Светски дан борбе против дијабетеса, који се обележава данас 14. новембра, представља глобалну иницијативу да се подигне свест о овој хроничној болести која погађа милионе људи широм света. Овај датум је изабран у част дана рођења Фредерика Бантинга, нобеловца који је први користио инсулин 1921. године на људима за лечење дијабетеса.
Дијабетес није само медицински проблем, он је епидемија модерног доба, повезана са начином живота, исхраном, генетиком и социо-економским факторима. У овом есеју ћу приближити дијабетес кроз призму глобалних, европских и српских статистика, са посебним освртом на његов утицај на ментално здравље, укључујући нервозу.
Као неко ко дели лично искуство са дијабетесом, нагласићу потребу за већим разумевањем у друштву. Есеј ће бити информативан, али не превише технички, јер циљ је да се ова сазнања приближе свима.
ГЛОБАЛНА ПЕРСПЕКТИВА: ДИЈАБЕТЕС КАО ПАНДЕМИЈА 21. ВЕКА
Према најновијим подацима Међународне федерације за дијабетес из 2025. године, дијабетес погађа око 589 милиона одраслих особа старости од 20 до 79 година широм света, а то је отприлике једна од девет особа.
Ова бројка је поражавајућа, посебно кад се узме у обзир да је око 252 милиона случајева недијагностификовано, што значи да многи људи живе са болешћу а да то не знају. Дијабетес је одговоран за 3,4 милиона смртних случајева у 2024. години, што чини 9,3% свих глобалних смртних исхода. Светска здравствена организација процењује да око 830 милиона људи има дијабетес, са већином у државама са ниским и средњим приходима.
Пројекције су још алармантније, а кажу да би до 2050. године, број особа са дијабетесом могао да премаши милијарду, углавном због пораста Типа 2 дијабетеса, који је повезан са гојазношћу, животом без физичке активности и лошом исхраном.
Дијабетес се дели на Тип 1 аутоимуни, где тело не производи инсулин и Тип 2 где тело постаје отпорно на инсулин. Тип 1 чини око 5-10% случајева и често се јавља код деце и младих, док тип 2 доминира код одраслих. Глобално, око девет милиона људи живи са типом 1 у 2025. години, од чега готово два милиона млађих од 20 година.
Компликације укључују срчане болести, оштећење бубрега, слепило и ампутације екстремитета, што чини дијабетес једним од водећих узрока инвалидитета. Међутим, превенција је могућа и то кроз редовну физичку активност, здраву исхрану и контролу тежине те се могу смањити ризици за тип 2 за чак 50%.
ДИЈАБЕТЕС У ЕВРОПИ: РАСТУЋИ ТЕРЕТ НА КОНТИНЕНТУ
У Европи, ситуација је слична глобалној, али са неким регионалним специфичностима. Према ИДФ-у, око 66 милиона одраслих има дијабетес, што представља распрострањеност од 9,8%, са пројекцијом пораста од 10% до 2050. године. Светска здравствена организација процењује да је број још већи – око 74 милиона одраслих (11,9% мушкараца и 10,9% жена), плус 300.000 деце и адолесцената. Највећа распрострањеност је у јужној Европи; на пример, у Шпанији је око 15% одраслих дијагностиковано.
Фактори ризика укључују старење популације, урбанизацију и пораст гојазности – у Европи, око 25% одраслих је гојазно, што директно доприноси дијабетесу.
Европска унија и Светска здравствена организација раде на иницијативама попут Диабетес Ацтион План да побољшају дијагностику и лечење. Ипак, неједнакости су видљиве. У источним и јужним деловима Европе, приступ лековима и образовању је ограниченији, што доводи до виших стопа компликација. Пандемија ЦОВИД-19 је погоршала ситуацију, јер су особе са дијабетесом имале већи ризик од тешких облика болести.
СТАЊЕ У СРБИЈИ: ЛОКАЛНИ ИЗАЗОВИ И СТАТИСТИКА
У Србији, дијабетес је значајан јавно-здравствени проблем. Према расположивим подацима распрострањеност дијабетеса код особа од 20 до 70 година износи 10,5% у 2024. години, а ИДФ из 2021. наводи 12,2% распрострањености, са око 800 хиљада случајева. Према појединим националним проценама, укључујући недијагностификоване случајеве, распрострањеност може да буде чак ближа 20-25%, посебно у урбаним срединама где је неактиван животни стил уобичајен.
Такође, у Србији је дијабетес један од водећих узрока смртности, повезан са кардиоваскуларним болестима. Институт за јавно здравље Батут спроводи кампање за рану детекцију, али изазови укључују ограничене ресурсе у руралним подручјима и стигму око болести. Гојазност, која је повезана са дијабетесом, погађа око 25% популације, слично европском просеку. Позитивно је што се инсулин и лекови субвенционишу, али образовање о самоконтроли је кључна за смањење компликација.
УТИЦАЈ ДИЈАБЕТЕСА НА НЕРВОЗУ И МЕНТАЛНО ЗДРАВЉЕ: ПОТРЕБА ЗА РАЗУМЕВАЊЕМ
Дијабетес није само физичка болест; он дубоко утиче на ментално здравље. Флуктуације нивоа шећера у крви – посебно хипогликемија (низак шећер) или хипергликемија (висок шећер) – могу да изазову брзе промене расположења, укључујући раздражљивост, анксиозност и конфузију.
Кад шећер падне, мозак не добија довољно енергије, што доводи до симптома сличних анксиозности или иритабилности, а нервоза нестаје након конзумације хране која стабилизује шећер. Студије показују да особе са дијабетесом имају 2-3 пута већи ризик од депресије, а само 25-50% њих добија адекватну помоћ. Ово се дешава због хроничног стреса од управљања болешћу, страха од компликација и биохемијских промена.
Моје лично искуство, које је типично за многе: нервоза око „ситница” која се разреши кад се шећер стабилизује. Ово подсећа да дијабетес није „само шећер” – он утиче на свакодневни живот, односе и продуктивност.
Друштво често не разуме ове „невидљиве” симптоме, што доводи до стигме. Требало би да имамо више емпатије: уместо да осуђујемо „нервозу”, да питамо како можемо да помогнемо. Едукација у школама, на радним местима и у медијима може да промени перцепцију – на пример, подршка за паузе за мерење шећера или флексибилно радно време.
У емисији РТС Ординација говори др Радосав Драгојевић, ендокринолог
ПОЗИВ НА АКЦИЈУ И ЕМПАТИЈУ
Дијабетес је глобални изазов, са поражавајућим бројкама у свету, Европи и Србији, али је и болест која се може контролисати и спречити. Светски дан дијабетеса нас подсећа на потребу за превенцијом, раном дијагностиком и подршком. Као неко ко живи са дијабетесом, ја сам део заједнице која заслужује разумевање – моја прича о нервози је подсетник да смо сви у овоме заједно.
Мислим да је кључ у емпатији, ако сви мало више разумемо како дијабетес утиче на тело и ум, можемо створити толерантније друштво. Хајде да користимо овај дан да едукујемо себе и друге јер знање је најбољи лек.
Човек 21. века стоји на прагу историје који се чини као врхунац људског разума и пораз људске свести. Декодирали смо геном, створили вештачку интелигенцију, додирнули ивице космоса, али смо, као врста, остали заробљени у примитивним обрасцима као што су похлепа, страх, сукоби, самоуништење. Знамо више него икада, а разумемо мање, него што смо икад осећали.
Капитализам, у својој неолибералној фази, претворио је човека у потрошача наде.
УВОД: ЧОВЕК У 21. ВЕКУ – ПАРАДОКС ЗНАЊА И ПОНАШАЊА
Како је записао Норберт Винер, творац кибернетике: „Човек је изградио машине које могу мислити, али није научио како да мисли са њима”. У том парадоксу живимо – стално акумулирамо знање, али не и мудрост.
Уместо да ослободимо човека, технологија је често учврстила његову зависност; уместо заједништва, донела је усамљеност; уместо критичког мишљења добили смо заглушујућу буку какофоније.
Овај есеј није песимистички манифест, него морални апел и позив на буђење у добу у којем је лакше бити информисан него просвећен. У времену када се планета ломи под тежином наше себичности, ћутање више није неутрално јер оно је саучесништво. И можда је време да се поново запитамо да ли наше речи заиста вреде више од нашег ћутања?
ТЕХНОЛОШКИ НАПРЕДАК: БЛАГОСЛОВ ИЛИ ПРОКЛЕТСТВО
Технологија је нови елемент природе, не више оруђе човека, него оквир његовог постојања. Од паметног телефона у џепу до вештачке интелигенције која одлучује о запошљавању или ратовању, човек је постао стваралац сопственог одраза у стварности, али не и сопственог смисла на тој истој јави.
Према Интернатионал Телецоммуницатион Унион (2024), више од 2,6 милијарде људи још нема приступ интернету. Док један део света ствара „паметне градове”, други живи без струје. Тако је дигитални јаз постао нова класа у историји човечанства. Добили смо технолошки изабране и дигитално искључене.
Друштвене мреже, некада обећање глобалног села, данас су арене виртуелног беса. Алгоритми, невидљиви архитекти стварности који производе зависност и поларизацију. Хабермас би то назвао изопачењем комуникативне акције где смо уместо дијалога, добили дигиталну какофонију; уместо истине, ево пажње као нове светске валуте.
Вештачка интелигенција обећава напредак, али тражи цену у приватности, аутономији и идентитету. Шошана Зубоф говори о „надзорном капитализму”, систему у којем човек више није корисник, него је постао производ. Кад се лице скенира, глас анализира, а мисли предвиђају свака граница између технике и етике постаје питање савести.
Ипак, није технологија та која је морално неутрална, неутралан је човек који одустаје од морала. Ако смо већ створили машине које уче, онда бисмо ми морали да будемо ти који ће да научимо шта значи бити човек.
ЕКОЛОШКА КРИЗА: УНИШТАВАЊЕ СОПСТВЕНОГ ДОМА
Земља је наш једини дом, али се понашамо као станари који не верују у свој останак. Међудржавни панел о климатским променама – ИПЦЦ у шестом извештају (2023) потврђује да је просечна температура порасла за 1,2°Ц у односу на прединдустријско доба. То није статистика, могло би се рећи да је то увод у епоху нестајања.
Уместо еволуције ка свести, човек је изабрао комфор. Планета се претвара у топионицу. Топе се ледници, горе шуме, а човек, опијен профитом, наставља да копа, троши и купује. Гарет Хардин је то давно назвао „трагедијом заједничких добара” јер нико није лично крив, али сви заједно јесмо.
Организација WWФ у Ливинг Планет Репорт 2024 упозорава на пад биодиверзитета од 73% у последњих пола века. Док корпорације копају руднике у Амазонији, племена која ту живе нестају без трага. И док у океане бацамо 300 милиона тона пластике годишње, у наше тело улазе микропластичне честице као невидљива казна савремене цивилизације. Индистрију моде као једног од највећих произвођача ђубрета притом ретко да ко и спомене.
Џејмс Ловелок, творац хипотезе о Геји, упозоравао је да Земља није мртво тло, него живи организам који ће се, кад буде довољно повређен, самоизлечити, али без нас. Еколошка криза није природна катастрофа, она је морална дијагноза човека који је заборавио да је део онога што уништава.
