Категорија: · Друштвена питања

2. фебруар 2026.2. фебруар 2026. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

ФЕБРУАР – МЕСЕЦ МАЧЈЕ ЉУБАВИ ИЛИ ЗВУЦИ АЛАРМА ЗА МАЧЈУ СИДУ

Фебруар је традиционално познат као период појачане активности мачака, што је у старом европском фолклору виђено као време кад оне „воде љубав”. У прошлости се то повезивало са ноћним мјаукањем и сусретима мачака, али савремена урбана реалност додаје овом месецу много озбиљнију ноту.

ШОКАНТНИ ПОДАЦИ И МИТОВИ

Почео је фебруар, месец током којег се широм савременог света интензивира ризик од ширења фелиног имунодефицијентног вируса (ФИВ), познатог као „мачји СИДА”. Глобално је око 8,7% мачака заражено, док у уличним популацијама проценти у појединим регионима достижу и 30%. У Србији, истраживања указују да је 27–31,6% уличних мачака позитивно на ФИВ, иако се ради о узорцима из појединих градских средина, не о националној статистици.

Урбанизација и стална доступност хране мењају природне обрасце понашања мачака. Колоније постају бројније, парења чешћа, а ризик од преноса болести – већи. Захваљујући стручном вођењу разговора са нишком ветеринарском амбулантом „Биљана и Душан Вет” наш циљ је да проблему приђемо научно-популарно, ослањајући се на светске праксе и домаће услове, уз јасну поруку: занемаривање ФИВ-а угрожава не само мачје популације, већ и стабилност урбаних екосистема.

ШТА ЈЕ ФИВ И КАКО СЕ ПРЕНОСИ?

Фелин имунодефицијентни вирус (ФИВ) је ретровирус сличан ХИВ-у код људи, али је искључиво мачји. Напада имуни систем, чинећи животињу подложном инфекцијама, туморима и хроничним обољењима. Вирус сам по себи не убија, али постепено слаби одбрамбене способности организма.

Симптоми се развијају постепено. У акутној фази, недељу до две након заразе, могу се јавити грозница, летаргија и увећани лимфни чворови. Следи дуга асимптоматска фаза у којој мачка изгледа здрава. У завршној фази јављају се хроничне инфекције, губитак тежине, упале десни, гастроинтестинални и респираторни проблеми, као и неуролошки поремећаји.

Пренос ФИВ-а најчешће се дешава преко угриза, јер се вирус налази у пљувачки. Због тога су мачори који се боре за територију најугроженији. Мање чест пренос је са мајке на мачиће или током парења. Вирус се лако уништава дезинфекционим средствима и кратко преживљава ван домаћина.

Превенција подразумева стерилизацију, вакцинацију, избегавање слободног кретања и редован ветеринарски надзор. Лека за ФИВ нема – доступна је само терапија која подржава имунитет.

РАСПРОСТРАЊЕНОСТ ФИВ-а И БИОЛОГИЈА ПАРЕЊА МАЧАКА

Серопозитивност на ФИВ у свету у просеку износи око 9%, али у уличним популацијама може да достигне и значајно више проценте. У Европи се креће од 2% до преко 30%, зависно од држава, али и начина узорковања. Тренутни подаци кажу, у окружењу, Словенија 33,3%, Хрватска 13–20%, Мађарска 2,7–30%.

У Србији, студије из Новог Сада показују преваленцију од 27–31,6% у уличним колонијама, што упућује на стабилно висок ниво вируса у урбаним срединама.

Сезона парења почиње у фебруару, кад дужи дан код мачака активира хормонални циклус. Женке улазе у еструс сваких дванаест до двадесет дана, три до двадесет дана трајања, док су мужјаци спремни током целе године.

У урбаним срединама, где је храна обилна и увек лако доступна, природни циклуси се мењају. Женке се чешће паре са више мужјака, а мужјаци постају толерантнији, то смањује агресију, али повећава учесталост контакта и самим тим ризик од преноса ФИВ-а. Обрасци понашања који су некада били сезонски постају целогодишњи, што доводи до брзог раста популације и ширења вируса.

СИТУАЦИЈА У СРБИЈИ: ЗАКОНИ, РЕАЛНОСТ, ИЗАЗОВИ И СВЕТСКЕ ПРАКСЕ

У Србији је проблем уличних мачака озбиљан и дуготрајан. Закон о добробити животиња из 2009. године забрањује убијање здравих мачака и промовише ТНР (ухвати–стерилиши–пусти), али његова примена је недовољна. Локалне самоуправе ретко воде евиденцију о успешности програма. Или, ако воде ти подаци остају мање познати јавности.

Највећи терет пада на волонтере, који ТНР спроводе уз ограничене ресурсе. Цена стерилизације је од 18–26 евра што за многе организације представља стални изазов. Напуштање животиња остаје главни узрок пораста популације, а иако су казне прописане – примена је ретка.

У Београду су колоније бројне, а ФИВ се несумњиво шири. Нови предлози ограничења храњења мачака могу додатно погоршати ситуацију, јер се без контроле репродукције број још брже увећава. На жалост, ни у Нишу слика није много оптимистичнија – о мањим срединама да и не говоримо.

Светске праксе показују да је ТНР најефикаснији модел смањења популације ц стабилизација се постиже тек кад је 75–80% животиња стерилисано. У Хонг Конгу комбинација ТНР-а и мониторинга донела је мерљиве резултате; у Аустралији се ТНР комбинује са усвајањем и еутаназијом тешко болесних животиња. У Европи, у Холандији и Норвешкој, модификовани ТНР укључује и уклањање изразито агресивних или болесних јединки.

Кључ успеха су као и у већини друштвених области информисаност, законска дисциплина, одговорно власништво, евиденција узгајивача и строге казне за напуштање.

Потенцијална претња које би сваки власник мачке требало да буде свестан!

ПУТ ОД ХАОСА ДО КОНТРОЛЕ

Неконтролисане популације мачака шире болести, укључујући зоонозе попут бартонеле, нарушавају екосистеме и дугорочно оптерећују градске буџете. Србији је потребан државно координисан програм стерилизације, партнерство са организацијама, образовни програм у школама и шире информисање грађана.

Иако фебруар традиционално буди слику природног циклуса мачје љубави, стварност је далеко сложенија. Свако од нас може да допринесе: стерилизацијом својих љубимаца, ненапуштањем животиња и подршком волонтерима. Само тако фрапантне бројке могу да се претворе у добар пример успешне контроле и одговорне бриге.

Хвала „Биљана и Душан Вет” Ниш
Редакција ГЛЕДИШТА © 2026

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Оливера Радовић: **ЕКОНОМИЈА БЕСА – КАКО МЕДИЈИ ПРОИЗВОДЕ АФЕКТ**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

26. јануар 2026.26. јануар 2026. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Теодор Јанковић Миријевски – СРПСКИ ПРОСВЕТИТЕЉ И РЕФОРМАТОР ОБРАЗОВАЊА

Кад се у српској култури говори о просветитељству, природно је да се мисао најпре врати Светом Сави, утемељивачу духовног, образовног и правног поретка средњовековне Србије. У том раном просветитељском чину успостављен је образац у којем знање има незаменљив друштвени значај, а образовање трајну улогу у неговању културе.

Ипак, између Савиног времена и модерног доба, у колективном памћењу остају у сенци они који су у сасвим другачијим историјским околностима наставили ту мисију, секуларним језиком и институционалним средствима новог века. Теодор Јанковић Миријевски припада управо том, мање видљивом, али пресудном низу просветитеља који су Савин духовни завет превели у језик рационализма, школе и државног образовања.

ПРОСВЕТИТЕЉСТВО КАО ТРАЈАЊЕ

Теодор Јанковић Миријевски представља једну од најзначајнијих фигура у историји српског просветитељства и европске педагошке реформе. Као филозоф-рационалиста, педагог и реформатор школства, он је оставио неизбрисив траг у образовању Срба, Румуна и Руса.

Рођен у време кад је Хабзбуршка монархија контролисала велики део српских земаља, Миријевски је своју каријеру започео у Аустрији, а касније је прешао у Руску Империју, где је постао кључни сарадник царице Катарине Друге. Његов рад обухвата реформе основног образовања, преводе педагошких дела и борбу за очување српског језика и културе.

