И сада, да си проклет на земљи, која је отворила
уста своја да прими крв брата твог из руке твоје.
Пост. 4,11
Сјевероисток Босне и Херцеговине, август 1914. године
Чаршија уобичајено бруји, не слути да само двадесетак километара даље, преко ријеке Дрине, већ букти рат за који се у том тренутку још не зна да ће промијенити карту старе Европе. Ништа на то не указује, осим затамњених и новинама излијепљених стакала на излозима, или бар ономе што је остало од њих, на дућанима и занатским радњама чији су власници Срби.
Није прошло ни два мјесеца од када је Принцип убио престолонасљедника жуте царевине, од мрачних сила одређеног да буде глинени голуб чије обарање треба означити почетак рата и бити окидач за крваве сукобе. Убрзо након атентата, широм земље, креће линч и прогањање свих виђенијих православних глава.
Њихове комшије муслимани углавном ћуте, покоји ефендија се гласно јавља и протестује, реис Чаушевић крије српске домаћине из Сарајева, Аустроугари шкрипе зубима на њега, али га не хапсе. Не треба им још један фронт. Као у свим немирима, лопови, ухљупи, разбојници и сеоске кабадахије дочекали су своју шансу. Не чекају полицију, иду прије њих на српске куће, туку, пљачкају и малтретирају, власт прећутно одобрава.
У народ се увукао страх и немир. Касабом одјекују звона, сазивају у рат. Испред зграде општине данима се не помјера велики сто; што је здраво и старо за војску стоји у реду, ћутке, без галаме чека да буде уписано и распоређено. Не гледа се вјера ни поријекло. Цару се имају сви одазвати на позив за данак у крви.
Двојица младића сједе на обали ријеке Дрине. Поред њих за врбу завезан чамац. Димитрије Поповић и Абдулах Филиповић. Тек им покоја длака изнад усана пробија. Обојица тек напунила осамнаест. Димитрије, црн као угарак, оштрих црта лица, косе дуге скоро до рамена, до прије три мјесеца био је шегрт код оца казанџије.
Како му је отац умро мало прије атентата, тако је и он, неспреман, на себе преузео вођење радње. У јадима који су све његове послије убиства Фернинанда сачекали, снашао се како зна и умије. Сачувао је нешто робе и материјала, оно што није било изложено и опљачкано. Други младић, Абдулах, плав је, висок и лијеп, кратко ошишан, син дућанџије, виђеног и уваженог у чаршији.
Обојица поријеклом из истог села. Обојици су се ђедови послије уласка Аустроугара у Босну истовремено преселили са села у град. Најбољи су јарани, а зову се и кумовима. Неко старо кумство, Бог сами зна када и ко га је започео. Према ранијем договору, нашли су се на ријеци да заједно чамцем пређу Дрину и јаве се као добровољци у српску војску. Обојица су добили позив за мобилизацију за царевину, а не иде им се за туђина борити.
Ћуте, гледају у ријеку, Абдулах нервозно баца каменчиће. Мјесто на ком сједе прикривено је растињем, чини се да само они знају за тај ријечни залив; не види се ни с пута, ни с друге стране ријеке. Гране врбе се свијају до саме воде која тече испод њих. Много пута су већ овдје сједили, још као дјеца, бјежећи из чаршије и од својих. Ово је само њихово тајно мјесто.
Одједном, као из пушке, Авдо прекиде тишину:
– Куме, ја не могу! Не могу и убиј ме! Бабо је некако докучио шта спремам. Синоћ је горило код нас у авлији. Каже, нисам ја сина рађô, школовô и спремô за влашку војску и влашког краља. Вели, свакако ће ови твоји изгубит, јер су шака јада, прегазиће их Швабо кô плитак поток. Каже да не идемо и да залуд не губимо главу. И теби је поручио да не махниташ и да чуваш мајку, само ти је она остала. Каже и теби ће, кȏ и мени, са Мехмедом Ћесаром договорит да нас не узму у војску, даће нас прогласит за неспособне. Већ је спремио дукате за обојицу. Тако ти је поручио.
– Авдо, који моји!? Авдо! Ваљда наши, побогу куме?!
– Не гледа он тако, куме, он је старински чоек, знаш га ко и мене. Не зна он за те наше Јужне Словене и не признаје то. Псује мајку и Гаврилу и Младобосанцима. Каже да су разбојници, ухљупи и нерадници и да поштеном инсану кваре посô и трговину. Он то све по ранијим адетима. Знаш да није лош, знаш га, болан, знаш да не би мрава згазио, знаш да ти не мисли зло кô ни мени.
Опет мук и тишина. Дрина хучи и носи гране, прави мале вирове.
– Димшо, куме! Проговори! Што ћутиш?
– Шта да ти речем, куме? Шта?! Ради како си наумио, ја ћу радит како смо се договорили. Да чекам да ме Швабе натјерају на моје – нећу! Кључ од радње и магазе ти је код мајке, пази је, она је теби у аманет. Можда је и боље вако. И паметније.
