Роман Николе Марковића „Дуг је пут до зоре” представља јединствен књижевни палимпсест на мапи савремене српске књижевности. Након дебитантског романа „Смрт је плацебо”, којим је аутор закорачио у демистификацију егзистенцијалних страхова, Марковић овим делом доноси амбициозну синтезу историјског трилера, породичне драме и психолошког огледа о неизбежности наслеђа.
Смештен у простор Солуна – града који у српском колективном сећању фигурира као митско место страдања и васкрсења – овај роман преплиће прашњаве рукописе из Великог рата са опасним улицама модерне Грчке, суочавајући читаоца са чињеницом да историја није само скуп датума, већ живи организам који пулсира испод плочника садашњости.
Град као палимпсест: Солун између мита и стварности
Централна оса романа почива на двострукој приповедачкој путањи. У савременом току пратимо Облака, графичког дизајнера и кулинарског занесењака из Ниша, који првог јануара креће возом ка Солуну на конференцију „Тyпоцалyпсе ноw”. Оно што почиње као готово туђински бег од мамурлука и депресије „најдепресивнијег дана у години”, убрзо прераста у опсесивну потрагу за истином о прадеди Станку, војнику Моравске дивизије.
С друге стране, историјски слој романа, посредован мистериозним дневником Ирца Марфија, открива нам мање познату, често прећуткивану страну Великог рата – свет ратних профитера, солунских „апаша” и криминалних мрежа које су бујале док су честити војници на фронту крварили.
Солун у Марковићевом роману није само сценографија; он је активни учесник у драми. Град је приказан као чвориште у коме се сукобљавају различите епохе и културе. Аутор вешто мапира историјску трагедију Великог солунског пожара из 1917. године, који је уништио две трећине града и оставио преко 70.000 људи без дома.
Овај догађај служи као окидач за увођење лика Јоргоса Галаноуа, шефа подземља чија моћ превазилази ратне стихије. Солун је за Облака место где се „стари богови са Олимпа рву са православљем”, док се у позадини одвија модерна трагедија сиријских миграната који, баш као и српска војска век раније, траже спас на обалама Егеја.
Језички кодови и културно наслеђе: идентитет између вектора и калдрме
Лексиколошка структура романа додатно наглашава овај контраст. Марковић користи специфичне лексичке регистре – од техничког жаргона дигиталне ере (вектори, кодирање, „ако-онда” логика) до традиционалних кулинарских термина који делују као идентитетска сидра (расол, сарма, бујурди).
Локализми југа Србије и наутичка терминологија солунске луке стварају густу језичку текстуру која дочарава психолошко стање јунака заглављених између два света. Облаков поглед на свет је „векторски” јасан, али његова душа је умазана блатом калдрме по којој је некада гацао његов прадеда.
Фантоми прошлости и генеалошки обрт: смисао наслеђене трагедије
Један од најснажнијих мотива у роману је симболика одраза. На самом почетку, протагониста посматра свој одраз у бари, покушавајући да види млађег себе, што поставља тематски оквир суочавања са пролазношћу и смрћу. Смрт је, како сугерише и наслов аутортовог првог романа, „плацебо” – феномен који нас тера да делујемо, али истинска тежина лежи у животима које наслеђујемо.
Овај усуд се најјасније огледа у лику Софије Галаноу, у чијим плавим очима Облак види сукоб два универзума. Софија је наследница криминалне аристократије, девојка која покушава да се „опере наслеђа”, али коју стижу прадедовске анатеме. Њихова веза је у роману приказана кроз метафору смокве и смоквине осе – инцестуозни загрљај историје у коме мушкарци морају бити жртвовани да би се ослободио пут за будућност.
Историјски оквир је обогаћен присуством Десете ирске дивизије, која је након пакла Галипоља пребачена у Солун 1915. године. Кроз лик Марфија и његов дневник, Марковић уводи интернационалну димензију сукоба, повезујући ирску голготу на Костурину са српским страдањем на Зејтинлику. Марфијева судбина, као војника који је „заборавио на част зарад профита”, стоји у контрасту са идеализованим сликама хероја, подсећајући нас да је рат одувек био поприште и највишег чојства и најнижег бешчашћа. Прича о пуковницима Белу, Бенету и Мек Кендлу, који су остали везани за српску породицу деценијама након рата, додатно усложњава мрежу оданости која наткриљује роман.
Психолошко профилисање ликова врши се и кроз симболе грађевина. Бела кула, некадашња „Крвава кула” и затвор, у роману постаје симбол прикривене истине и место где се одвијају најмрачнији послови. Тајни тунели испод куле, који воде ка мору, метафора су за подсвест града у којој су похрањени злочини из 1917. године, али и модерне трансакције оружја за ИСИС. Лик Сергеја, Облаковог пријатеља, овде добија кључну улогу.
Кодер који се испоставља као обавештајац, Сергеј оличава модерног ратника који користи алгоритме да би спречио повратак „фантома прошлости”. Његова акција „Хоризмос” (растанак) симболично пресеца нити подземља, али не успева да избрише трагедију која је већ уписана у гене јунака.
Есејистичка нит романа води ка финалном обрту који руши границе времена. Проналазак фотографије на којој Станко Милојевић, прадеда протагонисте, грли младу Марију – Софијину прабабу коју је спасао из Беле куле у ноћи пожара – открива да је цела Облакова потрага заправо повратак сопственим коренима на најболнији могући начин.
Станков натпис „Марији. Станко” на полеђини крваве фотографије, заједно са усном хармоником која мирише на „порок и рат”, затвара круг који је почео стотину година раније. Облак схвата да је заљубљен у сопствену рођаку, а да је историја Солуна заправо генеалогија његове патње.
Закључно, „Дуг је пут до зоре” је роман о иронији властите нерешиве позиције. Никола Марковић успева да кроз призму историје покаже како се велики наративи о нацијама и ратовима увек ломе преко леђа појединца. Користећи Солун као архитипско место растанка (хоризмос), писац нам поручује да се прошлост не враћа само као фарса, већ као „крвава трагедија са високом ценом”.
Ова књига је позив на храброст да погледамо у сопствени одраз у бари и да, упркос блату, у њему препознамо вечност која нас обавезује, али и ослобађа кроз истину, ма колико она била болна. Пут до зоре је заиста дуг, али кроз Марковићеву прозу он постаје осветљен дубоким разумевањем људске судбине.
КРИТИЧКИ ОСВРТ
Редакција ГЛЕДИШТА © 2026
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ВИШЕ
