Поводом навршених деведесет година од рођења Бранка Миљковића, јединог српског принца поезије, Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша са поносом представља ауторско дело ПРОПОВЕДАЊЕ ВАТРЕ које су приредили песник Далибор Поповић Поп, пијаниста Дејан Илијић и гитариста Ханс Пити Орли.
Снимање овог музичког дела подржала је организација музичких аутора Србије, а у будућем пероду оно ће служити првенствено као помоћно средство за часове српског језика у гимназијама кад се буде обрађивала Миљковићева поезија.
Данас, на дан деведесет прве године од његовог рођења, овог 29. јануара 2025. године, доносимо избор из Миљковићеве поезије и њихов тонски запис који је сада премијерно постављен и на интернету.
ОРФИЧКО ЗАВЕШТАЊЕ
Ако хоћете песму
Сиђите под земљу
Ал припитомите животињу
Да вас пропусти у повратку
Ако хоћете песму
Ископајте је из земље
Ал чувајте се њених навика
Њеног подземног знања
Речи имају душу гомиле
Разнежује их просташтво и гугутка
Али опасности превазиђене метафором
на другоме ће месту запевати опасније.
МОРЕ ПРЕ НЕГО УСНИМ
Свет нестаје полако. Загледани сви су
у лажљиво време на зиду: о хајдемо!
Границе у којима живимо нису
границе у којима умиремо.
Опора ноћи мртва тела,
мртво је срце ал’ остају дубине.
Ноћас би вода саму себе хтела
да испије до дна и да отпочине.
Путуј док још има света и сазнања:
бићеш леп од прашине, спознаћеш прах и сјај.
Ослепи својим корачајући путем, ал’ знај:
лажно је сунце, истинита је његова путања.
Нек трговци временом плове са воском у ушима,
ти смело слушај како певају пустиње,
док клече беле звезде пред затвореним морем и има
у теби снаге која те распиње.
Празнино, како су звезде мале!
Твој сан без тела, без ноћи ноћ,
придев је чистог сунца пун похвале.
То што те видим је л’ моја ил’ твоја моћ?
Прозирна оградо коју сјај савлада,
пуста провидности које ме страх хвата,
твој цвет је једини звезда изнад града,
твоја узалудност од чистога злата!
Свет нестаје полако, тужни свет.
Ко ће наше срце и кости да сахрани
тамо где не допире памћење, покрет
где нас не умножава и не понављају дани!
Ишчупајте ми језик и ставите цвет:
почиње лутање кроз светлост. Речи заустави!
Сутра ће сигурно и кукавице моћи
оно што данас могу само храбри и прави
који су у простору између нас и ноћи
нашли дивне разлоге другачије љубави.
Свет нестаје. А ми верујемо свом жестином
у мисао коју још не мисли нико,
у празно место, у пену када с празнином
помеша се море и огласи риком.
СИНОВЦУ ГОРАНУ
Један малени цвет
још ни проговорио није
А већ зна све тајне сунца
И све што земља крије.
Један малени цвет
Још није ни проходао
А већ је умео сам да се храни
Светлошћу ваздухом и водом.
Један малени цвет
Не зна да чита и пише
Ал зна шта је живот, шта је свет
И мирише, мирише.
ЉУБАВ ПОЕЗИЈЕ
Ја волим срећу која није срећна
Песму која мири завађене речи
Слободу која има своје робове
И усну која се купује за пољубац
Ја волим реч о коју се отимају две слике
И слику нацртану на очном капку изнутра
Цветове који се препиру са временом
У име будућих плодова и пролећне части
Ја волим све што се креће јер све што се креће
Креће се по законима мировања и смрти
Волим све истине које нису обавезне
Ја волим јучерашње нежности
Да кажем своме телу „доста“ и да сањам биље
Прсте очи слух другачије распоређене
У шуми неголи у телу.
СУДБИНА ПЕСНИКА
Сада је то још увек опасност која пева
Пламен који прозирност проглашава за пријатељство
Музикалније птице умакну судбини
Али умакну и речима
Речи греше песма се ствара
Другачије нико није постао песник
Свет се дели на оне који су запевали
И оне који су остали робови
Али долази дан великог ослобођења
Песме ће се отворити ко тамнице
Песници ће бити уништени
Песме ће бити прилагођене
Кад народ открије тајну како се постаје велик
Тргови ће остати без споменика
Некад само песницама доступне тајне
Биће проглашене својином народа
СВЕСТ О ПЕСМИ
Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим
тој речи чију поседујем моћ да је кажем.
Њен пепео је заборав. Ако пред том речи скривим
под челом ми поледица и дан поражен.
Реч крв! најлепша реч која се не сме.