СОЦИЈАЛНЕ НЕЈЕДНАКОСТИ: РАСЦЕП У СРЦУ ЧОВЕКА
Светска економија никад није била богатија, нити је неправда била очигледнија. Оxфам Инеqуалитy Репорт 2024 показује да 1% становништва поседује више од половине светског богатства. То није само број, него метафора века у којем је милијардер постао архетип успеха, а радник је наравно вишак.
У појединим деловима света радници живе као да је 19. век, док извршни директори зарађују 1000% више него пре четрдесет година. Пандемија је тај јаз само продубила. Док су милиони људи губили посао, богатство најимућнијих се удвостручило. Светска банка признаје да би повратак на ниво једнакости из 2019. можда био могућ тек око 2035. године.
Родна неравноправност остаје свеприсутна па жене и даље зарађују око 82% мушког прихода. Расна и културна дискриминација трају као ожиљци колонијализма, поготово на прогресивном, колективном западу са колонијалном традицијом. И унутар образовања, културе и медија, неједнакост производи оно што је Пјер Бурдије звао „симболичким насиљем”, невидљиви систем који нам говори да је тако како јесте, и да је природно.
Капитализам, у својој неолибералној фази, претворио је човека у потрошача наде. Али можда је време да економију поново схватимо као заједничку кућу, не као арену. Јер неједнакост није само економска чињеница, она је духовна рана која раздваја човека од човека.
ПОЛИТИКА И МОЋ: ДЕМОКРАТИЈА У СУМРАКУ
Политичка сцена 21. века личи на позорницу у којој се трагедија игра као ријалити. Истина је постала ствар прегледа, а идеологија маркетиншка ниша за потурање под нос свима.
Популизам, као савремени вирус политике, цвета у доба информационог изобиља. Трамп, Болсонаро, Орбан, Милеј и други су сви различита лица истог феномена да човек који се представља као „народ” влада страхом. Демократија, како каже несрећни Фукујама, више није крај историје, него борба за њен опстанак.
Прокси рат у Украјини, као и глобалне тензије око Кине и Тајвана, показују да је нуклеарно доба заборавило шта је историја страха. У међувремену, корупција је постала невидљиви стандард па у многим државама власт служи капиталу, а не народу. Медији, некада чувари јавности, данас најчешће стоје у реду испред политичке касе.
Али постоји и тиха већина која верује у правду без буке. И можда је ту нада демократије, негде у људима који одбијају да буду статисти у туђој представи.
БУДУЋНОСТ И НАДЕ: ПРЕМА НОВОЈ ЕТИЦИ СОЛИДАРНОСТИ
Упркос свему, човек још није изгубљен. Постоји нови покрет, не само политички или еколошки, већ духовни. То су млади који одбијају да се мире с цинизмом, научници који бране истину од профита, уметници који враћају смисао речи.
Постоји нова генерација младих људи која не жели да наследи рушевине. Технологија, иста она која нас је изоловала, може постати оруђе спасења: АИ данас моделира климатске сценарије, анализира болести, спасава животе. Глобални пројекти као Еуропеан Греен Деал или УН АИ фор Гоод показују да сарадња није утопија, него нужност.
Виктор Франкл је писао да „човек може све да изгуби осим једног – слободе да изабере свој став према датим околностима”. Та слобода је сада наша последња одбрана од безнађа. Из ње почиње нова етика солидарности, не као идеологија, него као повратак људскости.
Погледајте старији краткометражни анимирани филм који улива наду
ЗАКЉУЧАК: РЕЧИ ВРЕДНИЈЕ ОД ЋУТАЊА
Свет не пропада због оних који чине зло, већ због оних који ћуте пред њим. Ћутање је најудобнији савезник моћи, а реч, кад је изговорена с моралном свешћу, постаје чин отпора.
Такође, реч постаје и светлост у мраку, а само она која носи одговорност може да осветљава пут. Нека мисли не буду пароле, већ сведочанство одговорности. Јер једино кад човек проговори као савест, а не као навика, свет има шансу да се промени. На боље.
Дримколу у походе, на југозападу Македоније, стигли смо по врелини јулских дана, на око седам километара од међе са Албанијом, односно 14 километара северно од Струге. Ту је, у колоритном подоножју планине Јабланице, наше одредиште – село Лабуништа. Родно место и вечно почивалиште заборављеног српског писца Анђелка Крстића.
Лабуништа је данас видљиво проширено село. Деценијама уназад с драстичном променом демографске структуре живља, резултати сликовити још са његових сокака. Ту, на крајњем југозападу Македоније, уз реку Дрим, протеже се предео који је добио и такав назив – Дримкол. Име је турског порекла и настало је од назива реке Дрим и турског назива за мању област-кол, односно жупу.
Историјска област Дримкол обухвата северну обалу Охридског језера, око истока Црног Дрима из језера. Насеља као што су Лабуништа, Боровец, Подгорец… смештена су на северзападном ободу Струшког поља, док се западно издиже планина Јабланица. Источно од насеља, на преграђеном току Црног Дрима, данас је вештачко језеро Глобочица, на око 870 метара изнад мора.
Анђелко Крстић (1871-1952) На митровске задушнице, 1. новембра 2025. године, навршава се 154. годишњица од његовог рођења
ЗАБОРАВЉЕНИ СРБИ ИЗ ДРИМКОЛА
Србији је област Дримкол кроз историју дала значајне личности у просвети, култури, војној историји и спорту. Из дримколских села за српску историју, како је записано, значајни су: Цинцар Марко Костић и Цинцар Јанко Поповић односно породице Цинцар-Марковић и Цинцар-Јанковић из Доње Белице, породица Крстић из Подгорца Серафим Крстић, Стојан Крстић, из села Лабуништа, Ђорђе Дримколски, српски четнички војвода и Анђелко Крстић, писац.
Из села Бороеца Коста Шуменковић, српски добротвор и ратник и Матеја Шуменковић, српски протојереј и народни првак. Из Лабуништа је порекло и угледног професора Светомира Марковића, оца Дар-Мара, недавно преминулог великог аниматора, режисера и карикатуристе Дарка Марковића.
Овде су раније живели аутохтони Срби. То потврђују и породични корени ових знаметнитих и храбрих људи. Потомци знаменитих личности из овог краја, или читавог подручја Дримкола – „мале Шумадије”, како су је називали, постепено су губили ту свест.
Данас, готово и да их нема. Према званичним подацима последњег пописа становништва у Македонији, из 2002. године, на пример, у Лабуништу је регистрован само један Србин. А и они који су постали Македонци, све више се отуђују. Све их је мање под ударима одужене агресивне исламизације.
Нису поштеђени чак ни Македонци муслимани, како их називају – Торбеши. Постају Албанци. Феномен који се објашњава једино кроз призму закона јачег, бројнијег, политички агресивнијег што је код муслимана можда и једноставан пример – приклони се јаком и моћном. Тако нам је то један од загонетних мештана укратко објаснио – „резултатима избора у селу све показују ко је за кога и због чега”.
Подаци говоре да је ислам овде био у пуном налету у 15. веку кад су га махом прихватили хришћани. И тај налет траје: „Било је и пожара око цркве Светог Николе и скрнављења гробља, што је додатно, као 2012, унело немир у селу…”
Ристе, свештеник из тзв. МПЦ, живи у суседном Бороецу, а у Лабуништа, кажу, долази „по потреби”, повремено и на неки значајнији хришћански празник. У селу су сада три џамије и две цркве. Опречне су бројке колико има православног живља. Око стотионак, кажу. Толико их је и у Бороецу.
– Лети их има и више, јер наврате они који су се одселили одавде!
Објашњава нам неповерљиво један од сељана. Готово сви говоре македонским, иако се примећује повећано интерсовање да се деца уписују да уче албански и(ли) турски у последње време.
У Бороецу крај Лабуништа, дочекао нас је Џељуљ Имероски. Љубазан и добар домаћин. Застајкујемо повремено, на интервале, показује нам куће угледних сељана, засеоке, путање. Појашњава да је „верски однос” становништва у селу до педесетих година био „пола-пола”.
Сада је то знатно другачије. Од тада је почео да пада број православних. И данас их је, каже: „једва стотину у селу”. Он се вратио у родно село, и ту „троши” италијанску пензију, стечену радом на западу. Узгред, сада продаје карте за печалбаре и њихову родбину који путују редовном аутобуском линијом скопског Руле турса.
Жали се да ови у Скопљу и немају много разумевања за његов труд и рад „на терену”. Ваљда због искустава и стечених навика, дугогодишњим минулим радом на западу, овај човек, чини се, у мноштву мештана, као да је залутао међу њима. Има неку различиту црту природности, а и другачијег изгледа, како веле, манире „човека који је прошао свет”.
Носи качкет фудбалског клуба Штудгарт. Очито, бистрог ума, али нерадо говори о „новој слици у селу”. Само показује, и сугерише: „Паркирајте слободно”, као да већ увиђа неприродну атмосферу и знатижељне погледе „оних неповерљивих са стране”.
У пролазу, неочекивано, преиспиткују нас и марамама забрађене жене – „куда ћете, код кога сте, ко сте, одакле сте…” Џевуљ нас одводи до куће Косте Шуменковића. Потанко нам објашњва све што зна, а очито доста тога и хоће да пренесе. Потанко, лепо збори…
Само нас моли да не иде с нама на гробље и у цркву јер му то „одвећ тешко пада”. Као да се у том трену откри тегобно бреме из приповетке Анђелка Крстића – „Тешко наслеђе”.
ТИШИНА ОКО СТАРЕ ЦРКВЕ
А и без нашег љубазног и искреног водича, слика се открива на сваком кораку и говори сама за себе. Чим крочисмо у црквену порту. Крстаче на гробовима. Црква закључана, али са (на)писаним упозорењем да је „објекат под видео надзором”. Сунце ужежило, пече, пржи. Група дечурлије на бициклима кружењем око нас, „открива” нас као некакву „мету” да је неко непознат у селу.
– Углас вичу деца, а са оближње џамије оглашава се продоран глас оџе и најављује средиште дана. Ниједне жене у локалној, јединој кафани у центру села.
Ни у Лабуништу нема жена по чајџилницама, локалима. Ни по уским сокацима, збијеним, поплочаним тесним улицама. Главна улица је асфалтирана. У том контрасту као да се осећа струјање времена. Ослушкујем шум планинског потока, и шапат Јабланице.
Породични дом браће Шуменковића, али и слика вечне куће Анђелка Крстића на гробљу Лабуништа
ПОВРАТАК ЗАВИЧАЈУ
Питам се, нагађам, како је Анђелко Крстић, али и којом, данас просто необјашњивом, снагом завичајних корена, био везан за овај крај. Радио је и школовао се у Београду. Нуђен му је сигуран и добро плаћен посао у Министарству просвете, али се он вратио у своје Лабуниште. Ту је радио, писао и као учитељ васпитавао и учио децу животу у најтежим условима османлијске администрације и бугарске егзархије…
Док се пробијамо тим тесним улицама, загледају нас сви около. Застајемо код школе, па код цркве Светог Николе у сред села. Но, нигде нема живе православне душе у околини. Настављамо ка горњој махали. Као да се лакше „горе” дише, лаганије се све виђено и доживљава. И неочекивани графит Делија, навијача Црвене звезде. Овде просто збуњује. И споменик палим војницима у Великом рату је ту.