Изљубише се на растанку. Авдо гура чамац, до паса ушао у воду. Мокар више од неке тегобе што му струји тијелом него од хладне воде. Оде му кум. Не зна ни један шта оног другог чека. Ко зна да ли ће се и када видјети. А није ни растанак баш био како треба. Зна Авдо, а зна и Димшо, да су један другом штошта прећутали и у топлом иза језика оставили.
Не ваља иза језика остављати, ако се хоће бити пријатељ и кум. Неизговорено вазда дође на наплату, прије или касније, а тад је неизговорена ријеч много скупља. Главом се понекад плаћа.
Сјевероисток Босне и Херцеговине, јануар 1929. године
Чаршија ћути, свуда по улицама је мук, прије неки дан, на Православно Бадње вече, Краљ Александар је у држави прекинуо агонију која траје још од убиства Радића у Скупштини и завео шестојануарску диктатуру. Жандарми већ пар дана увелико хапсе и приводе, углавном занатске калфе и нешто радника из циглане и са жељезнице, од раније су их власти означиле као симпатизере комуниста.
Обичан свијет, који нема везе са странкама, или ништа не коментарише, или то ради шапатом. Не зна се куд диктатура води. Оно што јој је претходило изазивало је несигурност и страх, а што ће она да донесе – ни најмудрији нису знали. Народ, навикао да трпи и не пита, не мијења навике. Прилагођава се. Срби одобравају, Хрвати се буне испод гласа, Муслимане сви рачунају као своје кад им треба бројно стање, а кад треба одлучивати, онда су туђи.
Од краја рата свако се понаша као да не постоје. Сви их својатају, а нико их неће, они сами не знају куда би. Имају Спаху и његову организацију, неприлагођени су времену у коме се налазе, збуњени и неорганизовани. С једне стране, први пут од одласка Султана имају Краља којег дјелимично прихватају као свог. Уважава им вјеру, имају свој посебан казан у војсци, имају и своје делегате у Скупштини, полуњихов Краљ пријатељ је с Турском, њима још увијек битном далеком земљом.
С друге стране, знају да је Краљ Србин, а како и да забораве кад их њихове комшије мало-мало на то подсјећају. Боље им пристаје ово садашње одијело од оног што су им шиле Швабе, лијепо је, али је ипак одијело њиховог старијег брата. Бар им се то тако представља, или им се самима можда тако чини, или је и једно и друго.
Знају да су посебни, а не да им се да буду. Други их својатају, али не пропуштају прилику да им пребаце неки првобитни гријех. Распало царство им узело име, а нова краљевина га није вратила.
Срби дали данак у крви. Опет. Да би били слободни, ратовали за српског, а добили заједничког краља. Не виде да то што је заједнички не значи и да није српски. Једино као заједнички и може бити српски, тако да сви Срби коначно живе у једној кући.
А он, Краљ побједник, неће да се свети; оне што су ратовали против њега неће да кажњава. Као да је и могао пола нове државе покажњавати. А, опет, много је злочина учињено, народ памти. Можда Краљ није могао пола казнити, али је могао оне који су се истицали у прогону и клању. Некажњен злочин увијек рађа нови. Увијек. Као да су сви од велике заједничке државе имали превелика очекивања.
Широки капут јужног словенства и преуска антерија укоријењених предрасуда једних о другима не иду једно с другим. Све праћено никад изговореном мишљу: „Зајебаће нас!”
Стање у магази лоше. Након развоја и напретка послије Великог рата, економска криза из европе прелила се и на Краљевину. Биједа и глад кудгод погледаш. Европу гуши неуређени дивљи капитализам, а на Балкану се такав неуређени капитализам у зачетку мијеша са остацима никад окончаног феудализма.
Аграрна реформа тек у повоју. Ипак, они који у њој живе, да имају бар мало памети, имали би на шта бити поносни. Силна је та нова држава. Голема! Али џаба!
Општа необразованост не помаже зацјељивању крвавих рана на младом југословенском друштву; ране крваре, завоја ни за лијека.
Абдулах и Димитрије сједе у кафани. Нема пуно свијета. Петнаест година је прошло од њиховог растанка на Дрини, на оном њиховом тајном мјесту. Увала је још увијек тамо, врба још увијек умива своје лишће у ријеци, али они је више не обилазе. Одрасли су људи. Сакривање по џеповима ријеке је за дјецу.
У чаршији их зову старим момцима, ни један се још није оженио, стекао породицу, дјецу. Рачунају обојица да има за то још времена. Наоко су исто блиски као што су били и прије Великог рата. И даље проводе вријеме заједно, чак су мимо свог личног покренули и један мали заједнички посао. Успјешни су, виђени су, нема за њима смрдљивог трага.
Авдо је сачувао Димитријев иметак колико је у оним лудим ратним временима могао. Мајку му није сачувао, није ни могао, старица је само увенула сама од себе оног тренутка кад је добила синово писмо којим је обавјештава да се повлачи са српском војском преко некакве Албаније. Ни Авдо више нема бабе. Умро је дан прије него што је Димитрије, као побједник, у распалој униформи и бушним цокулама умарширао у чаршију.
