Дримколу у походе, на југозападу Македоније, стигли смо по врелини јулских дана, на око седам километара од међе са Албанијом, односно 14 километара северно од Струге. Ту је, у колоритном подоножју планине Јабланице, наше одредиште – село Лабуништа. Родно место и вечно почивалиште заборављеног српског писца Анђелка Крстића.
Лабуништа је данас видљиво проширено село. Деценијама уназад с драстичном променом демографске структуре живља, резултати сликовити још са његових сокака. Ту, на крајњем југозападу Македоније, уз реку Дрим, протеже се предео који је добио и такав назив – Дримкол. Име је турског порекла и настало је од назива реке Дрим и турског назива за мању област-кол, односно жупу.
Историјска област Дримкол обухвата северну обалу Охридског језера, око истока Црног Дрима из језера. Насеља као што су Лабуништа, Боровец, Подгорец… смештена су на северзападном ободу Струшког поља, док се западно издиже планина Јабланица. Источно од насеља, на преграђеном току Црног Дрима, данас је вештачко језеро Глобочица, на око 870 метара изнад мора.
На митровске задушнице, 1. новембра 2025. године, навршава се 154. годишњица од његовог рођења
ЗАБОРАВЉЕНИ СРБИ ИЗ ДРИМКОЛА
Србији је област Дримкол кроз историју дала значајне личности у просвети, култури, војној историји и спорту. Из дримколских села за српску историју, како је записано, значајни су: Цинцар Марко Костић и Цинцар Јанко Поповић односно породице Цинцар-Марковић и Цинцар-Јанковић из Доње Белице, породица Крстић из Подгорца Серафим Крстић, Стојан Крстић, из села Лабуништа, Ђорђе Дримколски, српски четнички војвода и Анђелко Крстић, писац.
Из села Бороеца Коста Шуменковић, српски добротвор и ратник и Матеја Шуменковић, српски протојереј и народни првак. Из Лабуништа је порекло и угледног професора Светомира Марковића, оца Дар-Мара, недавно преминулог великог аниматора, режисера и карикатуристе Дарка Марковића.
Овде су раније живели аутохтони Срби. То потврђују и породични корени ових знаметнитих и храбрих људи. Потомци знаменитих личности из овог краја, или читавог подручја Дримкола – „мале Шумадије”, како су је називали, постепено су губили ту свест.
Данас, готово и да их нема. Према званичним подацима последњег пописа становништва у Македонији, из 2002. године, на пример, у Лабуништу је регистрован само један Србин. А и они који су постали Македонци, све више се отуђују. Све их је мање под ударима одужене агресивне исламизације.
Нису поштеђени чак ни Македонци муслимани, како их називају – Торбеши. Постају Албанци. Феномен који се објашњава једино кроз призму закона јачег, бројнијег, политички агресивнијег што је код муслимана можда и једноставан пример – приклони се јаком и моћном. Тако нам је то један од загонетних мештана укратко објаснио – „резултатима избора у селу све показују ко је за кога и због чега”.
Подаци говоре да је ислам овде био у пуном налету у 15. веку кад су га махом прихватили хришћани. И тај налет траје: „Било је и пожара око цркве Светог Николе и скрнављења гробља, што је додатно, као 2012, унело немир у селу…”
Ристе, свештеник из тзв. МПЦ, живи у суседном Бороецу, а у Лабуништа, кажу, долази „по потреби”, повремено и на неки значајнији хришћански празник. У селу су сада три џамије и две цркве. Опречне су бројке колико има православног живља. Око стотионак, кажу. Толико их је и у Бороецу.
– Лети их има и више, јер наврате они који су се одселили одавде!
Објашњава нам неповерљиво један од сељана. Готово сви говоре македонским, иако се примећује повећано интерсовање да се деца уписују да уче албански и(ли) турски у последње време.
У Бороецу крај Лабуништа, дочекао нас је Џељуљ Имероски. Љубазан и добар домаћин. Застајкујемо повремено, на интервале, показује нам куће угледних сељана, засеоке, путање. Појашњава да је „верски однос” становништва у селу до педесетих година био „пола-пола”.
Сада је то знатно другачије. Од тада је почео да пада број православних. И данас их је, каже: „једва стотину у селу”. Он се вратио у родно село, и ту „троши” италијанску пензију, стечену радом на западу. Узгред, сада продаје карте за печалбаре и њихову родбину који путују редовном аутобуском линијом скопског Руле турса.
Жали се да ови у Скопљу и немају много разумевања за његов труд и рад „на терену”. Ваљда због искустава и стечених навика, дугогодишњим минулим радом на западу, овај човек, чини се, у мноштву мештана, као да је залутао међу њима. Има неку различиту црту природности, а и другачијег изгледа, како веле, манире „човека који је прошао свет”.
Носи качкет фудбалског клуба Штудгарт. Очито, бистрог ума, али нерадо говори о „новој слици у селу”. Само показује, и сугерише: „Паркирајте слободно”, као да већ увиђа неприродну атмосферу и знатижељне погледе „оних неповерљивих са стране”.
