Како један „независни” медиј у отровном споју идеологије, тенденције, искривљавања и обавезне интервенције на језику, ресемантизације појмова, изокреће све тако да стане у нови владајући конструкт. И тиме на крају увијек оправда барбаризам – рушење, физичко, симбола времена и идеја које више не одговарају операцији промјене властитог идентитета.
Колико год били сад већ готово апсолутно загушени хаосом вијести и информација, отупљени какофонијом гласова и визуално преоптерећени преко границе подношљивог, понекад у овом информатичко-информацијском нереду човјек наиђе на такозвану агенцијску вијест која се издвоји, која постаје више од вијести. А ако је знамо и прочитати, проговори јасно и јако.
Чак и ако је, као што су агенцијске вијести данас у правилу, лажно непристрано и манипулативно донесена, она открива више но што су састављачи хтјели. Такве по дефиницији сведене објаве, у којима се декларативно, имплицирано и ненамјерно смјењује и потире, истински су, а непроучени симптом данашњице и, у неразмјеру са својим обимом, снажна слика стања у многим одлучујућим питањима.
Александар Сергејевич Пушкин (1799-1837)
НЕЗАВИСНИ МЕДИЈ КАО АЛАТ ИДЕОЛОГИЈЕ
Ових дана један је овдашњи, такозвани „регионални” портал објавио запањујућу, колико у наопаком свијету данашњем, такођер, силно и невољно ироничну вијест. Пошто је контекст све, ваља рећи да портал припада тв-станици, медију који се нота бене представља као „независан” („неовисан”, што би се овдје рекло), односно опозицијски, старим термином, а наспрам данашње власти у земљи Србији. У Хрватској нема потребе за тим и таквим ангажманом овога медија.
Овдје је мирно, а кадрови су стари и провјерени. Сједиште те регионалне телевизије је у Холандији (случајно (?), и ако се допусти, у мени важном градићу) – наравно, само формално сједиште, док је права централа негдје другдје, да тако еуфемистички кажемо. Ту независну телевизију, чије је име спој деветнаестог слова абецеде и првог у групи природних бројева, основао је иначе тајкун овдашњи, што се раније опсцено обогатио на телекомуникацијама, а у својим се „комбинацијама” био ушемио и с извјесним америчким фондом, једним од најмрачнијих у данашњем свијету – о чему дакако нећете чути од домаћих „независних” и „неовисних” новинара.
Али шта мари. „Рат је”. Као и сваки, небројени пут у прошле три и пол деценије кад се потегну слична питања. Па добро, шта је објавио дотични медиј, какву вијест?
Вијест је то над којом ће већина слегнути раменима, али за нас, људе књижевности и културе, она има страховите импликације, а оне се гранају унедоглед скоро.
ПУШКИН ПРЕКРИВЕН ДАСКАМА: ЧИЊЕНИЦА И СИМБОЛ
У Одеси, одлуком регионалне војне управе, споменик Александру Сергејевичу Пушкину, једном од највећих руских, свеславенских и свјетских пјесника, прекривен је дрвеним плочама, да се не види, и тиме и тако уклоњен из јавног простора. Одеса, кажу, „већ дуго расправља” и о рушењу споменика.
Вијест говори много, на најширем плану, али говори једнако и на разини микро детаља, тамо гдје „ђаво станује”. На овој првој разини јавља се ту нешто, метафора о положају и угрожености сачуваног, а узвишеног, најузвишенијег израза и симбола Духа, нечега што је и наше, блиско, културално и цивилизацијски, и једнако тако опћељудско, универзално, у истинском смислу ријечи.
Прича о једној изузетној личности, великом руском књижевнику кога доста тога везује за Србију
ЛИСТА „ЦАРСКИХ” НЕПРИЈАТЕЉА: КАКО НЕЗНАЊЕ ПОСТАЈЕ ПОЛИТИКА
На другом плану, на једва уочљивом микронивоу, онако како је вијест даље срочена и приопћена одвија се – чиста идеологија. Модусом којим се данас и декадама већ обликује и пермутира: кроз активно незнање, једнако тенденциозно и несвјесно, трајно у служби и у интересу једног невидљивог, а дјелатног идејног монструма.
Српска редакција дотичне „независне” телевизије на свом порталу у истој вијести даље пише да је „Извршни комитет (!) градског већа Одесе” објавио списак архитектонских споменика које планира да демонтира „у блиској будућности”. Међу њима су објекти, како кажу, који садрже симболе руске царске политике – и то редом: споменици Максиму Горком, Исаку Бабељу, Валерију ПавловичуЧкалову, Владимиру Висоцком, и на крају „Чекистички зид” и модели Лењиновог ордена.
Није овдје само до тога је ли вијест пренесена вербатим, је ли само „преузета”, или је на ствари готово физички опипљив доказ лијености, индоленције и апсолутног незнања новинара из српске редакције, могуће почетника или млађих, о чему, о чијем незнању се стално говори и често претјерује, али ријетко се види овако развидно.
Погледај још једном („дом свој”) читаоче, прочитај ову листу. Видјет ћеш да осим величанственог, генијалног поете, аутора Оњегина, мајстора-стваратеља сувременог руског језика, ниједно једино име нема ништа са „симболима руске царске политике”: ту је сам „писац Револуције”, онај који је нормирао соцреализам; за њим ингениозни приповједач, писац „Црвене коњице” и „Одесе” (!); па совјетски војни пилот, херој авијације који је небом прошао простор од Москве преко Сјеверног пола до Америке све у једном лету; највећи совјетски кантаутор, неукроћени Волођа Висоцки, и два појма испуњена значењем – један о терору совјетске тајне полиције, а други о највишем одликовању СССР именованом по вођи Револуције. (О иронији управо овога потоњега, а на линији стварања и самоопредјелјенја украјинске нације, скоро да нема сличног примјера толиког сарказма хисторијске неправде. Или можда правде…)
Како нам је ово познато све. Иза оваквог извјештавања промаља се исти онај злодух који овдје, око нас, траје већ тридесет и пет година, ентитет који у отровном споју идеологије, тенденције, искривљавања и обавезне интервенције на језику, ресемантизације појмова, изокреће све тако да стане у нови владајући конструкт. И тиме на крају увијек оправда барбаризам – рушење, физичко, симбола времена и идеја које више не одговарају операцији промјене властитог идентитета.