Малициозан човјек би рекао да је срце старог ратног лиферанта Ејуба пукло за умирућим аустроугарским царством. А можда је само престало да куца од старости. То само он зна. И онај горе – једини судија људима.
Њих двојица, у годинама које су прошле након завршетка рата, никад нису причали о ономе што се десило на ријеци. Ћутке су прешли преко свега, наставили са дружењем и послом, као да између њих није било бездане јаме.
У кафани кад Димшо пије, а овај то ради све чешће, како би пићем отјерао сабласти Колубаре, Албаније и Кајмакчалана, кум му прави друштво. Не пије. Ријетко причају о политици иако су обојица активни. Авдо је у Југословенској муслиманској странци, а Димшо у Пашићевим радикалима. Вечерас, под утиском свега што се дешава око њих, разговарају.
– Куме, шејтанска су ово посла са овим жандармима на цести, немам ја ништа против што хапсе ону црвену жгадију, али да жандарми не окрену и на нас остале?
Димшо отпухује дим од цигаре, нервозно гаси, једва погађа пепељару. Узела га ракија под своје, она му и рукама и језиком управља.
– Кумашине, смета ли теби што су то жандарми или што су српски жандарми?
Авдо скида фес са главе, вади марамицу из џепа, брише своју плаву, већ проријеђену косу, зна да је кум пијан, али му ђаво не да мира.
– Зар то нису наши жандарми куме? Зар ми нисмо једно?
Димшо пијан, себи у браду набраја имена. Ради то често у посљедње вријеме кад попије, нико не зна да му то бијаху саборци који су му душу испустили на рукама. Ракија га и успављује и буди.
– Никад ми нећемо бити једно. Никад! Да си прешô ријеку са мном – били би, вако си и ти, кô покојни бабо, чекô ко ће побиједит.
Оде ријеч. Фијукну! ријеч је куршум, никад не знаш гдје ће завршити. Ријеч неизговорена кад треба, изговорена кад је вријеме већ протјерало пијесак кроз сат, на себи носи наталожену патину горчине због неизговореног. Не звучи искрено и честито као да је изговорена у вакат. Свака ријеч има своје вријеме. Само своје.
Не ваља иза језика остављати, ако се хоће бити пријатељ и кум. Не ваља ријеч коју ниси изговорио кад је требало изговорити у невријеме, кад је већ касно. Зна касно изговорена ријеч да уједе и дође на наплату. Окасњела ријеч буде много скупља. Понекад се главом плаћа.
Ћути Авдо, повријеђен му понос. За срце га ујело, одхукује, пожели у том тренутку да је бар мало ракије у њему, да и он може одапети слово, а да то слово није завезано разумом и обзиром. Опет, не може ни да не каже нешто, како ће се ујутро погледати у огледало док се буде умивао.
– Ко би ти мајку гледао, куме, ко би ти иметак сачувао? Џаба говори, кум преклопио очи. Не чује га, ракија намјестила бешику за његовог кума.
Диже кум кума од кафанског стола. Ваља им кренути кући, касно је. Обгрлио га једном руком преко рамена, полако, па тако корачају из кафане кроз чаршију. Два још млада човјека, у напону снаге, наоко би се рекло здрава и права, са обје ноге и руке, подупиру један другог док ходају. Ходају кроз чаршију, а оба саката. Ђаво их осакатио, а што ђаво једном осакати, хиљаду молитви не помогне да израсте.
Оде ноћ.
Зору дочекаше у магази, сједе, пију кафу. Димшо, видно мамуран, са крпом око главе, само одхукује.
– Што ми побогу, кумашине, даде да се нако напијем, имаш ли душу, побратиме?
Авдо се смијуљи, подбада га веселим погледом, зубато јануарско сунце што је промилило јутрос отјерало је сав мрак од синоћ.
– Ај, Алаха ти, куме, мање једи, дроб ти нарастао, све ми те теже пјаног носит кући!
Димши драго, ништа му Авдо не говори за оно од синоћ. Лаже свако ко је пијан ријеч изговорио да је се не сјећа. Сјећа се свега, само више нема ракије да ријеч држи и подупире.
– Куме, да ја тебе шта синоћ случајно не увриједих? Ништа се под милим богом не сјећам о чему смо синоћ причали.
– Не будали, куме, како ћеш ти мене увриједити, ми смо, болан, своји.
Сунце отапа снијег и вода је односи по чаршији. Тече низ чаршијску калдрму прљава вода, блатњава вода, погана вода, оде са том водом и кумовска ријеч.
Док је нека нова вода поново не избаци на површину.
Сјевероисток Босне и Херцеговине, децембар 1941. године
Помрачило се сунце. Крвав мјесец сија и по дану и по ноћи. Кад су сати испуњени страхом, минути су вјечност. Зло се надвило над Босном. Нијемац поново ушао у њу да заврши посао од прошлог пута, али му се овај пут није имао ко супроставити. Они који је требало да му се супроставе били су заузети једни другима. Нико није чувар брата свога. Лако је причати о странцу и шта је он спреман направити нашем човјеку. Туга и јад настаје и сваки разум престаје кад мораш рећи шта смо спремни урадити једни другима – својима.