У пролазу, неочекивано, преиспиткују нас и марамама забрађене жене – „куда ћете, код кога сте, ко сте, одакле сте…” Џевуљ нас одводи до куће Косте Шуменковића. Потанко нам објашњва све што зна, а очито доста тога и хоће да пренесе. Потанко, лепо збори…
Само нас моли да не иде с нама на гробље и у цркву јер му то „одвећ тешко пада”. Као да се у том трену откри тегобно бреме из приповетке Анђелка Крстића – „Тешко наслеђе”.
ТИШИНА ОКО СТАРЕ ЦРКВЕ
А и без нашег љубазног и искреног водича, слика се открива на сваком кораку и говори сама за себе. Чим крочисмо у црквену порту. Крстаче на гробовима. Црква закључана, али са (на)писаним упозорењем да је „објекат под видео надзором”. Сунце ужежило, пече, пржи. Група дечурлије на бициклима кружењем око нас, „открива” нас као некакву „мету” да је неко непознат у селу.
– Углас вичу деца, а са оближње џамије оглашава се продоран глас оџе и најављује средиште дана. Ниједне жене у локалној, јединој кафани у центру села.
Ни у Лабуништу нема жена по чајџилницама, локалима. Ни по уским сокацима, збијеним, поплочаним тесним улицама. Главна улица је асфалтирана. У том контрасту као да се осећа струјање времена. Ослушкујем шум планинског потока, и шапат Јабланице.
ПОВРАТАК ЗАВИЧАЈУ
Питам се, нагађам, како је Анђелко Крстић, али и којом, данас просто необјашњивом, снагом завичајних корена, био везан за овај крај. Радио је и школовао се у Београду. Нуђен му је сигуран и добро плаћен посао у Министарству просвете, али се он вратио у своје Лабуниште. Ту је радио, писао и као учитељ васпитавао и учио децу животу у најтежим условима османлијске администрације и бугарске егзархије…
Док се пробијамо тим тесним улицама, загледају нас сви около. Застајемо код школе, па код цркве Светог Николе у сред села. Но, нигде нема живе православне душе у околини. Настављамо ка горњој махали. Као да се лакше „горе” дише, лаганије се све виђено и доживљава. И неочекивани графит Делија, навијача Црвене звезде. Овде просто збуњује. И споменик палим војницима у Великом рату је ту.
Са нама у групи је Дарко, праунук великог писца. Док прилазимо оронулој и бодљикавом жицом ограђеној кући његовог прадеде Анђелка Крстића, с нескривеним усхићењем у ходу, открива нам да му се „враћају слике из детињства”.
Напола урушена, али још увек под кровом, кућа као сведок давних времена. Упињемо се под жегом, узвишицом према гробљу. Ту је Анђелков и гроб синова Живана и Василија. Или како на надгробној плочи пише – Дом Крстића. После толико деценија, прочитасмо молитве и окадисмо вечно почивалиште великог писца који је у својим „Сећањима” беспрекорно сликовито описао крајолик и објаснио ту његову последњу жељу – да подно Јабланице „гледа на своје Лабуниште”.
На повратку у село, Борислав Величковски нас подсећа на записе о Лабуништу и његовим знаменитим људима у књизи Фадила Мустафоског Мустоског. И подсетник да је Лабуниште и околину – читав Дримкол, помињао и Илија Гарашанин у своме „Начертанију” 1844. године, наводећи да се Кнежество Србије мора позабавити и тим Србима, а не само онима који живе унутар тадашњих граница.
Августа 1866. године основано је друштво „Свети Сава”. Захваљујући том друштву и залагањима, тада је на територији данашње Македоније отворено тридесет и седам школа. Једна од њих била је и у Лабуништу. Тих година вођене су полемике о језику којим говоре Срби у јужним границама.
Тако, Јован Хаџи Васиљевић пише да су кнезу Михајлу Обреновићу била ношена деца печалбара како би их чуо како изворно говоре: Тако је Јован Шуменковић 1866. године одвео свога сина Арсу да чују у Београду како говори.
Један од учитеља у овом селу 1870. године био је и Секула Цветковић. И данас се у селу често сретне презиме – Цветковски. И надгробни споменици то потврђују.
Лабуништа крије и много тога скрајнутог. Један од тих, готово заборављених, трагова страдања православног народа је и трагедија поп Стојана Крстића из суседног села Подгорца. Кажу да је иза његовог убиства стајао владика Синесија који је припадао егзархији. И четничка акција почетком 20. века имала је своје истакнуте припаднике у Дримколском крају.