РАНИ ЖИВОТ И ОБРАЗОВАЊЕ

Теодор Јанковић је рођен 17. априла 1741. године у Сремској Каменици, у Хабзбуршкој монархији, у имућној српској породици. Његови преци били су пореклом из тадашњег села Миријево код Београда, одакле су се преселили у Банат у 15. веку због османских инвазија. Отац му се звао Јован Јанковић, а био је високи официр у служби аустријске круне, што је породици обезбедило стабилан друштвени положај.

Миријевски је презиме „де Миријево” додао касније, у част породичног порекла. Своје рано образовање стекао је у родној Каменици, где је похађао Тривијалну школу. Затим је наставио у Латинској школи у Сремским Карловцима, која је била центар српског културног живота под Хабзбурзима. Као талентовани ученик, добио је стипендију од српског Митрополита Вићентија Јовановића Видака, који је финансирао његове студије филозофије и права на Универзитету у Бечу.

Тамо је студирао под менторством Јозефа фон Зоненфелса, професора политичких наука и теоретичар рационалистичке филозофије. Такође, Миријевски је изучио учитељску методику наставе код Јохана Игнаца фон Фелбигера, аустријског просветног реформатора, чији су радови имали велики утицај на његове касније реформе. Након студија, остао је годину дана у Бечу као секретар пуковника Фекетија, а затим се вратио у службу митрополита Вићентија. Ово раздобље формирало је његов рационалистички поглед на свет, са нагласком на просветитељство, науку и образовање као незаобилазно средство друштвеног напретка.

КАРИЈЕРА У ХАБЗБУРШКОЈ МОНАРХИЈИ

По повратку у Банат 1772. године, Миријевски је започео реформе школства. Одлуком Илирске дворске депутације 1773. године, постављен је за директора српских и румунских школа у Тимишкој провинцији, како су тада административно називали Банат, где је надзирао образовање православног становништва.

Као приватни секретар темишварског владике Вићентија Јовановића Видака, а касније и Петра Петровића, он је спровео реформе засноване на Фелбигеровим методама. Године 1776. похађао је Фелбигеров курс у Бечу, превео његов „Норматив” и организовао сличне курсеве за учитеље.

Исте године донет је „Школски устав” за православне школе, који је постао модел за све српске и румунске школе у Угарској од 1777. године. Овај устав, први закон написан народним језиком, ставио је школе под државни надзор, прописао старосно доба деце за школу, од шест до дванаест година, режим наставе, програм, квалификације учитеља и хуман приступ ученицима.

То је заправо подразумевало забрану физичког кажњавања деце. Устав је укључивао обавезно образовање за оба пола и нагласак на практичним знањима. До 1780. године, број школа у Банату се удвостручио на 500, са школама у већини српских и половини румунских села.

За свој рад, Миријевски је 1774. године добио племићку титулу од царице Марије Терезије. Године 1781. написао је меморандум Бечком двору против латинизације српских књига, бранећи ћирилицу и српски језик. Овај период обележен је и његовим интересовањем за науку, укључујући кореспонденцију са Францом Епинусом о електрицитету и магнетизму.

ПРЕЛАЗАК И РАД У РУСКОЈ ИМПЕРИЈИ

На позив царице Катарине Друге 1782. године, Миријевски је прешао у Русију, на препоруку Митрополита Мојсеја Путника и аустријског цара Јозефа Другог. Одбио је положај врховног директора школа у Великом Варадину да би се посветио руским реформама. У Русији је познат као Федор Иванович Јанкович де Мириево. Добио је руско наследно племство 1791. године и имање Норк у Могиљевској губернији са 255 сељака.

Постао је члан Комисије за уређење основних школа, чији је план одобрен 1782. године. Од 1783. био је директор основних школа у Петроградској губернији и управник „Завода за спремање учитеља”, који је прерастао у Учитељску семинарију и Педагошки институт.

Учествовао је у стварању „Устава народних школа” 1786. године и оснивању првог руског Министарства просвете 1802. године. Његове реформе укључивале су групну наставу, сократовски метод, равноправност полова и фокус на руском језику као средству просветитељског духа. Пензионисан је 1804. године са пензијом од 2000 рубаља.

ПОСТИГНУЋА И ПИСАНА ДЕЛА

Миријевски је аутор бројних педагошких дела. У Аустрији је превео Фелбигеров „Норматив” и написао „Ручну књигу потребну магистром илирических неунитских малих школа” (1775) и „Методичко упутство”. У Русији је објавио „Руководство учителям первого и второго класса народных училищ Российской Империи” (1783), буквар, читанку, приручник за аритметику и „Правила за ученике” (1782).

Сарађивао је са Петром Симоном Паласом на „Сравнительном словаре всех языков и наречий” (1790–1791), који је садржао 61.700 речи на више десетина језика. Постао је члан Руске академије наука 1783. године, члан Економског друштва и носилац Ордена трећег и четвртог степена Светог Владимира. Његове реформе утицале су на образовање у Аустрији, Русији и међу Словенима, промовишући просветитељске идеје Коменија, Русоа и Песталоција.

На Лазаревом гробљу у Петрограду код цркве Александра Невског почива и Ломоносов, а ту је је сахрањен и Теодор Јанковић Мирјевски

ЛИЧНИ ЖИВОТ И НАСЛЕЂЕ

Миријевски је био ожењен Јулијаном из Будима. Са њом је 1778. године у Темишвару добио сина Јована који је као дете био царски паж. Као и деда, по којем је понео име, био је високи официр. Завршио је војну школу и постао генерал-мајор у руској војсци. Миријевски је живео скромно, посвећен раду, и одржавао везе са српском заједницом у Русији, укључујући генерала Симеона Зорића.

Преминуо је 22. маја по старом календару, односно 3. јуна 1814. године у Санкт Петербургу и сахрањен је на гробљу код цркве Александра Невског. Иза себе је оставио систем, а не само дело. Школе, програми, методе и институције које су деценијама након његове смрти наставиле да обликују образовање у Русији и међу Србима. Име му је данас присутно у српском јавном простору стидљиво у називима улица и локалним иницијативама, али његов стварни утицај много је дубљи и трајнији.

Теодор Јанковић Миријевски припада оном типу просветитеља чије је деловање било усмерено на будућност, а не на личну видљивост. Он није градио култ око своје личности, већ је установио систем. Није писао за своје време, већ за генерације које долазе. Управо у свему томе лежи смисао просветитељства као трајања – у способности да се знање претвори у друштвену праксу, а образовање у темељ културне и историјске постојаности.

У том непрекинутом луку од Светог Саве до модерног доба, Миријевски заузима место неприметне, али кључне споне: човека који је духовни завет преточио у рационалну структуру, а културни идентитет заштитио кроз школу. Његово наслеђе не припада прошлости, него траје у одговорности коју образовање има према заједници.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР – **ПЕСНИК, РАТНИК И ВИЗИОНАР СРПСКЕ МОДЕРНЕ**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

31. децембар 2025.31. децембар 2025. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Оливер Ињац: ВЕЉКО ГУБЕРИНА, ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ПРОСЛАВИО ПРОФЕСИЈУ И ОНА ЊЕГА – 100 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА ДОАЈЕНА АДВОКАТУРЕ

У години за нама навршило се 100 година од рођења Вељка Губерине, адвоката који је цео свој живот несебично посветио адвокатској професији, бранећи многе оптужене и за најтежа кривична дела широм бивше нам велике државе.

Правник, публициста, политичар, покровитељ студентских надметања из реторике, противник смртне казне… Након његове појаве на правосудној сцени касних педесетих година прошлог века, ништа више није било исто: као личност био је веома занимљив новинарима, који су опширно писали о његовом препознатљивом беседничком стилу.

До данас су остали упамћени његови, слободно се може рећи, легендарни случајеви, међу којима су „Воз бр. 116”, Фаркаждински случај, „Прстен и последње писмо хајдука са асфалта” Драгољуба – Драгана Гутића, трагедија затвореника из Кордуна Радета Ђанковића, Точиловац, љубав и смрт Милуна Јовановића и Јованке Цветковић на Голији, крвава кумановска свађа комшија, случај Деспотова, познат као „зрењанински Џек Трбосек”, случај Гавре, убиство у Ђенови, одбрана заставника Турудића у предмету „Фића”, атентат на турског амбасадора, као и Тајна села Шалинац, у којој су, после пет година борбе, оптужени ослобођени због утврђеног насиља полиције. Његови карактеристични бранилачки наступи довели су до установљења препознатљивог „стила Губерина”.

