Награда Душан Митић Цар Архиве

Душан Митић Цар припада уском кругу уметника чије је стваралаштво трајно обликовало визуелну културу Ниша. Његове фотографије нису пратећи материјал једног времена, оне су његов документ. Надимак „Цар” није био пука досетка нити кафанска легенда, већ име које је означавало ауторитет, поузданост и препознатљив поглед на свет.

Деценијама је бележио живот града – људе, догађаје, улице, сцене свакодневице и изузетних тренутака – стварајући колекцију црно-белих фотографија које су постале део колективног памћења. Рођен и преминуо у Нишу, Цар је остао веран свом граду, као простору који га је обликовао.

Његово стваралаштво обухвата све од културних манифестација и фестивала до друштвених маргина, од интимних портрета до јавних збивања. Тај опус је истовремено документарни и уметнички, емотиван и уздржан, увек усмерен ка човеку. Сагледавајући његов живот, каријеру и наслеђе, постаје јасно како је један фотограф постао незаменљив хроничар града на Нишави.

Фотографија као позив

Душан Митић Цар рођен је 9. марта 1953. године у Нишу, у времену интензивних друштвених и урбаних промена након Другог светског рата. Одрастао је у социјалистичкој Југославији, у граду који је истовремено био индустријски центар и културно чвориште овог дела тадашње државе. Управо тај амбијент, испуњен контрастима, постао је трајни оквир његовог фотографског интересовања.

Фотографијом је почео да се бави седамдесетих година прошлог века, у време кад фоторепортажа у Србији добија на значају. Његови први кораци били су аматерски, али брзо је изградио сигуран и препознатљив рукопис. До 1983. године, кад постаје стални фоторепортер, већ је формирао стил заснован на црно-белој фотографији, јасном контрасту и осетљивости за људску душу.

Сарађивао је са „Графитом”, „Народним новинама”, „Вечерњим новостима” и другим медијима, бележећи све – од уличних сцена до значајних јавних догађаја. У том периоду се профилисао као фотограф који не бележи само чињенице, него исписује визуелне приче. У великој мери самоук, ослањао се на своју интуицију, стрпљење и дубоку везаност за град у којем је живео.

Стваралаштво у граду и са градом

Осамдесете и деведесете године обележиле су пуни замах Царове каријере. Постао је један од препознатљивих ликова нишке урбане сцене, нарочито сарадњом са нишким институцијама културе кроз извештавање са бројних манифестација. Као званични фотограф џез фестивала Нишвил, али и деценијама пре тога бележио је концертну атмосферу и лица музике, стварајући архиву, данас од изузетног значаја.

Његове фотографије са Нишвила не приказују само наступе, него су подједнако ухватиле и дух фестивала: концентрацију музичара, реакције публике, интиму тренутка, као и градњу и настанак фестивалског простора. Поред тога, Цар је сарађивао и са Народним позориштем у Нишу, пратећи представе и глумце, из чега су се изродиле многобројне изложбе. Плодна је и његова сарадња са више врсних новинара у стварању репортажа о друштвеним темама.

Посебно место у његовом опусу заузимају серијали посвећени сиромаштву и маргинализованим заједницама, касније обједињени под називом „Књига беде”. Те фотографије су лишене сензационализма. Оне су сведене, саосећајне и достојанствене. Током деведесетих година, у условима грађанског рата и међународних санкција, Цар је остао у Нишу, бележећи друштвене протесте, економску кризу и промене у свакодневном животу града.

Књиге и фотографије

Царов опус броји више хиљада фотографија, али неколико целина издваја се као баштина његовог рада. Монографије „Књига ритма”, као и „Царски рез” посвећена Нишвилу представљају визуелну историју музичког живота Ниша, док „Књига беде” остаје једно од најпотреснијих сведочанстава о социјалним неједнакостима у граду.

Излагао је у бројним галеријама, самостално и колективно, а његове фотографије објављиване су у многобројним часописима. Остао је дуго веран аналогној фотографији, филму и процесу који захтева стрпљење и промишљање. Међутим, у дигиталној ери његови портрети – хроничара Ниша, уметника и обичних људи – сведоче о Царовој способности да у једном кадру може да сажме читаву причу.

Душан Митић Цар - Нишвил — **Нишвил** © Цар

Душан Митић Цар - Аутопортрет — **Нишвил** © Цар

Надимак „Цар” и културни утицај

Надимак „Цар” одражавао је његов положај у уметничкој фотографији. Био је ауторитет без наметања, ментор без патетике и хроничар без дистанце. Сарађивао је са бројним колегама и оставио снажан утицај на млађе генерације фотографа.

Царево стваралаштво је истовремено критика и сведочење, документ и емоција. У доба дигиталне хиперпродукције слика, његов опус подсећа на вредност пажљивог гледања и одговорности према снимљеном тренутку. Захваљујући њему, Ниш је постао видљив као простор живе културе и сложене друштвене стварности. Као дубоко залеђе Медитерана.

Цар је био познат по томе што није долазио на отварања својих изложби и што је избегавао интервјуе. Нажалост, тако није успео ни да види овај јединствени видео запис Вање Кесера.

Наслеђе и Награда

Душан Митић Цар преминуо је изненада 23. октобра 2021. године у Нишу, у 68. години живота. Његова смрт одјекнула је у културној јавности, а бројни медији и колеге подсетили су на обим и значај његовог стваралаштва. Иза себе је оставио архиву која ће тек да живи кроз изложбе, публикације и сећања оних који су са њим сарађивали.

На петогодишњицу од његовог упокојења, часопис Гледишта, са подршком чланова породице и групом пријатеља, оснива награду која ће носити његово име. Награда „Душан Митић Цар” намењена је професионалним фоторепортерима и осмишљена је као трајно признање документарној и уметничкој фотографији.

Иако структурисана у три категорије: црно-бела фотографија, документарна фотографија и награда за животно дело, додељиваће се само једна награда годишње, чиме се наглашава њена ексклузивност и тежина. Конкурс ће бити расписиван 9. марта, на дан Царовог рођења, затваран 1. октобра, на Дан Гледишта, а име лауреата ће бити објављивано 23. октобра. На дан кад је Цар отпутовао у вечност.

Овом наградом Гледишта чувају успомену на најзначајнијег нишког фотографа, подстичу вредности које је он оличавао: стрпљење, одговорност, саосећајност и веру у фотографију као облик памћења. На тај начин, Душан Митић Цар наставља да траје – као име и дело, и као надахнуће.