kojem vidimo ne svet – već sebe u svetu. Vidimo svoje čekanje, svoju tišinu, svoj strah. Vidimo da smo već davno ušli u proces – i da više ne znamo ni kad ni zašto.
A možda je to jedina svetlost koju smo zaslužili: ne obećanje spasenja, već svest – da smo tu, u mraku, budni.
Peti nastavak kolumne Esej iz senke
Za GLEDIŠTA piše Miloš Đ. VIDAKOVIĆ
PROČITAJ JOŠ
ODABERI VIŠE