Милица Тркља: НИЈЕ ТОЛКО ВРУЋЕ КОЛКО ЈЕ НЕКА СПАРИНА

Четврти спрат – људи који гласно жваћу, лопови, насилници, студенткиње социологије.

Пети спрат – ратни злочинци, макрои, активисткиње НВО, људи којима јагњетина смрди.

Шести спрат – новинари, силоватељи, убице.

Седми спрат – дно дна. Изволите!

Од тренутка када је крочио на врели асфалт Пакла, Божидар се осећао као код куће. При сваком удаху осећао је како му се плућа пуне познатим мирисом Панчева. При сваком кораку осећао је чврсто тло под ногама.


Ботичелијев приказ пакла (1490), инспирисан Дантеовом Божанственом комедијом

Божидар никада није волео траву. Иако је себе сматрао веома проницљивим, да није било натписа при улазу у лифт на коме пише INFERNO, Божидар не би ни приметио да је у Паклу. Inferno, наравно, на латинском значи пакао, што свако ко је гледао онај филм с Томом Хенксом зна. Није га овако замишљао.

Вечни пламен немилосрдног огња који кажњава и жеже грешнике, сталактити и сталагмити премазани крвљу осуђених, казан врелог катрана чији клобуци вечно топе, али никад не истопе месо превртљивих и грлати крици накнадно напаћених душа били су замењени једним дугачким, прилично светлим и, пре свега, тихим ходником.

Асфалт који се простирао до краја краја јесте био врео и зрак јесте био загушљив, али није било сасвим неподношљиво. „Није тол᾽ко вруће кол᾽ко је нека спарина”, помисли Божидар за себе. Пристојан какав јесте и какав је увек био, Божидар није желео никога да узнемирава својим присуством, па је уместо куцања на било која од стотину врата с обе стране ходника одлучио да настави право, док не дође до краја.

У почетку је ходао полако, избегавајући, из чисте увиђавности, да обзнани некоме своје присуство звуком корака који су одзвањали по асфалту. Међутим, после осамсто сати ходања постао је врло нестрпљив, те је одлучио да стане и одмори се.

Није био сигуран зашто је стао када уопште није био уморан, нити одакле му дигитални сат на руци када поуздано зна да га није понео са собом у пандемонијум, али увидео је да до краја краја неће у скорије време стићи и да би можда ипак било паметније да покуца. „Слободно“, предухитрио га је баршунасти глас иза њега.

Божидар није био сасвим сигуран шта је баршун нити какво је то нешто што је баршунасто, али, из неког разлога, тај придев су сви користили када би описивали мушке гласове у књигама, па га је тако и Божидар себи представио.

Окренувши се, угледао је спортски одевеног и наочитог човека. Божидара је било срамота да у себи изговори згодног,па је прибегао овом неутралном и врло згодном опису. Носио је беле рибок патике, сиву тренерку и белу мајицу кратких рукава.

Помислио је у себи: „Каква сељачина, па ја овакав ни по хлеб не бих отишао”, али ових мисли га већ није било срамота. С поносом их је помислио. Лежерно одевени згодни човек такође је одмерио свог саговорника. Призор Божидара у црном сакоу, црним панталонама испегланим на црту и новим, још неразгаженим ципелама измамили су му осмех. Пружио је руку.

„Божидаре, добро дошли у Пакао.”

„Хвала”, Божидар је самоуверено прихватио поздрав. „Рекли су ми тек јуче да ћу данас доћи овде, па се и нисам нешто припремио”, рече он, гушећи се у лажној скромности. „А ко си ти?”, упита Божидар, више реда ради него из радозналости.

„Ја ћу бити Ваш домаћин”, рече саговорник, накрививши усне у благи осмех. Није могао а да не примети неприпремљено опеглане панталоне, неприпремљено скраћене нокте и, вероватно једино за шта се Божидар заиста није припремио, грчење прстију у новим, тесним ципелама. „Обично радим на горњих шест спратова, али понекад свратим и на седми. Шта год Вам није јасно, само питајте. Ја сам Далибор.”

„Занима ме”, снебивао се мало Боле, „колико још има до краја овог ходника и шта је у овим собама.”

„Не занима Вас зашто сте овде?”, упита га Далибор, искрено зачуђено.

„Не, не, само сам дошао накратко. Ја ти нисам од ових овде”, рече он нешто тишим гласом, да га случајно ко не чује. „Ја сам овде грешком.” Далибор се опет осмехну.

„Уђите слободно. Можете ући у сваку од ових просторија“, рече он Божидару, ширећи руке и показујући иза себе.

Божидар је, без куцања, ушао у најближу просторију. У њој је, савијен до земље, клечао мршави човек средњих година, старог изгледа и младалачки одабране гардеробе. Прстом је по земљи цртао круг. Ово је први пут за осамсто и један сат да је Божидар видео нешто што није асфалт.

