Кад се говори о културној историји Ниша, немогуће је заобићи Градину, часопис чији век и по постојања обухвата готово све крупне промене кроз које је град пролазио. Основана јануара 1900. године, као петнаестодневни лист „за забаву, поуку и књижевну критику”, Градина је настала у тренутку кад је Ниш тек започео да обликује сопствени културни идентитет после ослобођења. Била је то прва свесна намера да град добије свој књижевни глас и сопствену интелектуалну трибину.
стоје: Јеремија Живановић и Милан А. Костић, седе: власник Светозар Обрадовић, уредник Милан Банић и сарадник Тодор Коблишка
У годинама уочи настанка Градине Ниш је био град у коме се културни живот тек обликовао. Како сведочи професор Јеремија Живановић, у то доба у граду готово да није било новина: један лист који је излазио нередовно, неколико часописа који су убрзо гасили, недовољно читалишта и још недовољнија навика читања. Та слика говори о средини која је осећала потребу за културним гласом, али није имала развијене установе које би га подржале.
Управо у таквом амбијенту неколико младих професора замишљало је лист који би подигао културни ниво Ниша и створио нови круг читалаца, уводећи их у савремену српску прозу, критику и есејистику. То је био дух из којег је израсла Градина – не као лист случајних сарадника, већ као први уреднички обликован пројекат нишке културе.
У тим раним бројевима штампан је и рани облик Станковићеве Нечисте крви – чињеница која није само занимљивост, већ доказ да је нови нишки лист имао амбицију да стане раме уз раме са водећим књижевним часописима ондашње Србије. На његовим странама окупљају се писци који ће чинити језгро модерне прозе и поезије, а град добија публику која почиње да прати и негује савремено књижевно изражавање.
ПРВИ ТАЛАС: 1900–1901
Први број појавио се јануара 1900. године. Уредник је био професор Милан Банић, док су редакцију чинили нишки професори Јеремија Живановић, Тодор Коблишка, Милан Костић и Светозар Обрадовић, уједно власник листа.
Рад редакције прве Градине имао је и своју свакодневну, готово романескну димензију. Први број, штампан у изузетно малом тиражу, морао је бити прештампан јер се у граду јавило неочекивано велико интересовање. Дистрибуција је била једноставна: часопис су носили и продавали ученици нишке гимназије, који су помагали редакцији да лист стигне до читалаца.
Трошкови издавања били су покривани уз много личног труда: чланови редакције су међусобно потписивали менице да би обезбедили средства за штампу, а хонорар за сараднике био је симболичан – чаша-две пива у кафани Апеловац. Иза тих наизглед скромних услова налазио се снажан уреднички ентузијазам и уверење да Ниш може да има свој озбиљан културни лист.
ИДЕЈА О КУЛТУРНОМ ЛИСТУ
Према сведочењима из тог времена, посебно из текстова Јеремије Живановића, прва Градина имала је јасан концепт уредничког програма. Лист није био замишљен као локални билтен, већ као културна свеска која треба да образује читаоца: књижевна критика, прикази, кратка проза, поука, пригодни есеји – све је било усмерено ка томе да се у Нишу подигне потреба за читањем и разумевањем савремене књижевности.
Тираж је био мали, али утицај несразмерно велики. Сарадници су били Алекса Шантић, Сима Матавуљ, Светозар Ћоровић, Тадија Костић и други – имена која су гарантовала квалитет и уливала поверење код читалаца. Иако је последњи двоброј (35–36) изашао у октобру 1901. године, кратко постојање оставило је дубок траг: у Нишу је створена свест да књижевни часопис није луксуз, већ основна културна потреба.
Поред напред побројаних познатијих имена, у Градини су објављивана и дела која су данас ретко помињана: Живановићеви путописи, Коблишкини преводи, Марчићеви приповедачки огледи, текстови Луке Спасојевића, као и прилози из словенских књижевности. Највреднији међу њима био је „тумачени” рукопис Борисава Станковића – рана верзија Нечисте крви, али и други прозни покушаји који су сведочили о томе како се модерна српска проза рађала у границама једног тада малог, тек ослобођеног града.
Мање је познато да је Градина у своја прва два годишта објављивала и архивску грађу од значаја за културну историју Србије. Захваљујући сарадњи са Гаврилом Витковићем, у листу је штампан и Меморандум кнеза Михаила из 1841. године, документ који је до тада био готово непознат широј јавности. Овај податак сведочи о амбицији првих уредника да Градина не буде само књижевни лист, већ и место на коме се објављују значајна историјска сведочанства.