РАНИ ЖИВОТ И ОБРАЗОВАЊЕ

Вељко Губерина рођен је 1925. године у Вргинмосту, на Кордуну, у данашњој Хрватској, тада Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Детињство и младост провео је у својој узорној српској грађанској породици у Карловцу, али након што је више чланова његове најближе породице страдало у масовном злочину у православној цркви у Глини, маја 1941. године, били су приморани да пребегну у Србију и настане се у Јагодини.

У Београд је прешао 1945. године. Исте године је ухапшен и осуђен због своје демократске политичке оријентације на „четири године затвора са принудним радом и одузимањем свих грађанских права у трајању од две године, за кривично дело против народа и државе”. Бранили су га тада познати адвокати Војислав Лукић, Светислав Панајотовић и др Драгић Јоксимовић. Врховни суд је делимично усвојио жалбу и казну смањио на три године, коју је Губерина одлежао у затворима и казнено-поправним домовима укупно 20 месеци и 16 дана.

С обзиром на то да му је било онемогућено да упише студије права у Београду, Правни факултет је завршио у Љубљани 1951. године, издржавајући се као грађевински радник у Београду. Наиме, шалтерски службеник администрације Правног факултета у Београду замерио му је што, након добијања условног отпуста из Казнено-поправног дома Ниш, није отишао на радну акцију „Брчко–Бановићи” 1947. године.

ПОЧЕТАК АДВОКАТСКЕ КАРИЈЕРЕ

Након одслужења војног рока у Прилепу и Кавадарцима и краткотрајног службовања у Бироу за организацију и унапређење трговинске мреже, од октобра 1953. године као адвокатски приправник стажирао је код адвоката Атанасија Јанића и Милана Тадића, као и у Окружном суду у Београду, код судије Душана Ђорђевића.

Адвокатски испит положио је у Скопљу 1955. године, а адвокатску канцеларију у Београду отворио је у новембру наредне године. Тада почиње каријера од неколико деценија, за памћење.

Књига Оливера Ињца – Велике адвокатске одбране инспирисала је драматурге популарне телевизијске серије Бранилац

МЕЂУНАРОДНИ АНГАЖМАН

У Хагу је 1996. године бранио Радослава Кременовића, осумњиченог за учешће у масакру у Сребреници 1995. године, као и Младена Радића, једног од чувара у логору Омарска.

Сума сумарум, бранио је преко 700 оптужених за убиство. Од 43 изречене смртне казне, десеторица његових брањеника су стрељана, а током каријере изборио је 50 ослобађајућих пресуда.

ПОЛИТИЧКИ И ПРОФЕСИОНАЛНИ ДОПРИНОС

Био је један од оснивача Удружења за борбу против смртне казне 1981. године, коме није одобрен рад. Политички допринос дао је 1990. године као председник обновљене Народне радикалне странке, на чијем је челу остао до фебруара 1991. године.

У два наврата био је председник Адвокатске коморе Србије, од 1984. до 1986. и од 1988. до 1990. године, а 1985. године и први човек Савеза адвокатских комора Југославије. За афирмацију адвокатуре добио је Плакету 1981. године, Повељу Адвокатске коморе Србије 1987, Повељу адвокатске асоцијације Југославије 1990. и Повељу Адвокатске коморе Црне Горе 1992. године. Године 2004. проглашен је заслужним грађанином Јагодине.

ПЕДАГОШКА МИСИЈА И БИБЛИОТЕКА

Био је члан жирија Такмичења у беседништву на Правном факултету у Београду од почетка одржавања обновљеног циклуса 1993. године, а од 1996. године учествовао је у организацији и оцењивању наступа студената и на Правном факултету у Нишу, вршећи тиме значајну педагошку мисију, посебно обраћајући пажњу на такмичарску дисциплину импровизације.

Био је почасни председник Скупштине Центра за беседништво – Институтио ораториа. Одликован је Орденом Светог Саве првог реда Српске православне цркве.

Његову библиографију чине дела Бранио сам… 1–5 (1977, 1980, 1983, 1995, 1999), То сам рекао (1991, 1993), Реаговања (1997) и Сведок историје, у више књига (од 2004. године). Био је председник Одбора за израду књиге Историја југословенске адвокатуре и редактор Историје српске адвокатуре.

Вељко Губерина преминуо је у Београду 31. децембра 2016. године.

Пише Оливер ИЊАЦ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Немања Девић: **ЈОВАН РАШКОВИЋ – ПОЛИТИЧАР КОЈИ ЈЕ ДОШАО ПРЕРАНО**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

29. децембар 2025.29. децембар 2025. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Оливера Радовић: ЕКОНОМИЈА БЕСА – КАКО МЕДИЈИ ПРОИЗВОДЕ АФЕКТ

Оксфорд је за реч године, којом се много више описује стање у савременом друштву него у лексици, за 2025. годину прогласио „рејџ бејт” или мамац за бес.

Својевремено су наслови на појединим интернетским порталима код читалаца умели да доведу до разочарања и до осећаја изиграности. Кад смо освестили тај феномен „кликбејта”, који наслов користи како би привукао читаоце да отворе чланак или видео и који иза бомбастичне најаве нуди тек неку баналну тврдњу која са обећаним нема много везе, мислили смо да смо разоткрили манипулацију. А она се тек захуктавала.

ОД КЛИКБЕЈТА ДО „МАМЦА ЗА БЕС”

Технике отимања за пажњу у међувремену су знатно напредовале. Тако је Оксфорд за реч године, којом се много више описује стање у савременом друштву него у лексици, за 2025. годину прогласио „рејџ бејт” или мамац за бес. Ради се о садржају намерно обликованом тако да изнервира или испровоцира оне који га читају или гледају, да их наведе да се осете лично погођено.

Не зато што је тема нужно важна, већ зато што је бес најбржи и најсигурнији пут до клика, коментара или дељења, а онда и до већег домета тог објављеног садржаја. А такав садржај шири се брже од било ког другог, јер рачуна на тренутну реакцију, а не на промишљање. Од читаоца који трага за информацијом постајемо „корисници” садржаја чија се емоционална реакција унапред претпоставља и са којом се калкулише.

БЕС КАО МЕДИЈСКА И ПОЛИТИЧКА ТЕХНОЛОГИЈА

Бес, за разлику од радозналости, не захтева разумевање, контекст и не оставља простор за сумњу, он само тражи тренутно сврставање. Зато је вероватно и једно од омиљених средстава у политичкој и медијској комуникацији, нарочито у друштвима у којима су поделе већ дубоко укорењене. Или у друштвима где није увек лако разлучити да ли се бес с тастатура прелио на улице или је обрнуто.

У пракси, такви садржаји најчешће се везују за теме које и иначе лако производе поделу и нетрпељивост – за род, сексуалност, идентитет и мањине. Проверени окидачи беса. Није их тешко препознати ни у нашем окружењу, где се исти механизам прилагођава локалним политичким и друштвеним темама.

КАДА „РЕЈЏ БЕЈТ” ИЗАЂЕ ИЗ МЕДИЈА

Међутим, у Србији се у последње време то ипак најјасније види у начину на који се извештава о студентским протестима. „Бију децу” или „хапсе децу” у насловима медијских текстова вероватно је најбољи пример овог новодефинисаног феномена. Привид моралне јасноће постиже се потпуним брисањем контекста. То више није ни критика, већ хушкање.

Студенти су представљени као безгрешна, инфантилна маса лишена сваке индивидуалне одговорности, а свака контрареакција на њихове акције – унапред је проглашена злочином. Текстови, прилози, анализе, не само наслови, служе да мобилишу, да отклоне сваку могућност сумње.

Бес се производи плански и усмерава ка симболима – полицији, држави, „другој страни” – без намере да се испита шта се заиста догодило и зашто се баш тако догодило. У том процесу студенти су заправо средство емоционалне манипулације и изазивања негодовања и беса. И додатног учвршћивања подела које се већ одавно не заснивају на аргументима, већ на емоцијама.

