Sedim u zamračenoj sobi, sa Gospođom Dalovej na stolu, i osećam da me njene misli čitaju – prstima sa mirisom crnog čaja i treptajima sveće koja se bliži kraju, a ona je treptala baš kao Klarisina svest kad je videla Septimusa kako pada kroz prozor – jedan trenutak večnosti zarobljen u staklu. Polako sviće novi dan.
Virdžinija Vulf mi je uvek prilazila kao morski talas. Neočekivano, ali duboko. Meko, ali razorno. Njene reči ne pucaju kao gromovi, već šapuću kao morske struje koje miluju obalu i ostavljaju tragove koji ne nestaju sa prvim suncem. Kako pisati o Virdžiniji Vulf, a ne osetiti da njen stream of consciousness, ili srpskim rečeno – tok svesti, prodire u moje sopstvene senke dok mi ruke mirišu na domaći hleb? Kako je razumeti, a ne pitati se: gde je moja svetlost, gde je moj glas u svetu koji bezobrazno ućutkuje sve one smisleno glasnije?
Ovaj esej je moj pokušaj da zaronim u unutrašnje svetove Virdžinije Vulf, da istražim vreme i svest kroz njene stvaralačke vizije, i da se ponegde zapitam: kako je ona, kao žena, pronašla svetlost u suverenom svetu muške književnosti?!
Poput Gogena, koji je tragao za misterijom svetlosti na Tahitiju, Vitmena, koji je okretao lice ka suncu, i Dostojevskog, koji je video božansku iskru u najmračnijim umovima, Virdžinija Vulf je tražila svoju svetlost – ne u dalekim zemljama ili teološkim visinama, već u običnim trenucima, u mislima koje teku kao velika reka.
SVETLOST U TALASIMA: KAD MISLI PLOVE KAO LIŠĆE NA VODI
Zastao sam čitajući Gospođu Dalovej. Čitam stranicu gde Klarisa bira cveće na londonskoj pijaci, a njene misli se razlivaju kao sunce kroz lišće. Baš kao što je moja baka uzimala bosiljak sa trema, pre nego bi me zvala: „Dođi, večera je gotova!” – a ja sam znao da će u njenom posuđu uvek biti mesta makar za još jedno pitanje. Zvuk Big Bena, miris ulice – otvara kapije prošlosti, mladosti, čežnje. Ovo je njen tok svesti, tok svesti koji nije samo tehnika, već svetionik.
Tok svesti Virdžinije Vulf nije dakle samo književna tehnika; to je način da se svetlost uhvati u letu, dok prolazi kroz prste. Kao kad sam prvi put video majku kako plače čitajući, a da li je to bio miris stare kože ili jeftinog papira što mi se urezao? – krila je lice u knjizi, ali suze su padale na nabore njene suknje. Likovi – Klarisa, Septimus, gospođa Remzi – nisu samo izmaštani likovi iz knjiga; oni su pejzaži, gde svetlost misli osvetljava senke straha, tuge, prolaznosti.
Pitao sam se, pišući svojevremeno o Gogenu: „Šta čini svetlost tako posebnom?” Odgovor je bio u njenoj dvostrukoj prirodi – prisutna, a neuhvatljiva. Virdžinija to razume. Njen tok svesti je pokušaj da uhvati tu svetlost, da zaustavi misli koje teku kao voda.
U Talasima, likovi govore u monolozima, a njihove reči se podižu i padaju, osvetljavaju trenutke radosti i bola. Kao da Virdžinija kaže: ne možeš zadržati svetlost, ali možeš je doživeti. Ova ideja odjekuje sa Vitmenovim pozivom da se „naviknemo na nju – blistavu, svakog časa!”
Ali dok je Vitmen slavio telo i prirodu, Virdžinija Vulf slavi um – posebno ženski um, koji je izgleda dugo bio u senci muškosti.
Bilo je večeri kad sam, poput Klarise stajao na nekakvom raskršću. Ne onom bukvalnom, kao Raskoljnikov, već unutrašnjim dilemama. Sećam se jedne zime u Beogradu, kad sam lutao Kalemegdanom, a sneg je padao malo, po malo kao da neprimetno pokriva moje misli.