Све, наравно, покривено „објективним” аргументом о рату и агресији чиме се унапријед затварају уста свима који барбарство зову барбарством и не допуштају да их се увјери у блатантну лаж идеолошки генерираног изокретања и реконструкције повијести, а с њом увијек и културе као прве жртве. Све то од самог почетка саслужују медији, наравно, штовише некад и воде, истичући се оперативношћу и ангажманом.
Звали се они овдашњим локалним националним медијским кратицама, или кратицом са словом и првим бројем, као што је телевизија која игра „регионалну” и независну, а заправо је власништво и оружје бјелосвјетске банде и домаћих профитера.
Први пут свеобухватно телевизијски приказан изузетно интересантан и драматичан део живота великог руског и светског књижевника
ПУШКИНОВ „КАМЕНИ ГОСТ”: ПРЕПОЗНАВАЊЕ ВРЕМЕНА
У потресном „Каменом госту” Пушкиновом има чувена завршна сцена. Камени споменик Команданта – „командора” – прохода, као жив. Корача према Дон Жуану, и пружа му руку. Дон Жуан узвраћа стисак руке каменоме кипу.
А онда обојица нестају, у подземни свијет. У „Каменом госту”, у својим легендарним „Маленьким трагедиям” Пушкин пјева: „… Но послушай, это место Знакомо нам; узнал ли ты его?” – „Гле, крај овај нам је знан. Јеси ли препознао га?” Јесам, како нисам.
Здравко Шотра дао нам је серију „Више од игре”, у којој хероји могу бити и млади скојевци и припадници „ситне буржоазије”; у којој су једнаки по родољубљу момци социјалисти из ногометног клуба „Раднички” и краљевски официр Шљивић, ветеран Великог рата. Једини негативци су издајице своје земље.
Здравко Шотра (1933-2025) – фото: Antonio Ahel/ATAImages/PIXSELL
Недавно је преминуо Здравко Шотра, редатељ, или режисер, дражом ријечју, филмски и телевизијски. Живио је дуг, остварен и – преслабо речено – занимљив живот. Уз ове дане након вијести о Шотрином одласку у 93. години, осјећам и сјећам се, сјетим се свако мало и као гледатељ, од најранијег дјетињства, и послије као човјек овога позива, па закључујем нешто сасвим одређено. У многочему, то лично преклапа се и с искуством многих, с масама, с читавом културом заправо, и кроз више генерација.
Без много труда и призивања, јавља ми се колико ми је и колико нам је Шотра оставио. У распону од оних највеселијих, естрадних и лудичких, „лаких” садржаја који су наше животе чинили опуштенијим, забавнијим и лепршавијим, до тема и мотива филмских који су, чак понекад независно од квалитета радова, ишли до дубоких и спознајних разина, до разумијевања неких од најтежих и суштинских питања.
Оставио нам је давно „Образ уз образ” – први југославенски телевизијски „шоу” с водитељским паром истинских звијезда, Гагом и Миленом – давши ионако богатом и иновативном медијском и поп-културном животу наше земље прилику да има своје Дика Ван Дајка и Мери Тајлер Мур, Лусил Бол и Десија Арназа, Ал Бана и Ромину Пауер. Да их има на понос и дивљење.
РЕДИТЕЉ КОЈИ ЈЕ ОБЈЕДИНИО СВЕТОВЕ
Дао нам је „Више од игре”, серију у којој је, једнако као Фелини и Капра раније, као Вендерс и Џармуш послије, показао да је довољна једна варошица, тридесетих, да покаже читав један микрокозмос односа, карактера, психологија, ликова и идеја, свијет удаљен временом, читавом епохом, а силно близак и присан. Серију без које тешко да би било и „Велог миста” касније.
Али, важније, серију из друге половице седамдесетих у којој хероји могу бити и млади скојевци и припадници „ситне буржоазије”; у којој су једнаки по родољубљу момци социјалисти из ногометног клуба „Раднички” и краљевски официр Шљивић, ветеран Великог рата. Једини негативци су издајице своје земље и сурадници окупатора.
Идемо даље (1982)
Дао нам је и филм „Идемо даље” и серију „Учитељ”, о времену непосредно послије стравичног рата, 1945., и успио да се о том тешком добу говори најњежнијим тоном. Прича о младом учитељу партизану и предивној дјеци, има и једини виц без поанте испричан у нашем филму – „виц” који ингениозни Бата Стојковић прича дјеци да би их из жалости натјерао у смијех. Бата прича, и игра, таквим начином да дјеца, мали глумци, заиста прелазе из плача у радосно смијање, док су нама пред екранима у исти час текле сузе.
У тој је серији и сцена сусрета оца, повратника са страшнога мјеста, и његове мале кћери на празном перону жељезничке станице градића. Могуће да је то био и момент кад сам схватио које име ћу дати својој кћери, деценијама касније.
Дао нам је Шотра и „Игмански марш” – с једином сценом гдје ми се, у вријеме панка већ и припадајућег му презира према „свему”, учинило, у тренутку кад Радко Полич каже „Анчка, запојмо”, да та ствар с тада и даље прокламираним братством и јединством можда није само парола и привид.
ПОРЕКЛО, ИСКУШЕЊА И МОРАЛНА ДУБИНА ЈЕДНОГ АУТОРА
Многи од нас тада нису знали (и нису марили) да је режисер необичног презимена Србин. Оно што смо видјели, а како је старио увиђали све више, јест и да се ради о ведром човјеку, вицкастом и зајебанту нарочитог, херцеговачког типа. Што је то важно сад? Тај, у младости наочити човјек, с непрекидним титрајем ироничног осмијеха на уснама, аутор који никад није снимио нешто лишено хумора, свјетски човјек, који је осим што је био истински радник, „шљакер” филма, био бонвиван, чак помало и плејбој ожењен с Мис Југославије, свакако уживалац живота – рођен је у херцеговачком селу, у Козицама крај Стоца. Тридесет и осам чланова обитељи Шотра 1941. године убијено је и бачено у јаме.