РЕГИОНАЛНИ ОБРАСЦИ БЕСА

Сличан образац присутан је и у Хрватској, посебно кад је реч о Србима. Тврдње да „доносе свињски грип” или да представљају стални безбедносни и друштвени проблем немају информативну функцију. Њихова сврха није да објасне, већ да запале. Појединачни случајеви или непроверене тврдње користе се као повод за производњу колективног беса и учвршћивање старих, добро познатих наратива.

Било да је реч о језику и писму, појединачним инцидентима или политичким кризама, наратив се брзо своди на познату матрицу – Срби као провокација, Срби као проблем, Срби као стална претња, реметилачки фактор. Ћирилица се не третира као право, већ као изазивање, провокација, појединцима се намеће колективна кривица, а насиље се релативизује. Такав дискурс нема за циљ да информише, већ да произведе афект, да пробуди бес који ће се, по потреби, прелити и изван медијског простора.

То је и најопасније код овог феномена „рејџ бејта”. Који није новог датума, само је тек недавно дефинисан и евидентиран. Лако може да помери границу између медијског и реалног света. Не остаје само у дигиталном простору, у коментарима и објавама на интернету, већ се та клица лако прима и у стварном окружењу.

Преносимо П-портал

Пише Оливера РАДОВИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Ђорђе Матић: **ПУШКИН ИЗА ДАСАКА – СТУДИЈА О ИДЕОЛОШКОМ ИЗОКРЕТАЊУ**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

22. децембар 2025.22. децембар 2025. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Зоран Шапоњић: НА ШТА СМО СВЕ ПРИСТАЛИ – ТРИ ГОДИНЕ ОД ПОСЛЕДЊИХ СРПСКИХ БАРИКАДА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

„Схвата ли ико да смо пре три године, макар овде на северу, од Митровице до Јариње, од Звечана, преко брда, до Јагњенице, Зубиног Потока и Брњака били слободни – да је ово била слободна територија, а да смо сада окупирани?”

КАД СУ БАРИКАДЕ БИЛЕ СЛОБОДА

Три године од уклањања последњих српских барикада на Рудару, а мештани севера КиМ још тада су некако знали да су то последње барикаде и да ће их Куртијеви специјалци, кад их уклоне – по северу и „југу ловити као зечеве”. Сваки разговор са пријатељима са Рудара, са Јагњенице, Дудиног крша, Јариња или Брњака – тежак је као црна земља.

Много је више питања него одговора, боли свака реч, свако слово је на ивици суза.

„На самом почетку, не мислим ту на нас Србе са Косова и Метохије, јер ко нас шта пита – него на све Србе, на нашу Србију, пристали смо на прелазе, а у ствари то је била граница, на Јарињу, на Брњаку, на Мердару, на Белој Земљи… Пристали смо да тамо подигну објекте, да ставе рампе, да доведу царинике, своје полицајце…

Па смо после полако пристали на таблице, па на косовске личне карте и пасоше, нисмо се много бунили и кад су почели да нас зову Косоварима, па смо пристали, не мислим ту на нас са Косова, јер ко нас шта пита, него на све Србе, да нам укину динаре, па да нам укину банке, па после тога да нам укину, једну по једну све институције Србије”, прича ми пре који дан пријатељ из Северне Митровице, са којим сам дане и дане проводио под једним шатором на Рудару, крај бурета са наложеном ватром, оно кад су тамо биле барикаде.

И кад је тамо још била слобода.

Па наставља монолог:

„Још пре тога пристали смо да оскрнаве оно што нам је најсветије, гробове предака, да од споменика праве тротоаре и плочнике по својим двориштима, па смо пристали да отварају гробове, да кости наших мученика бацају псима да их пси развлаче… Пристали смо да нам скрнаве цркву по цркву, манастир по манастир, светињу по светињу, они су бацали крстове са наших светиња, поткопавали темеље, а ми смо писали саопштења, оштра да оштрија не могу да буду…

Пристали смо да нам прекрече оне мурале у Северној Митровици на којима смо се клели да ‘одавде нема назад’, ону слику по којој смо се распознавали на којој су мученици са Кошара, ликове нашег патријарха Павла који је био тапија нашег опстанка, митрополита Амфилохија који је, кад нико није смео ишао по Косову, од села до села, сахрањивао и држао опела побијеним нашим мученицима… Они нас понижавају, ми пишемо саопштења…”

КОРАК ПО КОРАК – ДО ТИШИНЕ

Наши разговори, када причамо о барикадама, о крсту на Рудару, о ноћима на Јарињу и Брњаку, на отвореном, под шаторима, крај металних буради у којима је наложена ватра кидају утробу и њему и мени.

„Шта је остало од нашег поноса, не мислим ту на нас Србе на Косову и Метохији, код нас га можда још и понајвише има, јер свако ко је остао овде, ко 25 и по година трпи ову тортуру и терор је, рекли би некад, народни херој, мислим на нас Србе као народ? Некад смо до последњег били спремни да бранимо мост у Митровици, дизали барикаде, спавали на барикадама, били спремни да се бијемо до последњег, гинули људи у улици крај моста, сад нам направише мост, отворише га, а ми пишемо саопштења.

Некад њихови специјалци нису смели да нам приђу, сад нам седе под прозором. Наше мајке и сестре, девојке и ћерке не могу увече на улицу, а да им комшије којих је сваке вечери пуно шеталиште и који долазе са оне стране Ибра не добацују, провоцирају их, вређају…

Они вређају, ми ћутимо. До пола шеталишта у Митровици су њихови локали, отети један по један, догодине ће сви бити њихови… Колико су станова за ово пар година отели по Митровици, Зубином Потоку, Лепосавићу”, ређа мој пријатељ са барикада чињенице, једну по једну.

Прича, косовски специјалци му седе под прозором куће сваке вечери. Не може до Звечана, пар километара магистралом, да га не заустави патрола, да га не претресу, ако су добре воље пусте га, ако нису, мало га малтретирају, чисто да се зна ко је власт и ко држи пушку у руци. Кад се из Звечана враћа кући, на улазу у Северну Митровицу дочека га табла на којој нема ћирилице него му на албанском желе добродошлицу у његов град, а кад одлази из града, на албанском му желе срећан пут.

СВАКОДНЕВИЦА ОКУПИРАНИХ

„Сада су наши градоначелници и одборници у зградама општина нашли иконе побацане у смеће, ископане очи светаца, да се десеторо нас окупило у Митровици, у Звечану, барем у Београду ако овде не може, да кажемо да то тако не може, да то није нормално, ни за толико нисмо били у стању да учинимо. Било само саопштење. Пристајемо, навикавамо се, а иза сваког њиховог непочинства дође следеће, још горе, још понижавајуће – нама још теже. И, томе нема краја”, прича.

У свему томе, поломљени шифоњери и фиоке, столице и фотеље по зградама општина, разбацано смеће, нагорели паркети, најмањи су проблем, вели. Све се то да поправити, очистити, уредити и уљудити.

„Проблем је што је то порука нама Србима. Свака икона бачена на под удар је наш образ, на нашу част, на све оно људско, човечанско што је у нама још остало. Није то учињено случајно, то је њихова политика, икона на поду значи да је то њихова земља, да ми овде нисмо добродошли, да можемо да се спакујемо и да идемо. То они нама поручују.

И сами себи кажу, ако Срби ћуте на оскрнављену цркву, на разорено гробље, на иконе побацане у смеће, онда ћемо ми да идемо даље, да их још више притискамо, понижавамо, то је њихова политика”, причамо, по сат понекад, у ствари више ћутимо.

Прихватили смо, понавља, њихове регистарске таблице, њихове личне карте, прихватили смо њихове ознаке на албанском на путевима, навикли се да гледамо порушене споменике по гробљима, навикли се на специјалце под кућним прозором, навикли да нас хапсе, затварају, суде, пресуђују, на све смо се навикли. На све пристали.

ПИТАЊЕ КОЈЕ СЕ НЕ ИЗГОВАРА

„Хоћемо ли сутра кад нам отму школе и болнице, и на то пристати? Хоћемо ли се навићи да нам деца иду у школу, а на школи застава Косова, у учионици слика Адема Јашарија? Да тамо уче да су терористи УЧК ослободиоци а да су наше цркве у ствари њихове? Шта нам гарантује да и то неће проћи поред нас као што пролази све ово што нам се годинама дешава.

