Стојећи овде, пред спомеником једног Бранка, на брду које је тек у његовим песмама добило своје истинско име, призивам дубоку песничку сенку једног другог Бранка. У тим огледалима у којима нестаје физика доба и средина, бескрајно се умножавајући један у другоме, стоје два Бранка, блистајући хладним пламеном песничког језика и указујући на танане и заумне животне и књижевне паралеле.
Тако нестају све разлике које деле једног Бранка који је писао средином прошлог века у једној царској провинцији и другог Бранка који је писао у другој половини нашег века у једној светској провинцији.
Стојећи овде пред једним Бранком, призивам другог Бранка, као што бих и у Нишу, пред оним другим Бранком, призивао вечне стихове аутора „Ђачког растанка“. Налазим се пред вртоглавим паралелама чији ми смисао измиче управо онако како увек измиче смисао праве, исконске поезије, или „све видљиво је ђаво“, казујући тиме да је у невидљивом, скривеном и недохватном скривена утопија људског која је понајмање песничка, а понајвише орфејска, утопија оних који својим певањем присвајају дар недоступан смртнима: дар бесмртности.
Чудне су то паралеле: животи два Бранка угасили су се у приближно истим годинама, негде на граници младости и зрелог доба, обојица су испевали страсно много поезије, имали истанчан и далекосежан однос према властитом језику, певали су са пуном свешћу о њему као изворној кући поезије, обојица су славили универзалну љубав, знајући да је Реч исто што и Љубав, исто као и Биће, обојица су писали из жеђи за животом, из исконског животног либида, али су и обојица писали стихове у којима је тамно загушљиво крило смрти и трагичних наслућивања довело до врхунског поетског крика. „Кад млидијах умрети“ или „онај ко пева не зна је ли то љубав или смрт“.
И тако, говорећи о два Бранка, заправо говорим о једном Орфеју. Са Стражилова или из Заплања, свеједно. Стихови који ће и нас и њих саме надживети су на овом месту посвуда око нас. Јер природа је храм, и то су два Бранка знала. А у храму је пристојно говорити само молитве или химне, што орфејска поезија два Бранка и јесте.
Говор на додели награде Печат вароши сремскокарловачке за збирку поезије Четири доба, 9. септембра 2000. године.
Извор: Политика, 23.септембра 2000. године
Објављивање на порталу ГЛЕДИШТА одобрио: Горан СТАНКОВИЋ
У сусрет 90. годишњици од рођења Бранка Миљковића, јединог српског принца поезије, у овонедељном броју ГЛЕДИШТА, дан пред 29. јануар, кад тачно пада јубиларна годишњица, присећамо се старог интервјуа који је 25. септембра 1960. године за недељник НИН урадио Михаило Блечић.
Бранко Миљковић, Михајло Лалић и Петар Џаџић
Мислите ли да ће човеков продор у космос наћи одјека у поезији? И зашто га већ није нашао?
Вероватно. Само, песници су још увек под утицајем трагичног Икаровог лета.
Ајнштајн се може препевати
Разговор с песником Бранком Миљковићем поводом његове две најновије књиге песама: „Порекло наде“ и „Ватра и ништа“, разговор водио Михаило Блечић, објављен је у НИН-у од 25. септембра 1960. године.
Ко је наш највећи савремени песник?
Несумњиво Васко Попа.
Постоји ли за Вас поетска формула света? Ако постоји, реците је.
Све истинске формуле света су поетске. Често буљим у Ајнштајнове формуле и верујем да се и оне могу препевати. Савремена физика би могла да узме за епитаф Бодлеров стих: „Човеков пут води кроз шуму симбола.“ Моја формула: „Речи су моћ и оквир света. Све што се дешава, дешава се на подручју језика и симбола, било да се ради о атомима или о звездама.“
Има ли песника који пише онако како бисте Ви желели да пишете?
Не. Треба све друкчије и поново рећи. Поезију треба прочистити. Нема песника кога не бих исправио. Оно што ми код највећег броја песника смета јесте недовољна сажетост. Васка Попу, поред осталог, ценим управо због те сажетости. Само оно што је сажето, не може се поново опевати.