U tom trenutku sam živo čuo glas Virdžinije Vulf: „Pogledaj. Oseti. Sve je tu, u ovom času.” A pala mi je na pamet baš negde kod mesta na Kalemegdanu gde je snimljena jedna od scena iz kultnog filma Mi nismo anđeli. Njen tok svesti mi je pokazao da ne bežim od haosa u glavi, već da ga prihvatim, da u njemu potražim svoju svetlost. Kao što je Dostojevski video božansku iskru u Sonji, Virdžinija vidi iskru u svakoj misli, čak i onoj običnoj, prolaznoj.
VREME KOJE PUZI KAO MEMLA: SA ZIDOVA DO DNEVNIKA
Slušam kako sat na kućnom zidu otkucava sekunde – tik-tak, tik-tak – kao da me moli da ga oslobodim njegove dosadne dužnosti i obaveze. Virdžinija Vulf je opsednuta vremenom, ali ne ovim sa sata. Njeno vreme je unutrašnje, kao talasi koji se razbijaju o hridi i vraćaju na široku pučinu.
Ona je znala da vreme nije prava linija. Ono je spora, beskrajna spirala. U Ka svetioniku, vreme puzi po zidovima kuće na Hebridima kao memla koji ostavlja tragove svoje vlage – nevidljive, ali uvek prisutne. Sećam se da je tako u našoj staroj kući, na Fruškoj gori kod bake, vlaga stvarala obrasce na tapetama, likove koje sam kao dete tumačio kao tajne poruke.
Gospođa Remzi meša čorbu u kuhinji, a sat u hodniku odbrojava trenutke koji će se izgubiti u moru sećanja. Kao što je moja baka držala kocke šećera u džepu od suknje za „ono kasnije” – a to kasnije nikada nije stizalo.
Vreme Virdžinije Vulf je tečno, ali tu nekako nije kao reka – više je poput čaja koji se polako hladi u šolji, dok tragovi pare nastaju i nestaju tik uz površinu. Kao da ostaviš šolju da se ohladi, a ona ti u međuvremenu ispriča celu priču o prolaznosti, o ljudima i vekovima.
Ono što je genijalno kod njenog prikaza vremena je upravo to – pokazuje nam da svaki trenutak sadrži čitav svet, ali da ga mi, u svom užurbom životu, često propuštamo da vidimo. Kao što sam propustio da primetim kad je majka prvi put sela na kauč bez uzdaha, bez onog „ah” koje je pratilo njeno sedanje čitav moj život.
Drugi deo, „Vreme prolazi”, preskače deceniju u nekoliko stranica – smrt, rat, propadanje kuće. A u trećem delu, „Svetionik”, Lili dovršava svoju sliku, pronalazeći ravnotežu između trenutka i večnosti. Ovo me podseća na Dostojevskovog Zosimu, koji pokazuje Aljoši da je svaki trenutak prilika za ljubav, za svetlost.
Svetionik, kao simbol, stoji usred haosa, poput Sonjine vere ili Vitmenovog sunca, nudeći orijentir. Dakle, nije svetlo nešto što se hvata – već ono što se postaje.
Pitao sam se, pišući o Dostojevskom: „Kako čitati velikana, a ne osetiti da ti čita misli?” Virdžinija Vulf meni postavlja to isto pitanje. Njeno vreme nije linearno; ono je krug, spirala, talas.
U Gospođi Dalovej, Klarisina šetnja Londonom je niz trenutaka – zvuk zvona, osmeh prolaznika, miris cveća – koji se spajaju u mozaik. Kao da je čula Vitmenov poziv: „Dovoljno je da si živ.”
Ali Virdžinija Vulf dodaje žensku perspektivu: Klarisini trenuci su obojeni svešću o starenju, o ulozi domaćice, o senkama koje društvo baca na nju. Njena svetlost je krhka, nalik onoj koju je Gogen video u tropskim zorama – lepa, ali prolazna.
Jedna od mojih dilema, dok pišem, slična je toj iz eseja o Gogenu: „Kako zadržati svetlost, kad je ona tako neuhvatljiva?” Vulf odgovara umetnošću. Njena Lili Brisko slika da bi uhvatila trenutak, kao što sam ja, u svojim trenucima na planinama ili gradovima, pokušavao da zapišem osećaj i da ga tako uhvatim.
