Бранислав Милтојевић – „ДЕПЈЕСАЖ: МИСТЕРИЈА У СРЦУ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ”

11. јун 202511. јун 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

У роману Депјесаж, који носи поднаслов „Дневник анонимног полицијског чиновника”, Бранислав Милтојевић успева да истовремено оживи дух једне епохе и да жанровским средствима сагради напети криминалистички роман у духу српског модерног реализма. Радња се развија око „нишког случаја” – леша без главе, тачније трупа без руку, ногу и без главе пронађеног на Железничкој станици у Нишу, на Васкрс 1930. године.

КРВ У ХОДНИЦИМА „НАЦИОНАЛА”: ОТКИНУТА ГЛАВА, РУСКИ ДОКУМЕНТИ

Стил је архетипски и богат: пун архаизама, аутентичне синтаксе, чак и фолклорних и административних фрагмената инспирисаних извештајима, али са маштовитом интерпретацијом стварности. Тиме ово необично књижевно дело добија и документаристичку вредност, али остаје жив и у жанровском смислу узбудљив – као што су, на пример, рани радови Стенлија Кјубрика засновани на извештајима из полицијских архива.

Милтојевић користи уводну причу у хотелу као најпогоднији улаз у приповедање: та епизода, измештена из Београда, са дубоким симболичким и политичким слојевима, гради се као врста унутрашњег трилера. Присуство руских имиграната, бугарских атентатора, српских функционера и фаталних певаљки прави колаж луде планете у малом – збрке, крви и параноје између два рата.

Депјесаж је омаж жанру, али и могућа слика једне историјске стварности. Отуд, будемо ли роман читали као сценарио, рекли бисмо да је пред нама нешто што је требало да постане филм у духу Бертолучија, али да је књижевност ипак победила – јер у реченицама, описима и искоса изреченим приповедачким заокретима, има више ритма него што би га могао поднети и најуспешнији филмски заплет.

ИЗ РОМАНА „ДЕПЈЕСАЖ”: ПРВИ СУСРЕТ СА МИСТЕРИЈОМ

У оквиру едиције Славиша Николин Живковић, која негује сећање на култног нишког писца, по којем носи име, до сада је објављено више прозних рукописа чији су аутори показали осећај за жанр и језичку самосвојност, роман Бранислава Милтојевића Депјесаж доноси изузетан литерарни приказ једног фиктивног, а дубоко утемељеног у јави „полицијског дневника” из прве половине 20. века.

Писан у форми сведочења чиновника Управе града Београда, гради узбудљиву причу на фону стварних политичких и социјалних прилика једног периода у Краљевини Југославији. Изабрани одломак, који доносимо у наставку, уводи нас у напету атмосферу хотелске ноћи, пуцњева, сумњивих докумената и првог леша – у неку врсту ноар-фикције на тлу Србије.

Ово је само један од многих фрагмената који показују зашто је Депјесаж посебна књига, и зашто овој едицији припада запажено место у историји српске књижевности.

Доносимо прву целовиту епизоду унутар фиктивног дневника, са напетим описом убиства у хотелу „Национал” и премијерним појављивањем тетовираног леша са руским документима и визит-картама. Одломак има довољно драматичности, историјског колорита и стилистичке особености, али вам неће открити главну радњу, већ ће вас ефектно увести у њу да похитате, чим пре, по свој примерак ове изузетне књиге.

ЗАКЛАДНОЙ БИЛЕТЫ – Поглавље из романа „ДЕПЈЕСАЖ”

Окрећем се и претурам по постељи. Не могу да заспим. Пусти санак никако да ме узме под окриље своје. Не, не, за мене нема ништа страшније него, тако, бити сам самцит у мрачној, па још хладној хотелској соби под покривачем, с пуном главом разних мисли и осећања. Размишљам о свему. Сутрашњем повратку у Београд, јутрошњем атентату, данашњој конференцији, силним обавезама које ме чекају.

Покушавам да заспим. Ал’ залуд. Не могу, никако.

Шетам у хотелској соби баксузног броја 3, тамо-амо, од огледала до прозора. Враћам се, поново, кревету. Таман кад сам пао у стање полусна, одједаред се тргох. Неко је снажно закуцао, па прстима загребао о врата. Устао сам, сео на кревет. Чекам, нестрпљиво!