Са нама у групи је Дарко, праунук великог писца. Док прилазимо оронулој и бодљикавом жицом ограђеној кући његовог прадеде Анђелка Крстића, с нескривеним усхићењем у ходу, открива нам да му се „враћају слике из детињства”.
Напола урушена, али још увек под кровом, кућа као сведок давних времена. Упињемо се под жегом, узвишицом према гробљу. Ту је Анђелков и гроб синова Живана и Василија. Или како на надгробној плочи пише – Дом Крстића. После толико деценија, прочитасмо молитве и окадисмо вечно почивалиште великог писца који је у својим „Сећањима” беспрекорно сликовито описао крајолик и објаснио ту његову последњу жељу – да подно Јабланице „гледа на своје Лабуниште”.
На повратку у село, Борислав Величковски нас подсећа на записе о Лабуништу и његовим знаменитим људима у књизи Фадила Мустафоског Мустоског. И подсетник да је Лабуниште и околину – читав Дримкол, помињао и Илија Гарашанин у своме „Начертанију” 1844. године, наводећи да се Кнежество Србије мора позабавити и тим Србима, а не само онима који живе унутар тадашњих граница.
Августа 1866. године основано је друштво „Свети Сава”. Захваљујући том друштву и залагањима, тада је на територији данашње Македоније отворено тридесет и седам школа. Једна од њих била је и у Лабуништу. Тих година вођене су полемике о језику којим говоре Срби у јужним границама.
Тако, Јован Хаџи Васиљевић пише да су кнезу Михајлу Обреновићу била ношена деца печалбара како би их чуо како изворно говоре: Тако је Јован Шуменковић 1866. године одвео свога сина Арсу да чују у Београду како говори.
Један од учитеља у овом селу 1870. године био је и Секула Цветковић. И данас се у селу често сретне презиме – Цветковски. И надгробни споменици то потврђују.
Лабуништа крије и много тога скрајнутог. Један од тих, готово заборављених, трагова страдања православног народа је и трагедија поп Стојана Крстића из суседног села Подгорца. Кажу да је иза његовог убиства стајао владика Синесија који је припадао егзархији. И четничка акција почетком 20. века имала је своје истакнуте припаднике у Дримколском крају.
СПОМЕНИК У СЕНЦИ ВРЕМЕНА
У селу је и сачуван Споменик изгинулим борцима из Лабуништа током Првог светског рата. Код места „на Ориште”, и данас стоји, ретко ко за споменик и зна. Нема га на списку војних меморијала, ресорног министарства, завода, амбасаде…
Лабуништа, мало знано, сачувано спомен-обележје из некадшње ратне италијанске окупационе зоне. Подигнуто је по ослобођењу Јужне Србије, по пројекту инжењера Ламбре Ковачевића из овог места.
На споменику пише: 1914-1918 За слободу и уједињење
Ђорђе Д. Цветковић чет.војвода 1905, Никола Т. Ковачевић, Петар С. Ковачевић, Љубомир М. Марковић, Трифун Б. Марковић, Серафим Б. Марковић, Ламбра Б. Стефановић, Андра В. Стефановић, Никола Васиљевић, Спасоје Н. Цветковић, Михаило Спасић, Дуко Б. Секулић, Ламбра Трифуновић, Васа Анастасијевић, Јован З. Николић, Анђелко Ц. Настић, Раклије Т. Кузмановић, Димитрије Н. Димитријевић.
Издвојена са стране уписана су имена: Поп Стојан Крстић погинуо 1890. Поп Ставра погинуо 1904. Погинули 1914-1918: Касим Мифтаровић и Ахмед Елмазовић.
БРИСАЊЕ СРПСКИХ ТРАГОВА – ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈЕ И ЗАБОРАВА
Према историјским документима, Лабуништа су крајем 19. века била у саставу Османског царства, под управом Струшке нахије охридске казе Битољског вилајета.
По статистици Васила Кнчова, село Анђелка Крстића је 1900. године имало 1460 становника, од чега 800 „Бугара” муслимана и 660 „Бугара” хришћана. Према објављеним подацима статистике Димитрија Мишева из 1903. године, ту је живело 128 „Бугара”, односно верника бугарске егзархије и 512 „Бугара” патријаршиста-србомана, односно Срба. У селу је постојала и српска и бугарска школа. Због одлучности становништва да, упркос притисцима, тортури и хапшењима, остану Срби село је називано „Малом Шумадијом”.
А према објављеним статистичким подацима последњег пописа становништва у Македонији из 2002. године Лабуништа су имала 5.936 становника. По етничком саставу су – Македонци 371 (6,3%), Албанци 4.288 (72,2%), Турци 879 (14,8%), Роми 3, Власи 1, Срби 1, Бошњаци 31, други 362. У објашњењима мештана открива се да огроман број од изјашњених као већински Албанци, „остају” заправо Торбеши, исламизирани некадашњи православци са подручја Јужне Србије.
УЧИТЕЉ ИЗ ДРИМКОЛА
Анђелко Крстић је био учитељ, српски национални радник, борац у најтежим околностима, изван границе матице Србије, песник, приповедач, романописац и драмски писац. Поникао је из Дримкола, школовао се у Београду, али је до краја радио у свом завичају. Ту и почива, под обронцима Јабланице.
Кад је августа 1889. године са одличним успехом окончао школовање у Београду, добио је од Министарства спољних послова путне трошкове и плату 120 динара, на име принадлежности за два месеца, будући да се одлучио за повратак у завичај да би учитељовао, уз све ризике, искушења, тежину и опасности тог посла у поробљеној Јужној Србији, иако му је нуђен боље плаћени посао у Београду.
Успео је да се избори за отварање српске школе у Подгорцу у којој је и највише учитељевао, а за управитеља свих српских школа у Дримколу, Боровцу и Охриду постављен је 1911. године.
Учитељску школу је завршио 1889. године у Београду, а већ 1890. ступио је у учитељску службу по селима на планини Јабланици у Дримколу. Његов први литерарни прилог објављен је у „Цариградском гласнику” 1904. године под псеудонимом „Дримколац”. Тематика његових дела углавном је везана за тегобан живот његових земљака, сељака – печалбара.
Као најзначејније дело његовог књижевног стваралаштва, роман „Трајан”, објављен 1932. године, за који је две године касније добио награду за најбољи српски роман од Краљевске Академије Уметности. Прву књигу приповедака објавио је у Београду 1932. Исте године и роман „Трајан” у Скопљу, а драма „Заточеници” премијерно је одиграна 12. септембра 1937. године у скопском народном позоришту „Краљ Александар Први”. Годину дана пре смрти, другу књигу приповедака објавио је 1951. године у Београду. Сећања и аутобиографске записе писца објавио је Институт за књижевност у Београду 2001. године.
Српски издавач Владимир Димитријевић, власник угледне издавачке куће „Л’Аге д’Хоме”, штампао је 1966. роман „Трајан”, а Крстићеве приповетке под насловом „Вечито дужни” 2001. године. Уз издања, Димитријевић је тада записао дирљиву личну напомену: „За успомену на Властимира Петковића – чика Власту, и на лето 1954. године у Женеви, када смо стегнутог срца у туђини читали „Трајана”. Издавач ове књиге се клања сени Анђелка Крстића, свога земљака, који га својом књигом враћа на огњиште”.
У оквиру наставног програма за студије на групи Македонска књижевност и јужнословенске књижевности скопског Филолошког факултета, на предмету Македонска књижевност 20. века, дело овог српског писца уврштено је у преглед македонских аутора, који су „писали на другим језицима или дијалектима”.
Српски национални идентитет је обликован Заветом и елементима који су са њим у вези. Пропагандисти најнижег нивоа, које ће, колико сутра, заменити вештачка интелигенција, дресирају нас да поверујемо да су то тзв. реликти прошлости којих треба да се ослободимо, а прећуткују нам се да одрицање од њих значи и одрицање од статуса народа
Преносимо нови есеј Слободана Владушића: „Чињеницу да Србија нема моћ да у Србији штампа национални пакет уџбеника код српског издавача, доживљавамо као нормалну ствар”
СЦЕНА И ПАРАДОКС САВРЕМЕНЕ СРБИЈЕ
Недавно сам се нашао поред једног фенси ресторана у Новом Саду. Док сам чекао превоз за Суботицу, посматрао сам како се на оближњем семафору зауставља хорда возила. Међу њима је било и неколико луксузних аутомобила српских регистрација. У њима су седели мушкарци и жене који су били обучени врло модерно и, рекао бих, скупо. По блазираном изразу њиховог лица, рекло би се да им је омиљени поглед онај на огледало и да су веома задовољни сопственим животима – ако ни због чега другог, онда зато што имају нешто што 90 одсто осталих Срба немају (односно, њихова крава је жива, док је комшији цркла).
Ова сцена се догодила између два симболички битна догађаја: претходи јој пораз наших кошаркаша од кошаркашке велесиле под именом Финска (јер нисмо успели/желели/могли да нашу репрезентацију изолујемо од дневне политике), а после ње се догодио пораз наше фудбалске репрезентације од Албаније (којој у две утакмице нисмо успели да дамо ни један једини гол).
Разуме се, спорт није најважнија ствар на свету, али није ни најмање битна: спорт је огледало државе и степена њене конкурентности у светским оквирима и зато на свакој олимпијади присуствујемо ратовима између Америке и Кине.
Постали смо, дакле, сведоци једног парадокса: Србија се „изнутра”, богати и „јача”; Партизан и Звезда у кошарци, као и Звезда у фудбалу, никада нису имали веће буџете; шопинг-молови се отварају, „Београд на води” метастазира, средња класа све више путује у иностранство, живот постаје удобнији и комфорнији.
Међутим, Србија „споља” никада није била слабија и безначајнија: рутински окрећемо главу од чињенице да и бесни пси на Косову и Метохији имају бољи третман од Срба, а да се Босна и Херцеговина под колонијалном управом све више унитаризује, како би у коначници, од тамошњих Срба остало исто оно што је остало до Срба у Хрватској (и у смислу броја и у смислу менталне структуре).
Чињеницу да Србија нема моћ да у Србији штампа национални пакет уџбеника код српског издавача, доживљавамо као нормалну ствар, дакле, као пораз од Финске или Албаније у било чему.
СРБИЈА БЕЗ ЗАВЕТА
Како смо дошли до тога да истовремено „јачамо” као појединци и нестајемо као народ (и демографски и политички). Одговор на ово питање, наравно, полази од Видовдана, односно Косовског завета. Сећате се, својевремено су нам говорили како треба да се одрекнемо прошлости да бисмо ступили у тзв. светлу будућност. Симбол те „светле будућности” било је чланство у ЕУ.
Пошто још нисмо постали чланови овог друштва, а извесно је и да нећемо скоро (јер, објективно речено, ЕУ нема потребе да промовише у члана једну колонију), некима изгледа као да се још увек нисмо ослободили те прошлости (дакле, Завета). Међутим, истина је да јесмо – Завет је данас плусквамперфекат (давно прошло време) за велики број Срба.