Након много година, у времена кад мрачне силе већ полако подижу поново своје ружне главе, а ужасно дијељење почиње, Шотра је направио филм у којем је главни лик Брацо Гавран (игра га незаборавни Лаушевић, наравно) – усташки син и припадник екстремне емиграције. Шотра га је оцртао без карикатуралности, с дубоким разумијевањем и нијансирано.
Шотра је као дјечак спашен од покоља тако што су га пребацили на Косово. А занимљиво, његов најслабији филм је управо „Бој на Косову”. Иако рађен по сценарију великог Љубе Симовића и апсолутном „ол старс” глумачком подјелом, све је испало грбаво и на моменте скоро дилетантски. Правдало га се и правдао се прекратким роковима за снимање, малим буџетом и такозваном „укупном ситуацијом”. Нитко као да није хтио рећи да је проблем био другдје. Али овдашњи глупани и јовановићевски полуинтелектуалци који ових дана морају запрљати све тако што Шотру прозивају и мртвога, никада неће схватити пак зашто је рекао да би филм с овом темом снимио и данас.
ПОВРАТАК ВЕДРИНЕ
Кад је након тога свеопћи ужас почео и једном ипак завршио, Шотра, већ скоро седамдесетогодишњак снимио је почетком овога миленија најгледанији српски филм свих времена. Лако за то, међутим. Он је схватио, херцеговачки промућурно, и поучио културу нечему неуспоредиво важнијем.
Ако су Британци викторијанским и едвардијанским костимираним драмама завладали поново кинематографијом, а Французи спектаклима о католичко-хугенотским краљевима и краљицама – е па имамо и ми 19. вијек, ослобођену и нову рођену државу, и у њој Ниш, његове нове грађане и старе занатлије, моду по „мери Јевропе” и турско „одело”, џандаре и учитеље, „чорбаџије” и „кујунџије”, вреле јужне ноћи, страст, дерт, ора и чочеке, љубав чедну и путену – и Зоне Замфирско.
Шотра је изнурену земљу научио поново шта су животност, сензуалност, мерак, њежан хумор, али и то да властито културно наслијеђе не заостаје за онима познатијима и славнијима. Ако они имају Џејн Остин – и ми имамо Сремца.
Насловну композицију из филма Зона Замфирова отпевала Снежана Спасић (1969-2020)
ОБНОВИТЕЉ НАРОДНОГ ФИЛМА
Тако је и било и са скоро сваким сљедећим. „Ивкова слава” донијела је смијех од срца и „Несаницу”. Наизглед наивни „Рањени орао” и сцена гдје незаборавни, непрежаљени Маџгаљ као Сафет Омеровић пјева „Крадем ти се” Слободи Мићаловић, на једној предубокој разини учинила је више на измирењу браће од свих увредљиво неинтелигентних страних НВО-а.
А „Где цвета лимун жут”, филм о Албанској голготи и доласку војске и народа на Крф, дао је… Ех. Дао је Гагу Николића, тридесет пуних година након радости и безбрижности „Образа уз образ”, а након још једне катаклизме. Унук редова Радоње Николића из Великог рата, на прамцу брода говори Бојићеву „Плаву гробницу”. Кад тихо и промукло интонира:
„Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.”
…и кад му глас препукне, а лице му је Шотра бескрајно деликатно покрио кадром морске пучине и једним вијенцем на површини – ми смо плакали, не знајући једни за друге, на свим цртама глобуса и у нашим земљама. И ако дотад нисмо, тад смо знали коме и чему припадамо, одакле год били.
Ђорђе Матић, велики песник, допутовао је у Ниш поводом званичног почетка сарадње између нишког Студентског културног центра и Српског културног центра у Истри. Овом приликом представљена је његова нова књига Све било је музика коју је објавио Центар за културу Градац из Рашке, у оквиру едиције Рашке духовне свечаности. О књизи су, поред аутора, говорили писци Дејан Стојиљковић и др Велибор Петковић, који је уједно био и модератор. Књижевни програм је одржан у сали Универзитета у Нишу.
У поговору ове књиге Петар Пеца Поповић између осталог записује: „За разлику од бројних тумача стварности где исте нема ни у траговима, код Ђорђа је прошлост колона блиставих светионика пред којима се остаје без даха.”
Звучни запис са књижевног програма доступан је овде, а у наставку доносимо једно поглавље из ове књиге које је (не само) за Нишлије посебно значајно.
ГОРАН КОСТИЋ КОСТА, ОД СТУДЕНОГ ДО НОВЕМБРА
Од друге половице па према крају неуспоредивих осамдесетих у Загребу, тада другом највећем граду и културном центру Југославије, појавила се посљедња генерација истински важних и радикалних рок бендова. Сви су редом били изван главне струје, с малом али оданом публиком, и готово сви пулени независног издавача и дискографа Зденка Фрањића.
Фасцинантно: за разлику од ранијих валова, кад би се појављивали бендови у налетима, стилски или амбицијом групирани, ови нису били ни загребачки нити велеградски. Сви су долазили из других, по правилу мањих градова, или пак из дубоке провинције – Винковци, Пула, Книн…
Сви осим једног – загребачке групе Студени студени, жестоког, такозваног гаражног рокенрол бенда, с пјесмама јаког звука, али с јасним мелодијама, сонговима брзог темпа свираним свјесно рудиментарним стилом.
Водио их је Горан Костић звани Коста, гитариста, пјевач и аутор бенда. Човјек иначе упадљиво високог раста, крупне појаве, али од оних крупних људи који због своје фигуре не дјелују пријетеће него управо обратно, као неки “њежни дивови“ које би човјек најрадије да загрли.
