Поводом Васкрса, најрадоснијег хришћанског празника, преносимо неколико поучних страница текста из књиге: „Владика Максим: АТАНАСИЈЕ – ЈЕДАН ЖИВОТОПИС“
Иако су наводи из следећег одломка везани за догађаје с краја двадесетог века, они не губе на актуелности и у данашњим друштвено-политичким приликама. Приређујући ову књигу, аутор је водио рачуна о веродостојности текста. Цитати и дијалози у књизи су аутентични и заснивају се на забележеним исказима њеног јунака, изјавама његових саговорника, очевидаца, или њихових записа.
Није ишао у безобалну критику комунизма, па је знао да коригује мишљење и о комунистима и о „просветитељима“ и слично: „Последњих неколико месеци све више долазим до закључка да једно од основних зала хришћана, било на ком положају, од верника до владике, јесте да мисли да је непогрешив. Такав ће се одмах ставити у став одбране да брани себе, уместо да сагледа и каже: „Јесте, ту сам погрешио“, или: „Тачно је то“. Наравно, не значи то неки комплекс. Него тада тачно може да сагледа шта је учинио добро и докле је то био стварно израз његовог расположења, а кад и у чему није успео.“
За разлику од многих који су рат на простору друге Југославије описивали као „верски сукоб”, Владика Херцеговачки је имао дијаметрално супротно мишљење, називајући то пропагандном игром:
Ја то не бих назвао верским ратом. Пазите, углавном су га безбожници повели. Овај рат је последица комунизма. Комунистима је најлакше да све свале на верску поделу, на Ватикан, на сукоб Православља и Римокатолицизма, или Православља и Ислама, и онда су они невини и чисти.
Они су главни творци зла у свету у последњих 70 година. Ја то говорим с пуном савести и одговорности. Не могу сад одједном, „пуј-пике, не важи“. И кад сам некима рекао – отело ми се, не желим никога да вређам – да су били „комуњаре“, они се вређају, као да ми сада треба да се извињавамо њима што су они били „комуњаре“, а ми нисмо.
То им је од нечисте савести. Ниједан комуниста се није извинио Српском народу за зла која је починио. Срамота је да у 20. веку говоримо о верском рату. Има верских елемената, наравно. У Српском народу је живо присутна Православна вера. Бранећи себе, он брани веру, бранећи веру, он брани себе, али не треба заборавити да су, рецимо, у Лици комунисти говорили, одмах после рата, Србима: „Зато су вас клали овде, зато што сте били православни. Да није било вере која вас је делила, не би вас клали.“
А онда су после укинули веру и највише је Личана било безбожника. Они су одбацили своју веру да би се тек сада присетили вере и рекли: „Па, нас су комунисти преварили, ево опет хоће да нас кољу, а сад не би било разлога. Сад, ето, нисмо веровали ни у шта“. Тако да је то једна подла игра и подла пропаганда. – Посебно су га гневили индиферентни интелектуалци, који су са удобног растојања „хладнокрвно“ осуђивали борбу за живот.
У нашој драми, трагедији и голготи Српског народа, један београдски интелектуалац каже: „Нећу да се подам емоцијама да не повредим интегритет интелектуалца“. Е па, хвала му лепо на том интегритету, ако у овој патњи нашој он може да остане господин, кога можеш да скуваш, и да не остане ништа; да буде, што кажу Грци, као скувана бундева. Како може Српска мајка којој усташе, ухвативши два сина, предлажу да јој закољу једнога, а једнога ослободе, али она да каже којега, како таква мајка може бити рационална?“
А да су ови дани били испуњени, као и код Макавеја, и „злом домаћим“, речито говори следећи пример о коме је сведочио очевидац Григорије:
Сјећам се једне вечери, кад су у манастир дошла два добровољца, неки Руси, Бог зна ко су заправо били. Владика Атанасије је био болестан, а они пијани хоће да пуцају у манастиру, као у част не знам ни ја чега. Рекао сам им: „Људи, овдје се не пуца, не дамо да се у порту улази са оружјем“.