Ова Србија, у којој живимо, јесте Србија без Завета, што значи да један велики број људи нема у свести нити Завет, нити његово значење. (Примера ради, то нема у свести и један мој студент који већ два испитна рока упорно не зна ко је написао песму На Гази Местану; то његово незнање није само трагедија само по себи, већ и зато што је мој кабинет једно од ретких места у овој земљи на коме за то незнање неће добити – похвалу).
Шта је Косовски Завет? Шта се крије у његовим шифрама попут „царства небеског” или у максими: „боља нам је смрт у подвигу, него живот у стиду”? Шта то уопште значи?
Тумачења је пуно, а мени је најмилије оно по коме нас Завет заветује да свој живот посветимо нечему што је веће од нас самих, редукованих на збир биолошких/физиолошких нагона који почињу нашим рођењем, а завршавају се нашом смрћу. То нешто више (зато „небеско царство”) није само лично већ и колективно: то је освета Косова, односно реконкиста у терминима шпанске историје и њиховог односа према Маварима који су запосели Андалузију.
Завет који је од свакога од нас, у прошлости, тражио нешто више од голог преживљавања и личног богаћења, постао је предање које је одредило наш национални идентитет, захваљујући усменој, народној епици и Српској православној цркви, институцији која је, уз мрежу анонимних народних певача, била ко-аутор Завета.
Она то није постала случајно, већ зато што православље од човека, по природи ствари, тражи нешто више од онога у се, за се, и подасе. (Те чињенице требало би да буду свесни колико мирјани, толико и свештенство). Завет је, дакле, захтев да будемо нешто више од животиње. Присећајући се Ничеових разматрања о историји, можемо да кажемо да је Завет оно историјско знање које има смисла, јер нас чини делотворним у садашњости.
Однос према Завету је одређен достојанством. Бити достојанствен, значи бити достојан величине и значаја нечега што наслеђујеш. Без тог достојанства, Завет је само део монументална прошлости која нема везе са садашњицом. Сваки човек или генерација која наслеђује нешто велико, мора да у себи изгради осећај достојанства. Са тим проблемом сусрео се и Милан Ракић (српски песник и дипломата, а једно време и конзул у Приштини која је тада била део Отоманске империје) када је 1906. године у песми На Гази Местану написао следеће стихове:
Данас нама кажу, деци овог века
Да смо недостојни историје наше (…)
Ракић је не само песмом, већ и делом доказао, да су, и он сам, као и његова генерација, ипак били достојни Завета. На почетку Првог балканског рата, 1912. године Ракић је својевољно прешао из дипломатије у добровољце, да би са својом јединицом стигао до Гази Местана. Било је то време када су одрасли људи у Србији плакали не зато што су били мобилисани, већ зато што из различитих разлога нису могли да буду мобилисани. Народ је очигледно био достојан Завета и никога није мрзео – ни самог себе, али ни своје непријатеље.
ИНТЕЛЕКТУАЛНИ БРЕНД И БРИСАЊЕ ИДЕНТИТЕТА
Српски национални идентитет је обликован Заветом и елементима који су са њим у вези. Пропагандисти најнижег нивоа, које ће, колико сутра, заменити вештачка интелигенција, дресирају нас да поверујемо да су то тзв. реликти прошлости којих треба да се ослободимо, а прећуткују нам се да одрицање од њих значи и одрицање од статуса народа.
Међутим, када пропагандно ђубре заменимо озбиљним научним радовима, видећемо да, примера ради, Хантингтон међу народе са заветним идентитетом убраја и Србе, док Лиотар у свом Постмодерном стању, објашњавајући наративно знања које се преноси са колена на колено, спомиње Вука Стефановића Караџића и нашу усмену књижевност.
Завет и епика нису, дакле, никакви „реликти” прошлости већ наши интелектуални брендови – оно по чему нас познају и људи који нису стручњаци за славистику. Ако се од њих „ослободимо”, од нас неће остати ништа. Наиме, ни Хантингтон ни Лиотар не знају ни за какву тзв. „другу Србију” – то би за њих било нижеразредно пропагандно смеће, са којим не би желели да прљају руке.
Међутим, тим пропагандним смећем баве се неки медиокритети у земљи и у свету, по задатку, па је зато процес промене свести усмерен директно на наше брендове. Када је у питању епика, примера ради, немачки слависта Ролф Дитер Клуге, „саветује” нам да је избацимо са универзитета, називајући је превазиђеном. Како да не! (За овај податак захваљујем колеги Борису Булатовићу, аутору важне књиге Оклеветана књижевност).
Заветна природа нашег идентитета брише се, опет, преко система државних празника. Међу њима се, наравно, не налази Видовдан, али је зато ту чувени „Дан потписивања примирја у Првом светском рату”, који за нас има отприлике исто онолику важност колико и исход националног првенства у рагбију у држави Фиџи.
Ситуација није много другачија ни са осталим секуларним државним празницима, па тако данас Србија практично нема државни празник који може да емитује неку емоцију & понос. Уместо да нас споје са традицијом, која може да нас мотивише за дело у садашњости, нашим празницима упадљиво недостаје моћ да било кога мотивишу за било шта друго, осим евентуално, за спајање викенда.
КОЛОНИЈАЛНА НАРАЦИЈА И ОСЕЋАЊЕ КРИВИЦЕ
Уместо Завета, нама се данас нуди колонијална нарација. Она се састоји од две компоненте: прву одређује толико пута понављања реченица да ЕУ нема алтернативу. Ова реченица ствара слику света у којој је интерес Србије подређен интересу ЕУ. Ако је тако, онда је савршено легитимно не само радити за ЕУ и њене компаније, него радити за ЕУ, а против Србије, будући са Србија у реченици ЕУ нема алтернативу, уопште не завређује било какво поштовање, јер се и не спомиње.
Примера ради, ако је са геополитичке тачке гледишта потпуно нормално и савршено логично да ЕУ слаби Србију стварањем тзв. „војвођанског” идентитета – како би тако ослабљења у некој промењеној геополитичкој ситуацији Србија ипак била онемогућена да води суверену политику – онда ова колонијална нарација укида било какав ослонац за свакога ко жели да се бори против стварања тог „идентитета”, јер би то значило да се тај неко бори против ЕУ, односно да је српски „клерофашиста”, „нацош” и тако даље. (По истој логици, то су и сви они који се с правом боре против копања литијума и еколошке катастрофе у најави)
Друга компонента је и даље жива нарација о српској кривици у којој се Хаг увек некако претвори у Нинберг, после чега заиста више није важно да ли ћете да кажете да је „хашка истина” селективна и политички мотивисана или не. То је исто као када бисте одмах након што сте се оженили, почели да опањкавате своју супругу. Нормалан и озбиљан човек би прекинуо те ваше глупости, па би вас запитао: ако је таква,зашто си је онда уопште и оженио? То важи и за „хашку истину”: ако је суд такав, зашто прихваташ/понављаш његову „истину” о Србима.
Смисао кривице која се признаје, (без обзира на њене касније алиби-релативизације) јесте да поништи осећање достојанства које од нас тражи Косовски завет, како бисмо тај Завет уопште могли да наследимо. Срби који се осећају кривима и воле да о томе добошаре, не само да нису достојни Завета, већ нису достојни чак ни тога да се третирају равноправно са другим народима.
Наиме, када неко призна да је крив у друштву оних који то никако не признају, без обзира на белоданост злочина који су починили, онда ту особу њена кривица чини инфериорним у односу на друге. Услед те признате инфериорности, она и заслужује да јој се пресуђује на основу тзв. двоструких аршина: што је допуштено супериорним другима (Јупитеру) није допушено инфериорном волу.
Пошто не постоји ни један разлог да ту инфериорност издржи, овај ће човек свој национални идентитет напустити и тиме, де фацто, наставити & оправдати све злочине који су почињени над народом коме је некада припадао.
КОРПОРАТИВНИ ИДЕНТИТЕТ И ДОМАЋЕ ЖИВОТИЊЕ
Као замена за национални идентитет у Србији, појављује се, између осталог, и корпоративни идентитет. Разуме се, није проблем у томе што људи раде за стране корпорације у Србији. То само по себи не значи ништа и ја знам много људи који су и поред те чињенице, патриоте.
Проблем настаје када људи, услед недостојности да наследе Завет, почињу да граде свој лични, али и колективни идентитет на темељу корпорација. Човек почиње да осећа понос и достојанство због тога што је делић неке глобалне корпорације, било зато што је у њој запослен, било зато што је приуштио неку честицу тог корпоративног бренда (патике, фармерице, кошуљу, сат, мобилни телефон, аутомобил, егзотично путовање).
Колективно, ови људи не значи ништа, зато што у слици света неке међународне корпорације, запослени (као и потрошачи) нису ништа више од бројева којима се непрекидно мери степен исплативости, односно, да ли је и колико њихов оутпут већи од њиховог инпута.
Преображај припадника народа у анонимне корпоративне бројке разлог је зашто је конкурентност Србије у односу на друге државе толико опала: немамо више осећање националног достојанства, немамо осећања колективног поноса, а самим тим, немамо више ни инат уз помоћ кога смо знали да победимо и боље од себе, када је то било потребно. Уместо поноса, уста су нам пуна „реалности”, дакле, кукавичких алибија.
Другим народима, чија је симболичка тежина и политичка моћ објективно много мања од наше, тај национални понос се и извесном смислу и дозвољава, јер је у складу са геополитичким Дранг нацх Остен интересима. Пошто ми нисмо нити мали народ, нити шака јада, нама је осећање националног поноса забрањено. Уместо Завета, остао нам је само (безлични) корпоративни идентитет – који нема алтернативу.
Иако га корпорација храни, негује, обезбеђује му, преко зараде, могућност да прибави себи неке ствари, па тако и комфорно или релативно комфорно станиште, корпоративни човек остаје ипак само домаћа животиња. Она је ухрањена, али и потпуно немоћна.
Она није у стању да се заштити против корпорације, или било које друге организоване групе, нити као јединка, нити као део крда/чопора. (Као што то нису у стању, рецимо, ни свиње у обору, било као појединци, било као тов у целини)
Наиме, укидањем Завета, укинули смо и било шта што би појединачног човека навело да мисли изнад својих личних, физиолошких нагона, што значи у хоризонту колектива, његове етике и његове борбе за опстанак. Последица: када корпорација у некој забити отпусти 10.000 људи, они који су остали, осећају само захвалност или срећу што и сами нису отпуштени – судбина отпуштених их уопште не занима. Тако треба и гледати и на однос према за судбини Срба на Косову или у Републици Српској – већина људи према њима гаји осећање угојене равнодушности.
За крај, да одам и дужно поштовање човеку из чије сам реченице позајмио метафору „домаће животиње”. Тај човек се зове Ернст Јингер, а поменута реченица из његовог есеја Одметник гласи овако: „Сваки комфор мора да се плати. Ситуација домаће животиње повлачи са собом ситуацију животиње за клање.” Мој одметничко-заветни текст, настао је из ове реченице.
