Ovaj ciklus pesama Željka Mitića, prethodno je objavljen u časopisima: Poezija, časopis pjesničke prakse; broj 3-4, prosinac 2023, Zagreb, Gradina, časopis za književnost, umetnost i kulturu, br. 105-106/2023, Niš. Fotoilustracije su iz muzeja Edvarda Munka.
Pesmu Ovo nije zemlja za samce prvi put objavljuju GLEDIŠTA.
MOJA BORBA
Nisam umeo da lažem
pa rekoh volim nju
ali volim i tebe,
mogli bismo da živimo svi skupa.
Mada sam verovao
da će u mom predlogu
prepoznati dobru ideju,
to se nije dogodilo.
Saopštila je kako ću
ipak morati da biram.
Promena ne može da bude loša,
pomislio sam
i odabrao novu devojku.
Kasnije sam se opametio
i rešen da više ne ulazim u veze
zbog kojih ću se osećati
mlađe i poželjnije
vratio se kući
donevši sa sobom
polno prenosivu bolest.
A ona mi je sve oprostila.
Živeli smo srećno
nekoliko narednih godina
dok nismo zaključili
kako bismo mogli da živimo još srećnije.
Pa se odselila na Sever
našla posao
kupila kuću
i odvela decu.
Nije mi oprostila.
ŽENE FILMOVA B PRODUKCIJE
Lude, histerične, ljubomorne, jebozovne,
žene koje vole ili bar misle da vole,
spremne su da ubiju za tuđeg muža
ali ne i da se povuku ili predaju.
U stalnom uzbuđenju koje nosi
muvanje s takvim ženama,
izgubio sam mnogo.
Jednom sam propustio
ponudu života,
da objavim knjigu u Londonu.
S druge strane sam i dobio.
Između ostalog, redovnu terapiju.
A Šodan kaže:
Objavljena knjiga na engleskom jeziku,
zaglavljeno je stopalo
u jednom odškrinuta vrata
svetske književnosti.
Nikad nisi previše star za uspešnu karijeru
i nikad nije kasno za popravni,
osim posle seksa
sa književnom kritičarkom.
KRALJ DRAME
Nekad stvari nisu kao što izgledaju
ili nisu sasvim jasno postavljene,
kao što jelen ne prelazi magistralu
nego magistrala prolazi kroz šumu.
Nekad me čudno gledaju,
ovde sam stranac,
i na dečjem fudbalskom turniru
ne aplaudiram kao u pozorištu
poput ostalih roditelja,
već galamim,
psujem i pretim sudiji.
Nekad stvari umeju da budu
u nesporazumu sa sobom,
sa prvim sunčanim danima proleća
broj hitne pomoći postavljam
na brzo biranje,
zaljubljen sam u ženu koja je otišla,
ljudi se bolje osećaju kad nisam
u njihovom društvu.
Poziv na pivo
odbijaju fantastičnim razlozima.
A Aleks kaže:
Ne postoji nerazumevanje
već samo loša trava.
Prošlo je mnogo godina
kako nisam duvao,
paranoje sam sačuvao kao
suvenire.
NEKO JE POPIO MOJU VOTKU
Kada sam se posle tri meseca
iz Srbije vratio u Norvešku,
stvari su uglavnom bile tamo
gde sam ih i ostavio.
Primetio sam par novih predmeta,
verovatno dobijenih
kao poklon za praznike,
i da je moja votka
popijena.
Iz divne staklene ljudske lobanje
sa čepom na vrhu,
nestala je sva tečnost.
Zagledan u šupljine očnih duplji
pokušavao sam da odgonetnem:
Žena ne pije votku,
deca su još uvek mala,
naši gosti Srbi mahom su ljubitelji
rakije.