И Коста је, наравно по стилу и сензибилитету прво, а можда да мало и прикрије ту своју меку страну, ходао улицама Загреба у униформи за генерацијско распознавање, у панкерској црној кожној јакни с патентним затварачима и беџевима, имиџом који су квариле потпуно нерокерске наочале за вид (припавши тако једној засебној линији људи у нашем рокенролу, цвикераша, од покојног Мише Алексића, преко Санина Карића, до Салета Веруде из КУД Идијота).
Ако би Косту човјек мрву боље упознао, видио би да први дојам није био случајан: као контраст својој физичкој грађи, био је личност необичне осјетљивости и добронамјерности у опхођењу. То ће се послије видјети и у наизглед горким, заправо још увијек каснотинејџерским стиховима о отуђењу и сличним уобичајеним тропама таквих бендова, али испод површине у ствари фрагилним, узнемирујућим текстовима из прве фазе бенда. Коста је имао кратак стаж и прије Студених: долазио је из панка, свирао раније у битној групи Блицкриг и онда оформио само свој бенд.
Био је додуше прије Косте ту и први фронтмен, одличан, просто направљен за сцену, сигуран у себе, прилично дрчан и у многочему Костин антипод, па је пјевач убрзо нестао, а вођа бенда преузео вокале. Можда се изгубило нешто на сценском наступу, но добило се засигурно на емоцији.
Били су Студени студени чудна комбинација као такви: големи, доминирајући Коста, па неки шутљиви бубњар, који је иначе возио такси, басиста исто некакав особењак, други гитариста несимпатичан алтернативни шминкер (код нас тада могућом комбинацијом), врло слабе техничке профицијенције.
Поново, за разлику од протеклих генерација гдје су групе чим ухвате неки успјех кретале и ка озбиљности и професионализму, овдје се бенд одржавао у прилично каотичним, непрофесионализираним увјетима. Али, били су марљиви и гризли су, свирали су свуда гдје је било прилике, отварали за многе, често много слабије групе, свирали са стилски блиским групама, понекад били хедлајнери на малим клупским свиркама, понајвише у клубу Ђуро Ђаковић, чак и у храму самом, у Кулушићу, често и у КСЕТ-у и сличним мјестима гдје се у то доба непрестано свирало, као да се знало да ће то бити посљедњи налет нечег важног у музици која је обиљежила другу половицу вијека као ниједна друга, а онда мало прије него ће изгорјети, завршила са својом дотад најжешћом и најмање комерцијалном формом.
Студени студени – Чисто као суза, објављен у независној наклади Search&Enjoy
БОЈА ЗАГРЕБА
Студени студени након неких демо-снимака напокон издају и плочу, малу, продужени сингл, али без обзира, ипак праву плочу, винилну, нешто што је у оно доба, што данашњи музичари тешко да могу знати, значило невјеројатно постигнуће за овакву врсту бендова.
Тај ЕП, Чисто као суза, у независној наклади Search&Enjoy, спада у једно од оних посебних, истински вриједних (полу) андерграунд издања. Било је још звучно сличних бендова у то доба. Али тон, боја Костиног гласа имали су нешто посебно, нарочиту супстанцу, тешко доказиву, а осјетну готово искључиво генерацијски и градски.
У тој боји је било нешто сасвим специфично и посебно загребачко. Настрану што су имали и пјесму Она лети изнад Загреба, али и без те експлицитне лоцираности то је боја гласа пјевача алтернативног рокенрол бенда с краја осамдесетих у Загребу, главном граду СР Хрватске, у федеративној Југославији, звук и фарба која није могла доћи од другдје, баш онако како Цанетов тон и фразирање нису могли доћи од другдје осим из Београда.
Из тога тона, унаточ жуђеном изразу урбане рокерске огорчености и истине, нека нарочита, добро скривена крхкост и рањивост могле су се осјетити ту, пакиране у јаку гесту и жестоку, с панком укрштену ритам и блузерску оштру пратњу дисторзираних гитара и сведене, сасвим базичне ритам-секције. Као и толико рокера који су потпуно промијенили овај град, пјевајући о његовом самом срцу, о центру, а да ниједан од њих није долазио одатле, него из нових насеља, с периферија или чак изван града, тако је и Коста живио ван центра.
Кад је већ годинама била изграђена линија главних новозагребачких насеља никлих заредом у мало времена – Савски Гај, Запруђе, Утрине, Трнско, Сопот, Сигет, Травно, па још касније Дугаве и Слобоштина – посљедњи од квартова који је израстао преко Саве било је Средишће, некако другачије и издвојено, онако грађено на комаду ливаде уз главну цесту ка центру.
Коста је живио у том тихом, једва примјетном кварту који су уличном отровном алузијом на састав становника саркастичном игром ријечи звали – Србишће.
СРБИШЋЕ КАО УСУД
Овај текст случајно излази 22. децембра, на датум, знат ће свако ко је свјесно провео године до краја претпосљедње декаде вијека у нас, кад се у Југославији обиљежавао Дан армије. Костин отац био је официр ЈНА. Такозвано војно лице, што је Косту ставило у дугу и незаобилазну лозу вођа и чланова наших рокенрол бендова и потомака војних лица, официрских синова које су, још једном загребачком преметаљком, називали војна грла.
Костин бенд први већи излет у ширу јавност прави крајем 1990. године – у посљедњој години кад је у Загребу још била могућа таква ситуација: син иде у гаражу на пробу свог рокенрол бенда док тата официр иде у касарну или војни институт на своју мирнодопску дужност и занимање.
А онда долази сљедећа, 1991. година. Док бенд добија све већи публицитет по музичкој штампи у граду и изван Загреба, широм центара Југославије, док планира свирке и сљедеће кораке и у остатку земље, Костин идентитет рок-гитаристе у очима околине пада, а све јаче расте други дио идентитета и своди се на оно чега је метафора промијењено име његова кварта – Коста је за многе одједном све мање Загреб, а све више Србишће.
