Одломак из рукописа романа Повратак из пакла, Вукосава Делибашића, овенчаног нишком градском књижевном наградом СЛАВИША НИКОЛИН ЖИВКОВИЋ, на конкурсу Друштва књижевника и књижевних преводилаца, за најбољи необјављени књижевни рукопис написан на српском језику 2021. године.
Увече Мирјана није могла заспати. Она је, без сумње, знала да је Мрдеља Војину смјестио робију. Док је била дјевојка, он се стално мотао око ње. Мучио се и удварао, а она га је енергично одбијала. Неколика дана након вјеридбе срео је и отворено јој рекао: – Није он за тебе. Зажалићеш. Ти си сељанка, а он је већ сада на важној функцији. Брзо ће га премјестити у Комитет, већ је добио стан у граду. Оставиће те и онда ћеш се сјетити Мрдеље.
– Због тога, иако ни крива ни дужна, себи је додавала дио гриже савјести због Војиновог страдања. Он је ономад дошао и не зна шта је њој тај човјек кварног морала приредио. Њој и њему, мислила је, можда баш због ње.
– Допадала сам му се. На почетку је вјероватно имао озбиљне намјере. Кад сам га одбила, није могао поднијети. Прорадила је болесна сујета, па није бирао начине да ми се освети, а можда ме стварно желио имати за жену. Ко зна шта све може стати у луду главу безобзирна човјека. Хтјела сам Војину да испричам, но нас дјеца прекидоше, а можда боље сада што нисам. Испричаћу му кад се мало опорави. Повриједиће му то незацијељене ране. Погодиће га кад сазна праву истину о Мрдељи. Превише је скрхан кад послије толико времена и силне жеље није ни покушао да ми приђе као муж. Но, вријеме открива све, али и ране лијечи. О каквој својој кривици ја размишљам?
Мрдеља свјесно служи својој несрећи. Војин је и овако сломљен тек изашао из те таме, која му је сузила поглед на живот, па мисли да су овдје бољи људи од оних који су га мучили на робији. Исти су тамо и овамо. Гдје год човјек оде, сам себе, своју памет и своје поштење са собом носи. Војин можда само сумња да је Мрдеља једно велико ништа. Требаће му времена да сагледа и упозна његов накараднији карактер од онога који је до сада познавао. Несрећне околности и бриге су нас промијениле и гурнуле у ову црно-бијелу стварност и зачарани круг из којега морамо што прије изаћи. Није ово крај животу.
Живот иде даље. Марко и Марица су наш живот – тјешила се у мраку.
Зауставила је дах да ослушне дисање дјеце. То јој скрену ток мисли које се ноћас у овој помрчини надовезују једна на другу, без циља, без реда, без утицаја њене воље. На њену радост, кад је поред себе осјетила живот дјеце, мисли су кренуле ка срећнијем дијелу живота.
– Млади смо. Ако Бог да, биће још дјеце. Најсрећнији дан у моме животу је онај кад сам их родила, Марковдан кад се сунце појављивало у освит зоре. Осјетила сам благи бол подно крупног и облог трбуха. Нијесам тада знала ништа о порођају, нити да носим њих двоје. За мене је то био непознат бол, а у ствари и није био неки бол. Навикла сам била да се копрца, мислила сам једно је у стомаку. Зато Војину ништа нијесам говорила.
Како је дан одмицао, стомак је бивао све немирнији. Почели су болови. Свекрви бих одмах рекла, но она, нека јој Бог душу прости, била ми је ка мајка, бијаше тада отишла у град код сестре, па сам на крају морала рећи Војину. Наљутио се што му прије нијесам рекла. На вријеме би отишао по мајку, како би ми помогла да се породим, па је мало и загаламио:
– Мирјана, ти се порађеш, а мајка није ту. Што ми јутрос нијеси рекла кад кажеш да је тада почело?!