Да ли је поезија „непрекидна свежина света“?
Усвајам валеријевску дефиницију: „Поезија је патетика ума.“
Философија делегирана у поезију, је ли нужна, функционална?
Савремена рефлексивна поезија претпоставља мисао ослобођену рационалистичких експликација, мисао у одсуству разума, чисту и слободну мисао. После надреалиста, мисао је истински запевала.
Какве су Ваше везе са надреализмом?
Родбинске. Себе сматрам унуком надреалиста. Покушавам да у свом песничком поступку измирим симболичку и надреалистичку поетику.
Да ли по Вашем мишљењу литература иде испред културе?
С обзиром да смо, раније као и данас, имали литерарних остварења чију пуну важност не схватамо, којима нисмо дорасли, ја бих рекао да је код нас литература још увек изнад општег културног нивоа. Међутим, по правилу, култура би требало да претходи литератури, као виши облик њене материјалне базе.
Ви у својој првој књизи Узалуд је будим (1957), имате стих који, ако се тачно сећам, гласи: Све што имамо то су наше речи. Ако бисте морали да будете лишени свих речи сем једне, коју бисте реч одабрали?
Одабрао бих једну прејаку реч, кадру да из себе поново створи читав речник.
Која је то реч?
Ватра. Ватра припрема птицу. Птица је поклон за небо.
Значи, Тако речи једна другу измишљају, како то Ви кажете у песми Критика метафора, (збирка „Порекло наде“).
Да, управо је тако.
Може ли се на српском језику испевати велика поезија?
На сваком се језику може писати велика поезија. Не постоје велики и мали народи, не постоје велики и мали језици. Постоје велики и мали песници.
Које две песме у нашој ранијој поезији сматрате најлепшим?
„Santa Maria della Salute“ Лазе Костића и „Можда спава“ Владислава Петковића Диса.
Може ли поезија помоћи…?
Поезија не помаже, поезија мири.
Шта Вас је, који моменат, из живота окренуо ка поезији?
Рано осећање немоћи пред светом нагнало ме је у поезију. Човек загледан у свет има пред собом две алтернативе: или да осети своју ништавност или да се диви. Дивљење нас изједначује са оним чему се дивимо. Поезију сам почео да пишем из страха.
Шта Вас је навело да књизи дате наслов Ватра и ништа?
Мудра успомена на мрачног песника из Ефеса. Заснивајући поезију на хераклитовски схваћеном онтосу, покушао сам да избегнем елеаћански апсурдну замрзнутост која се, рецимо, јавља у мојим Трагичним сонетима.
У ком оквиру сте покушали да отелотворите хераклитовско схватање певања и мишљења?
У оквиру класичног мита о ватри и птици: Жар-птици.
Који циклус из своје последње књиге Ватра и ништа сматрате најбољим?
Не само ја, већ и други држе да је најуспелији Утва златокрила. У том циклусу су очигледна моја настојања да изградим поезију на националним симболима.
У чему је била снага тих симбола?
Њихова снага била би у томе да одразе једно прочишћено народно искуство и да својом сугестивношћу судбински преуреде народну уобразиљу. Властити систем симбола може се изградити само на властитој националној машти. Уколико се то не уради, никада се нећемо моћи ослободити туторства хеленско-римске, романске симболике која не одговара дубље паганској основи нашег сензибилитета.
У књизи „Порекло наде“ имате циклус песама који се зове „Критика поезије“. Неуобичајено, зар не?
У том циклусу покушао сам да правим поезију од њених недостатака.
Шта спремате у овом тренутку?
Са Мишом Николићем преводим стихове Манделштама и Хлебњикова. Поред тога, припремам библиофилско издање својих стихова са илустрацијама Р. Стевића Раса.
Мислите ли да ће човеков продор у космос наћи одјека у поезији? И зашто га већ није нашао?
Вероватно. Само, песници су још увек под утицајем трагичног Икаровог лета.
Какво сте детињство имали?
Тужно, ратно…
Када сте се највише уплашили?