Njen tok svesti je način da se vreme zaustavi, da se svetlost misli sačuva. Kao pravoslavni hrišćanin, vidim u tome nešto srodno verovanju Dostojevskog u božansku svetlost: čak i kad tama pritiska, svetlost je tu, čeka da je prihvatimo.
Dok pišem ove redove, sat u mojoj sobi zastaje na pet minuta do dvanaest. Podne. Možda pokušava da mi kaže nešto. Ili možda samo, kao i svi mi, želi malo odmora od stalnog odbrojavanja.
ŽENSKI GLAS KOJI PROBIJA ZID
Kad piše: „Ženi je potrebna soba i pet stotina funta”, ja čujem svoju majku kako šapće: „Imala sam samo trošan orman za odeću, ali tamo sam krila knjige – između zimskih kaputa i starih čaršava.” Sećam se kako je jednom, dok je prala sudove, recitovala Crnjanskog – njeni prsti su bili punim sapuna, ali glas joj je bio čist kao staklo na kojem je ostavljala tragove prstiju.
Virdžinija Vulf je, kao i Vitmen, slavila pojedinca, ali njen fokus je na ženama, čiji su glasovi vekovima bili gušeni. U Sopstvenoj sobi, ona piše: „Ženi je potrebna soba i pet stotina funti godišnje da bi pisala.” Ove reči su mi odzvanjale dok sam pisao o Vitmenu: „Kako se okrenuti ka svetlosti u doba senki?”
Vulf odgovara stvaranjem prostora gde žene mogu da sijaju. Njeni likovi – Klarisa, gospođa Remzi, Lili – nisu heroine u nekavom epskom smislu, kao pojedini od junaka Dostojevskog. One su žene koje tragaju za svetlošću u svakodnevici, u svetu koji ih svodi na majke, supruge, senke.
Kao Raskoljnikov na raskršću, Vulf stoji pred izborom: da li da piše u okvirima muške tradicije ili da stvori novi jezik? Ona bira ovo drugo. Njen tok svesti je pobuna, način da prikaže složenost ženskog uma. U Ka svetioniku, gospođa Remzi je umetnica života, spaja porodicu svojom toplinom; Lili je slikarka koja odbija brak da bi sledila svoju viziju. Obe podsećaju na Sonju Marmeladovu, čija svetlost sija uprkos patnji. Ali dok je Sonjina svetlost u veri, ova kod Virdžinije Vulf je u umetnosti, u hrabrosti da se bude samo svoj.
Sećam se trenutaka kad sam, čitajući Sopstvenu sobu, pomislio na majku. Radila je, podizala nas, ali uvek je imala knjigu na stolu – često poeziju. Nikad nije imala „sopstvenu sobu”, ali je ipak nalazila svoju svetlost u tim stranicama.
Vulf piše za nju, za sve žene čiji je glas možda ućutkan. Njena borba je slična onoj koji je vodio Dostojevski: kao što je on verovao u slobodu izbora, Virdžinija Vulf veruje u slobodu stvaranja. Njen tok svesti je njen način da kaže: „Imam pravo da pevam, kao što je Vitmen pevao.”
SENKE I SVETLOST: LIČNA BORBA
Pisao sam o Gogenu i pitao se: „Kako rasti kroz bol, kroz tamu?” Virdžinija Vulf mi daje odgovor: u običnim trenucima. U Gospođi Dalovej, Klarisa stoji na zabavi, okružena gomilom, i oseća radost što je živa. Ta radost je krhka, jer je prati Septimusov očaj, veterana koji bira smrt.
Virdžinija, kao ni Dostojevski, ne beži od tame. Njeni dnevnici govore o depresiji, o borbi sa senkama uma. Ali njena dela su svedočanstvo da svetlost postoji, čak i u mraku.
Kao u eseju o Vitmenu, kad sam video devojku koja fotografiše lišće umesto da ga gleda, Virdžinija me opet pita: „Da li je tvoj tok svesti senka ili svetlost?” Odgovaram: oboje.
Njene reči su pokušaj da se uhvati lepota, ali i priznanje da je lepota prolazna. U Ka svetioniku, Lili dovršava sliku, ali se pita da li je vredna. Ova dilema je i moja, čini mi se večita, kao što je bila u eseju o Dostojevskom: „Možda on nije pisao da nas prosvetli, već da pokaže koliko duboko možemo da padnemo tražeći svetlost?” Gospođa Vulf pokazuje da je pad deo puta, ali da je svetlost – u umetnosti, u ljubavi, u trenutku – uvek tu.