Свако у несретној земљи има своју верзију догађаја. Свако истину својата, присваја и мијења, дорађује, скраћује и проширује, да тако скројена буде само његова. А истина је једна. Шта је човјек спреман направити другом човјеку и зашто? Истину видиш кад је с мноштва спустиш на малог човјека и његову судбину. Прогледаш тек тад. Човјек је битан. Сваки човјек.
Абдулах и Димитрије већ су зрели људи. Загазили су у пету деценију. Тек су се недавно оженили. Престарјели. Обојица су жене довели са стране. Абдулахова је родом из Крајине, а Димитријева са Романије. Млађе су од њих. Здраве. Непосредно прије шестоаприлског слома државе родиле су им синове насљеднике.
Авдо је први добио сина и надио му име по свом рахметли баби Ејубу. Димитрије мјесец дана касније. По договору, који су још као момци имали, поред крштеног кума, Авдо је Димшином сину Митру био шишани кум и даривао га шорваном, како је ред.
А реда откако је бивша држава капитулирала више нема. Пљачке, депортације и убиства на све стране. Димшо као Србин нема шта да тражи у новој држави, осим да парама откупљује свој мир и мир своје породице. Дан за дан. Таква су времена. И кум се мало удаљио од њега; обилази га, али нема више јавног исказивања блискости. „Таква су времена”, говори у себи, „сад је њихов вакат”.
Кум му још опрезно мјери чији је вакат. Види он шта се дешава, није луд. Не свиђа му се. Зна он да на правди Бога одводе народ и убијају, да пљачкају и отимају. Његова се још у чаршији уважава и он неће да учествује у томе. Ипак, не прође ноћ да не размишља да ли је вријеме да се сврста и одреди страну.
Жао му је кума, али не заборавља да је кум Солунац; да се кумова ријеч, не тако давно, питала више од његове; није се много више питала, али се ипак више питала и уважавала. Па зар сваки инсан не би искористио прилику коју он сад има? Ноћу то све премеће по глави, као и сваки човјек кад хоће да оправда одлуку коју је већ донио, али му таква не приличи, помало је се и стиди, на тасове додаје разлоге, стварне или измишљене.
Све чешће Авдо враћа разговор из оне јануарске ноћи, па помало и додаје. Зар се није његов кум Димшо правио луд кад га је убрзо након тога Авдо молио да помогне да се Фикрет, Авдин јаран из партије, пусти из хапса? Ко зна да ли би и за њега молио начелника, да су га којим случајем српски жандарми ухапсили?! Српски, ја који други! Њих је тамо било највише! А и та његова солунштина, на врх му је главе, као да нико други није ратовао сем њега.
Нисам ја од њега тражио да ме ослобађа! Није џаба ослобађô, дао му његов Краљ ону шуму и ливаду низ ријеку, што мени није дао и ја сам био његов поданик?! А и како ме ослободио? Само ми јарам наметнуо! Добро, јесам ја фино, шућур Алаху, радио и за Краљева вакта, али би сигурно боље радио да смо остали под швапским царем.
Швабо је то, уређена држава ђе се све зна, ко и шта ради, а не као код ових код којих је могло све за дукат да се купи. Заборавља Авдо да је и у швапској држави његов бабо Ејуб за дукате код Мехмеда Ћесара уредио да га кајзер не узме код себе у војску. „Ако ја не будем њега, можда ће он мене.”
Све тако Авдо сам са собом дивани, сам себи поставља питања и одговара, а можда је требало неко од тих питања да постави свом куму, можда би му он помогао у одлуци, можда би…
И не оде ријеч. Нема зрна да прозуји – какво год да је. Ријеч која на ријеч остане постаје барут, па што је више барута у бурету неизговореног, оно јаче експлодира. На ријеч која није изговорена кад треба, дода се још једна неизговорена; постане туткало за туђу. Ријеч туђина и странца. А туђин и странац међу кумовима никад није добронамјеран.
Не ваља иза језика остављати, ако се хоће бити пријатељ и кум. Не ваља ријеч коју ниси изговорио кад је требало изговорити у невријеме, кад је већ касно. Зна касно изговорена ријеч да уједе и дође на наплату. Окасњела ријеч буде много скупља. Понекад се главом плаћа.
Кад се Авдо послије дугих бесаних ноћи, у децембарску зору, пред католички Божић, коначно одлучио – није знао колика ће бити цијена одлуке, или је сам себе заваравао да не зна.
– Добро јутро, куме!
– Добро јутро, кумашине, откуд ти овако рано, да није шта било?
– Није куме, јок. Него, требало би на једно мјесто да одемо набрзину.
– Ето ме, куме, одмах, хоћемо далеко, треба ли ми капут?
– Не треба ти капут, куме. Брзо ћемо.