Само једном, кад ми се учинило да више нећу написати ни једну песму.
Сад једно савремено питање, али изван уметности: Идете ли на фудбалске утакмице?
Не.
Да ли сте нешто заборавили у животу?
Заборавио сам много тога. Пишем песме да бих се сетио шта сам све то имао.
Да ли бисте волели да поново учите да ходате и говорите?
Увек се наново учим усправном ходу и говору.
Шта Вас нервира у животу?
Спорост.
Када би на Вама извршили такозвано биолошко смрзавање и пробудили Вас кроз двадесет година, шта бисте учинили у том тренутку?
Тражио бих да ме поново замрзну!
Ваша омиљена пословица?
„Празну главу ветар носи.“
Бранко Миљковић у књижевној шетњи Калемегданом
Шта мислите о времену-судији?
Време је лажно, али суд његов је истинит.
Да ли бисте хтели још нешто да нам кажете о својој поезији?
Могао бих да кажем још много што шта, али мислим да то није потребно. Свако објашњење је условно и није једино. Оно што је песник желео рећи у песми, ни приближно не исцрпљује њен смисао. Сваки би песник могао да каже за себе: Ко сам ја да говорим о својој поезији.
Зашто сте своју књигу „Ватра и ништа“ посветили критичару Петру Џаџићу?
За сваки случај…
Кажите један свој стих…
Хоће ли слобода умети да пева као сто су сужњи певали о њој.
Која је уметност, за Вас, највећа?
Игра на трапезу.
Шта мислите о будућности поезије?
Све што је људско има своју будућност. Будућност поезије је будућност човека. О пропасти поезије говоре они који се плаше прогреса.
Поглавље из књиге: Бранко Миљковић – Судбински глас песника
Поузданих података о томе колико је Бранко Миљковић био религиозан у оном „исихатском” смислу нисам успео да пронађем, а верујем да их и нема. Хришћанску реч Бог први пут је, у епистоларном смислу, употребио када је помињао Платона и потпуну лепоту због које се и побожни свештеник „одрекне Бога”.
У песми Ариљски анђео његове инспиративне пречице су дубље и знатно мисаоно и визионарно шире од директног сучељавања са религиозним заносима, од оног чиме Исидора Секулић дочарава своје убеђење да је сва уметност изашла из „религиозних осећања, из контемплације, из гледања на живот из угла вечности”.
И сама Исидора умела је, донекле, да одступи од тежине и изричитости овакве формулације, да би њену мисао до краја красила мудрост и јасноћа: „Као некада и данас свака виша уметност, висока поготову, светла је и чаробна и моћна, над човеком, религиозним осећањима”.
Миљковић ће у свом надахнутом Ариљском анђелу успети да интерпретира оплемењене визије, слутње које одгонета, а притом шири крила, загонета:
Да ниси анђео кога страх мој кроти
Чудовиште би био у својој лепоти
Чије порекло у мојој је жељи
Да уништен будем тамо где престаје
Моја немоћ моја снага која даје
Истину речима у лажној повељи.
Цитирали смо само једну од строфа пред чијом сублимацијом и паралелизмима застају озбиљни истраживачи Миљковићеве поезије. Стижемо тако до прага храма на коме је овај песник био већ при првим суочавањима са настајањем и нестајањем, пред питањима о бесмртности душе, пред исповестима античких и иних филозофа, путевима духовним и странпутицама стаза до открића и стваралачког узнесења.
Критичар Јован Пејчић, један од ретких који је на инспиративним траговима знаменитих песника, у току скоро четири деценије, осмислио, Речник српских песника 20. века у коме је дужну пажњу посветио Бранку Миљковићу, језгровито, мудро: „Стваралац орфејског надахнућа опседнут вољом да певању и мишљењу да јединствен језичко-поетски и дискурзивни лик, Миљковић песму види као истовремени плод интелекта и интуитивно – лирске перцепције.