Горан Костић Коста (1966-2017)
НА „ОДМОР” С КОЈЕГ НЕМА НАЗАД
У одвратно, паклено љето 1991. године, кад је све отишло дођавола у крвавом пламену, Коста одлази с оцем у Ниш, наводно на одмор, а онда тамо и остаје. Нема му друге уосталом. Под притисцима ужасног времена и под пријетњом сасвим конкретних људи више се и нема гдје вратити. Ни некад блискима чак.
Кад би дојучерашњег Загрепчанина и актера рокенрол сцене нетко из његовог друштва, из бендова у којима је свирао и друштва у којем се кретао, касније и споменуо, то би често било оним тако типичним овдашњим, обранашким и срамним гардом, намргођеним и као смрт хладним рефлексом по којем се скоро униформно чуло стотину варијанти исте реченице, а која се сводила на прање руку и хињену и праву љутњу у познатом групном рефрену: „Није ми јасно зашто је отишао, могао је остати.”
Иако је много година послије Коста смиривао лопту у јавности и говорио да му никад нитко ништа ружно није рекао и чак, запањујуће, да „рат није био разлог”, истина је, наравно, другачија.
Коста је био присиљен отићи из свога града. Притисака има разних, наиме, у милион варијетета, барем смо то научили овдје и да је како год окренеш Горан Костић морао отићи – то је чињеница, унаточ Костиној каснијој помирљивости и милостивости. Све друго је лаж.
Тако почиње друга, никада очекивана ни претпостављена фаза животна. Резервна, случајна, никад као прва. Али требало је наставити живјети, и наравно свирати. У Нишу обнавља бенд с другим члановима, и симболичном и саркастичном гестом, мијења му име у Новембар.
Србија је затворена, осиромашена, али и жељна доброг звука. Због тога домаће групе свирају као никад. Парадоксално, тада, деведесетих, у Србији под санкцијама као да су алтернативне и независне, некомерцијалне групе свирале више него икад прије – доимало се да што је бенд жешћи и радикалнији, више свирки ће имати.
Коста је ту ситуацију паметно искористио и свирао много и често, свакако снимао неупоредиво више него раније – с новом поставом снима и издаје неколико албума, а на првом и вјеројатно најбољем сурађивао је с једним од најбитнијих људи пријашње и много познатије генерације рок-глазбеника.
Сам Милан Младеновић, велеаутор и мартир легендарне групе Екатарина велика, свирао је на једној пјесми Новембра, точније старој пјесми Студених коју је Коста донио у нишко избјеглиштво.
Шта ти је рат – базичном ритам гитаристи Кости, дионице свира један од најраскошнијих гитариста у повијести наше сцене.
Деби албум Дегуело издат 1994. године, на којем је гостовао Милан Младеновић
ЗАГРЕБАЧКА ЕКАВИЦА
Ту тужној и њежној иронији није крај. Коста је писао нове пјесме, али донио је у штурој, избјегличкој попудбини и оне које су од групе Студени студени учиниле загребачку рокенрол андерграунд атракцију краја осамдесетих – те пјесме сад је пјевао екавицом.
Не могавши пак извршити посљедњу и потпуну промјену и прилагодбу идентитета до краја: иако су пјесме постале екавске, акцент пјевачев је остао онај исти и чујно непромијењен. Загребачки дакако. Пургерски. Нешто трајно жалости кад се слушају те пјесме, пјевачев изговор, боја и тон. Они некако не спадају ту гдје су по други пут заживјеле.
Коста је упорно гурао напријед, трошио се физички и нервно, у тешкој и нездравој Србији деведесетих и послије у олако обећаном рају након Петог октобра 2000. Рок-гитарош и аутор, са сад већ преко двадесет година искуства, никада се није предао ни одустао од свог стила и начина свирке, што би вјеројатно исто било и да је остао у свом првом граду, у сценарију још једне од наших прича о још једној неодживљеној, недогођеној, прекинутој будућности.
Прошле су те страшне године, прошло је много година и ствари су се промијениле. Истински промијениле. Важне, суштинске ствари које су судбински мијењале животе нагоре одједном, сурово, као да су се пак, увјежбаним нашим колективним механизмом, заборавиле.
Најлакше су заборављали они који су платили најмању цијену и који су било активно, било пасивно, нечињењем, учествовали у рушењу и раздвајању које је уништило или окрњило заувијек толике животе.
Људи су се поново почели повезивати, нарочито они од културе, међу првима су музичари лако и нестрпљиво опет кренули прелазити нове границе. Настале су читаве културне археологије, поготово у истраживању негдашњег рокенрола из југославенских градова, мањих и већих.
Будио се поново интерес за мала и заборављена имена и групе. Рок-ентузијасти, сакупљачи и архивисти, тражили су и систематизирали те скрајнуте музичке појаве и враћали им текстовима, реиздањима и порталима нови живот, макар такав, архивски. Све је боље осим заборава и забране памћења.
Вратио се из Загреба, посредством једног ентузијаста нарочито, и интерес за Косту и његову групу, ону нишку иронично преименовану, али и прву, најбитнију, загребачку.
И баш кад се почело говорити чак и о концерту у Костином првом (и можда једином) граду, штовише и у оригиналној постави, дошла је у љето, у јулу прије пет година очајна вијест. Коста је умро, у Нишу.
Ђорђе Матић – Кости у сећање (Видео запис са програма Књижевне колоније Сићево 2023. године)
СЛОМЉЕНО СРЦЕ
Није да је као толико пута одавде одјекнула она громка тишина. Реакције су биле бројне, пуне деклариране туге и с много сентименталности и жала за бољим временима (па што то нису рекли оних првих година, узгред, да су оно прије била боља времена, него тек сад?), опраштали су се разни с некадашње сцене, неки приватно, неки јавно, ко више, ко мање, и на разне начине.