Изађе Димшо из авлије. Није се са својимa ни поздравио, само назуо ципеле и огрнуо кожух.
Хиљаду се пута досад возио са Авдом у новом аутомобилу. Годину дана прије него ће овај несретни рат кренути, дошао му нов из Београда. Понос чаршије. Мало му је и завидио. Његов је био много старији и већ добро израубован. Хиљаду пута се са својим кумом возио, али никад није било као овај пут.
Вазда је он био тај који ћути, а Авдо прича – не затвара уста. Овај пут Авдо ћути. Нешто га мучи. Он све покушава причом изокола да до њега докучи, али џаба. Мук. Не проговара. Само отхукује и мршти се. Није ово његов Авдо, ово је неки други човјек. Непознат човјек. Само га она марамица, коју из џепа вади и њоме брише знојаво чело као да је љето, а не зима и децембар, подсјећа на кума.
Након неког времена схвати да вози на ријеку. Према оном њиховом мјесту. Ништа му није јасно, али му се мрачне мисли мотају по глави. Кад је Авдо стигао до краја пута докле се могло колима, стаде и угаси мотор. Изађе из аута, Димшо изађе за њим. Хладно децембарско јутро уз ријеку, маглу и влагу које су се из ње шириле, чинило је да му бива још хладније. Покуша навући онај кожух мало више на врат. „Куд га послушах и не понесох капут, побогу”, помисли у себи.
А Авдо хода испред њега, и не окреће се, само помало убрзава корак. Гази према ријеци. Сто година нису били тамо заједно. Кад дође испод оне њихове врбе, окрену се и коначно проговори.
– Сјећаш ли се, мој куме, кад смо посљедњи пут били овдје?
Димшо га гледа, ћути. Не види он више овог Авду, он види свог пријатеља док је био младић. Враћа разговор испод врбе, разговор који су водили оног проклетог љета када је отишао у рат. Сад зна, сад коначно зна, да је тог дана заправо погинуо, да је примио куршум оног тренутка кад је ушао у чамац. Џаба је и залуд ишао. Читав живот, свјесно или несвјесно, кривио је Авду што није кренуо са њим, не схватајући да је он био тај који је остављао.
Сад зна и зашто су дошли. Зна Димшо да је Авдо овамо дошао да га убије, или бар да убије оно што је од њега остало послије рањене руке на Колубари, промрзнутих стопала на Проклетијама, стомачног тифуса на Крфу и крвљу начете душе на Кајмакчалану – и онако је послије тога сваки проживљени дан био кредит.
– Кумашине мој – нека ти је проста моја глава!
Скиде шубару са главе, скиде бурму и спусти је испод врбе, на видно мјесто.
– Чувај ми жену и дијете, они су теби у аманет.
Тишина. репетирање пиштоља. Прасак пресијече мук и тишину. У грму, са друге стране ријеке, чује се шум срне која је дошла на воду како поплашена изненадним пуцњем бјежи.
У ријеку улази Авдо, до паса загазио у воду. Гура тијело свог кума као онај чамац у љето четрнаесте кад су се растали на ријеци. Суза паде у ријеку.
Сјевероисток Босне и Херцеговине. септембар 1952. године
Босна изгледа као кафански сто с ког су обрисане флеке и мрве. Нико не памти ко је шта ждерао, куда је мрвио и флеке правио у посљедњем великом рату. Крчмар је рекао да је рачун у реду, да га заправо и нема, и да сви гости могу једноставно да устану и иду, потпуно је небитно ко је шта наручио и ко је крваво месо пререзао.
Сви су рачуни плаћени и нема ниједан ненамирен. О великој гозби се не прича, осим уколико се не хвали њен домаћин и десерт који је сервирао на крају вечере. Све остало што је покусано прије тога – не памти се. Само слаткиш.
Два дјечака играју се на ливади поред жељезничке станице. Ејуб Филиповић и Митар Поповић шутирају крпењачу. Сиротиња су. У свијету који их окружује, и који је сав сиротињски, они су највећа сиротиња. Синови су бивших газди – кулука; живи свједоци да ново равноправно друштво своју равноправност мора показати прво на онима који су некад били мало богатији од осталих.
Дјечаци су свакако одрасли у вријеме рата и послије рата, не памте вријеме када су њихове породице важиле за имућне. Откад су рођени не знају за боље. Митар се заправо не сјећа чаршије из рата, одрастао је у Србији. Из прича своје мајке зна да их је тамо, на почетку рата, кум Авдо склонио од усташког ножа. Сироче је, оца не памти, убили су га на почетку рата.
О томе се у кући не прича. Таква су времена. Најбољи јаран му је Ејуб – син кума Авде. Вршњаци су. Ријетко да се с ким другим и могу играти, остала их дјеца углавном избјегавају; нико их не малтретира, али нису радо виђени у остатку друштва.
Један другог дриблају, падају, трче један за другим и један другог саплићу, стежу зубе и дјечије песнице. Често се свађају и мире; немају избора, можда би се дуже дурили и инатили да им је друштво веће. Овако – имају само један другога.
