Светлост није само оно што те обасјава – она је унутрашњи чин, храброст да живот прихватиш у свим његовим бојама, чак и кад су болне или неизвесне. Волт Витмен, песник који је у свакој влати траве видео одраз бескраја, певао је о том свесном окретању ка светлости. Његови стихови, као химне слободи и животу, нису само поезија – они су својеврсни путоказ да се живи пуним плућима, да сенке, ма колико дуге, не дефинишу твој пут.
ПЕСНИК СВЕТЛОСТИ
„Мораш да се навикнеш на блистава светла сваког свога часа.”
В. Витмен, Песма о отвореном путу
Витмен је разумео да је светлост избор, а не нешто што се само догађа. У његовој поезији, светлост је метафора за животну енергију, за проналажење смисла у хаосу. Данас, кад се суочавамо са личним борбама, друштвеним притисцима или глобалним неизвесностима, Витменов позив – „Turn your face to the light…” – звучи као подстрек. Овај позив није наиван оптимизам, већ филозофија која захтева храброст и веру у могућност да преобразимо живот.
Како да се окренемо ка светлости у доба сенки? Витмен не нуди једноставне одговоре, али те учи да је сваки тренутак – од првог удаха до сусрета са непознатом особом – прилика да изабереш светлост. То је уметност живљења коју проповеда: навикавање на блиставост, са интензитетом блица сваког часа, на лепоту која постоји чак и кад је тешко видети.
БЕЗ ГРОБА У СВОМ СРЦУ: КО ЈЕ БИО ВОЛТ ВИТМЕН?
Волт Витмен (1819–1892), амерички песник, новинар и болничар, био је визионар који је променио поезију. Његова књига Leaves of Grass (Влати траве), збирка слободних, ритмичних стихова, срушила је књижевне табуе 19. века, славећи човека, природу и космичку повезаност. Витмен је веровао да је сваки појединац светионик, да свако носи искру божанског. Његова поезија, преведена на српски од песника попут Тина Ујевића, говори свима нама – о заједничком путовању и способности да се уздигнемо изнад ограничења.
У „Песми о себи” пише:
„Ја светкујем самога себе и певам самога себе,
А што ја себи допуштам, морате и ви себи допустити,
Јер сваки атом који припада мени, припада и вама.”
Витменов живот није био лак. Одрастао је у скромним условима, радио као учитељ и штампар, а током Америчког грађанског рата добровољно је бринуо о рањеним војницима. Сведочио је и патњи и смрти, али је чак и у тим мрачним тренуцима налазио разлог да пева. Његова способност да пронађе светлост усред таме чини га моћним гласом до нашег доба.
СВЕТЛОСТ КАО СВЕСНА ОДЛУКА
Често се Витмену приписује: „Keep your face always toward the sunshine – and shadows will fall behind you.” Иако можда није његов, овај цитат сажима његову филозофију: светлост је одлучан избор, одлука да се живот прихвати упркос болу или неизвесности. У песми Из колевке што се бесконачно љуља, он вапи: „Сијај, сијај, сијај! Сипај своју топлоту, велико сунце!”
Овај вапај је позив да живот гледамо отворених очију и срца. Витмен је знао да је живот мешавина светлости и сенке, али је веровао да је наша моћ у томе где усмеравамо поглед. Кад бирамо сунце, сенке губе моћ над нама. Овај избор захтева храброст, јер је лакше остати у познатом, чак и ако је болно. Али Витмен опет подсећа да је живот превише драгоцен за полу-мрак.
У данашњем свету, преплављеном информацијама и притисцима, лако се изгубиш у сенкама – у бризи о будућности или жаљењу за прошлошћу. Витмен те позива да станеш, удахнеш, подигнеш поглед. Светлост је у малим тренуцима: осмеху детета, мирису траве, секунди тишине усред гунгуле.
ОДЛОМЦИ ИЗ СЕНКИ
Витменова светлост је стечена борбом. Као болничар у Грађанском рату, видео је смрт и страдање. Његова елегија „О, капетане, мој капетане”, посвећена Линколну на одру, звучи као позив читаоцима: „Устани, јер за тебе звоне звона, за тебе трепере заставе,
За тебе гомила на доку, њихове жеље – њихова лица – окренута теби.”
Ове речи нас буде. Иако је бол стварност, избор је наша реакција. Светлост није наивност – она је одлука да останеш жив и уз присуство сенке. У болницама је Витмен видео храброст војника, љубав у скромним гестовима. Писао је писма за оне који нису могли, слушао њихове приче, држао их за руку. Његови стихови нису одвојени од стварности – они су укорењени у њој, доказ је да сенке нису крај приче.
СЕНКЕ САВРЕМЕНОГ ДОБА
Савремене сенке су другачије: дигитални екрани, алгоритми, брзина без смисла. Лајкови као замена за аплауз, видљивост као симулација значаја. Витмен би можда видео потенцијал у мрежама – демократски дух где свако може бити песник. Али опомињао би да је права песма рођена из тишине, из погледа ка небу, не ка екрану.