„Овај круг сам смислио, овај круг сам створио”, понављао је непрекидно и неуморно старац у старкама. „Ово је Божидар”, рече Далибор старцу. „Реци му зашто си овде.”

Не дижући поглед с круга у којем је клечао, старац рече: „У моје време тога није било… неукус… шунд… кич… шунд… неукус… Трст… фармерке… пеглица.”

„Волео је да оставља глупе коментаре на Јутјубу о томе како нове генерације нису ни за курац”, рече Далибор. „Једног дана је ушао у месару и када је на радију чуо песму која му се није свиђала, купио је цео свињски бут само да би њиме ударио касирку у главу. Истог дана је умро од срчаног удара.”

Божидар није много марио за музику, али је веровао да је овај човек пригодно кажњен. Зацоктао је пар пута, окренуо се и напустио просторију.

Пар хиљада квака и сати касније дошли су пред врата иза којих је избијао несносан смрад. Унутра је клечала млада девојка с гуменим рукавицама навученим до лактова. Држала је клозетску четку у руци и, нагнута над клозетском шољом, замишљено посматрала млазове воде који су запљускивали ивице даске.

„То је Славица. Отишла је пре пет година у Франкфурт због посла. Никада није довољно добро научила немачки, али то је није спречавало да свако мало објави статус на Фејсбуку о томе како је Србија ᾽црна рупа᾽ и ᾽смрдљива жабокречина᾽ из које је ᾽све што ваља побегло᾽. Умела је често да каже и ᾽ко задњи изађе нек угаси светло᾽, али то последње није знала шта тачно значи, па јој се не узима за зло. Добила је упалу плућа, а није имала здравствено осигурање.”

Божидар је опет остао без речи. Само је презриво цокнуо двапут и одмахнуо главом, пожуривши ка крају краја.

Наставили су даље ка ничему. Божидар је већ негде око деветстохиљадитог часа изгарао да пита свог домаћина има ли краја том ходнику. Ипак, није желео да испадне глуп и необразован, па су наставили да шетају. Одједном се зачуо лавеж. Божидар се махинално латио кваке. Унутра је затекао повећу њиву, везаног пса који лаје и огромну недовршену кућу из које су допирали дубоки гласови.

Далибор није сачекао питање: „Ово је резиденција Влада Кутлаче.” Божидар се намршти. „Владо и његов рођени брат Момо подигли су сами ову кућу. Владово је приземље, Момов први спрат, Владов син је на другом, а трећи изнајмљују.” „Па добро”, рече Божидар, „ни ја овде не бих живео, али шта су згрешили?”

„Нису они, него Станислав”, одговори Далибор. „На крају Станислављеве улице становала је породица, која се, силом прилика, ту доселила средином последње деценије ХХ века. Станислав ниједном није пропустио прилику да им се не јави кад прође поред, да окрене главу од њих кад они пролазе, или, његово омиљено, да у самопослузи гласно коментарише нешто о дођошима и отимању посла.”

У том моменту пројурила је испред њих колона ситне деце, вриштећи и јурећи једно друго у игри. „Живео је сам, тако да су га, када га је стрефила кап, мачке појеле.”

„Али шта је тачно његова казна?”, збуњено приупита Божидар.

„Још је Хераклиту било јасно шта значи пакао”, изјави зналачки Далибор, додајући и „а оно што је он тврдио, у својим тврдњама је Волтер само учврстио.” Далибор се поигравао с њим. Знао је да Божидар не зна шта је ко тврдио, а још мање шта је ко утврђивао, али је исто тако знао и да је основ паметовања цитирање Волтера.

Ако се ту још нађе и неки пригодан антички цитат, ето отелотворења врховне мудрости и зенита ерудиције. „Све тече, драги мој, све се мења. Без константне промене човек луди. У једну реку се, под нормалним околностима, не може двапут ући. Ипак, Станислав из дана у дан проживљава исто. Владо сваки дан пече прасе, његова жена Зорица сваки дан шири веш, деца сваки дан вриште, а Момо сваки дан ојка. Да парафразирам филозофа – живот се састоји или из досадне обамрлости или из немирних трзаја.”

Далибор је једва чекао да Божидару парафразира филозофа. „Станислав живи на трећем спрату Владове куће, као подстанар, и бар једном недељно се, наглавачке, баца преко терасе. То се увек заврши на исти начин – Момо га заобиђе уз речи ᾽е вид᾽ будале᾽, након чега га, неповређеног, носи опет на трећи спрат.”

У том тренутку Божидар се први пут забринуо за себе.

„Је л᾽ могу нешто лично да те питам?”, упита Божидар док су корачали даље. Далибор је каскао за Божидаром, који је малтене почео да трчи.

„Наравно.”

„Зашто си тако обучен?”, упита Божидар.

„Како?”

„Па тако. Тренерка и бела мајица.”

„А како си па ти обучен код куће?!”, одбруси му Далибор.