Према некадашњем листу Привредник жене су с преслицом и иглом још у доба средњовјековне српске државе довеле креативност и квалитету живота на високу разину, притом се истиче како су радиле и све послове у кући, преузимале сву бригу за дјецу, а истодобно и радиле у пољу с мушкарцима.
Привредникове питомице у Загребу, почетак 20. века
ОТПОР И МОРАЛНА СНАГА У ВРЕМЕНИМА ПРОМЕНА
Идеја Савеза српских земљорадничких задруга, баш као и његовог гласила Привредник, од почетка дјеловања, поткрај 19. стољећа, била је потицање еманципације – Срба као политичког субјекта у Аустро-Угарској и сеоског становништва на господарском плану. Еманципаторске поруке Привредника на исти су начин биле усмјераване и према женама, с намјером развијања њихове самосвијести као кључних чланова кућанства и задруге, уз мотивирање за равноправно судјеловање у раду и животу заједнице.
Не чуди стога што је још у првим годинама рада, точније између 1900. и 1901., уредништво Привредника креирало фељтон „Улога жене у нашем привредном раду”, позициониран као уводни текст на прве двије странице листа.
Нит водиља ових текстова, написаних пером Аћима Ђермановића, првог тајника Савеза, била је приказати важност жена у настајању и очувању народног идентитета, традиције, заједништва и производње кроз повијест, дакако уз напутак да, у тад актуалном процесу обнављања задруга, њихова улога никако не би смјела бити занемарена.
ЖЕНА КАО ТЕМЕЉ ПОРОДИЦЕ И ЗАДРУГЕ
Отварајући питање како оснажити властиту привреду, односно како не заостајати за свијетом, Ђермановић саморазумљивим истиче да је потребно препознати и прихватити оне најспособније, највјештије и најмудрије чланове заједнице и читавог народа. По његову мишљењу, ријеч је о женама, јер „када је ријеч о народној привреди, онда морамо да се сјетимо у првоме реду жене, та основа нашега породичнога и друштвеног живота, а и привреднога рада, која нам је освјетљала образ својим дивним рукотворинама и у доба нашег привредног заостајања и мртвила”.
Стављајући тежиште на пољопривредни рад, јер „у огромној својој већини наш је народ пољопривредни”, текстови Привредника брзо долазе до закључка како је „жена-пољопривредница” несумњиви темељ куће и породице, па тако и сеоске задруге. Притом се истиче како су жене радиле све послове у кући, преузимале сву бригу за дјецу, а истодобно и радиле у пољу с мушкарцима.
Као поткрепа овим тврдњама износе се и анализирају бројне народне изреке, примјерице „Жена држи три ћошка куће, а муж само један” или „Не стоји кућа на земљи него на жени”, или пак пјесме попут „Храни мајка два нејака сина/У зло доба и гладне године/На преслицу и десницу руку”. Уз навод како свака таква изјава има своје дубоко значење обликовано кроз повијест, закључује се како је народ „без сумње ту мислио на жену као мајку, као кућаницу, али понајвише на жену као привредницу”.
МУЧЕНИЦЕ РАДА И СТВАРАЛАЧКЕ ВЕШТИНЕ
Опис подјеле посла у којем су жене „вриједно радиле дан и ноћ као праве мученице да ваљано одјену и нахране своју породицу” поткрепљује се подацима како су оне у правилу на спавање одлазиле у 10 или 11 сати ноћу, а устајале већ у 2 или 3 сата ујутро, радећи често у потпуном мраку.
Као једна од видљивијих заслуга толиког рада препознато је израђивање одјеће. Притом се наглашава како су све жене из народа прерађивале лан, конопљу или вуну, па „није било српске куће која није сијала лан или конопљу”.
Ђермановић тако поносно истиче да су „жене с преслицом и иглом” још у доба средњовјековне српске државе довеле креативност, а и квалитету живота на високу разину, те потом успоређује како је кројачки рад у изради свега од кошуља преко столњака до џепних рубаца, а и царских покрова, код Срба стољећима остајао напреднији него у другим, већим државама попут Енглеске или Шпањолске.
Укратко, управо су жене утемељиле српску текстилну индустрију, а притом и осмислиле оно што је касније постало познато као српска народна ношња. На тај су начин оснаживале и српску привреду опћенито, јер „није свеједно да ли народ приправља сам одијело или га купује – у првом случају остаје новац у народу, а у другом измиче се он из шака”.
ЖЕНСКА СОЛИДАРНОСТ И ПРЕЛА КАО ЧУВАРИ КУЛТУРЕ
Пресудан фактор у успјешности свих облика њихова рада по Привредниковим текстовима јест женско заједништво, као вјеројатно највидљивији облик заједништва у раду и узајамне помоћи, јер „женски послови” обичавали су се обављати уз окупљање жена из цијелог села.
Тако су настала прела као посебан институт сеоског живота, а чак и након што су Османлије, у жељи за успоставом монопола на што више привредних грана забранили српским женама ткати ћилиме, прела су наставила постојати као мјеста очувања народних пјесама и приповијетки. Тако су управо жене код Срба заслужне за одржавање свијести о припадности народу.
Због тога се наглашава и како су Османлије уништавали занате, али никад нису успјели уништити „кућну индустрију” јер је ондје „царовала” жена, па сваки такав покушај „обијао се као валови о клисурину”. Каснија пропаст породичних задруга, као кључни проблем којем су Савез и Привредник жељели стати на крај, такођер је описан као процес којем су се управо жене највише опирале, поновно уз низ примјера из народних пјесама гдје су мириле завађену браћу.
Штовише, критизирају се „мушке главе” јер се стално међусобно боре и очекују да их други вреднују, а „наше Српкиње дотле раде сасвим другачије, баш онако како треба, јер Срби морају свога посла гледати”. Ђермановић је свој низ текстова закључио жељом „да нам жена у привредном раду заузме мјесто на којем би царовала, па да нас види Бог!”, а Привредникови су сурадници наставили упозоравати „угледајте се Срби на Српкиње”.
Рад предратног Привредника, заједно с дјеловањем загребачке добротворне задруге Српкиња стога се, иако у данашњем свијету архаичан, треба проматрати и као пионирски у проговарању о важности женског рада и женске солидарности за заједницу.
Кључни Привредников идеал је заједништво – заједништво Срба, заједништво радника и заједништво поштених људи.
„Без друштва нема јунаштва – то значи да Срби прилазе у заједницу, како би један другом помагали…”
Привредникови питомци у Копривници прије Првог свјетског рата
СРБИ ПРЕЧАНИ У АУСТРОУГАРСКОЈ
Срби Пречани, становништво које је током времена прихватило наук Српске православне цркве и српски културни идентитет, али је живјело изван граница српске државе, на аустро-угарском територију, пријелаз 19. у 20. стољеће дочекали су у незахвалној позицији.
Док је његов цивилни дио још у 18. стољећу почео осиромашивати потчињавајући се мађарском племству, демилитаризација Војне крајине и њезино финално припојење Банској Хрватској због нестанка османске опасности обезвриједили су улогу коју су тамошњи Срби имали у очима Аустријанаца или Мађара.
Осамостаљивање Србије додатно је погоршало односе, будући да је Аустрија у њој, доживљаваној као „Пијемонт на Балкану”, видјела пријетњу опстанка своје власти међу јужним Славенима. Различити облици економских притисака или изолирања, као и низање оптужби за велеиздају, заједно с идејама о анексији Босне и Херцеговине, стога су за циљ имали спријечити Пречане да постану битан фактор у Монархији.
Резултат оваквог дјеловања био је, међутим, видљив тек у јачању неповјерења Срба према власти, сада доживљаваној једнако злоћудном као османска. Пратило га је, међутим, и јаче солидаризирање Срба, чиме су брзо окончани стални сукоби између самосталнијега грађанског и уз цркву везанијег сеоског дијела пречанскога корпуса.
ПОЧЕЦИ ПРИВРЕДНИКА И ЊЕГОВА УЛОГА
Логичним слиједом, све је ово у појединим круговима Пречана довело до институционалног повезивања и међусобног помагања. Из те идеје је 1897. покренуто и Српско привредно друштво Привредник, а годину касније лист Привредник – најприје као орган Савеза српских земљорадничких задруга.
Апел у једном од првих бројева листа Привредник
Улога Привредника, како друштва тако и гласила, стога је најприје била еманципаторска, са сврхом повезивања свих слојева Срба у Хрватској, Војводини, БиХ и остатку Монархије, а једнако тако и просвјетитељска, с намјером подучавања Срба о улагању у властити рад и, потом, различите видове његова унапређивања.
ПРИВРЕДНИКОВА ВИЗИЈА И ЦИЉЕВИ
Ријечима из првог броја листа, радило се о родољубивом настојању да треба „неверне уверити, неуке подучавати, а вољне и орне осоколити, да у разборитом и поштеном заједничком раду траже и нађу своју сопствену привредну корист“, односно „упућивати свакога да о својој користи и пробитку на поштеној основи зрело промишља”.
Привредникова визија тако је била препород народне привреде и његово постављање на „здравије темеље данашњих, светских захтева” и то на начин да Срби „штедњом, међусобним помагањем и заједничким радом своје привредне пробитке унапређују”, јер ће „сваки свој сопствени напредак најбоље моћи осигурати у поштеној задружној заједници“.
Потреба за угледањем у друге народе притом је била саморазумљива, најприје на Французе и Нијемце, али и ближе Чехе и Словаке који су, према листу Привредник, били напреднији од Срба само јер „никад нису губили поуздања у себе саме и у своју привредну снагу. У томе су се разликовали од нас. Многи су Срби изгубили веру у себе, у свога сељака, трговца и занатлију и привредну снагу свога народа, па зато и у могућност свога рада и напретка”.
Препознајући како мали произвођач и сељак најгоре стоје, изолирани су и доводи их се, а и сами себе летаргијом или неорганизираношћу доводе на пут пропасти, чланови друштва Привредник упозоравали су како ће Срби у Монархији бити сведени на разину „Индијанаца”.
С друге стране, редовито су истицани и позитивни примјери, „научењаци Никола Тесла Личанин и Михаило Пупин Банаћанин, Срби великог ума којима се људи по свету диве”, као резултат кретања неким другачијим смјером. Исто тако, иако фокусиран на Србе, Привредник је своје идеје представљао и као корисне за банатске Румуње, славонске Шокце и остале скупине које лоше стоје у успоредби с пословним и имућним Аустријанцима и Мађарима.
Привредникови питомци с Исидором Добровићем, једним од највећих Привредникових добротвора, 1911.
ТРИ ТЕМЕЉНА ПОСТУЛАТА: РАД, ШТЕДЊА И ЧЕСТИТОСТ
Управо је ово вријеме и овакво размишљање убрзо искристализирало и три темељна постулата Привредникова дјеловања, који су се као гесло одржали све до данас. То су рад, штедња и честитост.
Промовирању и разноликом, реалистичком или поетском дефинирању рада било је посвећено највише простора. Већ други број Привредника тако су отвориле реченице „Рад је извор свега оног што имамо. Нити нам што пада готово из облака, нити ниче из земље. И што земља даје човјеку, не даје му без труда и зноја његова“, а убрзо потом уведена је и стална рубрика „Пословице о раду“.