Основни појмови његове поетике су заборав и празнина; они произилазе из ауторове концепције о поезији као негативној онтологији, што је учење по ком се смисао постојања песме састоји у њеном одвајању од стварности, у ослобађању песничког исказа од терета садржаја, у преношењу поезије у царство многозначних идеја које се, колико год биле спекулативне, не лишавају ни своје чулно-сликовне дубине (циклус Критика поезије и Свест о песми).
Овакво опредељење у блиској је вези с изворима Миљковићеве поетике: она се заснива на · противречном споју надреалистичких искустава са симболистичким схватањима једног Малармеа и Валерија. Ова склоност ка измиривању крајности пренела се са поетичке у трансценденталну сферу: на метафоричком плану, Миљковићева поезија исказује се као покушај остваривања синтезе таквих егзистенцијалних и метафизичких категорија као што су: ватра и пепео, биће и ништавило, живот и смрт, циклуси Трагични сонети и Патетика ватре. Мисаоном опсегу сразмеран је тематско-мотивски распон Миљковићеве поезије.
Он је баштиник колико хеленске филозофске и митолошке традиције, толико и српскога фолклорног, епско-лирског Утва златокрила, иконографско-духовног Ариљски анђео и индивидуално-уметничког наслеђа Седам мртвих песника. Бриљантан версификатор, мајстор лирске форме с посебним смислом за ритмичко и звучно обликовање стиха, он је у исти мах песник једне имагинативно-реторичке и стилске културе, какву после њега нико није поновио.”
* * *
У сали Филозофског факултета у Београду где смо студирали, једног децембарског дана 1957. године, Бранко и ја дуго смо седели док је напољу беснела мећава. Толико смо тога имали да испричамо један другом. Како рече после трогодишњег „обијања прагова редакција издавачких кућа”. заузимањем Оскара Давича, изашла је његова прва књига Узалуд је будим у београдској „Омладини”.
„Исповедао” се да су и ту биле озбиљне перипетије. И после потписаног уговора испоставило се да издавач нема пара да објави књигу. Озбиљно љут Давичо, који је књигу рецензирао, „заврши посао опоменом да ће се и он придружити претњи судом”. И чаробна врата су се отворила. Када је мећава већ почела да се стишава, Бранко вади из џепа танушну књижицу на чијим је корицама писало Готфрид Вилхелм Лајбниц – Исповест филозофа.
Бранко Миљковић као гимназијалац
Замишљен тихо рече: „Пропутовао сам античку филозофију. Знам да ћу тим стазама још дуго да путујем – читањем и писањем, пре свега поезије. Очекују ме бројни задаци, а овај боемски живот одузима драгоцено време… Лајбница сигурно ниси читао, поново се враћам овим страницама насловљеним О праведности Бога”.
Мудри филозофи понекад превише рабе речи, а Лајбницови дијалози их штеде.
Био би добар песник, али заокупљен је бесмртношћу душе. После оне нишке поплаве 1948. године пронађох у једном подруму часопис Мисао који је уређивао наш Mаѕѕuкаса Симом Пандуровићем, мирисао је одбојно на мемлу, слепљених страна. Мене привуче дугачак текст о бесмртности душе. Мало тога сам разумео, а сад Лајбниц успева да ми помаже. Прочитај Исповест филозофа.
Невреме се беше стишало и ми закорачисмо у снежно предвечерје свако на своју страну.
За ГЛЕДИШТА пише: Димитрије Миленковић
Политика приватности
Да бисмо читаоцима пружили најбоље искуство, користимо технологију такозваних колачића за чување и приступ информацијама о уређају са којег приступате овој адреси. Ваша сагласност омогућава програму да аутоматски обрађује податке. Непристанак или повлачење сагласности неће негативно утицати на карактеристике. Ставови изречени у текстовима не одражавају нужно и став редакције Гледишта.
Основни
Увијек активан
Техничко складиштење или приступ који је стриктно неопходан за коришћење услуге коју изричито захтева претплатник или корисник, или у једину сврху обављања преноса комуникације преко електронске комуникационе мреже.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Маркетинг
The technical storage or access is required to create user profiles to send advertising, or to track the user on a website or across several websites for similar marketing purposes.
