Све што је било
Прошлошћу не зови,
А што ће бити –
Већ у теби живи
Имала је једанаест година када је наставника биологије питала:
– Чему служи обнављање живих бића, људи, пре свега? Зашто се рађа и умире?
Он се насмејао, љубазно је погледао, али није одговорио.
Више се није сећала зашто је то питала. Ипак, тај тренутак није заборавила. Ма шта касније учила, радила, често је наилазила на исти проблем: како схватити разлог постојања?
Почела је изнова, широм отворених очију, посматрати људе, догађаје, стања и најчешће би зажмурила, до бола потресена тиме што види. Говорила би: Сви ћемо завршити на исти начин, зашто онда толико истицати разлике, суровости? Ето, имам већ сто година. Можда не изгледам тако, али имам их.
– O, I am tired of waiting, I will cry suddenly.
Знала је: он не може и не жели да је разуме, а њој је било доста разумљивих речи. Очекивала је од њега да може после толико година да се насмеје и каже:
– То је моја чудесна особа, запушићу једно уво, а другим ћу имитирати верног слушаоца. Нека ужива. Речи не значе ништа. Битна су дела која смо чинили једно другоме.
Али не. Он је намрштио лице и повређено добацио:
– Докле ћеш више тако, зашто се претвараш у нешто непознато? Досадна си!
Језик којим је говорио био је добро изграђена заштита од распознавања. Одједном, сузе су јој затрепериле у угловима очију, као удари грома зачули су се давни разговори у којима је заборављала на себе и препуштала се његовим ставовима. Све је тумачила као чудесну судбину, као Божји утицај. Није била свесна да је изгубила снагу да му се на било који начин супротстави. Заривши главу у јастук, покушала је да смири мисли и објасни себи шта је то, заправо живот.
Често је причао дуго и неповезано, објашњавајући ,,суштину” свега, тако досадно и нејасно, да је она једино писмом могла пронаћи прави одговор. И сада је, по навици, узела папир и оловку, али глава је издиктирала само ово:
Моје мисли од истине
лудило само чува.
Ни рођена нисам,
ни умрети нећу,
ја имена немам,
глас ми је тишина.
Осетиш ли кишу –
мој дах је у теби.
Уздрхталом граном
дотичем ти руку.
А кад падне ноћ
засуће те туга
мојих мисли тајновитих,
скривених од свега.
You must forget him! Go away!
Када га је упознала, на први поглед осетила је да се ту неће радити о љубави, него о нечем „вишем”, као што је одлично разумевање или пријатељство.
Месеци су пролазили са изненадним променама: од блаженства до губитка воље за било чиме. Своје дотадашње другарице је, као по наредби, полако запостављала: он није желео ничије друштво. Претварао се да не може упамтити њихова имена, а сада је била сигурна да је намерно ставио брану која ће их заклонити од других људи.
Свакога дана су се виђали. Сваки је минут био везан за његово расположење: ако би био уморан (од чега?) бесциљно би ходали улицама не изговарајући ниједну реч. Она би то некада тумачила као надмоћ пара који у свему ужива, а некада би јасно уочила да ничим није задовољан. Када би га ухватила за руку, за њега то не би био одраз интиме, него непријатност коју ће, ето ипак, издржати. Сетила се његове дефиниције љубави: нема ту ничег посебног, све је то хемијски процес.
Тужно је учила принципе тог хемијског процеса, јер је још увек лебдела у духовном, а не овоземаљском свету. Обрадовала се када је први пут успела из себе извући заносне уздахе задовољства. Мислила је, обрадоваће се, значиће му још више. Изгледа да му је стварно значило, али његове реакције личиле су на страх од погубљења.
Када би изненада отворила очи и угледала његово лице у грчу, очи претворене у вијугаве траке, уста силом стиснута да не продре ни дах, била је згрожена. Није допуштао да ико открије та јасна дубока осећања.
Често, ако не и увек, одговорност је приписивала себи. Он је чист, обузет дубоким, умним тумачењем сваке ситнице – реалне или не. У чему је грешила – није схватала. У књигама које је даноноћно читала није налазила одговор.
Осим у једној зен-будистичкој; она је смирено указивала да сви имамо право на грех, али да то не значи како за њега не морамо да одговарамо. Дакле, чиним нешто лоше, све што ми се после тога деси, само је опомена и могућност да се исправи.
