Svetlost nije samo ono što te obasjava – ona je unutrašnji čin, hrabrost da život prihvatiš u svim njegovim bojama, čak i kad su bolne ili neizvesne. Volt Vitmen, pesnik koji je u svakoj vlati trave video odraz beskraja, pevao je o tom svesnom okretanju ka svetlosti. Njegovi stihovi, kao himne slobodi i životu, nisu samo poezija – oni su svojevrsni putokaz da se živi punim plućima, da senke, ma koliko duge, ne definišu tvoj put.
PESNIK SVETLOSTI
„Moraš da se navikneš na blistava svetla svakog svoga časa.”
V. Vitmen, Pesma o otvorenom putu
Vitmen je razumeo da je svetlost izbor, a ne nešto što se samo događa. U njegovoj poeziji, svetlost je metafora za životnu energiju, za pronalaženje smisla u haosu. Danas, kad se suočavamo sa ličnim borbama, društvenim pritiscima ili globalnim neizvesnostima, Vitmenov poziv – „Turn your face to the light…” – zvuči kao podstrek. Ovaj poziv nije naivan optimizam, već filozofija koja zahteva hrabrost i veru u mogućnost da preobrazimo život.
Kako da se okrenemo ka svetlosti u doba senki? Vitmen ne nudi jednostavne odgovore, ali te uči da je svaki trenutak – od prvog udaha do susreta sa nepoznatom osobom – prilika da izabereš svetlost. To je umetnost življenja koju propoveda: navikavanje na blistavost, sa intenzitetom blica svakog časa, na lepotu koja postoji čak i kad je teško videti.
BEZ GROBA U SVOM SRCU: KO JE BIO VOLT VITMEN?
Volt Vitmen (1819–1892), američki pesnik, novinar i bolničar, bio je vizionar koji je promenio poeziju. Njegova knjiga Leaves of Grass (Vlati trave), zbirka slobodnih, ritmičnih stihova, srušila je književne tabue 19. veka, slaveći čoveka, prirodu i kosmičku povezanost. Vitmen je verovao da je svaki pojedinac svetionik, da svako nosi iskru božanskog. Njegova poezija, prevedena na srpski od pesnika poput Tina Ujevića, govori svima nama – o zajedničkom putovanju i sposobnosti da se uzdignemo iznad ograničenja.
U „Pesmi o sebi” piše:
„Ja svetkujem samoga sebe i pevam samoga sebe,
A što ja sebi dopuštam, morate i vi sebi dopustiti,
Jer svaki atom koji pripada meni, pripada i vama.”
Vitmenov život nije bio lak. Odrastao je u skromnim uslovima, radio kao učitelj i štampar, a tokom Američkog građanskog rata dobrovoljno je brinuo o ranjenim vojnicima. Svedočio je i patnji i smrti, ali je čak i u tim mračnim trenucima nalazio razlog da peva. Njegova sposobnost da pronađe svetlost usred tame čini ga moćnim glasom do našeg doba.
SVETLOST KAO SVESNA ODLUKA
Često se Vitmenu pripisuje: „Keep your face always toward the sunshine – and shadows will fall behind you.” Iako možda nije njegov, ovaj citat sažima njegovu filozofiju: svetlost je odlučan izbor, odluka da se život prihvati uprkos bolu ili neizvesnosti. U pesmi Iz kolevke što se beskonačno ljulja, on vapi: „Sijaj, sijaj, sijaj! Sipaj svoju toplotu, veliko sunce!”
Ovaj vapaj je poziv da život gledamo otvorenih očiju i srca. Vitmen je znao da je život mešavina svetlosti i senke, ali je verovao da je naša moć u tome gde usmeravamo pogled. Kad biramo sunce, senke gube moć nad nama. Ovaj izbor zahteva hrabrost, jer je lakše ostati u poznatom, čak i ako je bolno. Ali Vitmen opet podseća da je život previše dragocen za polu-mrak.
U današnjem svetu, preplavljenom informacijama i pritiscima, lako se izgubiš u senkama – u brizi o budućnosti ili žaljenju za prošlošću. Vitmen te poziva da staneš, udahneš, podigneš pogled. Svetlost je u malim trenucima: osmehu deteta, mirisu trave, sekundi tišine usred gungule.
ODLOMCI IZ SENKI
Vitmenova svetlost je stečena borbom. Kao bolničar u Građanskom ratu, video je smrt i stradanje. Njegova elegija „O, kapetane, moj kapetane”, posvećena Linkolnu na odru, zvuči kao poziv čitaocima: „Ustani, jer za tebe zvone zvona, za tebe trepere zastave,
Za tebe gomila na doku, njihove želje – njihova lica – okrenuta tebi.”
Ove reči nas bude. Iako je bol stvarnost, izbor je naša reakcija. Svetlost nije naivnost – ona je odluka da ostaneš živ i uz prisustvo senke. U bolnicama je Vitmen video hrabrost vojnika, ljubav u skromnim gestovima. Pisao je pisma za one koji nisu mogli, slušao njihove priče, držao ih za ruku. Njegovi stihovi nisu odvojeni od stvarnosti – oni su ukorenjeni u njoj, dokaz je da senke nisu kraj priče.
SENKE SAVREMENOG DOBA
Savremene senke su drugačije: digitalni ekrani, algoritmi, brzina bez smisla. Lajkovi kao zamena za aplauz, vidljivost kao simulacija značaja. Vitmen bi možda video potencijal u mrežama – demokratski duh gde svako može biti pesnik. Ali opominjao bi da je prava pesma rođena iz tišine, iz pogleda ka nebu, ne ka ekranu.