У њој су се могле прочитати максиме попут „кога не служе своје ноге и своје руке, живи као богаљ, а не господује” или параграфи налик овом: „Уместо што се каже: ко пева зло не мисли, боље би било да се каже: ко ради зло не мисли. Певати може човек и крај украдена вина, а ко би се поткрао па туђу њиву окопао, не би томе зла учинио, него добра”.
Будући да је све ово указивало како човјек који ради самим тиме мисли добро и чини добро, док човјек у доколици добива лоше мисли и жеље, Привредниково дефинирање рада каткада је добивало готово вјерску димензију – „Буди ваљан и радан – кад некоме или пред ким изговориш те речи, то значи толико као да си му рекао буди блажен и срећан. Без рада заиста нема напретка, дакле ни блаженства ни среће”. Као доказ оваквим ставовима, читатељима су редовито презентиране и поучне приче из свијета, попут једне насловљене „Од чобанина милијунар”, о случају из Лондона.
РАД КАО МОРАЛНА И ДУХОВНА ВРЕДНОСТ
Као вријеме у које се треба угледати Привредник је истицао оно у којем су дјеловали цехови, а по чијим је правилима главна вјештина придобивања купаца била озбиљност трговца. У то су доба, по Привредниковим ауторима, „српска села и градови обиловали српским занатлијама”, а „занатлије у својим цеховима сами одлучивали о моралној вредности и вештини подмлатка”. У супротности с тиме, иако је сад лакше покренути посао, „сајмови бивају све слабији, а зарада све мања. Већина људи тражи само робу која је јефтина, а на око лепа. Мало се полаже на солидну и јаку израду производа”.
Привредникови питомци (димњичари) из 1911.
Привредникови питомци (цвјећари)
Ипак, као још важнији облик рада истицана је пољопривреда, па је Привредник тако наводио да се њезином учењу треба посветити највише пажње, и писао „Ратар је темељ друштву. И по броју и по значају ратари остале тако наткриљују да се они и не виде. Нема дана да се не наиђе на покоју нову важност коју имају ратари по друштво. Да нема ратара, нестало би света. Па кад је ратар темељ друштву, онда се мора на њега скренути и већа пажња. Што је ратарски сталеж здравији и задовољнији, тиме ће бити држави чвршћи темељ”.
Привредникови питомци (пиколе) у Земуну
ЗНАЊЕ, ЗАНАТИ И ОМЛАДИНСКО ОБРАЗОВАЊЕ
Повезивање потенцијалних радника и послодаваца очекивано је тако утврђено као једна од основних задаћа Привредника, а од самог је почетка истакнуто: „Јављаћемо кому треба рада, кому радника. Наш народ живи у плодним и кршним крајевима. Има га богата и сиромашна.
Дужност је сиротињи олакшати да нађе леба и зараде, а корисно је послодавца упозорити на добра и вредна радника”, а све са циљем стварања нових „добрих мајстора”, што је по Привредниковој дефиницији подразумијевало оне који могу дјеловати самостално. Потицање и помагање родитељима да шаљу дјецу на занате зато је одређено као највеће могуће улагање у њихово знање, а „знање је светлост, знање је моћ, знање је злато које се не може расточити, знање је имање које се не може расути”.
Истицање штедње долази пак као надградња идеје рада, јер „без штедње, залуд и рад и вредноћа”, односно „што се радом створи, може се одмах потрошити, а може се нешто и на страну ставити. Штедња спада и у знање и у вештину, човек се мора на њу учити и навикавати”. Привредник је притом редовито наглашавао како богатство није само по себи срећа, критизирајући свијет у којем се све врти око новца и залажући се за другачије поимање богаства.
Штедња се тако поистовјећује с мудрошћу, као ријетко исправан начин схваћања тога појма. Велик број критика у новинама био је стога усмјерен против помодарства, а за очување неких сталнијих вриједности, што је видљиво већ из наслова чланка „Мода – наше српско зло и пропаст”, који критизира како народ све више троши „на дукате, свилу, кадифу, сунцобране, шешире, лепезе, белило, руменило, кићење и кинђурење, као и на сватове, теревенке, провађање по биртијама, лудорије и бесмислице”, са закључком „мода нас уби”.
Привредников питомац (келнер) прије Првог свјетског рата
ЧЕСТИТОСТ КАО ТЕМЕЉ ЗАЈЕДНИЦЕ
Идеал честитости спајао је претходна два, при чему се честитост дефинирала као опрека низу негативних особина и пракси – нераду, бекријању, дангубљењу, алкохолизму и осталим видовима „богатства у младости које спрема просјачки штап у старости“. Психу сваког човјека Привредникови су аутори видјели кроз метафору „рата ума са срцем” која је истицала „да је човек покорио срце уму, не би било многих зала међу људима.
Највећи јунак на свету није онај који друге побеђује него онај ко може сам себе да победи. Ако те срце вуче на зло, стегни га, победи га и не дај му на вољу. То ће ти јунаштво донети задовољство”. И у овом се случају говорило о потреби за угледањем на старија времена, што добро сажима изјава „Наши стари, кад су један другоме што поверавали, обично су то чинили на ‘поштену реч’. Ту се није гледало да ли је ко богат или сиромах. Главно је да је умео реч часно одржати”.
„Највећи јунак није онај који друге побеђује него онај ко може сам себе да победи. Ако те срце вуче на зло, стегни га, победи га и не дај му на вољу”, истицано је у листу Привредник
ЗАЈЕДНИШТВО КАО ВРХУНАЦ ИДЕАЛА
Финално, кључни Привредников идеал који је остао неизречен, али ипак свеприсутан, свакако је заједништво – заједништво Срба, заједништво радника и заједништво поштених људи. Ријечима из Привредникова листа „без друштва нема јунаштва – то значи да Срби не треба да се један од другога одвајају, него да прилазе у заједницу, како би један другом помагали и од зла се бранили”. Стога нимало не чуди да је управо Привредник постао организација која је већ у првим годинама постојања иницирала сурадњу са свим битним српским удружењима у земљи.
Најважнији елемент тог заједништва, међутим, ипак је онај усмјерен к младима. Привредник, описујући се као „савјетник, учитељ и путовођа”, као „поклич омладини” да ради, учи и ствара, а старијима да освијесте како су дјеца „вреднија него ли алем камен”, настојао је усмјерити све трговце и занатлије да отварају послове за ђаке и шегрте.
Циљ је био окупити све добре и здраве, а сиромашне ђаке од 12 до 15 година, да их Привредник упути код одабраних, „најодличнијих, светских мајстора у све корисне и напредне струке”, а потом их, као одрасле и пословно способне људе, одржи на окупу. Будући да је, до 1941. и забране дјеловања од стране усташког режима, на тај начин омогућио школовање за више од 36 хиљада питомаца у 60 различитих заната под патронатом хиљада добротвора, лако је закључити како је Привредник остварио свој наум. Штовише, обнављање рада Друштва уз стављање нагласка на стипендирање, осигурава да га остварује и данас.
У старом Нишу, у данима Поклада, обично пред почетак апостолског поста кад је лепо време, град је личио на једно велико игралиште. На раскршћима, испред кућа и кафана, ницале су љуљашке. Нишлије су их крајем 18. и током 19. века звале саланџици, од османлијске речи салıнçак, у значењу љуљашка.
Чинило се да цео град пева и љуља се у ритму Поклада. Данас, готово заборављене, ове љуљашке заслужују да буду враћене у наше сећање ‒ да буду именоване речју која чува дубоку укорењеност у локалној традицији и српском говору: нишаљке.
Љуљаша нишаљка – нишки саланџик
КАКО СУ ИЗГЛЕДАЛЕ НИШАЉКЕ?
Два висока дрвена стуба са попречном гредом, јаки конопци и даска прекривена ћилимом чинили су основу нишаљке. На њој би седело двоје младих – момак до девојке, а уз помоћ пријатеља љуљашка би се лагано зањихала.
Када би ухватила прави ритам, из грла заљуљаног пара зачуле би се песме, обично љубавне, које је настављало окупљено друштво. Песма се ширила нишком чаршијом, као да је сва постала један хор
ЗАШТО СУ НИШАЉКЕ БИЛЕ ВАЖНЕ?
Није то била пука игра. Љуљање је, према народном веровању, носило дубоко магијско-обредно значење:
„Љуљање је тумачено као магијска радња аграрног карактера која може да утиче на плодност. (…) Друго тумачење наглашава његову функцију катарзичког средства, којим се тело ослобађа од зимске обамрлости, да би било чило и јако у послу.” [1]
У градском Нишу, међутим, овај обичај добио је нову улогу ‒ прерастао је у начин упознавања и заљубљивања младих:
„На нишаљке су најчешће седали момак и девојка, обично они међу којима постоји узајамна симпатија. Сам чин љуљања био је прилика не само за забаву, већ и за међусобно упознавање и гледање између момака и девојака.” [2]
Погледи, осмеси, песме и заједничко љуљање били су први кораци ка новим љубавима.
СЕЋАЊЕ НА РАСПЕВАНИ НИШ
Хроничари бележе да су се током Поклада на нишаљкама смењивали парови од јутра до мрака, а песма је била толико снажна да је одјекивала из једног краја града у други:
„Парови на нишаљкама смењивали су се по цео дан, и тако данима док су трајале Покладе, а песма са њих и около њих чула се до у саму ноћ. ’Ниш’љке и с’л’нџици’ били су наивна и безазлена забава, али зато весела и распевана, што је животу у старом Нишу давало заиста нарочиту пријатност и топлину.” [3]
А уз песме, чуло се и овакво дозивање:
„Љуљкај, љуљкај, саланџик, на њему се љуља Ђорђик; љуљкај, љуљкај, нишалица, у срцу му гори искрица.” [4]
Љуљање и песма нису били својствени само Нишу, али је управо овде обредни смисао добио препознатљиви урбани облик:
„Љуљање на нишаљкама забележено је и у другим крајевима Србије, али је у Нишу овај обичај добио особену градску форму, повезану са песмом и јавним сабирањем младих на раскршћима и трговима.” [5]
ДАНАС, КАД ГРАД ВИШЕ НЕ ПЕВА У ИСТОМ РИТМУ
Док читамо ове редове, пред нама је слика једног распеваног Ниша у коме су се љубави рађале на љуљашкама, а песма била део свакодневице. Данас, кад град више не пева у истом ритму и кад су улице испуњене ужурбаним корацима и звуцима телефона, вреди се подсетити да је Ниш некада имао своју љуљашку – своју нишаљку.
Она није била само дрвена конструкција, већ симбол радости и заједништва једног времена у коме је песма важила као мерило живота.
литература:
[1] В. Лазаревић, Песме на нишаљке, Ниш: Центар за нематеријалну културну баштину, 2008, стр. 48.
Кад пишемо о „узроцима наших пораза” из 1995. године, поред анализирања утицаја Ватикана и Вашингтона, Беча и Берлина, Загреба и Сарајева, незаобилазан је и поглед у огледало. А у њему – разматрање судбине др Јована Рашковића. Можда и понајбољег, али никад оствареног политичара ког смо имали на почетку деведесетих година.