ДРУГО РОЂЕЊЕ: 1966–1990 – СОЦИЈАЛИСТИЧКА ЕПОХА
Кад се Градина поново појавила 1966. године, више није постојала ни стара држава ни стара публика, али је идеја била иста: Ниш мора да има свој књижевни лист. Издавач је била Културно-просветна заједница општине Ниш, а уреднички тим чинили су Драгољуб Јанковић Јенки, Добривоје Јевтић и Никола Мељаницки.
Од првог броја Градина прераста у савремени часопис за књижевност, уметност и културу. Са добијањем ИССН броја, часопис постаје део националне издавачке мреже. Објављује се проза, есеји, теоријски текстови, преводи, критике, драме, фотографије, графике – целокупни културни живот добија медиј.
Уредници тог периода: Веселин Илић, Љубисав Станојевић, Лука Прошић, Саша Хаџи Танчић и Горан Станковић – поставили су висок критеријум који је учинио Градину једним од најпрепознатљивијих југословенских књижевних часописа. Текстови су се читали у Сарајеву, Загребу, Љубљани, Скопљу. Посебна прекретница била је 1971. година, кад настаје Издавачка кућа „Градина”, која три деценије објављује значајне књиге поезије, прозе и капиталне монографије, међу којима и Историју Ниша, постајући симбол амбициозног нишког издаваштва.
ТРЕЋИ ПЕРИОД: ДЕВЕДЕСЕТЕ – КОНТИНУИТЕТ УПРКОС СВЕМУ
Распад државе, санкције, хиперинфлација и све оно што је погодило српску културу деведесетих није заобишло ни Ниш. Градина тада делује у условима који превазилазе уређивачку политику, јер је опстанак сваког броја био успех.
Упркос изазовима, редакција наставља да промовише младе ауторе и да одржава континуитет, чувајући идеју часописа као јавног добра. Деведесете су заправо показале колико је чврст и дубок корен који је Градина пустила још 1900. године.
У тим годинама, лист постаје једна врста културног ослонца: место где се, упркос свеопштој кризи, могу прочитати текстови који подсећају да књижевност не сме да стане. Око Градине се тада окупљају и искусни аутори и нове генерације, стварајући мрежу сарадника која је омогућила да се традиција часописа не прекине ни у најтежим околностима.
ДОБА НКЦ-а: ПОСЛЕ ДВЕ ХИЉАДИТЕ!
Почетак XXИ века доноси велике промене. После гашења издавачке куће 2004/2005, Нишки културни центар преузима улогу издавача. Та промена омогућила је да часопис настави да живи, обележава јубилеје и прати савремену српску и регионалну сцену.
Прерано преминули уредник Зоран Пешић Сигма, од 2001. до 2019. године, проширује концепт часописа: уводи нове рубрике, тематске блокове, преводе, а заступљени су и класици и савременици.
Иако је од 2019. године главни уредник по функцији др Александар Костадиновић, континуитет уредничког рада, концепт и текућа усмеравања часописа у доброј мери одржавају се захваљујући активној подршци и искуству Горана Станковића, који је и после свог мандата остао једна од кључних фигура у очувању профила Градине.
ТАЈНА ВЕЗА ГРАДИНЕ И ГЛЕДИШТА
Периодика Ниша има једну лепу симетрију: Градина (1900), потом Гледишта (1953), па обнова Градине (1966). У послератној Југославији Гледишта су створила културни амбијент у коме је идеја о обнављању Градине добила снажан ослонац. Тако су два часописа данас постала природни сапутници нишке културне историје – два камена чувара памћења.
НАСЛЕЂЕ КОЈЕ ТРАЈЕ
Кроз 125 година, Градина је прошла кроз четири државе и две велике политичке епохе, два дуга прекида, десетине уредника и стотине сарадника, три издавачке форме – приватна иницијатива, културна заједница, издавачка кућа и НКЦ, а пре свега кроз непрекидан рад да Град Ниш има свој књижевни глас.
Она је сведочанство да култура у једном граду не постоји зато што мора, већ зато што људи хоће да постоји. Градина није само књижевни часопис, него понајбоља слика нишког духа који је истрајан, пркосан, отворен, често на ивици опстанка, али никада без идеје. Од Боре Станковића и Милана Банића до савремених песника и есејиста, то је место где се сусрећу различита времена и стилови, крупне историје и личне приче.
У добу кад се све мери брзином доступности и видљивошћу, Градина подсећа на једну једноставну истину да књижевност спаја генерације и да вреди онолико колико је читамо. Ко хоће да је разуме, довољно је да отвори било који од старих бројева у нишким библиотекама, а тамо је, и даље, душа једног града.
Редакција ГЛЕДИШТА © 2025
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ВИШЕ