Схвата ли ико да смо пре три године, макар овде, на северу, од Митровице до Јариње, од Звечана, преко брда, до Јагњенице, Зубиног Потока и Брњака били слободни, да је ово била слободна територија, а да смо сада окупирани? Да ли ико разуме, схвата, шта нам се догодило, где живимо, шта нас чека?

Објаве на телевизији да је за пар година КиМ напустило десет, петнаест посто, а вероватно много више Срба, и ми ћутимо. Све то прође мимо нас, нико бар реч да каже”, чињеницу по чињеницу набраја мој друг са барикаде.

Каже, 25 година није помислио да оде, да покупи жену и децу, да стави катанац на кућу и просто оде. Сад га и то питање копка. Разара му душу. Намеће му се и дан и ноћ. Не сме да га помене ни жени ни деци која су одавно одрасла.

А, зна да сви о томе мисле, свако за себе.

„Шта је нагоре? Понижења којима смо изложени и стање са којим се суочавамо, а у коме нема ни труна наде. Двадесет пет година, из дана у дан, из недеље у недељу само је горе. Испада да је стање од пре четири-пет година било песма за ово како нам је сад.

Деца су ми одрасла у овом безнађу, не верујем да ћемо дозволити да нам и унучад расту са албанским специјалцима под прозором. Често размишљам, колики ли су, какви ли су греси нас Срба овде, свих Срба кад смо овако дочекали. Или је ово само искушење од Бога, а он искушава оне које воли, оне у које се нада.

И раније је било тешко, нису наши преци живели и свили и кадифи, него су се борили, нису одустајали, питање је јесмо ли ми дорасли овом шта нам се дешава и спрема”, прича ми пријатељ са Јариња и Рудара и вели, пост је, а сваки пост донесе још теже искушење – „немој ово писати”.

„Можда сам ти рекао и нешто што није требало, понесу ме емоције”, каже ми.

А Божићни пост само што је почео, кад он прође, неће дуго, долази Васкршњи, још тежи и долазе нова искушења. За оно мало страдалног народа што је остао на Косову и Метохији, и за нас који све то гледамо онако, са стране, гледамо, а не тиче нас се много.

Чак нам је и досадило.

Пише Зоран ШАПОЊИЋ

Преносимо РТ БАЛКАН

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

ОДАБЕРИ ВИШЕ

19. децембар 2025.19. децембар 2025. гледишта.срб

МИЛЕВА МАРИЋ АЈНШТАЈН – БРИЉАНТНА СРПКИЊА У СЕНЦИ ЗАТУЦАНЕ ЕВРОПЕ

Данас обележавамо 150. годишњицу од рођења Милеве Марић Ајнштајн, истинског генија чији је допринос науци дуго остао у сенци Алберта Ајнштајна, њеног бившег мужа због којег јој је живот био испуњен тријумфима, али и горчином.

СЕТИМО СЕ ЗАБОРАВЉЕНЕ ХЕРОИНЕ

Да одмах поставимо сведочење онако како јесте, није Милева била супруга генија, него је њен бивши муж, разбарушени несрећник, имао поред себе генија за физику и математику и то доказаног још у време кад су жене ретко где имале приступ високом образовању.

Као поносна Српкиња, Милева симболизује борбу за равноправност пред патријархалним ограничењима у европским оквирима. Данашње генерације, посебно младе жене у областима наука, технологија, инжењерства и математике треба да се угледају на њу као на славни пример да интелигенција и рад не познају границе по полу.

Навешћемо само неке од чињеница из њеног живота, доприносе и наслеђе, подсећајући све зашто Милева сасвим оправно заслужује значајно место у историји науке.

РАНИ ЖИВОТ: ИЗВОРИШТЕ ТАЛЕНТА У СРПСКОЈ ПОРОДИЦИ

Милева је рођена у Тителу, варошици на југоистоку Бачке на северу Србије, која је тада била део Аустро-угарске. Њена породица била је имућна и образована. Њен отац Милош Марић, српски официр и земљопоседник, и мајка Марија, домаћица, подржавали су њену жељу за стицање знања од раног детињства.

Показивала је изузетан таленат за математику и физику још као дете. Према сведочењима оних који су је познавали, са само пет година је научила да чита и пише, а касније је познавањем градива надмашивала све вршњаке у школи.

У то доба, образовање девојчица било је ограничено, али Милош је инсистирао да његова ћерка добије најбоље могуће школовање. Похађала је основну школу у Тителу, потом Женску гимназију у Новом Саду, а затим и гимназију у Сремској Митровици, где се истицала изузетним успехом.

ОБРАЗОВАЊЕ И УЛАЗАК У ЕВРОПСКУ НАУКУ

Кад је имала 15 година, породица се сели у Румбурк, у данашњој Румунији, али Милева је тражила још више. Са 16 година, уписала је Вишу девојачку школу у Загребу, где је као једина девојчица похађала часове физике, предмет који је тада био резервисан за дечаке.

Њени учитељи били су запањени њеном способношћу да решава сложене проблеме, а она је постизала највише оцене. Специјалну дозволу да похађа Мушку краљевску класичну гимназију у Загребу добила је 1894. године, где је матурирала са одличним успехом. Ови кораци били су за то доба дословно револуционарни.

Милева је рушила стереотипе, доказујући да су жене равноправне у науци. Њен отац, поносан Србин, видео је у њој будућност народа, и подржавао је њену одлуку да студира у иностранству. По одласку у Швајцарску, Милева је најпре уписала студије медицине на Универзитету у Цириху, које је напустила након само једног семестра и са 21 годином, 1896. године, уписала Политехничку школу, као једна од првих жена на модерним студијама физике и математике. У класи од пет студената, била је једина жена, и брзо се истакла својим знањем и интелигенцијом.

Нове генерације треба да знају да је Милева била симбол еманципације у ери кад су жене широм света биле везиване искључиво за кућне послове, док је она путовала, учила језике – немачки, француски, енглески… и борила се за своје место у свету мушкараца. Њен српски идентитет био је јак, одржавала је везе са родним крајем, писала писма на српском и поносила се својим пореклом.

СУСРЕТ СА АЈНШТАЈНОМ: ЉУБАВ И САРАДЊА

На Политехници, Милева је упознала Алберта Ајнштајна, колегу са студија. Њихова веза отпочела је као интелектуална сарадња. Заједно су расправљали о физици, читали књиге и решавали проблеме. Алберт је био фасциниран њеном оштроумношћу. У писмима јој је писао: „Како сам срећан и поносан кад завршимо неки посао заједно!”

Љубав се родила, али није била лепршава. Милева је остала трудна 1902. године, пре венчања, вратила се у Србију и родила ћерку Лиезерл. Судбина тог детета је трагична јер је вероватно преминуло од шарлаха који је тада владао.

Венчали су се 1903. године у Берну, где је Алберт радио у патентном заводу. Милева је напустила студије због трудноће, али није престала да се бави науком. Имали су двојицу синова Ханса Алберта, рођеног 1904. и Едуарда, који се родио 1910. године. Овај брак је био спој љубави и интелектуалне сарадње, али и напетости јер је Алберт био непоуздан муж, а Милева је одржавала равнотежу између мајчинства и истраживања.

ДОПРИНОС НАУЦИ: КОНТРОВЕРЗНИ ПАРТНЕР У РЕЛАТИВНОСТИ

Најконтроверзнији део Милевиног живота је њен допринос Ајнштајновим открићима. Алберт је 1905. године, која је за њега била аннус мирабилис, објавио четири револуционарна рада, укључујући специјалну теорију релативности. Многи истраживачи верују да је Милева била кључна. Поред тога што је била бољи математичар, она је прегледала све његове радове, кориговала грешке и доприносила новим идејама.

У писмима, Алберт је увек говорио о „нашој теорији” и „нашем раду”. Један њихов пријатељ, Абрахам Јофе, тврдио је да је видео оригиналне рукописе са оба имена. Милева је помагала у математичким прорачунима за релативност, фотоелектрични ефекат и брауново кретање.

Ипак, њено име није наведено у публикацијама, постала је жртва патријархалног система где жене нису имале равноправан статус. Неки научници, попут Евана Хариса Вокера, тврде да је Милева коауторка, док други то оспоравају због недостатка директних доказа. Кад је Алберт добио Нобелову награду 1921. године, обећао је новац Милеви као део разводне парнице, што неки виде као директно признање њеног доприноса.