После стравичног пораза у Великом рату 1918. године, један савестан аустро-угарски генерал написао је књигу прожету патриотским болом. Дакле, без примеса аутошовинизма, али уз оштру и здраву критику појава које су довеле до слома његове отаџбине.
Радило се о Алфреду Краусу, Аустријанцу, некадашњем команданту дивизије, па корпуса војске црно-жуте монархије, који је одмах после рата 1920. године објавио дело „Узроци нашег пораза”. Књига (иначе жестоко критикована на немачком говорном подручју) је најпре 1938. године, а онда у поновљеном издању и пре коју годину, преведена и објављена и на српском језику, пре свега јер је Краус, ратујући и на српском фронту, оставио једну верну слику српске војске, за њега респектабилног непријатеља.
Али оно што је посебно битно за ову књигу јесу и Краусови закључци, заправо способност да се за пораз потраже узроци и на страни својих. Генерал Краус је ту био изричит, па је закључио да „Централне силе нису подлегле због надмоћнијег вођења Антантиних армија, већ због тешких грешака сопственог војничког вођења које је, упркос многим сјајним успесима, промашило најчешће у основним одлукама”.
И наставио у истом духу: „Ако немачки народ жели да се опет усправи, ако мисли да стресе јарам и постигне своју стару величину, онда треба да се побрине да уклони „витезове на левици”, тј. вође који воде у ропство.”
Тако је Краус успео да се као неспорни патриота нађе у борби на два фронта: с једне стране је оштро критиковао Вајмарску републику и нарастајућу немачку социјалдемократију, а с друге указивао на проблем некритичког национализма „јер смо били навикли да све што долази од круне примамо без расуђивања за најбоље и као милост”.
Тридесет година после Погрома и слојевите српске 1995. године, чини се да је једна оваква анализа потребна и нама. Да бисмо се приближили истини о унутрашњим проблемима и узроцима нашег пораза из 1995. године, који из много разлога до данас нисмо ни означили као такав. А ако то није пораз, онда може да буде само оно што је супротно од пораза, и онда кажњених нема, већ напротив сви одговорни могу да убирају само ловорике победе…
ПОРАЗИ СУ ДОШЛИ ИЗНУТРА
Кључно питање у самоспознаји гласи: да ли је у рату у Хрватској и могло да се заврши другачије? С обзиром на то да имамо у виду процесе дугог трајања на овим просторима, и да су хрватске елите деведесетих, идентификоване са историјском улогом чувара Запада и предстражом Ватикана, само остале верне циљевима из 1914. и 1941. године. Наравно, уз свесрдну подршку и охрабрење својих историјских савезника, да једном заврше са Србима, да им „задају ударац од којег се никад неће опоравити”, како је то пред офанзиву на Републику Српску Крајину говорио Фрањо Туђман.
С друге стране, узимање у обзир мировног плана „З-4”, који је одбацило српско руководство пред крај рата, наводи нас и на другачије закључке. Могло је да буде другачије и Погром је могао да се избегне. Тај план делује посебно разумно из данашње перспективе, јер је ипак замена „нечег” за „ништа”, али у тренутку његовог стављања на сто крајишким вођама, он се чинио као „нешто” уместо „све”. Јер, рецимо, по овом плану (уистину, нацрту) српски народ до тада суверен на својој територији требало је да део својих стратешки најважнијих области преда Хрватској и само претвори себе у две одвојене енклаве, на Банији и у Лици с делићем Далмације…
Међутим, када говоримо о томе да је сценарио, а тиме и исход рата извесно могао да изгледа другачије, мислимо на нешто сасвим друго. Пораз из 1995. заправо је почео једним поразом из 1991. године. И ту долазимо до приче о једном од најобразованијих, најродољубивијих и најмудријих српских политичара с конца 20. века. Био је то „ћаћа од Крајине”, како је у народу прозван др Јован Рашковић.
ПУТ ЈЕДНОГ ДОКТОРА У ПОЛИТИКУ
Рашковић је до осамдесетих година имао беспрекорну каријеру: психијатра који је још са тридесет година постао директор опште болнице у Шибенику, потом признатог научника и гостујућег професора на више универзитета и земљи иностранству, аутора великог броја стручних радова. До 1985. године, када га је кадровска комисија Медицинског факултета у Загребу одбила због „морално-политичке неподобности”.
Корен овог пута није био национални него идеолошки: спочитаван му је антикомунизам и дружење са већим бројем београдских дисидената. Од тада, свака година у животу др Рашковића постала је грудва која се ваља низ брег и из дана у дан постаје све већа.
И не само година, већ најпре сваки месец, па онда сваки дан. Из свих њих је кључала историја. Учествује и иницира обнављање српских културно-просветних друштава у Хрватској. У јулу 1989. године као „непоћудан” је онемогућен да говори на великом скупу на Далматинском Косову, да би убрзо хрватска полиција почела да му претреса стан и ординацију, врши различите притиске на њега и његову породицу.
Али Јово Рашковић није устукнуо – напротив у јануару 1990. године он председава скупом у Доњем Лапцу где се договара организовање прве српске странке у Хрватској. Ова историјска одлука садржала је још један важан додатак: да ће будућа партија бити повезана са неком од већ постојећих политичких организација, у Београду.
Ту Рашковић, из перспективе режима у Београду, чини кључну грешку, јер за своје и деловање крајишких Срба не тражи благослов Слободана Милошевића и ДБ-а, већ се повезује са опозиционим грађанским структурама. Притом, он није постао шеф огранка Демократске странке у Книну, већ се као њен партнер са сарадницима одлучио на формирање Српске демократске странке. Као главне програмске принципе изнели су: југословенство, демократију и (српски) народни суверенитет. Тиме се српски крајишки лидер појавио као опасност и Загребу и Београду. Али је у својим опредељењима остао стамен и храбар. Од фебруара 1990. године, када је основана СДС, а Рашковић постао њен лидер, почела је да се пише нова историја.
Обнова политичког живота Срба у Хрватској, са искуством геноцида у Другом светском рату и претње његовог понављања са ревитализацијом усташтва, а поред тога и националног буђења након вишедеценијске комунистичке репресије, започињала је драматично. Као да је уснуло робље показало да је живо, уз свог дуго чеканог вожда који је започео борбу за аутономију. Политички скупови, у халама или под ведрим небом, претварали би се у праве народне саборе, а ови у манифестације народне револуције.
На једном од таквих скупова, у Славонији, др Јован Рашковић је егзалтираним тоном казао: „Ја нећу да будем ваш вођа, него слуга, слуга само српскоме народу!” Било је то довољно да по овом мотиву буде испевана народна песма, а да др Рашковић буде прозван не оцем нације, већ „ћаћом од Крајине”.
ПОЛИТИЧАР КОЈИ НИЈЕ ХТЕО РАТ
Ипак, на изборима за хрватски сабор одржаним 1990. године показало се да је одоцнело формирање СДС-а имало кобне последице; изабрано је свега пет Рашковићевих кандидата, док се чак 24 српских представника – посланика нашло на листи Рачанове СДП-СКХ. Наводна југословенска платформа, установљена на братству српског и хрватског народа, показала се ускоро као кукавичје јаје за Србе у Хрватској. Но „ћаћа” није био поколебан, и наставио је политичку борбу као једини аутентични лидер Срба у Крајини. Пред Туђманом је наступао храбро и у исто време одмерено, што је била посебна уметност у периоду када је већ започела антисрпска хистерија и сукоби широм земље.
После „случаја Млинар” прекида односе са хрватским сабором, а пошто касније покушава да у циљу попуштања тензија опет разговара са Туђманом, постаје жртва медијске манипулације (тајно снимљени, монтирани и објављени делови разговора). Кроз који месец, Рашковић ће бити нападнут и од „својих”, пре свега због свог виђења српско-хрватских односа и невољности да се у потпуности препусти утицају Милошевића. Још одјекују његове речи, праћене звиждуцима, изговорене на Ђурђевдан 1990. године пред зградом Книнског корпуса ЈНА: „Ја вас нећу водити у рат, ја вас могу водити у мир, ако хоћете рат нека вас води неко други.”
Кампања која је против њега уследила довела је до познатог епилога, где је у београдско-загребачкој копродукцији, на самом прагу рата, сувишни доктор – летописац „Луде земље” практично протеран из Книна. Никада у српској модерној историји један вожд није добио свог тако недостојног наследника, као што га је имао Рашковић.
Јован Рашковић – Интервју за Телевизију Београд 1988. године
ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ И ТИШИНА У ИЗГНАНСТВУ
А „ћаћа” је наставио свој живот у Београду, као избеглица. У јулу 1992. године преминуо је у Београду, прерано, у 62. години живота. Добро је приметио српски писац, да је срце Јована Рашковића – ког је карактерисао као човека који је у српску политику унео неподношљиву количину поштења и реализма – само стало у Београду, а да је пре тога било изрешетано на положајима широм Крајине. Други ће га надопунити да је доктор једноставно „пресвиснуо” од болних рана свог рода. „Све је жртвовао и све изгубио”, рећи ће Момо Капор. Поредећи га са Светозаром Милетићем, Танасије Младеновић ће га описивати бираним речима и закључити да је био „адамско колено”…
Кад пишемо о „узроцима наших пораза” из 1995. године, поред анализирања утицаја Ватикана и Вашингтона, Беча и Берлина, Загреба и Сарајева, незаобилазан је и поглед у огледало. А у њему – разматрање судбине др Јована Рашковића. Можда и понајбољег, али никад оствареног политичара ког смо имали на почетку деведесетих година.
Тридесет година касније, док се као насушна потреба поново пројављује помирење демократског и националног, можда нас она нечему и поучи.
Постоје тренуци у писању кад реченица не иде даље, не зато што нема шта да каже, већ зато што понекад мора да застане. Да се стави тачка и дубоко удахне. Да се направи простор за тишину. Тако и ова прича настаје: као предах. Не за крај, него као летња запета. Као отворен прозор у празној соби док цврчци цврче на јарком сунцу.
Читате колумну Есеј из сенке у наставку који најављује летњу паузу
ПРЕ ЛЕТЊЕ ТИШИНЕ
Пре ове паузе, пресабирам где смо све речима путовали. Са сенкама смо ходали: бојама Пол Гогена, гласом Волта Витмена, болом Фриде Кало, молитвом Достојевског, водом Вирџиније Вулф, и зидовима Франца Кафке. Сваки од тих гласова није био само тема, него и својеврсно огледало. Сваки од тих есеја је настао из потребе да се понешто разуме, не у њима колико у мени. У нама.
Гоген ми је показао да боја није украшавање, него побуна. Витмен – да песма није стил, него дрхтај тела. Достојевски – да се истина не налази у победи, него у исповести. Вирџинија Вулф – да писање тече као време, и да се оно што боли не мора рећи, него осетити. Кафка – да свет има зидове, али да ми имамо сенку. Фрида Кало ми је показала да отворена рана не представља нужан крај, него може да развеже језик. Шест гласова. Шест путоказа. Шест облика тишине.
А сад, на прагу летње паузе, осећам потребу да не додам ништа ново. Већ да се осврнем. Да питам: зашто сам ја све ово писао?
