Povodom navršenih devedeset godina od rođenja Branka Miljkovića, jedinog srpskog princa poezije, Društvo književnika i književnih prevodilaca Niša sa ponosom predstavlja autorsko delo PROPOVEDANJE VATRE koje su priredili pesnik Dalibor Popović Pop, pijanista Dejan Ilijić i gitarista Hans Piti Orli.
Snimanje ovog muzičkog dela podržala je organizacija muzičkih autora Srbije, a u budućem perodu ono će služiti prvenstveno kao pomoćno sredstvo za časove srpskog jezika u gimnazijama kad se bude obrađivala Miljkovićeva poezija.
Danas, na dan devedeset prve godine od njegovog rođenja, ovog 29. januara 2025. godine, donosimo izbor iz Miljkovićeve poezije i njihov tonski zapis koji je sada premijerno postavljen i na internetu.
ORFIČKO ZAVEŠTANJE
Ako hoćete pesmu
Siđite pod zemlju
Al pripitomite životinju
Da vas propusti u povratku
Ako hoćete pesmu
Iskopajte je iz zemlje
Al čuvajte se njenih navika
Njenog podzemnog znanja
Reči imaju dušu gomile
Raznežuje ih prostaštvo i gugutka
Ali opasnosti prevaziđene metaforom
na drugome će mestu zapevati opasnije.
MORE PRE NEGO USNIM
Svet nestaje polako. Zagledani svi su
u lažljivo vreme na zidu: o hajdemo!
Granice u kojima živimo nisu
granice u kojima umiremo.
Opora noći mrtva tela,
mrtvo je srce al’ ostaju dubine.
Noćas bi voda samu sebe htela
da ispije do dna i da otpočine.
Putuj dok još ima sveta i saznanja:
bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj.
Oslepi svojim koračajući putem, al’ znaj:
lažno je sunce, istinita je njegova putanja.
Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima,
ti smelo slušaj kako pevaju pustinje,
dok kleče bele zvezde pred zatvorenim morem i ima
u tebi snage koja te raspinje.
Praznino, kako su zvezde male!
Tvoj san bez tela, bez noći noć,
pridev je čistog sunca pun pohvale.
To što te vidim je l’ moja il’ tvoja moć?
Prozirna ogrado koju sjaj savlada,
pusta providnosti koje me strah hvata,
tvoj cvet je jedini zvezda iznad grada,
tvoja uzaludnost od čistoga zlata!
Svet nestaje polako, tužni svet.
Ko će naše srce i kosti da sahrani
tamo gde ne dopire pamćenje, pokret
gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani!
Iščupajte mi jezik i stavite cvet:
počinje lutanje kroz svetlost. Reči zaustavi!
Sutra će sigurno i kukavice moći
ono što danas mogu samo hrabri i pravi
koji su u prostoru između nas i noći
našli divne razloge drugačije ljubavi.
Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom
u misao koju još ne misli niko,
u prazno mesto, u penu kada s prazninom
pomeša se more i oglasi rikom.
SINOVCU GORANU
Jedan maleni cvet
još ni progovorio nije
A već zna sve tajne sunca
I sve što zemlja krije.
Jedan maleni cvet
Još nije ni prohodao
A već je umeo sam da se hrani
Svetlošću vazduhom i vodom.
Jedan maleni cvet
Ne zna da čita i piše
Al zna šta je život, šta je svet
I miriše, miriše.
LJUBAV POEZIJE
Ja volim sreću koja nije srećna
Pesmu koja miri zavađene reči
Slobodu koja ima svoje robove
I usnu koja se kupuje za poljubac
Ja volim reč o koju se otimaju dve slike
I sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra
Cvetove koji se prepiru sa vremenom
U ime budućih plodova i prolećne časti
Ja volim sve što se kreće jer sve što se kreće
Kreće se po zakonima mirovanja i smrti
Volim sve istine koje nisu obavezne
Ja volim jučerašnje nežnosti
Da kažem svome telu „dosta“ i da sanjam bilje
Prste oči sluh drugačije raspoređene
U šumi negoli u telu.
SUDBINA PESNIKA
Sada je to još uvek opasnost koja peva
Plamen koji prozirnost proglašava za prijateljstvo
Muzikalnije ptice umaknu sudbini
Ali umaknu i rečima
Reči greše pesma se stvara
Drugačije niko nije postao pesnik
Svet se deli na one koji su zapevali
I one koji su ostali robovi
Ali dolazi dan velikog oslobođenja
Pesme će se otvoriti ko tamnice
Pesnici će biti uništeni
Pesme će biti prilagođene
Kad narod otkrije tajnu kako se postaje velik
Trgovi će ostati bez spomenika
Nekad samo pesnicama dostupne tajne
Biće proglašene svojinom naroda
SVEST O PESMI
Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim
toj reči čiju posedujem moć da je kažem.
Njen pepeo je zaborav. Ako pred tom reči skrivim
pod čelom mi poledica i dan poražen.
Reč krv! najlepša reč koja se ne sme.
A koliko ptica i zveri u krvi mojoj prenoći!
Možda izvan moga srca i nema pesme,
jer krv je vanvremena mastilo bez moći.