Судбина само једног човека била је у њеним рукама. Остале је нису дотицале. Чак ни сопствена, која је лагано постајала исто што и његова.
– Није крив он, ти си – говорила је себи.
Свет се очигледно мења када се ми сами променимо. То је то! Требаће ми пуно времена да стигнем до његовог нивоа. Мислила је да га боли што ништа не може решити и да је зато тако исцеђен. Покушавала је да му предложи неки нови стил живота, који би значио помирење са том немоћи, али и одлуку да се са њом мора живети.
Није јој полазило за руком. Зато је таквих разговора било све мање.
Препричавала је делове њихових „омиљених“ романа, јер више није имала свој став ни о чему. Ако би почела некоме да објашњава нешто, вадила би из главе његове речи, убеђена да су то њене мисли. Глумци бар знају да се поклоне и врате свом стилу размишљања, кад заврше представу. Она би се само поклонила својој памети и тражила инспирацију за следећу.
У животу је најбитније од младости рећи себи: „желим ТО!“; тада је лакше остварити сан. Она је своју жељу заменила са „ШТА МИ С НЕБА ПАДНЕ“ и предавала се томе као једино зацртаном циљу. Сетила се како је одувек, у тешким тренуцима, била сама. Усамљеност младих је неизлечива – они сазревају у апстрактне, другачије одрасле особе.
И кад таква личност помисли да је упознала сродну и поуздану, веже се за њу верујући да ће јој пружити све што јој недостаје. Међутим, тога нема. Никада се не споје људи који се погледом, наизглед, препознају. И даље је била сама. „Никада ме, стварно, упознати нећеш.”
Није знала шта жели да буде и зашто би о томе више причала. Изгубила је веру, осећала се као семе бачено ни од куда које неће опстати незасађено. Дуго је живела у глави. Свесно. Од толиког анализирања свега, постала је стара, заборављена и исцепана књига. Додуше, никада није волела реалност. Она јој је будила само страхове због којих јој се губила моћ говора или хода. Нажалост, блиски то никада нису приметили. Једино јој је једном неки рођак добацио:
– Тако не можеш променити свет!
Тада му је пркосила и упорно покушавала да докаже да се сталним критикама може променити свет. Затим је дошла до фазе када јој није било јасно зашто сви у њој виде „недозрелу” личност. Најзад је саму себе почела да тумачи као такву.
Написала му је скривено писмо: „Никада нећу бити оно што јесам. Оптуживала сам тебе за то, али признајем, делом сам и сама одговорна. Урођени мазохизам ме је наводио да бежим од слатких изазова. А они су ми били на длану, као поклоњени. Расула бих их без жаљења, као моћница која не жели једном већ виђено.
У ствари, плашила сам се њих, лаког остваривања свега, и заривала бих нож у своје срце – са пуно задовољства. Никада нећу разјаснити себи свој однос према теби. Могуће да је у питању дуготрајно таложење непријатних доживљаја, не знам више. Понекад ми осорно пребациш видљиви безобразлук и тада ме, још дубље, гурнеш у понор мржње.
Ако бих лагано размотала филм, не би било ствари која ме не би довела до вриска! Твоја неразумљива тумачења људи и појава, твој наслеђени једносмерни поглед, све је пријало мојој знатижељној души, али само имагинарно, никако стварно!
Сада се чудиш што бежим без поздрава!? Сада ме питаш: „Чему такав гнев?”
Ех, ја тебе тада нисам питала:
„Зашто бити тако усамљен удвоје?” Молим те, бежи! Иди било где. То што је „наше”, заправо је МОЈЕ. ТО сам желела ЈА, а ти си само равнодушно прихватио. Немам више снаге да ти погледом кажем: „не, немој ми прићи.” Такав је јаз – непремостив.
Ма шта ти објашњавала, делује ми као сулуда трка мачке и вука. Не, ја нисам рационална (зато сам једном давно и потпала под твој утицај), бежим и даље у пределе ирационалног.
ТО, што си ти прихватио, део је твоје одговорности која некога може спасити физички, али и убити психички. Твоја малодушна одговорност је одговорност за ствар, за живот, за „бити”, а не за душевни мир. Жао ми је, али никада се ништа не може рећи до краја. Живот је кратак, а мисли бескрајне. Изговориш ли само како сам ја неодговорна – описаћу хиљаду твојих, филозофирањем закамуфлираних, неодговорних поступака.