Готово сам сигуран док прелазим прстима по линији разноразних сличица. Песник који слави зној, телесне течности и прљавштину би данас на Инстаграму имао три пратиоца и упозорење од администратора. Задесео сам се у Централ парку током јединог боравка у Америци. Гледао сам људе, седео сам и проматрао неупадљиво, просто желео сам да упознам тај свет. Уочио сам неку девојку како фотографише лишће. Није гледала у дрво, већ у телефон. И помислио сам – да ли је то сенка која заклања светлост, или покушај да се ухвати лепота? Витмен би рекао: обoje. Живот је у покушају, не у резултату.
Витменово Окрени се сунцу звучи лепо док не схватиш да то заправо значи – помери дупе са столице, искључи свих чедрдесет седам картица у претраживачу и одмах загрли то дрво у које не умеш ни да погледаш. Помислим да је његова Песма о себи у ствари тренинг план: три серије по петнаест редова дневно за јачање самопоштовања.
Савремене сенке су и унутрашње: анксиозност, осећај да ниси довољно добар. Моје сенке нису поетске. То су непрочитане књиге које управо климају главом са полица и петнаестак отворених картица где купујем глупости које ћу срећом сасвим сигурно вратити продавцу. Витмен би рекао да сам превише заузет чувањем сенки да бих приметио да су ми прсти већ у сенци – од екрана који их осветљава. Пљуни дакле у тањир са алгоритмима и издржи поглед на сунцу бар колико на TikTok-у. Кад бираш светлост, бираш и за оне око себе, за свет који делимо.
ТИ СИ ДОВОЉНО ДОБАР
„Ко год није у свом ковчегу и мрачном гробу, нека зна – довољно му је дано.”
Leaves of Grass, The Sleepers
Не верујем у оптимизам. Верујем у Витменову тврдоглавост. У парку, док пролазите поред клупе на којој никог нема, замислите да је он ту – велики, прљав, смрди на зној, и виче: „Зар не видиш? Све је ово било твоје. Јеси ли заборавио? Јеси ли се закопао?”
Витмен подсећа да је живот већ благослов. Друштвени медији, рекламе, унутрашњи гласови говоре да ниси довољан. Али он позива да станеш и признаш: сам живот, могућност да дишеш, волиш, ствараш – то је чудо. Нећу да те лажем и сам сам често заглибљен у телефону, али једном недељно, док чекам да се пролије кафа кроз филтер, чујем како нешто шушти у мени. То није интернет connection. То је Витменов глас из трећег разреда: „Мали, зар не видиш? Сунце је бесплатно. Дах је бесплатан. Твоја песма – још увек није написана.”
Витмен слави обичне ствари – траву, ветар, тело – и у њима види божанско. Кад читаш његове стихове, подсећаш се да је светлост свуда, ако научиш да је видиш: у смеху пријатеља, топлоти сунца, тишини јутра.
ПОВРАТАК ОТВОРЕНОМ ПУТУ
У Песми о отвореном путу, Витмен каже: You must habit yourself to the dazzle of the light and of every moment of your life. Живот није стаза без препрека, већ избор да идеш напред. Ова химна слободи позива да кренеш на пут, не знајући куда ће те одвести, верујући да је сам пут довољан. И тако, са стидом који ме гризе као стеница, окрећем лице ка прозору. Сенке мојих неиспуњених обавеза и даље се провлаче иза мене, али бар на трен – сијам.
Да ли сте знали да је Витменову поезију на српски језик преводио и велики Иво Андрић?!
ЗАВРШНА РЕЧ: ПЕВАЈ, ЈЕР ЖИВИШ
Сенке не нестају, али можеш да бираш – хоћемо ли се за њом окренути, или ћемо, попут Витмена, лице окренути сунцу, и наставити да певамо. „Do I contradict myself? Very well then I contradict myself, (I am large, I contain multitudes.)” Leaves of Grass, Song of Myself
Ми смо у множини. Сенка и светлост. Песма и тишина. У времену које понекад делује као сумрак, Витменов позив остаје: бирај светлост. Навикни се на њен бљесак. И корачај. Ове речи су начин живота. Не мораш бити савршен. Довољно је да прихватиш живот и певаш, јер си жив.
У потпуном складу са његовом пантеистичком визијом, на крају, хиљадити пут чини ми се, Витменов позив је једноставан, али дубок: живи. У времену кад је лако изгубити веру – живот сам по себи буде довољан разлог за радост. Будући да сам укорењен у простору где је православни поглед на ствари и свет природан одабир, усуђујем се да оправославим и Волта Витмана. И док корачамо кроз наше дане, нека нас његове речи воде: бирај светлост, увек и увек и изнова, и никада не престај да певаш: „И Светлост светли у тами, и тама је не обузе.” (Јован 1:5)
Други наставак колумне Есеј из сенке
За ГЛЕДИШТА пише Милош Ђ. ВИДАКОВИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ВИШЕ
20
20