Две запажене књиге поезије су иза Александра Војиновића Најјачег, дебитантска ДИСТРОФИЈА БЛУЗ и друга СВРАКЕ, ВРАНЕ, ГАВРАНИ. Прва књига нашла се у ужем избору за награду Бранко Миљковић, а друга је премијерно дело Библиотеке СИГМА. Циклус песама СЛИКЕ ИЗ ГРЧКЕ садржи делове необјављеног рукописа треће књиге његове поезије.
ИСТА ЗВЕР
Иста звер нас изједа изнутра
Храни се страхом
Храни се храброшћу
Храни се свесним и несвесним
Храни се мислима и заборавом
Храни се чиме год жели
Расте тихо
Расте гласно
Рачва се у свим правцима
И пружа у недоглед
Букти као зараза и јењава
На све могуће и немогуће начине
Шарена и црна,
Лепша је од нуклеарне печурке
Милује нас мрклином
Обасипа нас грумењем
Удише нашу несигурност
Поштапа се слабошћу
Она је рђава реч, зденац врисака
Редак пупољак
Она зна да смо будале
Иста звер нас изједа изнутра
Одозго
Одоздо
Са обе стране
Ни у сну нас не оставља на миру
Кад је замори наше месо
Кад јој дојаде изнутрице од наших мисли
Појешће саму себе
ПЛЕН
Даље од лажне скице света
Даље од скучених простора
И неозвезданих очију
Вуку те кругови
Сањаш немирне воде
Осећаш биље и звери у крвотоку
И већ си у шуми
Плен сопственог сна
Крвариш
Као сломљена стабљика цвета
Далеко од зидова
Далеко од жамора
Ишчезаваш слободан
СЛИКЕ ИЗ ГРЧКЕ
Стоје преда мном
Прекасно развијене
На њима
Магична љубичаста боја
Пејзажи са друге планете
И неки други ми
Нема ни трага опасностима
Чујем жагор
Таласи ме запљускују
Чехиња дугих ногу и плавих очију
Показује нам књигу о великим уметницима
Разговарамо са пијаним Грцима
О фудбалу и рату
Један каже да би нас бранио зубима ако треба
Даје ми своју адресу
Да му пишем кад се вратим у Србију
Прихватам
Никад му нисам одговорио
Ноћне шетње
Велики месец сурфује
На узбурканим црним таласима
Пијемо пиво
Лупамо глупости
Бацамо риме
Пет дана под сунцем
Пет дана под кишом
Последњи трзаји слободе
Ускоро ћемо се удаљити
Као што се људи увек удаље
Као што се јаве седе
Као што се лице избора и поприми грубе црте
Као што се свако окрене себи
ЉУДИ
ходају
трче
певају
лете
пливају
скачу
свирају
воле
воле их
играју
пију и пуше
ослушкују
оговарају
стоје на прозору
стоје на семафору
стоје под сунцем
стоје у води
верују
не верују
плачу
смеју се
пишу
цртају
гледају филмове
додирују лишће
кидају гранчице у пролазу
мазе пса
мазе мачку
дижу руке према небу
прстима формирају кавез
за челичну птицу
гаје мале блесаве људе
који ће сутра
гајити мале блесаве људе
људи причају
ћуте
гледају
жмуре
трепћу
заљубљују се
у очи у зубе у песму
иду на посао
иду у пензију
иду у смрт
иду у вечност
и то им је мало!
ШЕТАЛИШТЕ
Светло у води
Заробљено између два моста
Између два света
Облаци тежи од мамурлука
Слепи мишеви и неке уврнуте птице
Које чак ни ја не разумем…
Траг крви дуж читавог шеталишта…
Сада мора да је уклето!
Као рођење
Највеће пријатељство
Или
Још горе
Као права, постојана љубав
Или
Било шта друго
Једнако ништавно и осуђено на исто
Мирис траве помешан са мирисом траве
Алкохол у умирућем желуцу
Графити посвађани идеологијама
Ругалице животу
Клупе леђима окренуте води
Споменици подигнути
У част покојне памети
Знојава, затегнута и запуштена тела
Обична срећа и несрећа
За којом жудим
Док се гробље шири
И расте у мојој лобањи
Туђом руком наздрављам шеталишту
И поклањам му свој дух
Решен да заувек лебдим
Изнад светла у води
Између два моста
Између два света.
ОБИЛАЗАК ПЕСМЕ
Свако лето
Проводим
У сопственој песми.
Сваки ћошак обиђем,
Сваки камен као стих прочитам,
Сваки стих као камен
Подигнем.
ПЕСМУЉАК НЕДОСТОЈНОГ И НИШТАВНОГ ЗРНА СА ЗАКРЖЉАЛОГ ЦВЕТА-СМИСАОЖДЕРА
Плашим се твојих тајни,
Равницо овлаш позната.
У твом мраку ничу страшни бисери
И слатке суицидне мисли.
Ти си немо чудовиште
Зид над зидовима
Расадник омчи и болести
Највеће
Најстрашније
И најлепше Ништа.
Највеће
Најстрашније
И најлепше Све.
Опрости овом недостојном зрну
Што те проучава сваке вечери
Дрхтећи од страха и немоћи,
Посматрајући,
Са закржљалог цвета-смисаождера.
Пружам прашњаве руке од прућа
Ка твојим безбројним влатима.
Најближа ми је достижна колико и најдаља.
Плашим се твојих тајни,
Равницо овлаш позната.
У твом мраку ничу страшни бисери
И слатке суицидне мисли.
Ти си немо чудовиште
Зид над зидовима
Расадник омчи и болести.
Највеће
Најстрашније
И најлепше Ништа.
Највеће
Најстрашније
И најлепше Све.
Чему да се надам
Када једнако хладно и равнодушно
Тишином упијаш плитка, испразна бића
И најузвишеније духове?
Плашим се твојих тајни,
Равницо овлаш позната.
У твом мраку ничу страшни бисери,
Слатке суицидне мисли
И тек понеки песмуљак
Ништавног и недостојног зрна,
Са закржљалог цвета-смисаождера.
П.С.
Послали смо
Лажну представу о нама
Да неуморно путује црним бескрајем.
Изоставили смо само крваве ситнице,
У нади да нам нећеш узвратити истом мером.
За ГЛЕДИШТА пише Александар ВОЈИНОВИЋ НАЈЈАЧИ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ЈОШ
20
20