Да би остала „поштена”, морала је већини признати: Што се неке врсте памети тиче, скидам му капу. Могао је да постане врхунски лекар. Извео би на живом човеку обдукцију да би био сигуран да га је детаљно испитао. И када би, на крају, установио да пацијент пати од алергије на купус, отпустио би самог себе и пао у неизлечиву депресију.
Свашта јој се врзмало по глави, али све се сводило на неизмерну жељу да све окрене „наопачке“ и заспи. Брзим, исцрпљујућим покретима дохватила је најјачи маркер у соби и, на интересантној подлози, исписала: „ПРОДАЈЕМ НАМЕШТАЈ“
Када су први суседи видели шта је залепила на зид куће, зачуђено су је запитали:
– Еј, а шта је то?
– Ништа. Одлазим за Аустралију. Једва сам добила дозволу за усељење. Другарица ми је тамо нашла посао.
– Ма није могуће!
– Да, да. Причаћемо о томе други пут. Уморна сам.
Они су се погледали збуњено, али ништа више нису добацивали.
Не може се рећи да малчице није уживала у својој глуми. Да, и то сам ЈА.
Пошто је било пуно заинтересованих, кућу је испразнила за пет-шест дана. Остли су само рачунар, телевизор, бојлер и шпорет. Испративши и задњег купца, одахнула је:
– Сада ћемо живети по својим правилима. Готово је.
За неколико минута заспала је у врећи.
У ствари, нигде није она путовала. Покушавала је само да оствари свој дугогодишњи, несвесно прикривени сан, да живи у празној кући са само неколико неопходних ствари. У животу је изгубила много: љубав, посао, поштовање. Помислила је: „Ако ми се нешто деси, на овај или онај начин, нека то буде у свету који сам сама себи створила и у коме се осећам као у мајчиној утроби.“
Отрчала је у прву фарбару, купила неколико боја и кренула са изазовним послом. За два дана, собе су личиле на осунчане борове шуме које надлећу чудесне птице.
Лепо је! Дивно! Вероватно је исту ову потребу имао пећински човек!
Мирно је заспала. Сањала је да се налази у свемиру и да посматра невероватне хемијске процесе на Сунцу. Одједном, одјекнуло је звоно. Учинило јој се да је то онај монструм са друге планете! Протрљала је очи да још једном погледа кроз стакло свог космичког брода.
– Да, напали су ме! Вриснула је.
Добри стари комшија је брзо обио врата, позвао Хитну помоћ и ињекцијом умирени космонаут, завршио је у лудници. Задња мисао која јој се јавила пре дубоког сна, била је: „Ех, чини ми се да ни ово, ипак, није моја постојбина.’’
После буђења, једва да је схватила где се налази. Пришао јој је неки доктор и почео лагану причу прекривену благим осмехом; она није реаговала. Погледала је листу на којој је била исписана њена терапија и духовито је прокоментарисала:
Човече, па они стварно не знају о чему се ради!
„Др Monkey, ја још увек не знам ко сам, али најзад сам схватила да нисам ОН. Када сам упознала ЊЕГА – постала сам безлични створ са стопроцентним губитком жеље да истрајем у својим изучавањима. ОН постоји само када јадно живи, без похвала. Ја сам то преузела, не видећи како падам у клопку звану – губитак идентитета. Сада, ХОЋУ СЕБЕ, МА КАКВА БИЛА! То, чиме желите да ме лечите – не прихватам; и да јесам депресивна, лакше ми је испољити себе, макар и тако, него уништити се сасвим. Др Monkey, зар не схватате да најзад показујем себе праву? Данас сам клонула, исцрпљена дудогодишњим гажењем свога „ЈА“, сутра сам хиперактивни васпитач, креатор, писац, наратор.
Сунце се пробијало попут сазнања да је свет тако широк да у њему има места и за њу.
Човек је стао поред ње и погледом је упитао како је данас. Без увода је почела да избацује бујицу мисли које су целе ноћи капале из мозга.
– Тачно је да су само неинформисана деца и чисти уметници права бића. Остали се формирају као поштени, паметни, иницијатори, али, свесно или несвесно, они су зли, похотни, егоисти, грамзиви. Како је формирао прву заједницу, човек је иступио из тока еволуције. Творац се поиграо на крају свог дела. Смешкали сте се и третирали ме као забавну док Вам је за то било плаћано. А сада, дижете руке, шаљете ми којекакве фолиранте, а не схватате да је Ваша дијагноза свима читљива! И не знам зашто не заменимо улоге?