Gotovo sam siguran dok prelazim prstima po liniji raznoraznih sličica. Pesnik koji slavi znoj, telesne tečnosti i prljavštinu bi danas na Instagramu imao tri pratioca i upozorenje od administratora. Zadeseo sam se u Central parku tokom jedinog boravka u Americi. Gledao sam ljude, sedeo sam i promatrao neupadljivo, prosto želeo sam da upoznam taj svet. Uočio sam neku devojku kako fotografiše lišće. Nije gledala u drvo, već u telefon. I pomislio sam – da li je to senka koja zaklanja svetlost, ili pokušaj da se uhvati lepota? Vitmen bi rekao: oboje. Život je u pokušaju, ne u rezultatu.
Vitmenovo Okreni se suncu zvuči lepo dok ne shvatiš da to zapravo znači – pomeri dupe sa stolice, isključi svih čedrdeset sedam kartica u pretraživaču i odmah zagrli to drvo u koje ne umeš ni da pogledaš. Pomislim da je njegova Pesma o sebi u stvari trening plan: tri serije po petnaest redova dnevno za jačanje samopoštovanja.
Savremene senke su i unutrašnje: anksioznost, osećaj da nisi dovoljno dobar. Moje senke nisu poetske. To su nepročitane knjige koje upravo klimaju glavom sa polica i petnaestak otvorenih kartica gde kupujem gluposti koje ću srećom sasvim sigurno vratiti prodavcu. Vitmen bi rekao da sam previše zauzet čuvanjem senki da bih primetio da su mi prsti već u senci – od ekrana koji ih osvetljava. Pljuni dakle u tanjir sa algoritmima i izdrži pogled na suncu bar koliko na TikTok-u. Kad biraš svetlost, biraš i za one oko sebe, za svet koji delimo.
TI SI DOVOLJNO DOBAR
„Ko god nije u svom kovčegu i mračnom grobu, neka zna – dovoljno mu je dano.”
Leaves of Grass, The Sleepers
Ne verujem u optimizam. Verujem u Vitmenovu tvrdoglavost. U parku, dok prolazite pored klupe na kojoj nikog nema, zamislite da je on tu – veliki, prljav, smrdi na znoj, i viče: „Zar ne vidiš? Sve je ovo bilo tvoje. Jesi li zaboravio? Jesi li se zakopao?”
Vitmen podseća da je život već blagoslov. Društveni mediji, reklame, unutrašnji glasovi govore da nisi dovoljan. Ali on poziva da staneš i priznaš: sam život, mogućnost da dišeš, voliš, stvaraš – to je čudo. Neću da te lažem i sam sam često zaglibljen u telefonu, ali jednom nedeljno, dok čekam da se prolije kafa kroz filter, čujem kako nešto šušti u meni. To nije internet connection. To je Vitmenov glas iz trećeg razreda: „Mali, zar ne vidiš? Sunce je besplatno. Dah je besplatan. Tvoja pesma – još uvek nije napisana.”
Vitmen slavi obične stvari – travu, vetar, telo – i u njima vidi božansko. Kad čitaš njegove stihove, podsećaš se da je svetlost svuda, ako naučiš da je vidiš: u smehu prijatelja, toploti sunca, tišini jutra.
POVRATAK OTVORENOM PUTU
U Pesmi o otvorenom putu, Vitmen kaže: You must habit yourself to the dazzle of the light and of every moment of your life. Život nije staza bez prepreka, već izbor da ideš napred. Ova himna slobodi poziva da kreneš na put, ne znajući kuda će te odvesti, verujući da je sam put dovoljan. I tako, sa stidom koji me grize kao stenica, okrećem lice ka prozoru. Senke mojih neispunjenih obaveza i dalje se provlače iza mene, ali bar na tren – sijam.
Da li ste znali da je Vitmenovu poeziju na srpski jezik prevodio i veliki Ivo Andrić?!
ZAVRŠNA REČ: PEVAJ, JER ŽIVIŠ
Senke ne nestaju, ali možeš da biraš – hoćemo li se za njom okrenuti, ili ćemo, poput Vitmena, lice okrenuti suncu, i nastaviti da pevamo. „Do I contradict myself? Very well then I contradict myself, (I am large, I contain multitudes.)” Leaves of Grass, Song of Myself
Mi smo u množini. Senka i svetlost. Pesma i tišina. U vremenu koje ponekad deluje kao sumrak, Vitmenov poziv ostaje: biraj svetlost. Navikni se na njen bljesak. I koračaj. Ove reči su način života. Ne moraš biti savršen. Dovoljno je da prihvatiš život i pevaš, jer si živ.
U potpunom skladu sa njegovom panteističkom vizijom, na kraju, hiljaditi put čini mi se, Vitmenov poziv je jednostavan, ali dubok: živi. U vremenu kad je lako izgubiti veru – život sam po sebi bude dovoljan razlog za radost. Budući da sam ukorenjen u prostoru gde je pravoslavni pogled na stvari i svet prirodan odabir, usuđujem se da opravoslavim i Volta Vitmana. I dok koračamo kroz naše dane, neka nas njegove reči vode: biraj svetlost, uvek i uvek i iznova, i nikada ne prestaj da pevaš: „I Svetlost svetli u tami, i tama je ne obuze.” (Jovan 1:5)
Drugi nastavak kolumne Esej iz senke
Za GLEDIŠTA piše Miloš Đ. VIDAKOVIĆ
PROČITAJ JOŠ
ODABERI VIŠE
20
20