Они су били пијани, па сам хтио да будем као толерантан. Они веле: „Добро, нећемо!“ – и почну да пуцају. Пијани људи. И владика, онако болестан, истрча низ степенице и повика: „Зашто им дозвољаваш да ту пуцају. Ти си шмокљан!“ – А ја му кажем: „Стани, човјече, убиће те!“
Једва сам га задржао на степеницама кад је потрчао према њима били су пијани, убили би га. Али, не, он је касније само ишао по манастиру и говорио: „Ти си шмокљан, нећу да живим са шмокљанима, мени не треба шмокљан у овако тешко време, на овако тешком месту“. Мени се срце цијепало. Онда је он мени рекао како је и Адам био шмокљан, па га је Бог истјерао из Раја. И каже ми: „Спакуј своје ствари, не требаш ми, иди у Острог.“
То се није десило једном, него бар пет пута. Нисам пристајао, нисам одустајао, он би се брзо смиловао, такав је човјек. Сутрадан су поново дошли ти несрећни добровољци, њих петнаестак, представио нам се неки пуковник, каже да је из формација војводе Војислава Шешеља. Видимо ми, обични пљачкаши, хоће да нам дају неку римокатоличку Библију, коју су очито из цркве украли.
Владика изађе испред манастира и они почеше да се свађају. Главама се додирују и свађају се, урлају. Владика виче како су они брука српска и да они нису српска војска, него да су башибозук, да су обични кокошари, пљачкаши, и да им је најбоље да иду одакле су и дошли, да нам не требају ни за шта, да само брукају српско име, итд.
Један од њих репетира пушку, другом испадоше бомбе, трећи виче: „Сад ћемо да их скинемо, да видимо јесу ли Турци“. Ја се ту нешто буним, борим се, владика не да да идем испред њега, стално се бори, и с њима и са мном. И онда, на моје велико запрепаштење, они полако узеше своје ствари и отидоше псујући нам оца, мајку, цркву, Бога.
Због оваквих и других сличних примера, Херцеговачки Владика није ковао свој народ у звезде („Нису сви Срби за рај“, говорио је на Радио Невесињу лета 1993. године). Знао је и за његове врлине, али и за тамне стране. Његова реч је била понајвише пророчка. Нашавши се 5. маја 1992. године на парастос у Манастиру Ваведење, Атанасије је рекао:
„Срби под оваквом политичком и војном командом чине злочине. После борбе, колико знамо, у Зворнику је побијено око 400 Муслимана, а чује се да је и у Фочи тога било. Није српски обичај да се после борбе убија, пљачка, а чини се да нећемо изаћи из овог рата чиста образа, па макар је то требало и по цену наших већих жртава.“
Без личног секретара, са писаћом машином на столу, Атанасије седи, док иза њега на зиду лебди лик Аве Јустина, и сам куца извештаje, акта и писма: истовремено саставља пастирске посланице и одговоре. Пишући чистим, негованим језиком и стилом епископа, оца и духовника, он је у напоменама у књизи о Макавејима написао:
„Српских злодела у овом рату има, било их је, више него раније, али је највећи број тих случајева комунистички рецидив, а комунистички идеолози и официри први су и започели та зла и у Крајини и у БиХ. Богу хвала, има и часног српског покајања за учињено зло.“
Отуда нису били у праву неки београдски интелектуалци који су прозивали Атанасија због тобожњег нереаговања због прогона Муслимана. Атанасије је о томе отворено говорио:
„Има, морам да кажем, извесних који су нам нанели љагу и не верујем да ће она бити сасвим спрана даљим јунаштвом и чојством наших бораца. На пример, приликом првог и другог изгона Муслимана. Било је одлазака, али и изгона. Изгазили су ногама једног младића Србина што је устао у одбрану свог пријатеља Муслимана.“
Када је у раније поменутом „Интервјуу гледалаца“ на Студију Б, 12. марта 1992. године (неколико месеци пре преласка на Херцеговачку катедру) био упитан зашто је започињан рат, он је рекао:
Питајте оне као што су Милошевић, Аџић и други, шта су мислили када су започињали рат. А то је био не само прљав рат, него такав рат да смо остали и поражених образа које ћемо тешко опрати, осим часних изузетака. (…) Сад су сви одједном испали миротворци. А, у ствари су капитуланти, пред авнојевским границама. Пред авнојевском гробницом овог народа.