Јер свако лице које сам гледао у тим есејима није било туђа биографија. Била је то маска која ми је помогла да проговорим. Да склопим себе из туђих ломова. Да се заштитим. Или откријем. Понекад је било лакше да пишем као да сам неко други. Али сада, на крају једног круга, знам: сва та писма из сенке била су исповест, само под другим именима. Ја сам се крио иза њих да бих могао да кажем нешто што бих тешко рекао у своје име.
Постоји једна реченица коју сам записао у првом есеју, а која ме и сада прати: „Боја није бег, већ сведочење.” Данас бих рекао: сенка није бег, него је одраз. И у том одразу, кроз ових шест лица, покушао сам да пронађем један одговор – шта остаје кад се реч изговори?
Нећу га дати. Нека остане без одговора, али знам да остаје нешто. Остаје сасвим сигурно, макар била то бол која више не тражи име. Остаје дах који није ни реченица. Остаје празна столица за читаоца који ће једног дана можда у њој видети себе.
Есеј који сада пишем није нови. Он је само скуп свих претходних, као што је сенка најчешће сноп свих светлости које су прошле. У њима сам научио да се пише не да би се говорило, него да би се слушало. Јер најдубља истина не настаје кад нешто кажеш, већ кад нешто не можеш да изговориш, али ипак покушаваш упркос свему само не из очаја.
Зато овај текст није тачка. Није чак ни три тачке. Он је као што сам већ рекао предах између. Између онога што сам већ рекао, и онога што ћемо тек заједно научити да изговоримо.
***
Нека овај летњи одмор буде време тишине која лечи. Погледајте, изгледа као да је читавом свету потребан лекар. Зато, нека ова сенка у којој испијам хладан чај буде простор у којем ће се нове мисли сабирати. И нека читалац зна: вратићу се и ћемо и ћете. И сенка ће опет проговорити. До тада – нећу више ништа рећи. Али све ће већ бити речено.
Док сам седео на Калемегдану, под чудним старим бором чија је кора личила на исписани антички свитак, осетио сам како се преда мном из сенке појављује лик. Не човек, не дух, не мисао, већ сенка – густа, неименована, али недвосмислено присутна. Била је то сенка која не припада историји, већ ономе што у историји вреба. Шапутала ми је на немачком – не речима, него тоном, вибрацијом која је допирала до самог дна костију. У тој хладноћи осетио сам: то је Кафка.
Данас, кад су странице његових романа готово постале стварност која нас окружује, нимало ме није зачудило то што се управо он појавио, али зашто баш мени и да ли је то уопште важно, ако ја све ово сањам и док не спавам?! Не знам, заиста више ништа не знам. Прсти сами корачају док ређају слово за словом.
Ако зароним у Кафкин мрак, можда успем да истражим његову борбу између бирократије и апсурда, где сенка изгледа без наде, а ипак, негде дубоко, тражи искру. Док други писци граде светове, он копа рупе у зидовима постојања.
Франц Кафка није писац који нуди утеху. Он је пророк сенке. Његове приче не желе да те ослободе – оне желе да те пробуде. Његов језик није тек обична естетски уређена књижевност, већ бол која не може да ћути.
Као кад станеш пред шалтером у некој државној институцији – у том тренутку ниси више грађанин, већ случај. Исто онако како је Јозеф К. био случај, а не човек. Није важно шта сте урадили. Важно је да сте ту. И то је довољно да будете означени.
АПАРАТИ БЕЗ ЛИЦА: БИРОКРАТИЈА КАО САВРЕМЕНА ЛИТУРГИЈА
У свету у којем је Кафка живео, бирократија је већ почињала да преузима функцију судбине. Он то није наслућивао – он је то именовао. Данас, у 21. веку, човек више не поставља питање: „Шта сам згрешио?” већ: „Где се узима број?” Уместо да објашњава свој поступак, он објашњава свој статус. Уместо смисла, добија образац. Уместо лица – печат. Између једног потписа и другог заглавља, губимо не само време, већ и облик.
У доба дигиталних сертификата и е-управа, Кафкина визија је потпунија него икад. Сваки наш клик, сваки формулар, сваки захтев – то су нови облици Процеса.
Недавно сам у карловачкој општини, после једне изложбе, покушао да предам папир око наследства бакине куће на Фрушкој гори. Службеница ми је мирно саопштила да недостаје потпис. Објашњење да тај потпис није било могуће добити јер одговорна особа тог дана није радила, није променило ништа. „Ништа без потписа”, рекла је. То „ништа” одјекивало је у мени цео дан. Био је то Кафкин језик: језик без објашњења, без одговора, али са пуним правом на пресуду.
Суд у Кафкиним делима више није институција правде – он је форма литургије без Бога. Језик којим се обраћа није правни, већ паралитургијски: реченице звуче као молитве без објекта, без адресе. У Процесу се човек не осуђује због учињеног, већ се претпоставља његова кривица. Није важно шта сте – важно је да сте. И то је довољно да будете под сумњом.
ПИСАЊЕ КАО ЧИН ПОБУНЕ ИЛИ ПОСЛЕДЊИ ГЕСТ СЛОБОДЕ
У свету где човека систем претвара у случај, у број, у формулар – писање је последњи чин достојанства.
А ипак, у свету без смисла, човек – пише. Кафка је писао ноћу, у тишини, у страху да га отац не чује. Тај отац – као архетип ауторитета, као симбол власти, као лик божанског у његовој најтежој сенци – био је увек присутан у позадини реченица као некаква патријархална тишина која гуши појединца. Ипак, Кафка је наставио да пише и пише. Као да је знао: писање је последњи простор у којем човек не може бити избрисан. У свету где вам могу одузети име, тело, достојанство – речи остају.
Писање није бекство. Дакле, оно није ни облик егзистенцијалног ослонца. То је последња линија одбране човека пред апаратом који га претвара у баркод. У Кафкиној прозној визији, језик није орнамент, већ доказ живота. Док суд ћути, док бирократија говори у круговима, реч писања је права, линијска, људска. Она не води до победе – али сведочи да постоји човек који не пристаје.
АПСУРД КАО НОВА РЕЛИГИЈА И ЈЕДИНО БОЖАНСТВО
Кафкин свет нема Бога – има само Замак. Нема спасења – има само Процес. Нема искупљења – има само Метаморфоза. Али упркос свему, у том свету постоји нешто што личи на светлост: свест. Свест да смо заробљени. Свест да су правила апсурдна. Свест да ће нам суд, кад год дође, доћи прекасно. То није утеха. То је истина. И можда је у томе Кафкина највећа порука: боље сенка која зна да је сенка, него светлост која те лаже.
Замак је вероватно најтачнији опис савремене цивилизације. Систем у којем се правила примењују без објашњења. У којем нико не зна зашто нешто постоји, али сви знају да морају да га поштују. Као нова религија, без пророка, без обећања, али са казном. Сви знају да нешто морају, нико не зна зашто. Параноја више није болест – она је стање цивилизованог ума.
У том свету, човек иде од шалтера до шалтера, од канцеларије до канцеларије, тражећи – не правду, не истину – већ присуство. Бити примећен постаје облик постојања. У таквом свету, Кафкин јунак не виче. Он ћути. Али у тој тишини – свака реч одјекује као крик.
И зато је тај свет толико страшан. Не зато што је насилан, већ зато што је апсолутно логичан. У њему више нема случајности. Све је уређено. Али човек више није субјекат. Он је функција. Он је случај. Он је образац са погрешним бројем.
ЕПИЛОГ: ДРВО НА КАЛЕМЕГДАНУ И СЕНКА КАО ЗНАК – ЧОВЕК КОЈИ НЕ ПРИСТАЈЕ
Док сам се враћао са Калемегдана, гледао сам у старо дрво. Његова сенка се пружала преко пута, као Кафкина реч преко целог нашег века. Схватио сам да Кафка није писац. Он је дијагноза. А ми смо сви, на неки начин, његов Јозеф К. – тражећи суд, а знајући да смо већ осуђени. Једино што нам преостаје је да, као он, наставимо да пишемо. Макар и у мраку. Макар и без наде.
Ипак, упркос свему, нешто остаје. Реч. Писање. Језик као знак отпора. Сенка у Кафкином свету није само мрак. Она је и наговештај светлости. Ако постоји сенка, значи да негде постоји извор светлости. И то је можда довољно. Не спасење, не пројава, већ једноставна чињеница да светлост није нестала. Није победила – али није нестала.
Док сам гледао како се сенка старог дрвета спушта на земљу, помислио сам да је можда Кафка био у праву. Да суд већ траје. Да светлост није за све. Али и да човек, упркос свему, може остати човек. Ако говори. Ако пише. Ако не заборави.
Зато је Кафка писац нашег доба. Не зато што је актуелан, већ зато што је нужан. Његова реченица је огледало у којем видимо не свет – већ себе у свету. Видимо своје чекање, своју тишину, свој страх. Видимо да смо већ давно ушли у процес – и да више не знамо ни кад ни зашто.
А можда је то једина светлост коју смо заслужили: не обећање спасења, већ свест – да смо ту, у мраку, будни.
Пети наставак колумне Есеј из сенке
За ГЛЕДИШТА пише Милош Ђ. ВИДАКОВИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
Милош Ђ. Видаковић: „СВЕТЛОСТ У ТАЛАСИМА СВЕСТИ – ВИРЏИНИЈА ВУЛФ И ПОТРАГА ЗА ЖЕНСКОМ ДУШОМ”
Да бисмо обезбедили стабилно и функционално корисничко искуство, Гледишта користе основне, такозване колачиће (cookies) – технолошка средства за чување и приступ појединим информацијама на уређају са којег приступате нашем садржају. Гледишта не користе колачиће у сврху оглашавања, профилисања корисника или праћења понашања читалаца, нити прикупљају личне податке у комерцијалне сврхе. Ваша сагласност омогућава систему да аутоматски примени поједина техничка подешавања (попут избора писма или приказа садржаја). Недавање или повлачење сагласности не утиче на основну доступност и читање садржаја, али поједини визуелни или технички елементи (слике, распоред странице) могу бити делимично ограничени у зависности од подешавања прегледача.
Ауторска права
Часопис Гледишта задржава сва ауторска и сродна права на објављене садржаје – текстуалне, визуелне, звучне и видео-материјале, као и на базе података и програмски код. Свако неовлашћено копирање, умножавање, дистрибуција или друго коришћење било ког дела садржаја без претходне писане сагласности уредништва сматра се повредом ауторских права и подлеже законским последицама.
Одговорност за ставове
Ставови и мишљења изнета у ауторским текстовима не морају нужно одражавати ставове Редакције Гледишта.
Професионални стандарди
Гледишта су професионални и независни медиј посвећен квалитетном и одговорном тумачењу културних, уметничких и друштвених тема, који поштује Кодекс новинара Србије и прихвата пуну надлежност Савета за штампу.
Основни
Увијек активан
Неопходни технички колачићи који омогућавају основно функционисање сајта и приказ садржаја. Без њих Гледишта не могу правилно да раде.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Изглед
Колачићи који памте детаљна подешавања приказа сајта. Не користе се за праћење корисника или оглашавање.