Reč žudnja! jedina još smisao ne nađe;
I ptica u paklu kroz tužnu mi glavu.
O gorko more za moje bele lađe
kroz ispisani predeo i verbalnu javu!
Reč smrt! hvala joj što me ne sprečava
da otputujem u sebe ko u nepoznato,
gde ako ne nađem sebe i smisao što spasava
naći ću svoga dvojnika i njegovo zlato.
Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim.
Reč smrt hvala joj što me još ne preči
da volim samog sebe i da se divim
svojoj ljudskoj moći da izgovaram reči.
GRAĐENJE PESME
Zimska muzika svira
Osobino praha i kremena
Oproštaj sna iza temena
Kada me pokojem dirala
To vreme uzme i ostavi
Tu gorku šumu da se plavi
Usred večnosti na domaku
Nestvarnosti ptici i oblaku
Prahptico sunčevog uroka
Skok od pepela i let
Nek budu jedini putokaz
Za napor smisla i rast
Suštine u vrlet
Kada joj osvanu glas
POHVALA VATRI
I
Ona nema nikoga
osim sunca i men
II
Ona se ukazuje lutalici
ukazuje se lukavom
ukazuje se zaljubljenom
Ništa nije izgubljeno u vatri
samo je sažeto
III
Na krajevima vatre
predmeti koji ne svetle
niti se nečim drugim odlikuju
traju u tuđem vremenu
Ptica koja sama čini jato
iz nje izleće
Uzmite šaku svežeg pepela
ili bilo čega što je prošlo
i videćete da je to još uvek vatra
ili da to može biti
HRONIKA
Prvog dana pomreše ptice i zmije
nastaniše gnezda i vetrove
drugog dana ribe izađoše iz vode i
voda oteče prazna
trećeg dana šuma je pošla prema
gradu a grada nigde
četvrtog dana sazidaše ćele kulu od
lobanja i škrguta
petog dana šuma je skupljala kraj
reke obezglavljenje leševe
šestog dana malo vatre zaljubljeno
nalik na sunce
sedmog dana ne zapevaše anđali
osmog dana u ponedeljak prvi put
zapeva ptica od pepela i zid
progovori
KULA LOBANJA
Žalbo crnih ptica i tužne pohvale
Prazno ime iza smrti i obijen vid
To nije ljubav to je patnja i stid
Kad odjeci pomeraju mesta i obale.
Podzemni vetar uspava zaspale
Ulaz čuvaju dve tišine i hrid
To nije ljubav to je patnja i zid
Od lobanja gde trunu zvezde što su sjale.
Nestajem bdijem postajem glas i vreme
Cvet veći od noći prazni talas bez uspomene
Zvezde koje se nad glavom mojom pale
Kojima zamenih vid i ime svoga pravca
Lađo puna zaborava i vetra bez pramca
Nekoga sveta teške sene pale.
PROPOVEDANJE VATRE
Ljubavi moja mrtva a ipak živa
Nek u svom danu nedorečen gori
Nek igra se pesnika dok pesmu ne stvori
Pticom osvetljeni pevač koji u meni prebiva.
O zlatni talog vremena prostori
Puni sunca! Senko, gde se ta zemlja skriva
Gde materija sva od zaborava otkriva
Vatru u sebi i dan bez jutra u gori.
Kako se zove pre nego se rodimo
Spremni u tuđoj nadi i bezbolnom ognju sve to?
Zdravo, o moguća zvezdo koju i ne slutimo,
Il me zaboravi pesmo, jer želja je moja kriva.
Pod zemljom će se nastaviti trajanje započeto.
O sve što prođe večnost jedna biva.
TAMNI VILAJET
Tuđom su pesmom očarani. Teška
Nevarstva kriju u srcu što strepi:
Slavuje stranputica. Sunce je greška
Plaćena viđenim užasima slepim.
Noć umesto oka lukava vatra nudi,
Al stoje kužni u istrošenom vazduhu
I slede vidljivost različito ljudi,
Biljke i zvezde podmićene u sluhu.
Ponor sumnja u njih jer ih ispunjava;
Samo su slabi izvan opasnosti.
U zločin je umešan i onaj ko spava.
Nikoga nema da jakima oprosti
Što siđoše u tamni vilajet i zlato
Što god da činiš zlo činiš jer blato
Iz tog podzemlja slavno je sve više.
ORFEJ U PODZEMLJU
Ne osvrći se. Velika se tajna
iza tebe odigrava. Ptice gnjiju
visoko nad tvojom glavom dok beskrajna
patnja zri u pogledu i otrovne kiše liju.
Zvezdama ranjen u snu lutaš. Sjajna
ona ide tvojim tragom, al od sviju
jedini je ne smeš videti. O sjaj
na tebe njen dok pada nek je i sakriju
ti ćeš naći ulaz dva mutna psa gde stoje.
Spavaj, zlu je vreme. Zauvek si proklet.
Zlo je u srcu. Mrtvi ako postoje
proglasiće te živim. Eto to je
taj iza čijih leđa nasta svet
ko večita zavera i tužan zaokret.
PROČITAJ JOŠ
ODABERI VIŠE