Лекар, очигледно бескрајно изнервиран, побеже на други крај собе и једва изговори:
– Па, остајете ли овде или хоћете у дневну?
– Ништа ја нећу, али морам. Желим да Вам докажем колико грешите! Мој проблем није болесна психа, већ болесна посвећеност заосталим створовима који су искористили моју доброчинитељску памет.
Удахнула је као дављеник. Одавно није изговорила толико речи за два минута. У глави јој се мутио бес према њему и лекару који ју је дочекао речима: Овде се не ради о релапсу МС-а, али никада лошије ниси изгледала.
– MONKEY!
Опет је упала у дубоки сан. Није смела свесно да мисли на оно што је подсећало на њену опседнутост „другим ја”. У сну је постојало лакше објашњење: „ово је плод моје прозне надарености, тумачићу себе као писца психо-драма!“
И почела је лагано да се присећа његовог лика, сатканог од депресије и свог широкогрудог и стварног. Тако уздигнута, дубоко инспирисана, смишљала је непрекидне низове речи којима је покушавала да га врати у свакодневне радости. Био је то једини, кратки период у њиховој вези, када је он без речи признао:
– Заиста не знам шта ћу са собом. Готово је.
Преживљавала је све тада речено. Он је први пут био тотално нем, али је, видљиво, вапио за њеном помоћи. Владала је самопоуздано његовим животом. Да га је одбацила, њега више не би било. Унела се свим срцем, да би најзад креирала човека каквим га је у почетку замишљала: отвореног за њене нетипичне игре са досадним, традиционалним стилом живота, дубоко заинтересованим за другачији став према свему, али не у тамном, недореченом и нејасном бежању од стварности, већ у живом, идиличном и авангардном сликању живота.
Међутим, не. Људски порок има своје порекло у незнању, рекао је Сократ. Његово незнање је у агресивној глупости! Никада није упознао себе. Када би дошло до неког проблема, остао би збуњен, не знајући да ли да предузме оно што му блиски саветују или да седи скрштених руку.
Најтрагичније би схватио ту недоумицу, живци би му титрали, али понос одбачене памети довео би га до закључка како ни у чему нема промене, како је сваки дан исти, како је тешко, али нужно живети с том истином.
– Једино што желим да Вас замолим је – никада му не реците где сам.
– Добро, хајдете, полако.
– Докторе, немам више времена, позвала сам Вас да Вам откријем тајну разложног живота, а Ви ме ућуткујете!
– Не уморно је одговорио, шкргућући у себи зубима од изненадне промене професије – до пре неколико дана био је неуролог, а сада – психијатар.
– Да. Ништа Ви не схватате. – неколико суза клизнуло јој је низ образ.
– Чула сам шта сте причали о Титу. Имате ли нешто против Питагоре?
– Хммм. Па, не. Откуд Вам је он на памети?
– Е, па отуд што је оснивач масонерије којој је и Тито припадао! Па?!
– Молим те, да ли причамо о Питагори, Титу или Њему?
– Прешли смо на ТИ? У реду, причамо о ЊЕМУ, али доказујем ти да је врло тешко разумети човека. Теби је довољно да видиш како сам уплакана и да ме прогласиш депресивном. А мени је требало двадесет година не бих ли схватила да депресиван човек може бити луд, дубокоуман, садиста, мазохиста или доброчинитељ. Научи нешто, човече! Положио си Хипократову заклетву, а не знаш ни којој је вери или секти он припадао. Нећеш ни знати јер је далеко од тебе. Ипак, користиш га као потврду своје оданости човеку. Од тога нема ништа. Изађи, молим те, треба да се пресвучем.
Намргођен, изнервиран, изашао је из собе, дошао до своје, ухватио колач са стола и гласно мљацкао. Она је, делимично смирена, полако дошла до његове просторије. Закуцала је и набацила пријатељски, покајнички израз. Лекар само што није урликнуо и зарио јој остатак своје ужине у душник. Ипак, успео је да се савлада и само погледом упита:
– Шта је сад?
– Докторе, ја више не умем да се смејем!
Он је погледао полузбуњено – полуозбиљно. Осетила је како смишља шта да одговори.
– Докторе, гледам људе како причају, смеју се, ја то не разумем! Ти, очигледно, не схваташ колико то боли.