Хајде, зваћу Марију Петкову. Ту, није далеко. Она је искусна и вјешта око порађаја.
Кад су се вратили, Марија је оставила Војина пред кућом, а она ушла код мене, па одмах с прага: – Нека је са срећом, снашо! Не бој се. Сад ћемо ми – каже ми. – Лако је то, ја сам једанаесторо родила, па ништа ми није било. Само се опушти и слушај ме. Ја сам се већ вртјела горе-доље на сламарици поред огњишта, а она је клекнула поред мене, опипала ми стомак:
– Добро је, трбух се спуштио. Брзо ће. Клекни. Ухвати се објема рукама за ову столовачу. Држи чврсто и диши дубоко. Диши… Диши… Дубоко диши и помало гурај. Напни се… Нека!… Не криви се. Од тога ти је само теже. Опушти се. Кажем ти опушти се и диши… Тако! Ето, готово је!
– рече ми и зовну Војина да му каже:
– Мушко је, Војине!
Све се у радост претвотило. Стрекнула сам од изненадног плотуна. Војин је три пута пуцао да огласи да је добио сина.
Марија само што је окупала Марка и повила, а мени поново болови. Уплашила се ја, а уплашла и она:
– Какви сад болови? пита ме.
– Мора то мало. Шта си се успаничила? – каже ми.
– Хајде да погледам! О, па ти и друго рађаш. Мало сам се уплашила, а она вели: – Не бој се, жива била. Нека је срећно! То ће за час. Ево већ се главица показује. И не прође дуго, поново плач.
– Ово је женско – доста хладно саопшти мени, па Војину, који је још био пред кућом, а мени пуно срце тада и сада што је једно мушко, а друго женско. Ако је Војин тада за Марка испалио три метка, могао је, бар један и за Марицу. Нијесам љута. Знам што није.
Марија би свакоме испричала да је Војин пуцао кад му се шћер родила, а то никад нико у Црној Гори није урадио од њеног постанка до данашњег дана. Сви би се спрдали како је Војин пуцао из пушке кад му се шћер родила, а причају како се сад у комунизму једнако третирају жене и мушкарци. То им је истина исто као ова да сад сви живимо једнако добро. Не вјерујем ја у то да ће икада једнако бити третирани мушкарци и жене нити да ће васколик народ исти стандард имати.
Ове задње мисли су је мало растеретиле, па је пред саму зору заспала. Не зна ни она кад ни колико је спавала кад је, у потпуно свануће, пробудио Војинов неартикулисани крик. У бунилу је скочила из постеље од тога неочекиваног вриска, њеним тијелом је прострујао осјећај неописивог страха у којем се за трен створила поред његовог кревета.
– Војине!… Војине, шта се десило? – и сама у паници дозивала га је, а он збацио са себе покривач, презнојен и унезвијерен, гледао је по просторији. Њу наизглед није ни примјећивао, све док му шакама није обухватила лице и уперила поглед у његове очи.
– Мирјана је… Ту сам… Што си се уплашио, Војине?
– Тек тада се, без трептаја, загледао у њено лице и схватио да је она ту поред њега, па је послије извјесне паузе одговорио подрхтавајућим гласом:
– Ох, ту си, Миро.
– Војине, мора да си нешто страшно сањао?
– Огромни црни пас ме ухватио за нос и уста. Тресе ми главу, а ја се браним. – Док је причао, опипао је вилицу, уста и нос, па наставио. – У једном моменту сам осјетио да ме дави и да је ту крај животу.
– Ништа страшно, то је само пролазна ноћна мора послије пропаћеног живота. Све ће проћи. – Да се не пробудих, мислим да бих се угушио.
– Војине, проћи ће ти кошмарни снови. Устани да пијемо каву и причамо, лакше ће ти бити.
Додала му је руку и повукла га да устане, а он од страха укочен и тежак као клада.
За ГЛЕДИШТА пише: Вукосав Делибашић