Божидар ућута. Осетио се посрамљено, али то свакако није намеравао да покаже свом домаћину. Није више желео да обилази собе и једва је чекао да се објасни с газдом како он, заправо, не припада овом људском шодеру.

„А и бело одбија топлоту”, дода Далибор тихо после пар секунди и, иако су се већ налазили у најдубљем понору свих понора, тиме укопа Божидара још мало.

Замишљен у сопственом паклу понижења и беса Божидар није ни приметио када су ушли у нову собу. У њој су за једним столом седела два човека, један насупрот другог. „Овај леви тврди да је верник, а редовно је псовао бога, цркву, сунце, све свеце и архангеле.

Отишао би једном годишње у цркву да му поп пресече колач. Сина је тукао кломпама.” „Ц, ц, ц, ц”, зачуо се Божидар. „Овај десни је редовно писао колумне у једним дневним новинама о томе како су верници затуцани и назадни, називајући их најпогрднијим именима.

Неретко је цртао и врло неукусне и недуховите карикатуре свештеника. Не зна шта је Свето тројство, али сматра да је довољно компетентан да води теолошке расправе с учењацима.” „Шта све људи себи дозвољавају”, надовеза се Боле цоктаво.

Није више обраћао пажњу на то шта му се говори, јер је припремао у себи говор којим је требало да објасни свој случај и читаву ову забуну надлежним органима. Далибор је отворио уста да изговори још нешто, али Божидар је већ био напољу.

„Хтео бих с неким да попричам. Где је крај?”, упитао је коначно свог водича. „Тамо где ти желиш да буде”, одговори Далибор. Божидар га је збуњено гледао. „Ма шалим се, ево одма᾽ ту иза ћошка, дођи.” И стварно, дугачки, наизглед бескрајни ходних имао је крај. Заправо, не само да је имао крај, имао је и ћошак.

Далибор је свечаним гестом руке пропустио Божидара ка великој просторији. Срамежљиво, али из неког разлога и почаствовано, Божидар је ушао у ту пространу собу. На средини се налазио велики дрвени трон, на коме су стајале златом и драгим камењем опточена круна, као и златни скиптар с дијамантом на врху. „Господару”, рече Далибор, поново му персирајући, „изволите.”

Божидар га је избезумљено гледао. Срце му је поскочило на трен, али не од страха. „Слободно”, уверавао га је домаћин. Корак по корак, приближавао се центру собе. „Дрво дише”, рече му Далибор, показујући на трон. „Боље је због топлоте.” Божидар је приметио своје име урезано на узглављу гломазне столице.

Читава соба била је окружена и испуњена сатовима – ручним, зидним, пешчаним, дигиталним. „Зашто их има толико?”, промрмљао је у правцу свог домаћина, готово не померајући уста. „Овде не постоји време”, објасни Далибор.

„Они сви раде, али време не пролази. Ту су да Вас подсете да сте овде заувек.” Боле је само климнуо главом. „Зашто ја?”, питао је више себе него свог колегу. „Зато што сте Ви, господару, крунисани, миропомазани, благословени и декларисани краљ подземља!”, Далибор је малтене запевао.

„Ја управљам горњим спратовима, убицама, лажовима, криминалцима, злочинцима и свим осталим грешницима, али, Ви, господару”, кликну Даба, „Ви сте поглавар најгорих од најгорих. Ви сте управитељ и налогодавац најгорем и најгнуснијем шљаму, оним слинама које се, цурећи ка земљи, развлаче низ прсте! Ви сте задужени за њих.

Од данас па занавек сваки малодушник и малограђанин који прође кроз моје капије биће упућен на Вас. Није никаква грешка у питању и слободно можете престати да гледате на сат. Од сада па до краја, Ви сте управник седмог спрата.”

Божидар није баш најбоље схватао. „Чак ни ја не желим да се бавим овим шкартом.” Готово плешући ка вратима, Ђаво добаци свом слуги, овај пут опет без персирања: „И скини тај сако, неко ће помислити да си ја”, након чега је залупио врата за собом.


Музичка илустрација поводом Пада Бастиље

Божидар је немо посматрао затворена врата. Тачније, бленуо је у њих као теле у шарена врата, али врата су заправо била бела, а Божидар свакако није желео за себе да каже да је теле.

Одједном је постао свестан сваког зрнца песка које је капало и сваке казаљке која је шкљоцала. Да је могао да умре, тада би то учинио. Довукао се до трона и подигао тешку круну.

На њој је врло ситним, али истина и врло уредно обликованим словима писало: Божидар, господар малограђана. Цоктач, главоодмахивач, моралиста и, пре свега, пристојан човек.


Прича овенчана 2020. првом наградом за најбоље СТУДЕНТСКЕ ПРИЧЕ

Објављивање на порталу ГЛЕДИШТА одобрила: Милица ТРКЉА