Издали су Србе у Македонији, неколико стотина хиљада. Издали су Србе у Крајини, Србе у Црној Гори, Србе у БиХ. Шта ће бити са Србима на Косову, северној Бачкој… Мешање Цркве у политику у овом случају је борба за егзистенцијално питање нашег народа. Нама је све горе.
Крајине су издате у моменту када је господин Милошевић признао авнојевске границе Хрватске, Крајине су у Хрватској… Шта ће бити са Босном, шта ће бити са том катастрофалном Армијом?
Празни се касарна у Чапљини. Испразниће се ускоро у Високом и Бугојну. Гину од исте војске и вечерас у Боговађи. Нека ми објасне товарничку катастрофу, издају западне славоније. Када пољски авиони бомбардују колоне избеглица. Почетком 1993. године, тадашњи председник Југославије тражио је од Владике Херцеговачког да му разјасни шта се ради, тамо у Херцеговини“ (конкретно у Требињу).
Атанасије је одговорио у себи својственом маниру: „Господин председник је у једној својој изјави, не тако давно, рекао да ми из Цркве не треба да се бавимо политиком. Зашто господин председник сада мене пита о овој не јединој срамоти нанетој српском народу одозго, са Дедиња, Пала и Требиња?“
Одговор председника Ћосића уследио је 16. фебруара 1993. године који је рекао да срамоту српском народу не наноси само његова политичка власт са Дедиња, Пала и Требиња, него и црквена власт из владичанских дворова и домова.“
Атанасије је одмах одговорио, дајући саговорнику до знања, да је његово писмо схватио као „самоодбрану, иронијом и моралистичким доцирањем некадашњег комесара“. Подсетивши га на његове партизанске и комунистичке дане, оптужио га је „због катастрофалне политике власти“, као и због подршке коју је пружио Милошевићу да „продужи комунистичку тиранију, вероватно до потпуног покопа Српског народа у авнојевску гробницу, из које нема Васкрса…“
Исти Владика је априла 1994. године пребацио Божидару Вучуревићу, тадашњем градоначелнику Требиња: „Ако изигравате демократу онда вас питам зашто сте уопште прогонили муслимане и римокатолике из Требиња и остале Херцеговине…“
Владика Атанасије је и Вуку Драшковићу пребацио због подршке Венс-Овеновом плану (1993. године) чиме би се Срби у БиХ ставили „под затворски протекторат Запада“. Овај план је био последњи план за уједињену Босну и Херцеговину, а потоњи мировни планови су предвиђали поделу државе.
Председник Караџић је, после притисака, пристао да потпише споразум, али под условом да га ратификује Народна Скупштина Републике Српске. Слободан Милошевић је на састанку са Овеном у Београду 24. априла 1993. прихватио план, уз претњу већим санкцијама Савезној Републици Југославији.
Скупштина Републике Српске га је одбацила са 96 одсто гласова. По Атанасију, прихватање плана је значило подршку Милошевићу, „српском тирјанину са Дедиња“, који Српски народ „дави као змија жабу и тера да потпишемо све оно што нам западни кројачи наших судбина на Балкану одређују и намећу“ („Писмо Вуку Драшковићу у затвору“ и „Отворено писмо Вуку Драшковићу после затвора“).