Оба су јединци, мало су због тога и размажени, сви остали другови из школе имају бар још по једног брата или сестру. Они су један другоме једина браћа.
А браћа кô браћа. Кад се посвађају, хоће један другом свашта рећи, увриједити и за срце ујести. Углавном су то дјечје препирке, краткотрајне и без тешких ријечи. Кад се и побију, више је то неко саплитање и рвање, стезање и штипање, него права туча. Обично их тад Ејубов бабо развађа и мири. Извуче им уши, удари по гузици, каже им да не будале и не буду јунци.
Чудан је Ејубов отац. Слабо с ким прича. Послије рата био је три године на робији. Кад је изашао из затвора, од онога што му је остало, након што су му радња и роба одузети, отворио је кројачку радњу и у њој радио са женом, Ејубовом мајком, која је изучила кројачки занат док је он био у затвору. Мала скромна радња, довољна тек за преживљавање. Да није било нешто земље, што су је Филиповићи и Поповићи имали једни поред других у селу из ког су били родом, више би били гладни него сити.
До ове године, кад би играли лопте, дјечаци би се редовно посвађали око тога ко ће бити совјетска репрезентација. Ниједан од њих двојице није хтио играти за Југославију. Како овог љета Совјети у њиховој земљи више нису популарни, а дјечаци су ту непопуларност везали за изгубљену утакмицу у Хелсинкију коју су заједно слушали на радију у чаршији, њихове свађе су обично биле око тога ко ће играти за репрезентацију Југославије.
На ледини, код жељезничке станице, овог пута се око тога и побише, а да лопту нису ни шутнули. Митар некако незгодно спотакну Ејуба, овај паде и окрњи предњи зуб. Диже се, окрену се према њему крваве вилице, обриса усне прашњавом надлактицом и проциједи:
– Какав ти Југословен можеш бити, кад су ти бабу кô четника партизани убили?
Рече то, и одмах онако крвљу измазан отрча кући.
Митар, скрушен и избезумљен, оста на ледини. Не зна он шта ово што му је Ејуб рекао значи. Везује у глави, излази му пред очи сво оно избјегавање од остале дјеце, пада му на памет да је то што му је отац био четник разлог што га учитељ више прутом по длановима туче него осталу дјецу.
Срамота га самог себе. Је ли могуће да му мајка то не би рекла? „Ма сигурно је Ејуб у праву, што би се ми сакривали у Србији? Мора да је Ејубов бабо био очев јатак, па је због тога био у затвору. Зато Ејуб то зна, сигурно му је то бабо рекô.”
Сљедећих пар дана Митар ћути. Ни у кући ни у школи не проговара. Повукао се у себе, сав копни. Ејуб око њега облијеће, помирили су се, али и према њему је Митар другачији. Уби га сумња. Не спава, не једе, чини му се и да не дише. Мајка Стоја га данима гледа како копни и пропада. Покушава да докучи шта је са њим, па га све пропитује, а он избјегава да одговори, правда се да је због школе, да је тешко ово ново градиво што учи.
Један дан преломи и упита је:
– Мајко, јесу покојног оца убили партизани?
Стоја сметена, гледа у њега, пребира по глави откуд му такво питање.
– Откуд ти то, црни сине? Каква ти то глупост пада на памет?
– Лијепо те питам, немој ми крити, је ли он био у четницима и јесу ли га партизани убили?
Стоја везује јаче мараму, склања косу под њу. Мршти се.
– Је ли, аветињо, окле теби то?
Види Митар да је мајка љута, зна добро кад јој доња вилица заигра да је бијес обузео. Размишља да ли да ода Ејуба, страх га да се мајка још више не наљути, па оде куму Авди пред кућу и још већи белај испадне него што је разбијен зуб. Боље да је слаже, тако је боље и за њега, и за Ејуба, и за мајку. Одапе из главе:
– Дјеца ми у школи рекла, али немој одмах у школу ићи, само ћеш ми већи проблем направити! Молим те!
Стоја шути. Гледа у њега, а гледа кроз њега. Види га, а не види га. Одједном, ко иглом убодена устаде и оде у спаваћу собу. Врати се с нечим међу прстима.
– Ово ти је вера покојног оца – пружи длан на којем је стајао златан, од времена мало потамнио прстен – ово сам, сине, нашла на мјесту гдје ти је отац убијен. Да су га комунисти убили, ја је сигурно не бих нашла, кô што се ништа иза њих не може наћи. Други су њега убили. Даће Бог да доживиш да сам сазнаш и схватиш ко. А до тада – о овоме што сам ти рекла ни ријеч. Језик за зубе. И за мање се глава губи.
Као да је неки огроман терет са леђа спустила. Удахну, па издахну, и спусти шаке на кољена. Учини му се као да је мајка у том тренутку десет година остарјела.
– Биће вакта када ћемо још о овоме. А сад иди, и ником ни ријеч! Упамти – ни ријеч!