Било је и ин мемориама и некролога и по медијима. Али све је то углавном било слинаво, неискрено, с погледом устрану да се сакрије то мало срама што је остало, ако га је остало и ако га је уопће било, а над властитим понашањем и шутњом спрам свога талентираног суграђанина који је ни крив ни дужан платио животну казну као посљедицу колективне помахниталости.
У оним ријетким случајевима туговања за суграђанином што су си дозволили они којима све није још била прекрила, или се у међувремену као прашина с рамена отресла, самоувјереност у властиту хисторијску праведност.
И након отрежњења дуго потиснута истина да је све оно била једна потпуна лаж, испод свега скутрио се био најсакривенији осјећај међу свим – то да су заправо толики испали неопјеване кукавице, које за свој кукавичлук нису одговарале ни пред собом, а камоли пред неким судом јавности и основне етичности што су је били издали тако лако, брзо и без сувише размишљања, хладно. Могло би се рећи – без срца.
Коста је умро, с педесет и једном годином, од болести узроковане срчаним проблемима. Простије речено – од срца.
Они који су га знали од некад, из првог, најмоћнијег, најрадоснијег периода, знали су послије толико година и свега прави разлог: умро је од сломљеног срца.
За ГЛЕДИШТА пише Ђорђе МАТИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
Никола Марковић: СИНЕСТЕЗИЈА ЂОРЂА МАТИЋА – НИОТКУДА МОГУЋЕ, С ЉУБАВЉУ ЗАЦЕЛО
Да одмах отклоним сваку сумњу о томе како приступити овом тексту. Он је импресија, добронамерни братски савет и више него заслужена благодарница. Није нити скерлићевска, нити богданпоповићевска критика, она од које се јеже савремени писци што Ђорђе Матић несумњиво у исто време и јесте и није. Његова савременост, одмерено сидри у дубоким морима архаичног. Где су скупа и Његош и Крлежа. И Ветрановић и Цријевић. А понајвише Црњански.
Флуидан, као и његова проза која вешто плеше по ивици сечива што се поезијом зове.
Јеванђелски речено, језиком религије коју Матић с правом сматра интимним чином, пазимо…
ЈЕЗИК “РОДА МОГА“ КАО КЊИЖЕВНИ НАДЛИК
Ако неко хоће да схвати зашто Срби, хрватски језик често зову српским, нека чита Матића. Ако неко хоће да схвати због чега Хрвати, хрватски језик зову хрватским, нека чита Матића. Нема бољег чувара српског у хрватском, као ни ненаметљивијег чувара хрватског језика, оног од Вука рођеног, преко Броза до Крележе клесаног, од Матића. Делује да се, када је реч о Матићевом језику, сва критика усијала од тврдњи да он пише високим стилом. Био бих слободан да кажем да у томе нема ничега претенциозног, иако се тако нешто може закључити када се човек лати критике, пре него његове прозе.
Језик књижевности, књижевноуметнички штимунг, то је оно чиме Матић баш вешто барата.
Језик доречености.
Као да се у свим тим одисејевским заносима, у апатридској носталгији, Матић ужелео свих речи својих народа. Његова насушна потреба да се враћа пансловенском принципу, оног заједничког прајезика, чини да од културне хетерогености Срба, Хрвата и осталих племена, наново везе надсловенски гоблен. И утолико је његов језик, а и његова књижевност моћнија.
Када као дете не желиш да причаш, како не би потрошио све речи, он је у туђини ћутао. Па у лирском роману ударио контру, хотећи да исприча све оне речи на којима је тако дуго ћутао. Да их се подсети. Никада нисам видео да неко више речи на свом језику жели да каже. Ваљда да провери да их није заборавио.
Његов језик дословце има карактеризацију. Као књижевни лик. Метафоричку карактеризацију. Словенску потребу да сам себе подцрта. Те су језичке дидаскалије некада препуне апозиција, а некада барокно пребојене „свијетлозеленим, тамномодрим и правокутним“. Што би му неко можда и замерио. Ја, засигурно, не.
Како год, види се да је речи које је дуго скривао у корицама, Матић извукао незарђале, са жељом да освоји сав онај исконски књижевни простор који је преостао, попут острва, у морима жанрова.
СЕВЕР-ЈУГ, ПА ОПЕТ СЕВЕР
Матићева се емотивна, поетска, и романескна трансверзала протеже правцем север-југ, или боље речено југ-север, ако посматрамо хронолошки лутања његовог лирског субјекта, који се игром прозних околности зове књижевним ликом.
У тим пресецањима проживљених и измаштаних паралела и меридијана, кала и контрада стари се словенски богови каткад обрачунавају са униполарним хтонским бићима обученим у мантије или са кипама на глави.
И ту где се стари богови и нови њихови идентитети срећу, лелуја његова Маша Коен, Матићева “Јелена које нема“ или већ ко зна која, које је сигурно било.
Таква се књижевност, дубоко проживљена, једноставно не може одглумити.
Осећа се у његовим лутањима Рим-Амстердам и сав сплин који је са собом као багаж вукао Чарнојевић, али и нека сулуда нада са којом Штулић креће у Вијену, да пронађе дјеву. Ти литерарни рељефни премази, готово као код Шумановићевог “Бара у Паризу“ у Матићевој се књизи могу руком опипати.
Звече однекуд вериге о којима приповеда Љуба Ненадовић у „Писмима из Италије“, све некако уваљане у блуз и у ону чудесну пискаву нит Чета Бејкера, који је у истом том Амстердаму и скончао.
Одавно ме, заиста одавно, тако добро није дотакао спој свих овом свету познатих уметности у једном делу, које се пуким случајем назива књижевним. Иако је у њему више музика и питура него по концертима и музејима савремених уметности.
Како човек, располућен од толиких потреба да напусти себе, може да о носталгији каже, можда најлепшу реченицу у мени доступној савременој књижевности?
„Родни је град, покретна елегија, жалобна болна пјесма над неодживљеним временом у њему“
SOUNDRTRACK ОД БОЖУРОВА ДО FUNNY VALENTINE
Ова књига се, као што сам поменуо, не доживљава само једним чулом.