Bilo je noći kad sam, poput Virdžinijine Klarise, osećao da mi vreme klizi kroz prste. Sedeo sam zaključan, sa gomilom knjiga i nepročitanih poruka, i pitao se: gde je moja svetlost? Tada sam uzeo Talase i čitao Džinine reči: „Živim, dišem, postojim.” Kao da mi je Virdžinija šapnula: „Dovoljno je.” Ova jednostavna istina, koju sam našao kod Vitmena, kod Dostojevskog, kod Gogena, sija i kod Virdžinije Vulf: život je čudo, čak i kad ga senke pritiskaju.
VIRDŽINIJA VULF U NAŠEM VREMENU: SVETLOST U DIGITALNOJ TAMI
Kao što sam pisao o Dostojevskom, u svetu „anksioznosti, otuđenja i gubitka smisla”, Virdžinijina poruka je lek. Živimo u doba ekrana, gde svetlost nije Gogenova tropska zora, već plavi sjaj telefona. Pitao sam se, kod Vitmena: „Da li je fotografija lišća senka?” Vulf bi rekla: zavisi od toga šta vidiš. Njen tok svesti je suprotnost površnosti društvenih mreža. On traži tišinu, dubinu, spremnost da zaroniš u sebe. Kao pravoslavni hrišćanin, vidim u tome nešto srodno molitvi – trenutak kad se suočavaš sa sobom, sa Bogom, sa svetlošću.
Virdžinijina borba za ženski glas je i dalje živa. Žene pišu, stvaraju, ali pritisak da se uklope u „prihvatljive” priče ostaje. Vulf nam dokazuje da je svetlost u autentičnosti. Njen poziv za „sopstvenu sobu” je poziv za mentalni prostor gde svako može da peva svoju pesmu, kao što je Vitmen opevao vlati trave, kao što je Dostojevski pisao spev o pokajanju. U svetu algoritama, Vulf nas podseća: tvoja priča je dovoljna.
UMESTO EPILOGA: SVETLOST KOJA NE GASNE
Dok zaokružujem misli, vetar lupa u prozor kao da je sama Virdžinija došla da proveri da li sam shvatio. Čujem je kako šapuće: „Pogledaj malo bolje. Vidiš li ono zrnce prašine na stolu? To je tvoja duša – nedodirljiva, ali uvek prisutna.”
Virdžinija Vulf je tražila svetlost. Njen tok svesti – stream of consciousness je most ka unutrašnjim svetovima, gde vreme teče kao talasi, a svest sija kao voštanica. Kao žena u muškom svetu, probila je tok svesti iz senki, stvarajući prostor za ženski glas. Njena poruka je stih Jovanov Bogoslova: Svetlost svetli u tami, i tama je ne obuze!
Dok pišem, opet se dosećam noći na Kalemegdanu, kad je sneg padao, a ja tražio smisao. Vulf mi je tada bila saputnik, kao što bi bili Gogen, Vitmen, Dostojevski. Njene reči su svetionik: ne moraš baš uvek uhvatiti svetlost, samo je doživi.
U svakom trenutku – u šetnji, u misli, u reči – postoji iskra. Kao pravoslavni hrišćanin, verujem da je ta iskra božanska. Kao čitalac Vordžinoje Vulf, znam da je i umetnička. A dok koračam kroz sopstvene senke, čujem njen glas: „Pogledaj. Oseti. Sve je tu, u ovom času.” Potraži svetlost, jer ona je u tebi. Ili njenim rečima rečeno – Ako ne pričaš istinu o sebi, ne možeš je pričati ni o drugim ljudima.
Dakle, Virdžinija je tražila svetlost u trenucima, a ja sam je pronašao u majčinom naboru na čelu dok je čitala ove redove – onaj trenutak kad je pogledom tražila moje odobrenje, a ja sam ga dao ćutanjem.
Četvrti nastavak kolumne Esej iz senke
Za GLEDIŠTA piše Miloš Đ. VIDAKOVIĆ
PROČITAJ JOŠ
ODABERI VIŠE
20
20