Ејуб и Митар су још много пута играли фудбал, а све чешће су им, како је вријеме пролазило, друштво правила друга дјеца. Никад се више нису посвађали око тима за који ће играти. Мислили су – шта ће им то? Неће ваљда зуб за зуб.
Оде кумовска ријеч. А лажљива ријеч се уплете око лажљивца и слаганог, окружи обојицу као ладолеж, не дозвољава ниједној другој ријечи, искреној и честитој, да нађе пут од једног до другог срца. Можеш послије једне лажи гомилу истина и лијепих ријечи рећи – џаба!
Она проклетиња стоји као чувар на ћуприји и не да пролаз. Не ваља лагати, ако се хоће бити пријатељ и кум. Лаж вазда дође на наплату. Прије или касније. Главом се тада плати.
Сјевероисток Босне и Херцеговине, новембар 1992. године
Помрачило се сунце. Крвав мјесец сија и по дану и по ноћи. Кад су сати испуњени страхом, минути су вјечност. Зло се надвило над Босном. Опет. Овај пут нема Нијемаца. Сами смо, сами једни против других.
Свако у несретној земљи има своју верзију догађаја. Свако истину својата, присваја и мијења, дорађује, скраћује и проширује, да тако скројена буде само његова. А истина је једна. Шта је човјек спреман направити другом човјеку и зашто? Истину видиш кад је с мноштва спустиш на малог човјека и његову судбину. Прогледаш тек тад. Човјек је битан. Сваки човјек.
Ејуб и Митар су већ зрели људи. Загазили су у пету деценију. Ожењени су, имају синове јединце, какви су и они били. То је сада модерно, нема више породица са много дјеце. И даље су блиски. Мало су се отуђили током студирања, студирали су у различитим градовима; Ејуб у Сарајеву, Митар у Београду.
Такав је био обичај у чаршији, нису се постављала питања. Једни на једну, други на другу страну. Шта фали? Једна је држава. Послије повратка са студија, наставили су са дружењем гдје су стали након гимназије. Заједно су момковали, заједно тражили цуре, заљубљивали се и одљубљивали, заједно пролазили кроз прве патње и разочарања.
Један другом главу држали након првих пијанстава, заједно пробали коцку, играли покера и ремија у веће паре, у собама замагљеним од дуванског дима. Заједно су примљени у комунисте, јер без црвене књижице није било доброг запослења. Како су заједно ушли у комунисте, тако су, међу првима, заједно и напустили Партију; чим више није било битно да ли си њен члан.
Крај осамдесетих и почетак деведесетих први приватлук такође дочекују заједно, као ортаци, предузетнички дух њихових очева није ишчезао из њих. Увоз банана и другог до тада егзотичног воћа, шверц бензина и девиза, заједнички бутик, па продавница бијеле технике. Обојица су сналажљиви – шта год то значило у терминологији новог доба.
Оснивају се националне странке, али им се ниједан не прикључује, то пролази мимо њих. Фолирају да их то не занима, да је то примитивно, наравно да ће гласати за реформисте. Лажу. Обојица гласају за националне странке. Свако за своју.
Пију пиво и уз њега мезе за великом софром код Ејуба у кући док на телевизији гледају резултате првих вишестраначких избора у Босни. Један другом говоре како су изненађени, бијесни и забринути резултатима. У глави пребрајају и збрајају резултате да би израчунали да ли њихови имају већину у чаршији.
Рат у Хрватској квари им уигране послове. Све је теже доћи до робе. Још увијек се не брину. Све је то далеко; неће, болан, бити у Босни рата. Ђе у Босни – па ми смо сви раја.
А онда се раја поклала по улицама. Ненамирени рачуни од прошлог рата ваде се из тефтера сакривених под старинским комодама и увећавају за камату. Одједном се сви сјећају ко је гдје какве мрве измрвио и ко је коме исфлекао стољњак, ко је наручивао пиће, а није платио рачун. Нема више оног крчмара да опет склони парагон-блокове и каже да нема неизмирених рачуна. Његов надалеко чувени десерт постао је бљутав, гњецав и прокисао.
Пљачке, депортације и убиства на све стране. Ејуб као Бошњак нема шта да тражи у чаршији, осим да парама откупљује свој мир и мир своје породице. Дан за дан. Таква су времена. И кум се мало удаљио од њега, обилази га, али нема више јавног исказивања блискости. „Таква су времена”, говори у себи, „сад је њихов вакат”.
Кум му још кантаром мјери чији је вакат. Види он шта се дешава, није луд. Не свиђа му се. Зна он да на правди Бога одводе народ и убијају, да пљачкају и отимају. Његова се још у чаршији уважава и он неће да учествује у томе.
Воли он свог кума, стварно га воли. Али воли и свог покојног оца. Мајка му је на самрти све испричала. И то да је кроз завјесу гледала како му отац одлази са кумом Авдом у оно децембарско јутро. И како га је тражила данима. И како је отишла на оно мјесто на Дрини на које је отац волио повремено отићи с њом и ћутати, гледати у ријеку. Тамо је нашла и прстен и крвав камен.