Његове очи су постале непомичне. Знала је да му није на памети она, већ само поступак. Била је сломљена, туђа, нестварна, изгубљена. Да је очекивала своју смрт, захвално би погледала у Бога.
Али она је погледала у прозор, дрвеће. Сетила се неуропсихијатра кога је напустила. Када су разговарали, муке јој нису изгледале тако тешке. Није знала ко је, куда би, али, осећала је живот око себе и чезнула за њим. И тај господин је тада могао да јој пропише антидепресиве и каже:
– Знате, морате да нађете циљ, морате нечему да се надате, не дозволите да Вас премештају као ствар с једног места на друго.
Не, он је рекао:
– Душо, ти си психички здрава, оставићемо лекове, причаћемо.
И, причали су. Годину дана ју је човек дочекивао као да је позвана у госте, ћутао је, смешио се, слушао је; из очију му је избијала непосредност. Људи који су паметни, који познају живот, немају проблема с опхођењем. Кад јој је било најтеже, говорио је:
– Ма, погледај природу, дрвеће, небо.
Петнаест година је она посматрала природу тражећи у томе спас од гомиле нејасних осећања.
– Докторе, не желим антидепресиве!
Зачуђено ју је погледао:
– Па, морамо од нечега да кренемо.
Одмах је склонио поглед у крило. Није му било важно шта ће она рећи, већ само како ће је поднети.
Ранији лекар би изнео хрпу аргумената; ако се у нечему не би сложили, она би праснула у смех или испољила љутњу. Овог је лекара, сасвим јасно, мрзела. Само јој је још то осећање према мушком роду средњих година остало. Очајнички је замишљала старијег господина!
Почела је, опет, неку бескрајну причу, непрекидно зурећи у прозор, као Мали Принц у заласке Сунца. Господине, тако сам ти захвална што постојиш. Годинама памтим сваку твоју реч, мишљење и постављам те за јединог саговорника.
Тело јој се тресло. Није могла да мрдне. Зажмурила је, али су јој сузе саме залиле лице. Требало је да крене, али није могла. Човече, немам више снаге. Ноге ме боле, не осећам кад пишким, тешко читам, нервозна сам и бескрајно незадовољна. Нигде не припадам. Откад сам упознала твој начин размишљања и препознала га у својој души, успевала сам да се „мушки“ борим. Али сада, шта је сада?
Устала је нагло:
– Извините, није требало да Вас малтретирам (мајмуне).
Више је нико није видео. ОН ју је често позивао телефоном, „пријатељице“ су висиле пред улазним вратима, и ништа. Падало им је на памет како је опет, онако тотално измењена, дошла на на неку сулуду идеју и да ће, за дан-два, отворити и рећи: „успела сам, најзад, да вас такнем, а?“
Међутим, ништа од свег. Четвртог дана од одлуке да се никоме не јави, комшија им је помогао да насилно отворе. ОН ју је први позвао. Еј, где си, шта више изводиш? Тајац. Без одговора. Бацио је поглед на кревет – на јастуку је лежао само пресавијени папир и оловка. Расклопио је полако, први пут се уплашивши да није ОН узрок свему.
На папиру је била исписана њена песма:
ПОНАВЉАМ РЕЧИ И
ОСМЕХ,
ПОНАВЉАМ И
СВОЈЕ ИМЕ.
НЕШТО ТЕК НАЗИРЕМ ТИХО
КÔ „КРЕНИ, ДОЂИ..ПА ТУ СМО..
ЈЕДНА, ОХ, СУЗА МИ КЛИЗНУ
ШАЉУЋИ ПОЗДРАВ ТИШИНИ…
ОСЕЋАМ –
НИСАМ ЈОШ БУДНА…
ОДГОВОР ШАЉЕМ
ПРАЗНИНИ..
„Зачудо, чула су чиста и невина кад их ја не оптерећујем насиљем мисли, или жеља, ослобађала су и мене и враћала ме у мир, у неко далеко вријеме које можда није ни постојало, толико је лепо и чисто да не вјерујем у његово бивше постојање, иако га сјећање носи. Најљепше би било оно што је немогуће, вратити се у тај сан, у несазнано дјетињство…“ Меша Селимовић
„Да, нико је више није срео… Осим што је она саму себе нашла. Стегла је себи руку и рекла: да ли ће икада схватити колико је живот леп и како су прљава њихова настојања да им душа буде недодирљива?! Добро јутро, срећо!“
За ГЛЕДИШТА пише: Марина АДАМОВИЋ