А колико птица и звери у крви мојој преноћи!
Можда изван мога срца и нема песме,
јер крв је ванвремена мастило без моћи.
Реч жудња! једина још смисао не нађе;
И птица у паклу кроз тужну ми главу.
О горко море за моје беле лађе
кроз исписани предео и вербалну јаву!
Реч смрт! хвала јој што ме не спречава
да отпутујем у себе ко у непознато,
где ако не нађем себе и смисао што спасава
наћи ћу свога двојника и његово злато.
Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим.
Реч смрт хвала јој што ме још не пречи
да волим самог себе и да се дивим
својој људској моћи да изговарам речи.
ГРАЂЕЊЕ ПЕСМЕ
Зимска музика свира
Особино праха и кремена
Опроштај сна иза темена
Када ме покојем дирала
То време узме и остави
Ту горку шуму да се плави
Усред вечности на домаку
Нестварности птици и облаку
Прахптицо сунчевог урока
Скок од пепела и лет
Нек буду једини путоказ
За напор смисла и раст
Суштине у врлет
Када јој освану глас
ПОХВАЛА ВАТРИ
I
Она нема никога
осим сунца и мен
II
Она се указује луталици
указује се лукавом
указује се заљубљеном
Ништа није изгубљено у ватри
само је сажето
III
На крајевима ватре
предмети који не светле
нити се нечим другим одликују
трају у туђем времену
Птица која сама чини јато
из ње излеће
Узмите шаку свежег пепела
или било чега што је прошло
и видећете да је то још увек ватра
или да то може бити
ХРОНИКА
Првог дана помреше птице и змије
настанише гнезда и ветрове
другог дана рибе изађоше из воде и
вода отече празна
трећег дана шума је пошла према
граду а града нигде
четвртог дана сазидаше ћеле кулу од
лобања и шкргута
петог дана шума је скупљала крај
реке обезглављење лешеве
шестог дана мало ватре заљубљено
налик на сунце
седмог дана не запеваше анђали
осмог дана у понедељак први пут
запева птица од пепела и зид
проговори
КУЛА ЛОБАЊА
Жалбо црних птица и тужне похвале
Празно име иза смрти и обијен вид
То није љубав то је патња и стид
Кад одјеци померају места и обале.
Подземни ветар успава заспале
Улаз чувају две тишине и хрид
То није љубав то је патња и зид
Од лобања где труну звезде што су сјале.
Нестајем бдијем постајем глас и време
Цвет већи од ноћи празни талас без успомене
Звезде које се над главом мојом пале
Којима замених вид и име свога правца
Лађо пуна заборава и ветра без прамца
Некога света тешке сене пале.
ПРОПОВЕДАЊЕ ВАТРЕ
Љубави моја мртва а ипак жива
Нек у свом дану недоречен гори
Нек игра се песника док песму не створи
Птицом осветљени певач који у мени пребива.
О златни талог времена простори
Пуни сунца! Сенко, где се та земља скрива
Где материја сва од заборава открива
Ватру у себи и дан без јутра у гори.
Како се зове пре него се родимо
Спремни у туђој нади и безболном огњу све то?
Здраво, о могућа звездо коју и не слутимо,
Ил ме заборави песмо, јер жеља је моја крива.
Под земљом ће се наставити трајање започето.
О све што прође вечност једна бива.
ТАМНИ ВИЛАЈЕТ
Туђом су песмом очарани. Тешка
Неварства крију у срцу што стрепи:
Славује странпутица. Сунце је грешка
Плаћена виђеним ужасима слепим.
Ноћ уместо ока лукава ватра нуди,
Ал стоје кужни у истрошеном ваздуху
И следе видљивост различито људи,
Биљке и звезде подмићене у слуху.
Понор сумња у њих јер их испуњава;
Само су слаби изван опасности.
У злочин је умешан и онај ко спава.
Никога нема да јакима опрости
Што сиђоше у тамни вилајет и злато
Што год да чиниш зло чиниш јер блато
Из тог подземља славно је све више.
ОРФЕЈ У ПОДЗЕМЉУ
Не осврћи се. Велика се тајна
иза тебе одиграва. Птице гњију
високо над твојом главом док бескрајна
патња зри у погледу и отровне кише лију.
Звездама рањен у сну луташ. Сјајна
она иде твојим трагом, ал од свију
једини је не смеш видети. О сјај
на тебе њен док пада нек је и сакрију
ти ћеш наћи улаз два мутна пса где стоје.
Спавај, злу је време. Заувек си проклет.
Зло је у срцу. Мртви ако постоје
прогласиће те живим. Ето то је
тај иза чијих леђа наста свет
ко вечита завера и тужан заокрет.
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ВИШЕ