Можда пре него иједним другим чулом, књига је то која се слуша.
Нису то постмодернистички фолови, хиперлинкована стварност коју живимо, већ превазиђени постмодернизам у једној мери рестартован на антику. Као некаква музичка неоренесанса.
Да књижевност не мора да буде линеарна, демонстрирали су Црњански и Настасијевић, у модерном пре модерног, а Ђорђе сада као медијум шета свог приповедача по туђим аурама и мислима.
Не мора све што се литерарно калеми на џез да буде биопик. Нешто једноставно може да буде „Whiplash“ у књижевности.
Ова је књига утолико боља јер нема залудне потребе да се лута Јесењиновим стопама, угаженим стрњикама и житним пољима, тамо где градови миришу на мачју мокраћу и расквашени асфалт.
То и Матићев лик памти. Не мирис липе. Него пријатан смрад градских улица. И зато му верујем.
Сигуран сам да се инспирација за назив ове књиге баш и крије у печалбарским пословима под светлима неонске хале, међу поштанским маркама, где се попут разгледнице са летовања које се никада не завршава, негде срамежљиво наметнула фраза “Ниоткуда с љубављу“.
Зато што је цела као да припада неком другом, заборављеном свету.
Где је у реду бити луцкаст као Тин Ујевић.
Где су песници господа и витезови.
Зато је ниоткуда.
Јер је одсвакуд.
Сваком блиска и позната.
А тако универзално ничија.
А да је с љубављу – довољно је само погледати у чаробно плаветно око Маше Ко(р)ен, коју да бисте упознали морате да потражите међу страницама Матићевог првенца.
Ђорђе Матић – Фото: Иво Цагаљ/Pixell
СПАРИНГ ПАРТНЕР МЕЂУ ЛИКОВИМА – ТО СВАКАКО МОЖЕ БОЉЕ
Занесу се ствараоци у прављењу лика из „Ich forme“ да некада забораве на карактеризацију ликова који чине атмосферу драматичнијом.
Ако је овој књизи потребно тражити ману,(а вратимо се на почетак да ово није критика, већ братски савет) онда се та мана сигурно крије у лику Кнеза, који је бескрајно симпатичан, али чији се лик понекад гради као пасивна контратежа главном лику, како би у некој мери он интелектуално издоминирао. Као некакав џак за ударање или пак хроми спаринг партнер.
Да баш не зна ко је Јуриј Гагарин или шта је номинатив, а шта вокатив, не чини ми се вероватним.
А управо то прави добар темељ оним правим критичарима који пишући о Матићу у суперлативу карикирају његов бескрајни језички потенцијал.
Такви стилски слепи рукавци, ипак нису најпотребнији, јер интелект се назире и без тога.
Ова је књига, (last but not least) као да је Чет Бејкер устао из гроба и снимио нови албум. Једна од оних које нема потребе читати споро, како би се крај одгодио. Она се друкчије и не може читати, до са пуном пажњом и свих пет и више чула.
Извор: Кумулонимбус.ме
Објављивање на порталу ГЛЕДИШТА одобрио: Никола МАРКОВИЋ
Песник и есејиста Ђорђе Матић из Загреба, боравио је први пут на југу Србије у Сићевачкој клисури, током међународне 32. Књижевне колоније Сићево, али и у Библиотеци СТЕВАН СРЕМАЦ у Нишу где је забележен разговор: НЕМА ПИСАЊА БЕЗ ЧИТАЊА!
Ђорђе Матић – Дизајн Миљан Недељковић
Програм међународне 32. Књижевне колоније Сићево, одржан у среду 13. септембра 2023. године на дан Светих Новомученика Јасеновачких. Говори: Ђорђе Матић, песник и есејиста; Разговара: Далибор Поповић Поп; Добацује: Велибор Петковић
Премијера само на ТРИ ТАЧКЕ ГЛЕДИШТА
Учесници Тридесет друге Књижевне колоније Сићево: Зоран Живковић (Београд), Ђорђе Матић (Загреб), Даница Вукићевић (Београд), Лаура Барна (Београд), Бојан Џодан (Београд), Војислав Пантић (Београд), Александар Петровић (Београд), Никола Марковић (Ниш)
Награда Рамонда сербика за вишегодишње стваралаштво којe је оставило посебан печат у историји савремене књижевности додељена српском писцу, есејисти, преводиоцу, издавачу, уреднику, сценаристи, професору др Зорану Живковићу.
Премијерно, нови број @GledistaOnline доноси запис: БЕЗ ЧИТАЊА НЕМА ПИСАЊА, разговор са Ђорђем Матићем, песником и есејистом
Забележено током међународне 32. Књижевне колоније Сићево.
— Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша (@Knjizevnici) December 9, 2023
Подсећамо, међународна Књижевна колонија Сићево је аутентичка књижевна манифестација, једна од најстаријих таквог уметничког облика у Европи. Покретач колоније био је нишки књижевник и преводилац др Мика Игњатовић, а утемељивачи чланови Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша и тадашња Културно просветна заједница.
Препознајући њен значај, Скупштина Града Ниша 2005. године доноси правилник по којем Књижевна колонија Сићево прераста у јавну градску манифестацију чији је оснивач и генерални покровитељ Град Ниш, а организатор Нишки културни центар.
Војислав Пантић и Никола Марковић
Последњих деценије суорганизатори колоније су чланови Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша и Народна библиотека „Стеван Сремац“ Ниш, уз сарадњу са свим градским институцијама културе: Народни музеј Ниш, Галерија савремених ликовних уметности Ниш, а посебну пажњу свим гостима посвети домаћински градска Општина Нишка Бања.
Покровитељ Књижевне колоније Сићево је Министарство културе Републике Србије.
Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша, као темељна организација нишког књижевног сталежа, баштини традицију друштва које је пре седамдесет година основано у Нишу. У данима значајног јубилеја Друштво је, присећајући се свог ранијег назива, основало интернет књижару «Нестор Жучни» да отргне забораву стваралаштво Проке Јовкића, првог српско-америчког песника.