Мрклу тишину разби бат кратких, одсечених корака: – Ко је?! – викнуо сам, уплашено. Прилазим ближе вратима. Ослушкујем. Залуд! Све је поново утихнуло. Свуд около, у ходнику и собама, владала је савршена празнина. Можда је какав пијани гост, случајно, закуцао на моја врата, па схватио да је погрешио, и удаљио се. Упркос свему, хтео сам да изађем у ходник и да сам осмотрим… Навлачим нови „реглан” капут.

Чекам. Уз шкрипу, отворише се суседна врата. У том трену, одјекну, као из топа, револверски хитац.

Ондак, још један…

Тишину прекину страховити јецај, па мукли тресак о под.

Потом, опет, завлада потмула, гробна тишина. Дограбио сам службени „наган”, с револвером у џепу истрчао из собе.

У ходнику скупила се повећа група људи – гости, келнери и собарице. Збуњени, већина у неглижеима. Доминирала је, у првом реду, старија дама у црном „пелц” мантлову. Сви су немо посматрали крвави призор. Између њих, у средини, на поду, лежао је непознати младић.

– Молим вас, пролаз! – промрмљао сам одсечено, објашњавајући присутнима да сам физикус.

Радознали гости повукоше се у страну. Устрељени човек, обливен крвљу, лежао је на поду. Два револверска метка пробила су му прса. Имао је, отприлике, око четрдесет година.

– Позовите полицију, одмах! – замолио сам најближег келнера.

Ставио сам чисти пешкир на рану и наредио да га пренесу у моју собу. Наступио је згодан тренутак да заменим лекарску за праву, истражитељску улогу. Морао сам то да чиним. Најпрво, констатовао да несрећник у руци, на којој је био видљиво тетовиран белег тетра-гамадиона, држи руски документ.

Кад су га унели у собу и спустили на кревет, изврнуо сам му џепове и нашао, поред осталих ситница, признанице „Петроградске Заложне Банке” или боље речено т. зв. „закладной билеты”, карту Европе, неискоришћени возни билеты „Оријент експреса” до Беча, визит карте и плакате, невешто срочене, следећег садржаја:

Користите прилику!

Само два дана – данас и сутра КУПУЈЕМ вештачке, нове, старе, покварене ЗУБЕ и чељусти. Плаћам врло добро. Само после подне од 2 до 6 часа испред Хотела «Национал»!

На визит карти уочио сам цариградску адресу неког Агарјанина, Керима Беја, доктора. Стрпао сам билеты у џеп и обратио се присутнима:

– Да ли сте приметили нешто сумњиво што би помогло истрази?

Нису знали да сам државни службеник, да у хотелу одседам као полицијско лице у пратњи високих државних чиновника. Чињеница што су поверовали да сам физикус, прибавила ми је извесно поштовање. Јер убрзо у собу уђе господин, у лепом оделу, огрнут новим „реглан” капутом и фино однегованим црним брковима. Казао бих, изразити тип париског ноћног кицоша.

– Ја сам први дошао на лице места – обратио се, и без питања додао: – Баш сам се пењао на спрат, кад су одјекнули хици. Потрчао сам уз степенице и угледао на поду овог несрећног господина. У ходнику није било никога.

Остали гости су потврдили његове речи, док је кицош подизао с пода собе црвени фес полулоптастог облика, јер убијеном несрећнику више није био потребан! У том тренутку појавио сe Срески Поглавар г. Драган Џунић, који је требало да започне истрагу.

Тек кад сам се вратио у собу, почео сам озбиљно да размишљам о немилом догађају.

Једна ствар ми није била јасна. Убица се можда преварио, јер чинило се да је имао намеру да убије мене или неког од државних челника наше, српске делегације који су, на срећу, у последњем тренутку, због честих терористичких упада бугарских комитских банди, тајно одсели у порти манастира Суково. Соба несрећника налазила се крај моје и пошто је и он чуо куцање, веровао је, можда, да њега неко тражи. Убица, који је чекао у заседи, мислио је да се налазим иза врата и опалио. Моја сумња или није била тачна или је убица био веома неискусан човек. Дилетант.

Уосталом, зашто би неко хтео да ме ликвидира у овом часу?!

Соба је поново утонула у полумраку. Као да се ништа није десило. Нека хладна језа поче да струји мојим преплашеним телом. А напољу пљушти киша, бије снажно о прозорска окна, шиба по крову, у млазевима се хучно слива кроз олуке у затамнело двориште.