Млади у данашњем времену и то треба да знају. Ова дебата сведочи како су и у тобоже „еманципованом свету” женски доприноси били маргинализовани у историји науке, као у случајевима Росалинд Франклин или Аде Лавлејс.

ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ, РАЗВОД И БОРБА

Милевин брак се погоршао кад је Алберт отворено доказао сву своју нелојалност и имао аферу са рођаком Елзом, после чега је, нимало чудно, Милева још дуго патила од депресије. Ипак, развели су се 1919. године, након 16 година брака.

Милева је добила старатељство над синовима и новац од Нобелове награде, али њен живот је био тежак. Ханс Алберт постао је успешан инжењер, међутим Едуард је боловао од шизофреније, што је исцрпљивало Милеву емоционално и финансијски.

Живела је у Цириху, радећи као приватни учитељ, али ју је неретко пратило сиромаштво.

Прилика да се подсетимо на жену која је допринела развоју савремене науке почетком 20. века

НАСЛЕЂЕ: ИНСПИРАЦИЈА ЗА БУДУЋНОСТ

Милева је преминула 4. августа 1948. године у Цириху, у 72. години живота, након можданог удара. Сахрањена је скромно, али њено наслеђе расте. Данас је она поносни симбол у науци, а славе је књиге, филмови и приређују се изложбе у њену част. У Србији, улице и школе носе њено име, а поводом 150. годишњице, коју обележавамо данас, прилика је да се подсетимо њеног српског порекла јер је и она одржавала везе са породицом у Србији и била поносна на своје корене.

Милевин живот остао је обележен радом који није добио јавно признање, и биографијом која је дуго била сведена на фусноту у туђем делу. Данас, кад се њено име све чешће враћа у историјске и научне расправе, постаје јасно да је реч о личности чији интелектуални пут заслужује самостално место.

Подсећање на велику Милеву Марић Ајнштајн представља чин историјске истине и културне одговорности, без накнадних митологизација, али и без даљег прећуткивања.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Леон Ћеванић: **ЧУВАРИЦЕ КУЋЕ И ИДЕНТИТЕТА**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

12. децембар 2025.12. децембар 2025. гледишта.срб

ВОЈВОДА КОЈЕГ СЕ И МРТВОГ ПЛАШИО БЕЧ!

Данас, кад се сећамо да је 12. децембра 1830. године, на београдском Ташмајдану, у присуству кнеза Милоша и београдског паше, свечано прочитан хатишериф султана Махмуда ИИ о аутономији Србије, тешко је не призвати у мисли оне који су освојену слободу у наредним деценијама бранили својим животима.

У времену које је уследило после 1830. године, српска држава је корак по корак ширила своју стварну самосталност, али је тај процес увек имао своје чуваре на терену, оне људе који су личном храброшћу, често и без икакве формалне дужности, подржавали тек обновљену државност. Из те традиције никли су и јунаци са краја XИX и почетка XX века, на чијим се раменима наша слобода поново учвршћивала у доба највећих искушења.

Управо се навршило сто десет година од смрти Војводе Воје Танкосића (1880–1915), једне од оних фигура које су у нашу историју ушле као живи симболи отпора и части. Мајор српске војске, четнички војвода, завереник, добровољац и народни јунак, Танкосић је остао у памћењу као човек који се није склањао пред силом – човек кога се, чак и мртвог, плашио Беч.

ОД КОСОВСКОГ ЗАВЕТА ДО МАЈСКОГ ПРЕВРАТА

У историји српског народа постоје знаменити појединци који су својим животом прерасли сопствено време. Њихова судбина није само запис у хроникама, већ место где се укрштају бол и нада, вера и смрт. Један од таквих био је мајор српске војске и четнички војвода Војислав Воја Танкосић, човек због којег је дрхтао Бечки двор.

Рођен 1880. у селу Руклада код Уба, у дому Павла и Миље Танкосић, Воја је одрастао на причама о Светом Косову и заклетвама пред сабљом и Видовданским крстом. У Београду је завршио гимназију и Војну академију, где су га због стаса прозвали „Шиља”, али га је срце водило путем храбрости и непокора. Од младости је читао о јунацима, о онима који су за отаџбину знали само једну дужност – да јој предају свој живот на олтар части.

Кроз посвећени војнички живот ушао је сасвим заслужено у историју. Као потпоручник, био је један од завереника Мајског преврата 1903. и сведок краја једне српске династије и почетка нове. Са Карађорђевићима се отвара ново доба, а с њим и герилски покрет у Старој Србији, у коме ће Танкосић стећи славу и звање војводе. Његова чета деловала је на подручју Јужне Србије од Скопља, Битоља, преко Солуна и читавом Вардарском долином, у сталним окршајима са Османлијама и Арбанасима, чувајући српски народ и границу његовог достојанства.

ЧЕТНИЧКИ ВОЈВОДА И СТРАХ БЕЧА

Од Челопека и Велике Хоче, преко Старог Повардарја, до Прокупља – свуда је остављао траг непоколебљивог војника и организатора. После аустроугарске анексије Босне и Херцеговине 1908. године, основао је четничку школу и мрежу добровољаца која ће у годинама пред Први светски рат постати темељ тајне организације „Уједињење или смрт”, познатије као Црна рука. Заједно с Богданом Раденковићем и Љубом Јовановићем Чупом написао је њен устав. У његовој визији, слобода није била идеологија, него завет.

Славу, али и страх непријатеља, стекао је током балканских ратова. Његов Лапски четнички одред први је отворио борбу код карауле Мердаре, два дана пре званичног почетка Првог балканског рата. Без наређења, али по унутрашњем закону части, Танкосић је повео људе у бој. Његови четници први су ушли у Приштину и ослободили Косово. За то је одликован Карађорђевом звездом са мачевима и унапређен у чин мајора.

У народној свести, Танкосић је већ тада био више легенда него човек. Аустроугарска га је означила као државног непријатеља број један, а у ултиматуму Београду после Сарајевског атентата изричито захтевала његово хапшење. Знали су да иза његовог имена стоји мрежа, идеја и вера које се не могу обесити ни затворити.

СМРТ И НЕПРОЛАЗНА СЕНКА СЛОБОДЕ

Кад је Велики рат најзад почео, 1914. године, војвода је већ био на првој линији. Командовао је добровољачким и четничким одредима у одбрани Београда, на Дрини, у Мачви и код Крупња. Извештаји аустријске штампе готово свакодневно су јављали да је погинуо, јер је непријатељ желео да народ лиши његовог имена, које је значило отпор. Али Воја Танкосић је наново израњао, као сенка слободе коју нико није могао да убије.

Последњу битку водио је у јесен 1915. код Великог Поповића, где је смртно рањен шрапнелом. Преминуо је у Трстенику, у тридесет петој години, и сахрањен тајно да му душмани не скрнаве гроб. Али ни то није помогло – аустријски агенти су пронашли и откопали његово тело, фотографисали га и објавили као доказ да је „дошао крај Воји Танкосићу”. Та вест више је открила њихов страх, него његову смрт.

Тек 1922. његови посмртни остаци пренети су на Ново гробље у Београду. Споменик који је требало да му буде подигнут 1941. није дочекао ни он, ни држава која га је дуговала својим јунацима. Али у народном памћењу споменик му стоји одавно у причама, у песмама, у свести да постоје људи који се не рађају случајно у српском народу.

Навршило се 110 година од погибије Војводе Воје Танкосића, једног од најславнијих српских јунака. Човек кога се и мртвог плашио Беч остао је симбол непокорности и завета слободе.

ЕП КОЈИ НЕ ПРЕСТАЈЕ

Воја Танкосић је био човек коме је живот био кратак, али еп о њему је вечит. Његово име, упркос тишини која га је због црвене напасти дуго пратила, и данас звучи као подсетник да се слобода не наслеђује, него заслужује.

Његова храброст, одлучност и оданост идеји слободе учиниле су да његов живот премаши једноставну биографију. Воја Танкосић постаје мит, његов лик инспирише данашње генерације, а бројни подвизи остају мерило за све оне који се боре за правду и част.