Kao u priči o zlatokosoj devojčici
što na putu kroz šumu
nabasa na kuću medveda
koji su izašli u šetnju dok im se ohladi
ručak
neko je sedeo na mojoj stolici
neko je jeo moju kašu
neko je spavao u mom krevetu
neko je popio moju votku
ili sve to zajedno.
Stranac je bio ovde i ukazana mu je čast
koju ne zaslužuje.
A Karanović kaže:
Pijem votku kad želim da se brzo napijem,
jer ona hvata brže od ostalih pića.
Osim one ukrajinske s medom i ljutim
papričicama,
nikad nisam voleo votku.
A sad mi je ta votka važna.
Kao što su mi važni detalji koji govore
o neprikosnovenoj vladavini ovim
prostorom
o tronu
koji mi izmiče.
MOŽDA OVE PESME IPAK NE GOVORE MNOGO
Umetnost pisanja pesme je
kao umetnost pripreme bifteka.
Neko to svakako ume bolje.
Posle četrdeset godina
bilans je sledeći:
Nejasno sećanje na detinjstvo
košmar devedesetih
alkoholizam i tabletomanija
i sasvim malo preostalih sati
za istinske radosti.
Ne traći vreme na prepečen biftek
i prosečne pesme!
A Isidora kaže:
Brutalnost je iščezla iz poezije naroda
koji je nekada pevao o krvi
kao o rosi na maču vikinga.
Nova norveška lirika neće vas zatući
maljem metafore.
NORVEŠKA LETNJA ZIMA
Plaža nije pusta uprkos svežini vetra.
More je hladno.
Noge počinju da bole
ako stojiš u vodi duže od minuta.
Vidim kupače.
Naši ljudi kažu da ipak prija
striktna satnica rada ovde
i za razliku od domovine,
pošteno plaćen svaki minut
oduzet od slobodnog vremena.
Nikad se zapravo ne navikneš.
Prazni kafići u podne i teskoba
koju samo na kratko smekšaju
alkoholna pića prekomernih cena.
Raduje me što nisam onaj stari.
Svejedno,
ovde sam a nisam ovde.
Krupna plava žena
pokazuje prstom na mene
dok odlazi kući
a u stvari
misli na nekog sasvim drugog.
SOBA 316
Da li bi nešto bilo drugačije
kada bih poetsku pravdu
proglasio avanturom
kroz nepoznate predele,
pogrešnom taktikom
osvojene nove teritorije?
Soba 316 i dalje bi bila
skučena ćelija
u koju ne moraš da se vratiš
posle napornog dana
ako već imaš kud
i čitava obala Arktika,
Alkatraz u belom,
bez kalifornijskog sunca
bez ikakvog sunca.
Kakve veze imam
sa svim tim ljudima
koji mi izranjaju iz mraka
Delmor Švarc
Oskar Vajld
Džim Morison
Džek Torens
kad sam samo
pomoćni kuhinjski radnik
pisac bez druge knjige
sa prespavanih
petnaest minuta slave.
I koliko je osoblju
uopšte potrebno da shvati
da je neko od stanara umro
u svom kavezu?
Ponovo prestravljen
mogućim susretom
samoće i smrti
usred noći
silazim do recepcije
i postavljam isto pitanje.
Kad me na kraju ubede
kako su sva naša kretanja
pod nadzorom kamera
osetim olakšanje
i vratim se u krevet
svoje primetno komfornije sobe
broj 316 samačkog hotela
na obodu polarnog kruga.
OVO NIJE ZEMLJA ZA SAMCE
Nije ovo zemlja za samce,
gradovi su ostrva
klima je surova
lokalci su licemeri
doseljenici nužno zlo.
Zato zasnuj porodicu,
ovog puta razboritije.
Nema veće greške od ponovljene
ni bolje žene od druge žene.
Nikad nisi previše star za rokenrol,
svi mogu da budu
zvezde pred ogledalom,
svako mesto je nenastanjivo
ako si se unapred predao.
Za GLEDIŠTA piše: Željko Mitić