Устао сам рано. Од синоћњег стреса, изгубио сам апетит. Нисам доручковао. Изашао сам брже него што сам могао испред Хотела. Чекао кочију да ме превезе на станицу. Пажњу ми је привукао сувоњав, ћосав дечачић средњег раста, кестењасте косе и очију. Бунован, седео и дремао на степеницима поред расклимане хоклице с три олињале четке за малање обуће. Упао ми је у очи због подеране одеће која се ретко сретала у овом делу земље. Носио је „пумпхозне” и смеђи капут с драгонером, рвачку шубару и тешке туристичке цокуле.

Чудновато. Ал’ у последње време ништа ме није могло да изненади, јер су се и у овој пограничној вароши укрштали путници пролазници разних вера и нација.

С том сликом у глави нисам ни приметио када је кочијаш зауставио вишљасто кљусе испред пиротске железничке постаје.

Удржавном вагону прве класе „Оријента” заборавио сам на синоћно убиство у Хотелу „Национал”. Пажњу ми је окупирала јутарња штампа и гужва у возу, док је устајали ваздух парао пискави глас кондуктера. Гласно се објашњавао с неким странцем, Бугарином ваљда. Из купеа је избијала тешка запара. Притисак је био несношљив, јер је увећавао топлоту, изазивао знојење, спречавао дисање, ојачавао гушење…

Локомотива писну још једаред, затресоше се вагони, зашкрипаше точкови и воз, коначно, крену ка Нишу.

Одломак Бранислав МИЛТОЈЕВИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

ОДАБЕРИ ВИШЕ

· књижевност

· уметност

· друштвена питања

Вукосав Делибашић: ПОВРАТАК ИЗ ПАКЛА (Одломак)

12. новембар 202311. новембар 2023 gledista.drustvoknjizevnika.com

Одломак из рукописа романа Повратак из пакла, Вукосава Делибашића, овенчаног нишком градском књижевном наградом СЛАВИША НИКОЛИН ЖИВКОВИЋ, на конкурсу Друштва књижевника и књижевних преводилаца, за најбољи необјављени књижевни рукопис написан на српском језику 2021. године.

Увече Мирјана није могла заспати. Она је, без сумње, знала да је Мрдеља Војину смјестио робију. Док је била дјевојка, он се стално мотао око ње. Мучио се и удварао, а она га је енергично одбијала. Неколика дана након вјеридбе срео је и отворено јој рекао: – Није он за тебе. Зажалићеш. Ти си сељанка, а он је већ сада на важној функцији. Брзо ће га премјестити у Комитет, већ је добио стан у граду. Оставиће те и онда ћеш се сјетити Мрдеље.

– Због тога, иако ни крива ни дужна, себи је додавала дио гриже савјести због Војиновог страдања. Он је ономад дошао и не зна шта је њој тај човјек кварног морала приредио. Њој и њему, мислила је, можда баш због ње.

– Допадала сам му се. На почетку је вјероватно имао озбиљне намјере. Кад сам га одбила, није могао поднијети. Прорадила је болесна сујета, па није бирао начине да ми се освети, а можда ме стварно желио имати за жену. Ко зна шта све може стати у луду главу безобзирна човјека. Хтјела сам Војину да испричам, но нас дјеца прекидоше, а можда боље сада што нисам. Испричаћу му кад се мало опорави. Повриједиће му то незацијељене ране. Погодиће га кад сазна праву истину о Мрдељи. Превише је скрхан кад послије толико времена и силне жеље није ни покушао да ми приђе као муж. Но, вријеме открива све, али и ране лијечи. О каквој својој кривици ја размишљам?

Мрдеља свјесно служи својој несрећи. Војин је и овако сломљен тек изашао из те таме, која му је сузила поглед на живот, па мисли да су овдје бољи људи од оних који су га мучили на робији. Исти су тамо и овамо. Гдје год човјек оде, сам себе, своју памет и своје поштење са собом носи. Војин можда само сумња да је Мрдеља једно велико ништа. Требаће му времена да сагледа и упозна његов накараднији карактер од онога који је до сада познавао. Несрећне околности и бриге су нас промијениле и гурнуле у ову црно-бијелу стварност и зачарани круг из којега морамо што прије изаћи. Није ово крај животу.

Живот иде даље. Марко и Марица су наш живот – тјешила се у мраку.

Зауставила је дах да ослушне дисање дјеце. То јој скрену ток мисли које се ноћас у овој помрчини надовезују једна на другу, без циља, без реда, без утицаја њене воље. На њену радост, кад је поред себе осјетила живот дјеце, мисли су кренуле ка срећнијем дијелу живота.