Српска историја није сиромашна херојима, али је ретко коме пошло за руком да и у смрти изазове страх код својих непријатеља. У том страху Беча и данас се чита истина о Војводи Воји Танкосићу да није био само ратник, него симбол непокорног духа српског народа.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Огњен Авлијаш: „**ЈЕБЕМ ТИ КАПУТ, ДА ТИ ЈЕБЕМ!**”

ОДАБЕРИ ВИШЕ

10. децембар 2025.10. децембар 2025. гледишта.срб

Историја и значај Сокобање: 130 ГОДИНА ОРГАНИЗОВАНОГ ТУРИЗМА У СРБИЈИ

Данас, у среду 10. децембра 2025. године, навршава се тачно 130 година од оснивања Друштва за унапређење и улепшавање Сокобање, догађаја из 1895. године који се сматра кључним тренутком у зачецима организованог туризма у Србији. Ова бања, смештена у источном делу Србије, представља природни драгуљ са термалним изворима и бујном вегетацијом и место богате историје која сеже дубоко у прошлост.

АНТИЧКА И ВИЗАНТИЈСКА ИСТОРИЈА СОКОБАЊЕ

Историја Сокобање као лечилишта почиње у античко доба, кад су Римљани открили и користили њене термалне изворе. Археолошки налази указују да су, током своје присутности на Балканском полуострву од 1. до 4. века нове ере, изградили терме и насеља око топлих вода, користећи их за лечење и одмор. Сокобања се помиње у римским изворима као место са лековитим својствима, где су војници и цивили долазили ради опоравка.

Извори, богати минералима попут сумпора и радона, били су део шире мреже римских бања на подручју данашње Србије, слично као у Нишкој Бањи или Врњачкој Бањи.

Прелазак у ромејско доба донео је даљи развој. Цар Јустинијан И (527–565) наредио је обнову и доградњу тврђаве Соко Град, која је служила као стратешка тачка на путу између Ниша и Београда. Тврђава, смештена на брду изнад бање, представља један од најзначајнијих византијских споменика у Србији, а и данас је популарна туристичка атракција.

Византинци су наставили традицију коришћења термалних вода, укључујући их у медицинску праксу. Пословица „Соко Бања, Соко Град, дођеш стар, а одеш млад!” вероватно вуче корене из овог периода, наглашавајући регенеративна својства бање. Археолошки остаци, попут римских новчића и византијских зидина, сведоче о континуитету насељености и коришћења природних ресурса, чинећи Сокобању једним од најстаријих континуирано коришћених лечилишта у Европи.

ПЕРИОД ВЛАДАВИНЕ ЛОЗЕ ОБРЕНОВИЋА И ПОЧЕЦИ МОДЕРНОГ ТУРИЗМА

У 19. веку, током владавине династије Обреновић, Сокобања добија снажан подстицај као туристичка дестинација. Кнез Милош Обреновић и његов син, кнез Михаило, често су боравили у бањи, користећи њене лековите воде у здравствене сврхе. Милош је посебно ценио бању због природних лепота и мирног окружења, што је допринело њеној популарности међу тадашњом српском елитом.

У време ослобађања од османске власти, развој инфраструктуре – путева, смештајних објеката и паркова – омогућио је лакши приступ бањи. Кнез Михаило је наредио изградњу летњиковаца и уређење паркова, а тако поставио и темеље организованом туризму. Европски путописци су је описивали као „српски Карлове Вари”, упоређујући је са познатим европским лечилиштима.

Овај период означава прелазак од спонтаног коришћења природних ресурса ка институционализованом туризму, где је бања промовисана не само због здравља, већ и због културних и природних атракција.

Сокобања – историјско лечилиште и туристички бисер Србије. Обележавамо 130 година организованог туризма и њену улогу у култури, књижевности и очувању природе.

ОСНИВАЊЕ ДРУШТВА ЗА УНАПРЕЂЕЊЕ И УЛЕПШАВАЊЕ СОКОБАЊЕ 1895. ГОДИНЕ

Кључни тренутак у историји српског туризма догодио се 1895. године, кад је Митрополит Михаило основао Друштво за унапређење и улепшавање Сокобање. Ово друштво, сачињено од угледних личности из црквених и грађанских кругова, имало је за циљ систематско уређење бање и њене околине.

Радови су обухватили изградњу стаза до Соко Града, уређење паркова попут Бањичког парка и промоцију туризма кроз публикације и догађаје. До 1897. забележен је значајан пораст броја туриста, што сведочи о успешности ових напора.

Друштво је представљало први организовани облик туристичке иницијативе у Србији, фокусирајући се на очување природе и културног наслеђа. Његов рад довео је до изградње првих хотела и павиљона, чиме је Сокобања постала модел за друге бање у земљи.

ПРВА ТУРИСТИЧКА ДОБРА И ПРИРОДНА ЗАШТИЋЕНА ПОДРУЧЈА У СРБИЈИ

Развој туризма у Србији блиско је повезан са заштитом природних добара, а Сокобања је одиграла пионирску улогу у том подухвату. Прва заштићена природна добра проглашена су још у Краљевини Србији. Познат је податак о заштити Обедске баре из 1874. године, међутим у модерном поимању све креће кад и широм света од 1948. године, убрзо после Другог светског рата, кад је усвојен нови Закон о заштити природе.

Водопад Рипаљка у Сокобањи један је од првих формално заштићених објеката природе у Србији, због јединствене геолошке структуре и биодиверзитета. Смештен у кањону Моравице, овај водопад постао је симбол еко-туризма.

Први национални парк у Србији била је Фрушка Гора (1960), а затим су уследили Ђердап (1974), Тара (1981), Копаоник (1981) и Шар-планина (1986). Паркови природе попут Старе планине, Голије и Сићевачке клисуре основани су касније, наглашавајући потребу интеграције туризма и очувања.

РАЗВОЈ ТУРИЗМА У СРБИЈИ НАКОН 1895. ГОДИНЕ

Након оснивања Друштва, туризам у Србији се интензивно развијао. У 20. веку, бање попут Врњачке и Нишке следиле су пример Сокобање, градећи модерне хотеле и инфраструктуру. После Другог светског рата, социјалистичка Југославија промовисала је масовни раднички и здравствени туризам.

Данас, Србија има више од 50 бања и преко 400 заштићених природних подручја, која привлаче милионе посетилаца годишње. Сокобања остаје лидер у еко и велнес туризму, са савременим спа центрима и културним фестивалима.

Сокобања није била само место лечења и одмора, већ и један од оних простора у Србији где су писци, уметници и интелектуалци налазили мир и подстицај за рад. Њена тишина, чист ваздух и издвојеност од градске вреве учинили су да постане својеврсно уточиште за ствараоце различитих генерација.

Сокобања – бисер на надморској висини од око 400 метара, окружена планинама Озрен, Ртањ, Девица и Буковик

СОКОБАЊА И КЊИЖЕВНИЦИ

Међу најпознатијим гостима био је Иво Андрић, који је у Сокобању долазио више пута и у њој налазио услове за несметан рад. Према сведочењима савременика и локалних хроничара, у бањи је уредно радио на својим романима, а више пута је повезиван и са завршним фазама рада на На Дрини ћуприја, што Сокобању ставља у шире културно памћење везано за његово стваралаштво. Чувени је Апартман 144 који чува сећање на Нобеловца.

Погледајте виртуелну туру коју је приредио Туристички центар Сокобање.

Бранислав Нушић је такође радо боравио у бањи, духовито бележећи њен амбијент и људе, а многи тврде да управо њему дугујемо за чувено: „Соко Бања, Соко Град, дођеш стар, а одеш млад”, које је временом постало готово народна мудрост. Нушићеви одласци у Сокобању често су били и радни и приватни, а бања је у његовим записима добила једну ведру, разиграну ноту.

Посебно место заузима Стеван Сремац, не само као гост, већ и као неко ко је своје последње дане провео управо у Сокобањи, у којој је и преминуо 1906. године. Бања је тиме, и хронолошки и симболички, ушла у оквир једне књижевне биографије која је темељ српског реализма.

Свој траг у Сокобањи оставила је и Исидора Секулић, која је у белешкама у више наврата помињала бањску атмосферу, истичући њен мир и лековиту тишину која погодује размишљању. А низ писаца се ту не завршава, ако не споменемо и Мешу Селимовића, Добрицу Ерића и друге. Боравци писаца нису били успутне епизоде, већ су допринели да се Сокобања у културној свести Срба обликује као средиште стваралачке концентрације. То је у духовној обнови Србије учинило да Сокобања добије посебно место у историји српске књижевности.