СПОМЕНИК У СЕНЦИ ВРЕМЕНА
У селу је и сачуван Споменик изгинулим борцима из Лабуништа током Првог светског рата. Код места „на Ориште”, и данас стоји, ретко ко за споменик и зна. Нема га на списку војних меморијала, ресорног министарства, завода, амбасаде…
На споменику пише: 1914-1918 За слободу и уједињење
Ђорђе Д. Цветковић чет.војвода 1905, Никола Т. Ковачевић, Петар С. Ковачевић, Љубомир М. Марковић, Трифун Б. Марковић, Серафим Б. Марковић, Ламбра Б. Стефановић, Андра В. Стефановић, Никола Васиљевић, Спасоје Н. Цветковић, Михаило Спасић, Дуко Б. Секулић, Ламбра Трифуновић, Васа Анастасијевић, Јован З. Николић, Анђелко Ц. Настић, Раклије Т. Кузмановић, Димитрије Н. Димитријевић.
Издвојена са стране уписана су имена: Поп Стојан Крстић погинуо 1890. Поп Ставра погинуо 1904. Погинули 1914-1918: Касим Мифтаровић и Ахмед Елмазовић.
БРИСАЊЕ СРПСКИХ ТРАГОВА – ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈЕ И ЗАБОРАВА
Према историјским документима, Лабуништа су крајем 19. века била у саставу Османског царства, под управом Струшке нахије охридске казе Битољског вилајета.
По статистици Васила Кнчова, село Анђелка Крстића је 1900. године имало 1460 становника, од чега 800 „Бугара” муслимана и 660 „Бугара” хришћана. Према објављеним подацима статистике Димитрија Мишева из 1903. године, ту је живело 128 „Бугара”, односно верника бугарске егзархије и 512 „Бугара” патријаршиста-србомана, односно Срба. У селу је постојала и српска и бугарска школа. Због одлучности становништва да, упркос притисцима, тортури и хапшењима, остану Срби село је називано „Малом Шумадијом”.
А према објављеним статистичким подацима последњег пописа становништва у Македонији из 2002. године Лабуништа су имала 5.936 становника. По етничком саставу су – Македонци 371 (6,3%), Албанци 4.288 (72,2%), Турци 879 (14,8%), Роми 3, Власи 1, Срби 1, Бошњаци 31, други 362. У објашњењима мештана открива се да огроман број од изјашњених као већински Албанци, „остају” заправо Торбеши, исламизирани некадашњи православци са подручја Јужне Србије.
УЧИТЕЉ ИЗ ДРИМКОЛА
Анђелко Крстић је био учитељ, српски национални радник, борац у најтежим околностима, изван границе матице Србије, песник, приповедач, романописац и драмски писац. Поникао је из Дримкола, школовао се у Београду, али је до краја радио у свом завичају. Ту и почива, под обронцима Јабланице.
Кад је августа 1889. године са одличним успехом окончао школовање у Београду, добио је од Министарства спољних послова путне трошкове и плату 120 динара, на име принадлежности за два месеца, будући да се одлучио за повратак у завичај да би учитељовао, уз све ризике, искушења, тежину и опасности тог посла у поробљеној Јужној Србији, иако му је нуђен боље плаћени посао у Београду.
Успео је да се избори за отварање српске школе у Подгорцу у којој је и највише учитељевао, а за управитеља свих српских школа у Дримколу, Боровцу и Охриду постављен је 1911. године.
Учитељску школу је завршио 1889. године у Београду, а већ 1890. ступио је у учитељску службу по селима на планини Јабланици у Дримколу. Његов први литерарни прилог објављен је у „Цариградском гласнику” 1904. године под псеудонимом „Дримколац”. Тематика његових дела углавном је везана за тегобан живот његових земљака, сељака – печалбара.
Као најзначејније дело његовог књижевног стваралаштва, роман „Трајан”, објављен 1932. године, за који је две године касније добио награду за најбољи српски роман од Краљевске Академије Уметности. Прву књигу приповедака објавио је у Београду 1932. Исте године и роман „Трајан” у Скопљу, а драма „Заточеници” премијерно је одиграна 12. септембра 1937. године у скопском народном позоришту „Краљ Александар Први”. Годину дана пре смрти, другу књигу приповедака објавио је 1951. године у Београду. Сећања и аутобиографске записе писца објавио је Институт за књижевност у Београду 2001. године.
Српски издавач Владимир Димитријевић, власник угледне издавачке куће „L’Age d’Home”, штампао је 1966. роман „Трајан”, а Крстићеве приповетке под насловом „Вечито дужни” 2001. године. Уз издања, Димитријевић је тада записао дирљиву личну напомену: „За успомену на Властимира Петковића – чика Власту, и на лето 1954. године у Женеви, када смо стегнутог срца у туђини читали „Трајана”. Издавач ове књиге се клања сени Анђелка Крстића, свога земљака, који га својом књигом враћа на огњиште”.
У оквиру наставног програма за студије на групи Македонска књижевност и јужнословенске књижевности скопског Филолошког факултета, на предмету Македонска књижевност 20. века, дело овог српског писца уврштено је у преглед македонских аутора, који су „писали на другим језицима или дијалектима”.
Пише Милутин СТАНЧИЋ
Извор СПОНА
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ВИШЕ