Књижевна кретања, у недељу 17. септембра, означила су да је завршена међународна 32. Књижевна колонија Сићево која је 2023. године почела у уторак 12. септембра у живописним пределима Сићевачке клисуре.
Посебно место у оквиру овогодишњег садржаја заузели су Књижевни концерт у Основној школи Радоје Домановић, омаж Надежди Петровић поводом 150 година од рођења на самом отварању, разговор о Вештачкој интелигенцији испод трема зграде колоније у Сићеву, представљање свих учесника у градској библиотеци, обилазак нишких културно-историјских споменика, али и додела престижне књижевне Награде Рамонда сербика, за вишегодишње стваралаштво којe је оставило посебан печат у историји савремене књижевности, ове године уручено српском писцу професору др Зорану Живковићу.
Учесници Тридесет друге Књижевне колоније Сићево: Зоран Живковић (Београд), Ђорђе Матић (Загреб), Даница Вукићевић (Београд), Лаура Барна (Београд), Бојан Џодан (Београд), Војислав Пантић (Београд), Александар Петровић (Београд), Никола Марковић (Ниш)
Међународна Књижевна колонија Сићево је аутентичка књижевна манифестација, једна од најстаријих таквог уметничког облика у Европи. Покретач колоније био је нишки књижевник и преводилац др Мика Игњатовић, а утемељивачи чланови Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша и тадашња Културно просветна заједница.
Препознајући њен значај, Скупштина Града Ниша 2005. године доноси правилник по којем Књижевна колонија Сићево прераста у јавну градску манифестацију чији је оснивач и генерални покровитељ Град Ниш, а организатор Нишки културни центар.
Последњих деценије суорганизатори колоније су чланови Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша и Народна библиотека Стеван Сремац Ниш, уз сарадњу са свим градским институцијама културе: Народни музеј Ниш, Галерија савремених ликовних уметности Ниш и Општине Нишка Бања итд. Покровитељ Књижевне колоније Сићево је Министарство културе Републике Србије.
На Фестивалу нишке књижевне панораме одржаном у Дому омладине Београда у петак 24. новембра, приказан је у оквиру програма краткометражни филм са овогодишњим учесницима Књижевне колоније Сићево чији је аутор Далибор Поповић Поп, продуцент Горан Станковић, сниматељ Мирослав Митић, монтажер Емил Кесер, а снимљен је у продукција Портала ГЛЕДИШТА.
Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша, као темељна организација нишког књижевног сталежа, баштини традицију друштва које је пре седамдесет година основано у Нишу. У данима значајног јубилеја Друштво је, присећајући се свог ранијег назива, основало интернет књижару «Нестор Жучни»да отргне забораву стваралаштво Проке Јовкића, првог српско-америчког песника, који почива на нишком Старом гробљу.
Упркос провали облака у Београду и саобраћајном колапсу, трочасовни програм Фестивала нишке књижевне панорамеје почео како је и најављено премијером краткометражног поетског филма: Дистрофија блуз – дневник (не)обичног живота. Након тога су се ређале тачке програма у којима су учествовали: Звонко Карановић, Дејан Илијић, Александар Костадиновић, Ханс Пити Орли, Иван Цветановић и Далибор Поповић Поп. Програму су такође присуствовали Урош Миљковић, Игор Рил, Милена Мишић Филиповић, Огњен Авлијаш, Марко Ђурић, Војислав Пантић, и многи други.
Фестивал нишке књижевне панорамеБеоградска премијера поетског филма Дистрофија блуз – дневник (не)обичног живота Александар Костадиновић, часопис ГРАДИНАЗвонко КарановићИван ЦветановићДалибор Поповић ПопДејан Илијић и Ханс Пити ОрлиУрош Миљковић
Портал СИНХРО досноси тренутке исписане светлошћу из објектива Наташе Рајаковић.
На Фестивалу је премијерно приказан и краткометражни филм о међународној 32. Књижевној колонији Сићево, након чега је била приређена ретроспектива три деценије ове угледне књижевне манифестивације. Фестивалом Проповедање ватре обележен је јубилеј седамдесет година од изласка првог броја нишког књижевног часописа Гледишта, као и пуних седам деценија рада Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша.
Након премијере у Дому омладине Београда од сада доступан и на интернету
Политика приватности
Колачићи и приватност
Да бисмо обезбедили стабилно и функционално корисничко искуство, Гледишта користе основне, такозване колачиће (cookies) – технолошка средства за чување и приступ појединим информацијама на уређају са којег приступате нашем садржају. Гледишта не користе колачиће у сврху оглашавања, профилисања корисника или праћења понашања читалаца, нити прикупљају личне податке у комерцијалне сврхе. Ваша сагласност омогућава систему да аутоматски примени поједина техничка подешавања (попут избора писма или приказа садржаја). Недавање или повлачење сагласности не утиче на основну доступност и читање садржаја, али поједини визуелни или технички елементи (слике, распоред странице) могу бити делимично ограничени у зависности од подешавања прегледача.
Ауторска права
Часопис Гледишта задржава сва ауторска и сродна права на објављене садржаје – текстуалне, визуелне, звучне и видео-материјале, као и на базе података и програмски код. Свако неовлашћено копирање, умножавање, дистрибуција или друго коришћење било ког дела садржаја без претходне писане сагласности уредништва сматра се повредом ауторских права и подлеже законским последицама.
Одговорност за ставове
Ставови и мишљења изнета у ауторским текстовима не морају нужно одражавати ставове Редакције Гледишта.
Професионални стандарди
Гледишта поштују Кодекс новинара Србије и прихватају надлежност Савета за штампу.
Основни
Увијек активан
Неопходни технички колачићи који омогућавају основно функционисање сајта и приказ садржаја. Без њих Гледишта не могу правилно да раде.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Изглед
Колачићи који памте детаљна подешавања приказа сајта. Не користе се за праћење корисника или оглашавање.