– Млади смо. Ако Бог да, биће још дјеце. Најсрећнији дан у моме животу је онај кад сам их родила, Марковдан кад се сунце појављивало у освит зоре. Осјетила сам благи бол подно крупног и облог трбуха. Нијесам тада знала ништа о порођају, нити да носим њих двоје. За мене је то био непознат бол, а у ствари и није био неки бол. Навикла сам била да се копрца, мислила сам једно је у стомаку. Зато Војину ништа нијесам говорила.

Како је дан одмицао, стомак је бивао све немирнији. Почели су болови. Свекрви бих одмах рекла, но она, нека јој Бог душу прости, била ми је ка мајка, бијаше тада отишла у град код сестре, па сам на крају морала рећи Војину. Наљутио се што му прије нијесам рекла. На вријеме би отишао по мајку, како би ми помогла да се породим, па је мало и загаламио:

– Мирјана, ти се порађеш, а мајка није ту. Што ми јутрос нијеси рекла кад кажеш да је тада почело?!

Хајде, зваћу Марију Петкову. Ту, није далеко. Она је искусна и вјешта око порађаја.

Кад су се вратили, Марија је оставила Војина пред кућом, а она ушла код мене, па одмах с прага: – Нека је са срећом, снашо! Не бој се. Сад ћемо ми – каже ми. – Лако је то, ја сам једанаесторо родила, па ништа ми није било. Само се опушти и слушај ме. Ја сам се већ вртјела горе-доље на сламарици поред огњишта, а она је клекнула поред мене, опипала ми стомак:

– Добро је, трбух се спуштио. Брзо ће. Клекни. Ухвати се објема рукама за ову столовачу. Држи чврсто и диши дубоко. Диши… Диши… Дубоко диши и помало гурај. Напни се… Нека!… Не криви се. Од тога ти је само теже. Опушти се. Кажем ти опушти се и диши… Тако! Ето, готово је!

– рече ми и зовну Војина да му каже:

– Мушко је, Војине!

Све се у радост претвотило. Стрекнула сам од изненадног плотуна. Војин је три пута пуцао да огласи да је добио сина.

Марија само што је окупала Марка и повила, а мени поново болови. Уплашила се ја, а уплашла и она:

– Какви сад болови? пита ме.

– Мора то мало. Шта си се успаничила? – каже ми.

– Хајде да погледам! О, па ти и друго рађаш. Мало сам се уплашила, а она вели: – Не бој се, жива била. Нека је срећно! То ће за час. Ево већ се главица показује. И не прође дуго, поново плач.

– Ово је женско – доста хладно саопшти мени, па Војину, који је још био пред кућом, а мени пуно срце тада и сада што је једно мушко, а друго женско. Ако је Војин тада за Марка испалио три метка, могао је, бар један и за Марицу. Нијесам љута. Знам што није.

Марија би свакоме испричала да је Војин пуцао кад му се шћер родила, а то никад нико у Црној Гори није урадио од њеног постанка до данашњег дана. Сви би се спрдали како је Војин пуцао из пушке кад му се шћер родила, а причају како се сад у комунизму једнако третирају жене и мушкарци. То им је истина исто као ова да сад сви живимо једнако добро. Не вјерујем ја у то да ће икада једнако бити третирани мушкарци и жене нити да ће васколик народ исти стандард имати.

Ове задње мисли су је мало растеретиле, па је пред саму зору заспала. Не зна ни она кад ни колико је спавала кад је, у потпуно свануће, пробудио Војинов неартикулисани крик. У бунилу је скочила из постеље од тога неочекиваног вриска, њеним тијелом је прострујао осјећај неописивог страха у којем се за трен створила поред његовог кревета.

– Војине!… Војине, шта се десило? – и сама у паници дозивала га је, а он збацио са себе покривач, презнојен и унезвијерен, гледао је по просторији. Њу наизглед није ни примјећивао, све док му шакама није обухватила лице и уперила поглед у његове очи.

– Мирјана је… Ту сам… Што си се уплашио, Војине?

– Тек тада се, без трептаја, загледао у њено лице и схватио да је она ту поред њега, па је послије извјесне паузе одговорио подрхтавајућим гласом:

– Ох, ту си, Миро.

– Војине, мора да си нешто страшно сањао?

КЛИК ПО КЊИГУ ОВДЕ

– Огромни црни пас ме ухватио за нос и уста. Тресе ми главу, а ја се браним. – Док је причао, опипао је вилицу, уста и нос, па наставио. – У једном моменту сам осјетио да ме дави и да је ту крај животу.

