Да одмах отклоним сваку сумњу о томе како приступити овом тексту. Он је импресија, добронамерни братски савет и више него заслужена благодарница. Није нити скерлићевска, нити богданпоповићевска критика, она од које се јеже савремени писци што Ђорђе Матић несумњиво у исто време и јесте и није. Његова савременост, одмерено сидри у дубоким морима архаичног. Где су скупа и Његош и Крлежа. И Ветрановић и Цријевић. А понајвише Црњански.
Флуидан, као и његова проза која вешто плеше по ивици сечива што се поезијом зове.
Јеванђелски речено, језиком религије коју Матић с правом сматра интимним чином, пазимо…
ЈЕЗИК “РОДА МОГА“ КАО КЊИЖЕВНИ НАДЛИК
Ако неко хоће да схвати зашто Срби, хрватски језик често зову српским, нека чита Матића.
Ако неко хоће да схвати због чега Хрвати, хрватски језик зову хрватским, нека чита Матића.
Нема бољег чувара српског у хрватском, као ни ненаметљивијег чувара хрватског језика, оног од Вука рођеног, преко Броза до Крележе клесаног, од Матића.
Делује да се, када је реч о Матићевом језику, сва критика усијала од тврдњи да он пише високим стилом. Био бих слободан да кажем да у томе нема ничега претенциозног, иако се тако нешто може закључити када се човек лати критике, пре него његове прозе.
Језик књижевности, књижевноуметнички штимунг, то је оно чиме Матић баш вешто барата.
Језик доречености.
Као да се у свим тим одисејевским заносима, у апатридској носталгији, Матић ужелео свих речи својих народа. Његова насушна потреба да се враћа пансловенском принципу, оног заједничког прајезика, чини да од културне хетерогености Срба, Хрвата и осталих племена, наново везе надсловенски гоблен. И утолико је његов језик, а и његова књижевност моћнија.
Када као дете не желиш да причаш, како не би потрошио све речи, он је у туђини ћутао. Па у лирском роману ударио контру, хотећи да исприча све оне речи на којима је тако дуго ћутао. Да их се подсети. Никада нисам видео да неко више речи на свом језику жели да каже. Ваљда да провери да их није заборавио.
Његов језик дословце има карактеризацију. Као књижевни лик. Метафоричку карактеризацију. Словенску потребу да сам себе подцрта. Те су језичке дидаскалије некада препуне апозиција, а некада барокно пребојене „свијетлозеленим, тамномодрим и правокутним“. Што би му неко можда и замерио. Ја, засигурно, не.
Како год, види се да је речи које је дуго скривао у корицама, Матић извукао незарђале, са жељом да освоји сав онај исконски књижевни простор који је преостао, попут острва, у морима жанрова.
СЕВЕР-ЈУГ, ПА ОПЕТ СЕВЕР
Матићева се емотивна, поетска, и романескна трансверзала протеже правцем север-југ, или боље речено југ-север, ако посматрамо хронолошки лутања његовог лирског субјекта, који се игром прозних околности зове књижевним ликом.
У тим пресецањима проживљених и измаштаних паралела и меридијана, кала и контрада стари се словенски богови каткад обрачунавају са униполарним хтонским бићима обученим у мантије или са кипама на глави.
И ту где се стари богови и нови њихови идентитети срећу, лелуја његова Маша Коен, Матићева “Јелена које нема“ или већ ко зна која, које је сигурно било.
Таква се књижевност, дубоко проживљена, једноставно не може одглумити.
Осећа се у његовим лутањима Рим-Амстердам и сав сплин који је са собом као багаж вукао Чарнојевић, али и нека сулуда нада са којом Штулић креће у Вијену, да пронађе дјеву. Ти литерарни рељефни премази, готово као код Шумановићевог “Бара у Паризу“ у Матићевој се књизи могу руком опипати.
Звече однекуд вериге о којима приповеда Љуба Ненадовић у „Писмима из Италије“, све некако уваљане у блуз и у ону чудесну пискаву нит Чета Бејкера, који је у истом том Амстердаму и скончао.
Одавно ме, заиста одавно, тако добро није дотакао спој свих овом свету познатих уметности у једном делу, које се пуким случајем назива књижевним. Иако је у њему више музика и питура него по концертима и музејима савремених уметности.
Како човек, располућен од толиких потреба да напусти себе, може да о носталгији каже, можда најлепшу реченицу у мени доступној савременој књижевности?
„Родни је град, покретна елегија, жалобна болна пјесма над неодживљеним временом у њему“
SOUNDRTRACK ОД БОЖУРОВА ДО FUNNY VALENTINE
Ова књига се, као што сам поменуо, не доживљава само једним чулом.
Можда пре него иједним другим чулом, књига је то која се слуша.
Нису то постмодернистички фолови, хиперлинкована стварност коју живимо, већ превазиђени постмодернизам у једној мери рестартован на антику. Као некаква музичка неоренесанса.
Да књижевност не мора да буде линеарна, демонстрирали су Црњански и Настасијевић, у модерном пре модерног, а Ђорђе сада као медијум шета свог приповедача по туђим аурама и мислима.
Не мора све што се литерарно калеми на џез да буде биопик. Нешто једноставно може да буде „Whiplash“ у књижевности.
Ова је књига утолико боља јер нема залудне потребе да се лута Јесењиновим стопама, угаженим стрњикама и житним пољима, тамо где градови миришу на мачју мокраћу и расквашени асфалт.
То и Матићев лик памти. Не мирис липе. Него пријатан смрад градских улица. И зато му верујем.
Сигуран сам да се инспирација за назив ове књиге баш и крије у печалбарским пословима под светлима неонске хале, међу поштанским маркама, где се попут разгледнице са летовања које се никада не завршава, негде срамежљиво наметнула фраза “Ниоткуда с љубављу“.
Зато што је цела као да припада неком другом, заборављеном свету.
Где је у реду бити луцкаст као Тин Ујевић.
Где су песници господа и витезови.
Зато је ниоткуда.
Јер је одсвакуд.
Сваком блиска и позната.
А тако универзално ничија.
А да је с љубављу – довољно је само погледати у чаробно плаветно око Маше Ко(р)ен, коју да бисте упознали морате да потражите међу страницама Матићевог првенца.
СПАРИНГ ПАРТНЕР МЕЂУ ЛИКОВИМА – ТО СВАКАКО МОЖЕ БОЉЕ
Занесу се ствараоци у прављењу лика из „Ich forme“ да некада забораве на карактеризацију ликова који чине атмосферу драматичнијом.
Ако је овој књизи потребно тражити ману,(а вратимо се на почетак да ово није критика, већ братски савет) онда се та мана сигурно крије у лику Кнеза, који је бескрајно симпатичан, али чији се лик понекад гради као пасивна контратежа главном лику, како би у некој мери он интелектуално издоминирао. Као некакав џак за ударање или пак хроми спаринг партнер.
Да баш не зна ко је Јуриј Гагарин или шта је номинатив, а шта вокатив, не чини ми се вероватним.
А управо то прави добар темељ оним правим критичарима који пишући о Матићу у суперлативу карикирају његов бескрајни језички потенцијал.
Такви стилски слепи рукавци, ипак нису најпотребнији, јер интелект се назире и без тога.
Ова је књига, (last but not least) као да је Чет Бејкер устао из гроба и снимио нови албум. Једна од оних које нема потребе читати споро, како би се крај одгодио.
Она се друкчије и не може читати, до са пуном пажњом и свих пет и више чула.
Извор: Кумулонимбус.ме
Објављивање на порталу ГЛЕДИШТА одобрио: Никола МАРКОВИЋ
20
20