КЊИЖЕВНИ РАД У НИШУ ПРВИХ ГОДИНА ПОСЛЕ ОСЛОБОЂЕЊА
Први пут објављено у часопису Гледишта 1961. године
Данашње књижевно друштво Нестор Жучни у Нишу има за собом доста дуг пут и прилично богату традицију. Основано одмах по ослобођењу града, оно је почело да окупља све оне који су и дотад активно стварали или су били посебно заинтересовани проблемима литературе.
Његов основни задатак био је, како се каже у тадашњем правилнику, да омогући свим књижевним радницима, било старијим, било почетницима, да у оквиру друштва (односно Литерарног клуба, како се онда звао) испоље своје вредности и самим тим делују на средину у којој живе и раде.
Такозване затворене књижевне вечери, којима су по правилу присуствовали сви чланови, и дискусија после читања радова, биле су основна форма рада Клуба. Те књижевне вечери одржавале су се обично у просторијама старе Народне библиотеке поред Нишаве.
Доцније, када је Библиотека пресељена у нове просторије, чланови Клуба састајали су се било у њој, било у просторијама Клуба у тадашњој Лешјаниновој улици, било у Дому просветних радника.
На тим, мање-више радним састанцима чланови Клуба читали су своје песме, приповетке, есеје, па се после водила дискусија по њима. Већина радова који су се тада читали данас није сачувано што је, свакако, штета јер би они, и поред своје често сасвим оскудне књижевне вредности, могли да послуже као солидна сведочанства о једном времену и напорима тадашњих нишких писаца да одразе своје доба.
Поред састанака у ужем смислу, приређиване су с времена на време и шире, јавне књижевне вечери на којима су читани најквалитетнији радови чланова Клуба. Интересантно је истаћи да су те јавне књижевне вечери скоро увек биле добро посећене.
Оне су, без обзира на квалитет прочитаних радова, остављале приличан траг у тадашњем културном и јавном животу града. Сачувано је неколико докумената, записника и прилога који су тада читани. То су обично биле песме о насмејаним ударницима који са песмом на уснама хитају на градилиште, о колицима и вагонетима, о локомотивама и фабричким димњацима. Љубавних песама и песама о природи готово није ни било, а да не говоримо о такозваним личним, субјективним преокупацијама. То је, уосталом, била мање-више општа појава и нишки песници и приповедачи нису у том погледу били никакав изузетак.
Часопис Наш пут чији се први број појавио почетком 1948. године, деловао је у почетку као значајан подстицај. Он је успео да окупи приличан број млађих и старијих писаца, уметника, па и културних, научних и јавних радника који су на његовим страницама оставили пуно драгоцених сведочанстава о том периоду културног развоја града на Нишави. Осим песама и приповедака, којих је у сваком броју било по неколико, објављено је и доста прилога из новије и раније историје града. Било је и доста чланака и написа о раду Народног позоришта, Библиотеке, Савеза културно просветних друштава и других установа и институција.
У двоброју за мај и јуни 1948. године уведена је и стална омладинска рубрика у којој су штампани радови писаца почетника. Они су, узгред буди речено, имали своје посебне литерарне секције – било по школама и предузећима, било по културно-уметничким друштвима, којих је било далеко више него данас.
Очито је да је часопис Наш пут имао намеру да не само окупи што већи број сарадника писаца, него и да региструје све значајније догађаје, да их на неки начин забележи и тако сачува од заборава.
Али ако у мало оштријој светлости погледамо данас све те песме, приповетке, репортаже, чланке, пада нам одмах у очи да је добра намера била изнад стварних могућности да се од часописа направи нешто трајније и значајније.
Пођимо најпре од песама. Њих има највише. У оних десетак бројева Нашег пута, колико је укупно за две године изашло, објављено је око педесет песама, које су скоро све без изузетака, идејно-политичке садржине. То се, рекли смо, може оправдати с обзиром на општи карактер наше тадашње поезије, али заиста су ретки лепи, уметнички доживљени стихови. Све су то махом голе, непродуховљене пароле, громки покличи о омладини која „ствара живот бољи по народној вољи“ (Р. Бојић – Колоне), о „браздама дубоким трактором узораних њива“ (Д. Миљковић – Жеља), о графиконима, димњацима и „светлости сунчаног дана у раду који не престаје за остварење Плана“ итд. итд.
Исто је и са причама. И у њима је пуно празних речи, неубедљивих констатација, стилских и језичких грешака сваке врсте. Ако бисмо по литерарним прилозима из Нашег пута судили о ондашњим књижевних снагама у Нишу, закључак би био прилично мршав.
О томе, поред осталог, говори и чињеница да ниједан од тадашњих сарадника часописа није постигао ништа значајније на опште југословенском литерарном плану.
Па ипак, и овакав какав је био, часопис Наш пут одиграо видну улогу. Он је окупио и ујединио постојеће раднике на књижевном пољу и деловао је као подстицај без обзира на то што је има прилично лабилну уређивачку линију и сарадничку подршку.
Да је он стварно деловао конструктивно у односу на окупљање и повезивање постојећих књижевних снага говори и чињеница да се после његовог гашења готово сасвим угасио и рад Литерарног клуба. Читаве две године, све до јесени 1952. године, нишки писци нису имали своје стално организационо сређено Друштво.
Тек тада, а нарочито после појаве часописа Гледишта (чији је први број изашао октобра 1953. године) рад је поново оживео.
за ГЛЕДИШТА написао Љуба Станојевић