ТУРИСТИЧКА БАШТИНА И ЊЕНА БУДУЋНОСТ

Обележавање 130. годишњице од оснивања Друштва за унапређење и улепшавање Сокобање подсећа на дубок корен туризма у Србији. Од римских терми и византијских утврђења, преко Обреновића, породице Карађорђевић до првих заштићених подручја попут Рипаљке, Сокобања представља јединствено место чисте природе и историје.

Крилатица „Соко Бања, Соко Град, дођеш стар, а одеш млад!” и данас важи, и даље позива на обнову и духа и тела. У добу глобалног туризма, Србија треба да негује своје наслеђе и да осигура да природна добра остану доступна будућим генерацијама. Данашњи јубилеј је прилика за промишљање о одрживом развоју, где туризам треба да постане мост који повезује обале прошлости и будућности.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

НИШАЉКЕ – НИШКИ САЛАНЏИЦИ: **РАСПЕВАНА ЉУЉАШКА ИЗ СТАРОГ ГРАДА**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

8. децембар 2025.8. децембар 2025. гледишта.срб

Поезија Експо 26: НОВИ СТИХОВИ ЗА РАЗОРЕНА ВРЕМЕНА

У свету који се дословно распада пред нашим очима – од еколошких катастрофа, ратова, расељавања, цензуре, дезинформација и људског замора од алгоритама – поезија остаје светионик на узбурканој пучини. Она прати тишине, промишља шта долази након краја и нуди нам нови начин да разумемо свет, али и да преживимо у њему.

То је и суштина четвртог издања Поезија Експо 26, које организује и осмишљава организација Версополис, европска платформа за поезију. Ова онлајн манифестација, која се надовезује на претходна издања са још већим глобалним досегом, позива песнике, уметнике, групе и институције да одговоре на све актуелне подељености у свету.

Поезија Експо 26 је потпуно дигитална, отворена и доступна свима широм света – без физичког састанка у одређеном граду или држави. Различити гласови – индивидуални и групни, аналогни и дигитални, конзервативни и модерни – одјекују преко граница. Манифестација прихвата и неуглађене и оштрије форме.

*Пошаљите свој предлог до 15. децембра 2025. године*

Тема овогодишњег експа је „Писање након краја света – Нови стихови за разорена времена”. Она истражује како језик преживљава катастрофу, како се поетска форма прилагођава колапсу стварности и како писање постаје чин отпора и маште.

Ова манифестација је окупљање за преживљавање, колективни документ сањарења и извештај са разних фронтова људског постојања. У времену док се свет буди из рушевина, поезија постаје почетак – стихови се подижу, рањени и уплетени, али сјајни. Ако сте песник, уметник или просто ентузијаста, ово је прилика да се укључите у глобални разговор који превазилази и границе и културе.

Версополис, као непрофитна иницијатива, посвећена је промоцији и јачању поетских гласова, нудећи глобалну видљивост преко својих и партнерских канала.

ТЕМА: ПИСАЊЕ НАКОН КРАЈА СВЕТА – НОВИ СТИХОВИ ЗА РАЗОРЕНА ВРЕМЕНА

У ери дезинтеграција, поезија се не повлачи – она се прилагођава, али и одупире. Тема се фокусира на то како језик (може да) преживљава катастрофу. Од еколошког колапса до ратова и расељавања, свет се мења, а поезија постаје и алат за поправку кад се истражује како се поетска форма развија у условима колапса стварности.

Ова тема позива ствараоце да промишљају будућност кроз призму садашњости. Кроз ову тему, експо подстиче разноврсне гласове да се изразе, а тиме ствара простор где се прати тишина и замишљају нове могућности. То је порука наде: нека речи преживе, нека стихови почну!

У контексту свих глобалних проблема тзв. „изазова”, ова тема је релевантна за све нас. Она подсећа да поезија може да буде мост између култура и језика. Преносећи различита искуства, помаже нам да се носимо са свим светским поделама. Учешћем у програму Поезија Експо 26, постајете део покрета који кроз уметност слави отпор људског духа.

СТРУКТУРА ЕКСПА: СЕДАМ ТЕМАТСКИХ ПАВИЉОНА

Писање након – Катастрофа, сећање и архива губитка

Истраживање поезије као медијума жалости, сведочења и сећања након рата, пандемије, катастрофе или изумирања. Од Блиског истока до приобаља Венецуеле, од зона суше до дијаспоре, од личне туге до глобалне жалости – стихови који одбијају да забораве.

Симбиотичке будућности – Екопоетика у добу изумирања

Позива на стварање нових дела која истичу древну везу човека са природом, шумама, врстама, временом, бактеријама и океанима. Нови језик природе и писање о природи за дубљу повезананост и отпор у будућности.

Поремећене стварности – Поезија и политика истине

Истраживање поезије у свету након истине. Свету са свим дезинформацијама, лажним наративима и несталим чињеницама. Тренуци кад поезија постане алат за борбу против лажи и очување аутентичних гласова.

Хибридно ја – Идентитет и нова интима

Фокус на замагљеној граници ВИ-генерисаних идентитета кроз дигитално отелотворене изразе.

Поетске инфраструктуре – Поновно освајање простора, грађење заједница

Изградња поетских заједница, заузимање простора и обликовање свести. Укључује мигрантске колективе, аутохтоне поетике, виртуелна читања и урбане интервенције као алате за повезивање.

Непокорни облици – Експерименти у поетском инстинкту

Посвећен формалној побуни и експерименту: визуелна поезија, алгоритамско генерисање, брисање текстова, перформанси, асемиц писање (писање без конкретног значења), поетски код. Простор за истраживања граница песме – аналогно, дигитално, хаотично или минимално.

Поетика бриге – Интима, нежност, поправка

Простор за поезију која слуша и омекшава душе, посвећена оној поезији где је и интима врста отпора, а нежност као акција.

КАКО ДА СЕ УКЉУЧИ У #ПоетрyЕxпо26?

Позивају се песници, перформери, колективи, књижевне институције, издавачи, фестивали и интердисциплинарни уметници да поднесу предлоге, пројекте и садржаје. Формати укључују: читања или перформансе (видео или аудио), видео есеје или поетске документарце, експерименталну дигиталну поезију/ВИ-генерисану поетику, звучне радове или гласовне инсталације, мултимедијалне сарадње или поетске интервенције.

Учешће је бесплатно и подношење пројеката не подразумева котизацију. Учесници могу да добију ограничене финансијске подршке за превод или ко-продукцију.

Смернице за пријаву:

Дужина: аудио и видео пројекти не смеју прећи 60 минута
Језици: сви језици су добродошли; енглески титлови или синопсис за неенглеске поднеске
Формати: садржај хостован преко Вимео, YоуТубе или уграђиве платформе
Број поднесака по учеснику: максимум два
Рок: 15. децембар 2025. године

Попуните апликациони формулар или пишите контакт имејлом: poetryexpo@versopolis.com

ПОДРШКА И ПОЗИВ НА АКЦИЈУ

Као непрофитна иницијатива, Поезија Експо 26 посвећена је побољшању видљивости и промовисању поетских гласова. Нуди глобалну арену преко партнерских и Версополис канала, уредничке чланке за одабране пројекте, ограничене микрогрантове за превод или ко-продукцију, али и трајно присуство у дигиталној архиви експа – еволуирајућем поетском репозиторијуму.

Учешћем, не само да добијате признање, већ доприносите трајном наслеђу поезије у свету који се мења. Поезија Експо 26 је више од догађаја – то је живи покрет. Док свет тражи нове начине да се излечи и поново изгради, поезија нуди наду, пружа отпор и буди машту.

Придружите се глобалном окупљању и пустите да ваши стихови одјекују. Поднесите рад до 15. децембра 2025. године и будите део новог почетка: Нека речи преживеи и нек стихови почну!

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Јован Луковић: **ЧОВЕК НА ИВИЦИ БУДУЋНОСТИ ИЛИ ГДЕ СУ ИЗГУБЉЕНИ ВЕКОВИ РАЗУМА**

ОДАБЕРИ ВИШЕ