Треба рећи да је српска страна прихватала све планове, осим Венс-Овеновог, јер он није предвиђао постојање Републике Српске, која је била услов да Срби као конститутиван народ са вековним трајањем у БиХ пристану на њено издвајање из Југославије. У свом одговору Драшковић је, објашњавајући зашто је био за Венс-Овенов план, написао: „Тај план је, колико-толико, спречавао легализацију етничког чишћења и био солидна основа за неке нове, људске, прилазе и мостове.“
Како год разумели садржај и тон горње преписке, остаје чињеница да је Атанасије био актер са терена који је могао боље и дубље од својих саговорника из Београда да процени шта је реалније решење за његов народ. И зато је пророчки предвидео, и то још током јуна 1992. године, издају Српског народа у Крајинама од стране југословенске власти.
Овај милосрдни архијереј је морао да одговара и на српске приговоре – не само из Србије него и из саме Херцеговине како, тобоже, помаже и оне који нису Срби (а зна се да је делио помоћ свима на територији под контролом српских снага).
Један, макар био добар борац, једном ми је рекао: „Како сте ви давали усташама у Котезима пакете?“ Рекох: „Нећеш ваљда ти мени рећи коме ћу ја да дам. Јесам дао и – даћу! Ти људи су сад код нас, људи су, а посебно, чуо сам да и нашима дају на другој страни. Шта би ти хтео, да будемо нељуди? Немој, то је срамота твоја.“
Има, дакле, таквих појединаца, и немојмо да мислимо да су сада сви Срби право дупке за рај. Ја не знам да ли ћу у рај, имам незгодан језик, осоран сам и имам много, сигурно, огрешења и својих личних и према Богу и према овоме народу, и према борцима.
Наведимо овде и Атанасијево Писмо новинама „Дуга“ (бр. 496, од 27. 2. до 12. 3. ’93), које се тиче чланка у коме је новинарка Љиљана Хабјановић Ђуровић, пишући о Војиславу Шешељу, изнела, како је Атанасије написао „ноторне лажи“ које је, наводно, чула из Херцеговине.
Не улазећи у целу ту причу о Шешељу и око Шешеља, јер имам преча посла, пишем Вам ипак ово писмо желећи да скинем срамоту нанету овим неодговорним написом у „Дуги“ српским борцима Херцеговине, који су, по тој малигној причи ваше новинарке и њених анонимних дошаптача, наводно, „из срушених католичких цркава и манастира у Херцеговини покупили све књиге и записе и предали их оцу Атанасију и они се сада налазе у Тврдошу“.
Господине Уредниче, српски борци у Херцеговини, бар ови који се боре од како нас је издала Ју армија и кад смо остали сами, нису рушили ни пљачкали ниједну католичку цркву или манастир у Херцеговини.
Напротив, управо су хрватске усташе окупирале и порушиле преко 20 наших српских православних цркава и манастира. Запањујућа је поквареност таквих људи, и несавесност оваквих новинара, да од српске несреће праве свој јефтин политички капитал у трвењу са себи сличним унесрећитељима Српског народа.
Атанасијево писмо „Дуга“ није објавила, али је то скраћено учинио „Нин“ 19. марта 1994. године.
Познато је да је 1994. године Милошевић ставио Србима из Републике Српске блокаду на Дрини, јер нису прихватили план Контакт групе (БиХ је требало да се подели тако што би Републици Српској припало 49% територија, а хрватско-муслиманској федерацији 51%).
Муслимани и Хрвати су план прихватили, док су га Срби, који су држали око 70% БиХ, одбацили после спроведеног референдума. Предложеном плану се посебно противила Српска Православна Црква. На заседању Скупштине Републике Српске у јулу 1994. године, на коме се одлучивало о прихватању овог мировног плана, Владика Атанасије је рекао да Црква не може поново пристати на „десетковање Српског народа.“
Тим поводом, 5. јула 1994. године, Епископски савет СПЦ у БиХ је упутио „Апел српском народу и светској јавности.“ После тога су уследиле Милошевићеве реперкусије.