А онда је кум Авдо дошао по њих, и пребацио их у Србију. У руке јој утрпао толико дуката да није била сигурна је ли његовој кући и његовој чељади ишта остало. Без тих дуката тешко да би преживјели избјеглиштво у туђем граду међу туђим свијетом.
Ето, сад је дошло вријеме да он може намирити главу свога оца. Главом сина његовог убице. Може ли се глава убијеног намирити главом сина убице? И мора ли? И треба ли? Како ће пред оца ако то не уради? А како ће и пред рахметли кума Авду? Он је парама спасио његов живот. Како би га покојни отац савјетовао? Шта би му рекао?
Ноћима се преврће, ноћима шакама удара јастук да поприми облик који ће његовој глави подарити мало сна. Не зависи сан од перја у јастуку већ од паперја у глави. Никако да паперје ојача да мисли могу да одлете.
Уочи католичког Божића, он одлучи.
– Добро јутро, куме!
– Добро јутро, кумашине, откуд ти овако рано, да није шта било?
– Није куме, ма јок – него треба да одемо на једно мјесто набрзину.
Ћути Ејуб. Гледа у даљину, негдје иза кума, као да чека некога да се појави из магле која се још прије пар дана спустила на њихову чаршију и никако да се дигне. Одједном, као да се тргну из сна, проговори:
– Не треба ми капут? Је ли тако, куме?
Митар стегао вилицу. Сваки мишић му се чини толико затегнут као да ће у сваком тренутку пући. Више за себе него за њега кроз зубе процједи:
– Наравно да не треба. Куме!
Ејуб ћутке улази у аутомобил. Зна он шта га чека. Имао је и он разговор са својим бабом прије него што ће преселити на ахирет. Зна добро шта је бабо урадио свом куму. Сваки детаљ. И некако у својој глави мисли да је можда праведно да се све овако заврши.
Несвјесно, врхом прста протрља навлаку на предњем зубу, оном некад давном поломљеном. Дакле, то је то, зуб за зуб. Па све укруг. Размишља о сину. Керим још није пунољетан, на прољеће ће имати осамнаест. Ако претекне овај јад и чемер, хоће ли он свог кума возити без капута? Или ће бити онакав какво је име добио – племенит?
Гледа кума док вози, види да му је стегнута вилица, да сав трепери, да му очи горе. Хоће ли моћи? Да ли би он могао да је на његовом мјесту? О чему је његов рахметли бабо мислио док је овако возио свог кума?
Зачудо, једино што не осјећа је страх.
Стижу до ријеке. Тресак врата. Звук корака по шљунку, туп и једноличан. Долазе до увале, врбе још увијек чувају тајно мјесто.
– Знаш, могао си се сјетити, па нам понијети ракију. И теби и мени би било лакше.
Митар се кисело насмија, вади ловачку пљоску из унутрашњег џепа, одврће чеп и додаје Ејубу. Овај принесе пљоску уснама, потегну велики гутљај и врати Митру. Он се прекрсти, па и он потегну. Сад је ред био на Ејуба да се горко насмије и да му се лице претвори у гримасу.
– Чудна је то ствар са вјером. Ето ти се прекрсти, а за који минут ћеш ме убити.
Погледа низ ријеку, па некако тужно настави.
– Знаш мог оца, вјерник читав живот – ни капи алкохола.
Осим за католички Божић. За тај дан, сваке године, ујутро стави флашу ракије и двије чаше пред себе, обје наспе; из једне пије, а другој наздравља и плаче. И тако све док не дочека зору. А онда ракију из друге чаше проспе по поду. Вазда сам се питао шта му је то значило и какав га је шејтан гонио на то. Све док није задњи дах испустио и мени испричао причу о куму и капуту. Знаш, тек кад ми је на рукама умирао, имао сам осјећај да се коначно смирио.
Митар ћути. гледа у свог кума, чини се да погледом покушава да запамти сваку црту његовог лица, сваку бору, сваку влас косе.
– Нисам, куме, сигуран да ли би више волио да си у мојој кожи сад.
Кад је то чуо, Ејуб се гласно насмија и кроз смијех рече:
– Не бих се ја вала, куме, мијењао с тобом. Ја с овим данас завршавам, а теби се ваља носити са собом док не умреш. Него, да не дужимо више.
Скиде бурму с прста и спусти је испод врбе, на видно мјесто.
– Нек ти је халал, куме мој! Чувај ми жену и дијете, они су теби у аманет!
– Не брини, куме, све сам уредио, возим их лично до мађарске границе и папире и паре сам спремио.
Тишина. Репетирање пиштоља. Прасак пресијече мук и тишину. Док пуца у кума, Митар не види његово лице, види лице свог сина Невена. Нема још осамнаест година. Тек идуће љето ће бити пунољетан. Није он убио свог кума већ свог сина.
Мук. Тишина. ништа се не чује. Као да је све живо замрло и не пушта гласа.
Јебем ти капут! да ти јебем!
роман Виноград Мехмед-бега (Одломак)
пише Огњен АВЛИЈАШ
ОДАБЕРИ ЈОШ