Уводник Архиве · ГЛЕДИШТА

Нисам ћутао зато што нисам имао шта да кажем. Напротив, у времену током којег сви говоре у исти глас, седети у тишини једини је начин да понешто од свега реченог чујеш па одговориш.

Простор културе постао је презасићен реакцијама, преким судовима и обавезом да се стално буде присутан и о свему искаже сматрање. Међутим, по мом дубоком уверењу, до смисла се никако не долази из позе колективног рефлекса, него путем слободног избора. А такав избор понекад значи да треба да се застане, одмакне и заћути.

Дакле, Гледишта не почињу годину наметањем нових тема, већ потврђивањем старе одлуке да се и убудуће у Редакцији за сваки текст увек има времена, да се никад не заборавља колику одговорност носи реч. Значај културе не мери се дометом објава, већ њиховим трајањем. Нећемо да се такмичимо са грлатима, нити да јуримо трендове који колико сутра више никоме неће да буду важни.

Овде ће и даље бити довољно простора за књижевност, уметност и друштвена питања, али пре свега за мисли које нису настале из присиле или афекта. За речи које не траже аплауз, него разумевање. Укратко, остајемо место које негује критичку мисао и културу дијалога. Упркос свему. Вероватно и у инат.

Да закључим. Овај часопис није основан да би био бржи од других, нити гласнији. Настао је да буде поуздан – да се у њему увек разматра зашто се нешто објављује, а не само да се објави што пре.

У модерном добу у којем се и култура, нажалост, често своди на принудни повод или тренутни импулс, Гледишта остају привржена промишљању и разговору. Некад спорим, некад тешким, али сасвим извесно неопходним корацима.

Зато 2026. година почиње без фанфара. Са уверењем да је трајање важније од утиска, а смисао од видљивости. И да тишина, кад је изабрана, није одсуство, него најчвршћи облик отпора.

Пише Далибор ПОПОВИЋ ПОП