У Мостару сам волела један… Мостар.
Јао, кад бих знала…
Али, не знам.
Од тог Мостара, остало је мало тога, породичног бар. Мој деда који је пио, целог живота, мостарску Жилавку. Моја тетка преко чијег лица би прешла, на само пар тренутака, сенка једног давног просца, кога је одбила на захтев своје мајке, предалеко је тај Мостар, сине, мајка ће те се много пожелети.
Моји другови, несуђени пилоти. И све тако, фрагменти, искидани, остављени су на вољу да опстају као вињете, или да се, можда и присилом, увуку у памћење умрежени у места, приче, слике, али и ствари које се нису никада догодиле.
Међу њима, нашао би се и неки кишни Мостар Пере Зупца, и неки Шантићев, занет лепотом, и неки разгледничави Мостар, какав ми се често враћа, ушушкан у мирисне баште, са мостом изнад реке… лудо.
Ипак.
Фрагмент је, у бити, двојак: знак је разарања, али и знак очувања: у оба случаја он подсећа на губитке, страдања, покидане везе. Бодлеровски речено, као шешир, он може да укаже на облик главе која га је носила. А може и да, неношен, обликује главу које нема.
Слично важи и за фотографију: она може да забележи неки битан моменат, и тако помогне сећању, али може да буде моћан подсетник на нашу урођену склоност забораву. Тада она уме да прикрије, затамни неку прошлост кад наступи тренутак у коме се та прошлост, стварна, памти само кроз фотографију.
Тако се и догодило да су се отвориле архиве и пронашле фотографије једног давног дружења, нишких и мостарских писаца и преводилаца, снимљене у Мостару пре скоро пола века (из раних осамдесетих). Отворили су се, делимично, и неки лични албуми у души, али, опет, као фрагменти.
Тешко их је склопити у неку уверљиву конструкцију, у наратив о пријатељству између два града, наратив који је изгорео у пламену умирања државе која их је повезивала – ја данас не чујем да се много друже, као некад, литерати из Мостара, и Скопља, и Ниша, и тако редом.
Зато нема наратива: само ових слика на којима сам ја, умишљени постдипломац, и песник-професор Сафет Сарић, са онима којих више нема: Алијом Кебом, као и Сашом Хаџи-Танчићем, Миком Игњатовићем, Стефаном Николовим, Милетом Остојићем, Благојем Глозићем.
На мосту, на врелу, избледеле слике лишене су оног топлог, другарског, које смо поделили са Мостарцима у редовним годишњим разменама.
Нема ни боемског: у ноћи када су ђаци довели свог професора, песника, и попели га на сто да нам рецитује, громогласно, ми, Нишлије, нисмо одступили ни за длаку: и ми смо свог песника попели на други сто, да и он загрми.
Ех, кад бисте знали како су тада грмели песници, пре него што су наступила времена када је грмело све друго, рушевно и страшније. И раздвојило нишко и мостарско пријатељство, надам се, ипак, не заувек. Зато су ове слике подсећање на губитак, на нестанак, изведене, како би рекао Јејтс, из своје мрачне ноћи.
Међу њима, могу још увек да чујем звук једне чудне песме, бар једног њеног стиха. Настала је на предивном месту, на врелу Буне, у веселом разговору. Један од нас, Благоје Глозић, журно је нешто писао и брисао док смо се ми сладили јегуљама, не слутећи шта нам спрема.
А спремао је стихове. Рецитовао их је тада, рецитовао их је над врелом, и над реком, и на мосту, и за столом, и на столици, и за рецепцијом, и насред улице, свуда где је требало оставити песнички траг за случај да дође, ах, наставак оних топлих времена. Песник је говорио, народ је уживао. Тада.
Последњи пут, сећам се као да је јуче било, на железничкој станици. Наши мостарски пријатељи стајали су на перону, а ми смо се већ увукли у купе и само још час, један час, нагињали кроз прозор док је Благоје рецитовао, на опште весеље присутних:
А Неретва, Неретва је лудо
А каква је, таква је у скоку.
Није важно, мислила сам тада, као и сада, које је лудило извукло Неретву из корита и подигло је у скок, за разлику од уобичајене праксе. Уредно је озвучило старе фотографије и, као ништа друго после деценија суморних дешавања, мрачних ноћи и погубљених, спаљених или прашњавих архива, измамило ми осмех на лице.
Јесте, бар се то заиста догодило. Тај луди, тај лудо песнички скок.
За ГЛЕДИШТА пише: Драгана Машовић