– Ништа страшно, то је само пролазна ноћна мора послије пропаћеног живота. Све ће проћи. – Да се не пробудих, мислим да бих се угушио.

– Војине, проћи ће ти кошмарни снови. Устани да пијемо каву и причамо, лакше ће ти бити.

Додала му је руку и повукла га да устане, а он од страха укочен и тежак као клада.

За ГЛЕДИШТА пише: Вукосав Делибашић

Никола Пантић – НА ПУТУ ДО ЧОВЕКА (Одломак)

8. октобар 20237. октобар 2023 gledista.drustvoknjizevnika.com

Одломак из рукописа романа На путу до човека, др Николе Пантића из Београда, овенчаног нишком градском књижевном наградом СЛАВИША НИКОЛИН ЖИВКОВИЋ, на конкурсу Друштва књижевника и књижевних преводилаца, за најбољи необјављени књижевни рукопис написан на српском језику 2022. године.

На путу до човека – Дневник заснован на истинитим догађајима

ЖИГ

Било је топло и ведро зимско јутро. Џозеф је седео на самој ивици удобне металне фотеље, тик уз покретни сто на коме је лежао папир, само један од превазиђених изума давно заборављеног времена. Умео је тако повремено да ухвати себе како празно блене у још празнију хартију, не успевајући да нађе прави израз за отпочињање мисли.

Увек му је деловало да идеја побегне баш у моменту када почне да се дефинише у његовој глави. Овога пута се чинило другачије, јер је идеја добијала облик нечег достижног. Лева рука, коју је користио за фино руковање предметима и у којој се тог тренутка налазила оловка, покренула се лагано ка папиру када се зачуло звиждање из његове десне подлактице.

Био је то Аусвајс, имплант лоциран у доњем делу десне руке, са задње стране, пар центиметара изнад места на коме се подлактица зглобљава са шаком. Џозеф је истренирано бацио поглед ка екрану импланта, само да би угледао црвени аларм који је показивао повишен ниво мотивисаности.

Превисока мотивисаност ће довести до хиперактивности и агресије, из којих лако могу следити несарадљивост, свадљивост и угрожавање туђих слобода. То зна сваки грађанин Света. Иако не постоји закон који обавезује појединца да коригује сопствену мотивисаност, препоруке Светске научне организације јасно казују да она мора бити правовремено враћена у препоручени опсег који се креће између осам и дванаест интернационалних јединица.

Наравно, Аусвајс неће сам регулисати мотивисаност, без претходне консултације са корисником. То би било кршење људских права.

Након што хемосензитивне плочице, које су свакој индивидуи непосредно по рођењу пласиране у регионе мозга од суштинског интереса и центре са релевантном улогом у регулацији расположења и емоција, региструју повишен или снижен ниво неуротрансмитера допамина у префронталном кортексу, задуженом за више интелектуалне функције, оне ће конвертовати измерену концентрацију допамина у интернационалне јединице мотивисаности, а потом бежично послати добијене информације до Аусвајса, који ће на екрану приказати аларм у случају да су вредности ван опсега препоручених.

Корисник ће једним кликом потврдити да ли жели извршавање корекције мотивисаности или не. Све мора бити на добровољној бази. У случају да корисник прихвати корекцију, Аусвајс ће послати сигнал до депоа коригујућих супстанци, који се налазе непосредно испод лобање и који су, налик хемосензитивним плочицама, такође пласирани свим индивидуама непосредно по рођењу.

Из депоа ће се потом ослободити одговарајућа запремина коригујуће супстанце и мотивисаност ће поново бити у еквилибријуму. У случају да мотивисаност буде испод осам интернационалних јединица, из депоа ће се ослободити допамин и мотивисаност ће бити подигнута до прописаног опсега.

Уколико мотивисаност буде изнад дванаест интернационалних јединица, ослободиће се допамински антагонисти, који ће блокирати ефекат допамина, и ниво мотивисаности биће снижен. Било како било, баланс ће бити постигнут и то је једино што је битно. Као што вишак мотивисаности доводи до агресије и угрожавања туђих слобода, тако њен мањак води у незаинтересованост, која као крајњи продукт даје суицид.

Стога и мањак и вишак мотивисаности могу имати негативне последице. Због тога увек морамо имати на уму да је постизање еквилибријума ултимативни циљ. Овај принцип важи свакако и за друге емоције. Бес, љубав, мржња, страх… Све се може вратити у нормалу једним кликом. Нема потребе претеривати у било чему.