Луди Милошевић затворио границу. Не можемо да дођемо ми из Босне јер га нисмо послушали. Ипак смо на Рачи на Дрини некако пролазили. Али, рецимо у Љубовији нисам могao. Ja сам се развикао: „Комуњаре, кажите оној комуњари да ја одавде до мог краја у Ваљеву могу да се бацим камењем, а он не да да прођем!“ А један каже: „Ја сам Ваљевац, нисам таки“. Одбрусио сам му: „Нисам ни Ваљевац, отпиши ме.“ А један каже: „Немој да вређаш!“, „Хоћу да вређам, јер он вређа мој народ.“
Ишао је Митрополит Николај, а за њим Лонгин и Никанор другим колима. Јадни Николај возио. И тражи онај карте. А Николај дао документа са именом „Гојко Мрђа.“ Онај гледа не зна, има тамо на списку. „Које је ваше име?“ – „Патријарх Павле“. Тек сад не могу да се снађу они. ,,А да ли ти ниси Атанасије?“ Због тога је касније одлучено да можемо имати Епископска саветовања, тј. да се окупе епископи и да решавају на терену, шта да радимо, одсекао нас, и решавамо договором.
Читаоцу је јасно да је за Атанасија главни кривац за трагичну југословенску драму био комунизам. (Уосталом, ни Југославију није ценио, често говорећи: „Југославија, свака па и ова трећа, тзв. „Савезна, гробница је Српског народа“).
Сматрао је, такође, да је највећа грешка Међународне заједнице била у изједначавању српског народа и његове комунистичке власти. Јасноћом духовног прозрења сагледао је последице богоборног атеизма. Због тога, када су неки хтели да га предложе за Октобарску награду града Београда, па му је то дојављено, рекао је: „Спремио сам био седам кратких одговора и разлога да одбијем, а први је гласио да Београд 20. октобра није ослобођен.“
Због тога је и у рату говорио: „Наш Српски народ, до појаве безбожних комуниста, партизанских комесара и вођа, којима ништа свето није било, никада није узимао ништа од туђих светиња, чак ништа ни са погинулог непријатељског војника, осим можда оружја и заставе као трофеја.
У овом садашњем рату, нажалост, најпре су комунистички официри почели сваковрсне пљачке по Крајини, па и на Дубровачком и Мостарском ратишту, а онда су се на њих угледали и појединци из паравојних група и групица, који су покушали да укаљају лик честитих српских бораца и ратника, војсковођа и војника.
Управо је несрећа комунизма Србе начинила „дежурним кривцем“ у међународној и јавној сфери. А како се то пренело и на наивне појединце на Западу сведочи један догађај у Швајцарској.
Септембра 1992. године организован је у Сен Галену сусрет српског Патријарха са загребачким Кардиналом и са Реис-улемом сарајевским (који није дошао). Изабран је тај град због тога што у несрећној Југославији није био могућ сусрет и разговор верских лидера. Атанасије је био у пратњи Патријарха Павла.
Тада смо у Цириху мењали авион, и чекајући на аеродрому ја сам се с једним дететом играо, по обичају. „J’ai trois ans et demi, j’ai un oiseau…“ (Имам три и по године, имам једну птичицу…). Дете је осмехом реаговало, као свако дете, али нисмо могли да успоставимо тешњи контакт, јер оно није знало француски.
Тада мама његова рече: „Оно не говори француски, него немачки“ (Цирих је германофони град). Дотле је све било добро. А онда ће госпођа питати: „А ко сте ви?“ Мало даље био је Патријарх и још наших владика. – „Срби“, кажем ја. – „Ууу!“ тргла се госпођа нагло уназад, ваљда од неког страха. Ја сам на то реаговао као човек, рекавши: „Госпођо, чувајте се, je suis un anthropofague!“ (Ја сам људождер!). Госпођа је видела да је претерала, па вели: „Није добро за вас што сте Срби!“ – „Хвала лепо, госпођо, али ни за вас то није добро!“
Владика Максим: Атанасије – један животопис
Редакција ГЛЕДИШТА, извор: athanasios.org
