KNJIŽEVNI RAD U NIŠU PRVIH GODINA POSLE OSLOBOĐENJA
Prvi put objavljeno u časopisu Gledišta 1961. godine
Današnje književno društvo Nestor Žučni u Nišu ima za sobom dosta dug put i prilično bogatu tradiciju. Osnovano odmah po oslobođenju grada, ono je počelo da okuplja sve one koji su i dotad aktivno stvarali ili su bili posebno zainteresovani problemima literature.
Njegov osnovni zadatak bio je, kako se kaže u tadašnjem pravilniku, da omogući svim književnim radnicima, bilo starijim, bilo početnicima, da u okviru društva (odnosno Literarnog kluba, kako se onda zvao) ispolje svoje vrednosti i samim tim deluju na sredinu u kojoj žive i rade.
Takozvane zatvorene književne večeri, kojima su po pravilu prisustvovali svi članovi, i diskusija posle čitanja radova, bile su osnovna forma rada Kluba. Te književne večeri održavale su se obično u prostorijama stare Narodne biblioteke pored Nišave.
Docnije, kada je Biblioteka preseljena u nove prostorije, članovi Kluba sastajali su se bilo u njoj, bilo u prostorijama Kluba u tadašnjoj Lešjaninovoj ulici, bilo u Domu prosvetnih radnika.
Na tim, manje-više radnim sastancima članovi Kluba čitali su svoje pesme, pripovetke, eseje, pa se posle vodila diskusija po njima. Većina radova koji su se tada čitali danas nije sačuvano što je, svakako, šteta jer bi oni, i pored svoje često sasvim oskudne književne vrednosti, mogli da posluže kao solidna svedočanstva o jednom vremenu i naporima tadašnjih niških pisaca da odraze svoje doba.
Pored sastanaka u užem smislu, priređivane su s vremena na vreme i šire, javne književne večeri na kojima su čitani najkvalitetniji radovi članova Kluba. Interesantno je istaći da su te javne književne večeri skoro uvek bile dobro posećene.
One su, bez obzira na kvalitet pročitanih radova, ostavljale priličan trag u tadašnjem kulturnom i javnom životu grada. Sačuvano je nekoliko dokumenata, zapisnika i priloga koji su tada čitani. To su obično bile pesme o nasmejanim udarnicima koji sa pesmom na usnama hitaju na gradilište, o kolicima i vagonetima, o lokomotivama i fabričkim dimnjacima. Ljubavnih pesama i pesama o prirodi gotovo nije ni bilo, a da ne govorimo o takozvanim ličnim, subjektivnim preokupacijama. To je, uostalom, bila manje-više opšta pojava i niški pesnici i pripovedači nisu u tom pogledu bili nikakav izuzetak.
Časopis Naš put čiji se prvi broj pojavio početkom 1948. godine, delovao je u početku kao značajan podsticaj. On je uspeo da okupi priličan broj mlađih i starijih pisaca, umetnika, pa i kulturnih, naučnih i javnih radnika koji su na njegovim stranicama ostavili puno dragocenih svedočanstava o tom periodu kulturnog razvoja grada na Nišavi. Osim pesama i pripovedaka, kojih je u svakom broju bilo po nekoliko, objavljeno je i dosta priloga iz novije i ranije istorije grada. Bilo je i dosta članaka i napisa o radu Narodnog pozorišta, Biblioteke, Saveza kulturno prosvetnih društava i drugih ustanova i institucija.
U dvobroju za maj i juni 1948. godine uvedena je i stalna omladinska rubrika u kojoj su štampani radovi pisaca početnika. Oni su, uzgred budi rečeno, imali svoje posebne literarne sekcije – bilo po školama i preduzećima, bilo po kulturno-umetničkim društvima, kojih je bilo daleko više nego danas.
Očito je da je časopis Naš put imao nameru da ne samo okupi što veći broj saradnika pisaca, nego i da registruje sve značajnije događaje, da ih na neki način zabeleži i tako sačuva od zaborava.
Ali ako u malo oštrijoj svetlosti pogledamo danas sve te pesme, pripovetke, reportaže, članke, pada nam odmah u oči da je dobra namera bila iznad stvarnih mogućnosti da se od časopisa napravi nešto trajnije i značajnije.
Pođimo najpre od pesama. Njih ima najviše. U onih desetak brojeva Našeg puta, koliko je ukupno za dve godine izašlo, objavljeno je oko pedeset pesama, koje su skoro sve bez izuzetaka, idejno-političke sadržine. To se, rekli smo, može opravdati s obzirom na opšti karakter naše tadašnje poezije, ali zaista su retki lepi, umetnički doživljeni stihovi. Sve su to mahom gole, neproduhovljene parole, gromki pokliči o omladini koja „stvara život bolji po narodnoj volji“ (R. Bojić – Kolone), o „brazdama dubokim traktorom uzoranih njiva“ (D. Miljković – Želja), o grafikonima, dimnjacima i „svetlosti sunčanog dana u radu koji ne prestaje za ostvarenje Plana“ itd. itd.
Isto je i sa pričama. I u njima je puno praznih reči, neubedljivih konstatacija, stilskih i jezičkih grešaka svake vrste. Ako bismo po literarnim prilozima iz Našeg puta sudili o ondašnjim književnih snagama u Nišu, zaključak bi bio prilično mršav.
O tome, pored ostalog, govori i činjenica da nijedan od tadašnjih saradnika časopisa nije postigao ništa značajnije na opšte jugoslovenskom literarnom planu.
Pa ipak, i ovakav kakav je bio, časopis Naš put odigrao vidnu ulogu. On je okupio i ujedinio postojeće radnike na književnom polju i delovao je kao podsticaj bez obzira na to što je ima prilično labilnu uređivačku liniju i saradničku podršku.
Da je on stvarno delovao konstruktivno u odnosu na okupljanje i povezivanje postojećih književnih snaga govori i činjenica da se posle njegovog gašenja gotovo sasvim ugasio i rad Literarnog kluba. Čitave dve godine, sve do jeseni 1952. godine, niški pisci nisu imali svoje stalno organizaciono sređeno Društvo.
Tek tada, a naročito posle pojave časopisa Gledišta (čiji je prvi broj izašao oktobra 1953. godine) rad je ponovo oživeo.
za GLEDIŠTA napisao Ljuba Stanojević