Екстреми доводе до лоших исхода. То су основни принципи којих се чврсто држи Светска научна организација и који до сада нису изневерили. Резултати су јасно видљиви. Стопа криминалитета је од почетка примене Аусвајса до сада опала за невероватних петнаест хиљада процената, док је суицид на нивоу статистичке грешке.

Свему томе је вероватно допринела и чињеница да више нема класних разлика, јер нема потребе за надметањем, постављањем и постизањем циља. Због тога је и новац пре више стотина година укинут. Технологија обавља већину послова, те су људи потребни само за задатке непрактичне за вештачку интелигенцију, која постаје све природнија од оне природне. Осим тога, свако физичко задовољство је доступно на клик.

Више електрода је лоцирано у различитим деловима nucleus accumbens-а, познатијег као центар за задовољство. Стога је лако иницирати осећај било ког типа задовољства. Оргазам… клик. Кокаин… клик. Хероин… клик. Никотин… клик. И све то без последица по здравље… физичко, разуме се. Није ли ово савршен Свет?

Чак се отишло толико далеко да тренутно постоји преко двеста различитих укуса који могу бити доживљени једним кликом. Можете јести сланину и ћевапе и пити пиво до бесвести без икаквих последица. Ваша јетра ће бити очувана, концентрација холестерола у крви као да имате двадесет, а не двеста двадесет година.

Већи интензитет и нове, иновативније типове задовољства морате ипак зарадити. То се постиже кроз прихватање онога што вам Аусвајс препоручује. Дакле, уколико вам је саветовано смањење беса, смањићете бес. Уколико вам је препоручено повећање страха, повећаћете страх. Толико је једноставно.

Само ваља послушати имплант. И ставити емоције по страни… али оне су већ регулисане, тако да ни то није ваш део посла. Само прихватајте добронамеран савет Аусвајса и то је све. Што сарадљивији будете, виша ће бити вероватноћа за овомесечни бонус у виду два нова типа физичког задовољства и изгледнија могућност појачавања интензитета задовољства за два додатна степена. Заслужена награда.

Нове врсте задовољства бивају програмиране свакога дана, те никада немојте мислити да не долази нешто још боље. Само стискајте YES на импланту и могућности самозадовољавања шириће се у недоглед. Ви сте сопствени мали Бог. За љубитеље интелектуалног задовољства, ту је виртуелна стварност која никада неће бити надмашена реалном стварношћу. Неколико кликова на ручном импланту ради одабира вама најпријемчивије виртуелне стварности довешће до слања сигнала електродама у вишим можданим центрима и иницирања незаборавног искуства које може трајати колико год желите…

Уколико редовно прихватате добронамерне савете Аусвајса, разуме се.

Ако пак одбијете препоруку Аусвајса о корекцији одређене емоције, он ће вас упорно подсећати да је ваш неурохемијски баланс поремећен. Најпре ће то чинити сваких десет минута, затим сваких пет минута и, коначно, сваких шездесет секунди. Аларм ће се оглашавати у виду све црвенијег екрана и све гласнијег звука, који ће на крају достићи интензитет и облик најјаче сирене која се може замислити.

Тако, чак и ако сами не схватите да је у вашем личном интересу корекција психолошког дисбаланса, наћи ће се у вашој близини нека добра душа која ће вам објаснити да је за вас најбоље да пристанете на препоруку Аусвајса и коригујете сопствене емоције. У екстремним одступањима од референтних вредности, имплант задржава легитимно право да опомене шаље и у краћим временским размацима од једног минута.

Осим тога, на екрану ће се појављивати понављана упозорења о могућем смањењу доступних доза физичких задовољстава или смањењу броја доступних сати у виртуелној стварности за наредни месец. Тако да имате избор: гласан аларм и мањак доступних задовољстава за идући месец или већа доступност задовољстава и одсуство сирене. Ви бирате.

Џозеф је стиснуо YES на импланту, потом се придигао у фотељи и притиснуо тастер са своје десне стране. На столу се појавио отвор у коме су се приказала четири шприца различите садржине. Први је садржао протеине, други угљене хидрате, трећи есенцијалне масти, четврти витамине и минерале. Садржај једног по једног убризгавао је у свој крвоток преко континуирано отворене венске линије на левој надланици.

То је био доручак.

Сада је спреман за радни дан.

За ГЛЕДИШТА пише: Никола Пантић

ТРИ ТАЧКЕ · ГЛЕДИШТА

КЊИЖЕВНОСТ · УМЕТНОСТ · ДРУШТВЕНА ПИТАЊА

Ознака: Награда Славиша Николин Живковић