Леон Ћеванић: СРПСКИ ЕМАНЦИПАТОР И ПРОСВЈЕТИТЕЉ

10. октобар 202510. октобар 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

Кључни Привредников идеал је заједништво – заједништво Срба, заједништво радника и заједништво поштених људи.

„Без друштва нема јунаштва – то значи да Срби прилазе у заједницу, како би један другом помагали…”

СРБИ ПРЕЧАНИ У АУСТРОУГАРСКОЈ

Срби Пречани, становништво које је током времена прихватило наук Српске православне цркве и српски културни идентитет, али је живјело изван граница српске државе, на аустро-угарском територију, пријелаз 19. у 20. стољеће дочекали су у незахвалној позицији.

Док је његов цивилни дио још у 18. стољећу почео осиромашивати потчињавајући се мађарском племству, демилитаризација Војне крајине и њезино финално припојење Банској Хрватској због нестанка османске опасности обезвриједили су улогу коју су тамошњи Срби имали у очима Аустријанаца или Мађара.

Осамостаљивање Србије додатно је погоршало односе, будући да је Аустрија у њој, доживљаваној као „Пијемонт на Балкану”, видјела пријетњу опстанка своје власти међу јужним Славенима. Различити облици економских притисака или изолирања, као и низање оптужби за велеиздају, заједно с идејама о анексији Босне и Херцеговине, стога су за циљ имали спријечити Пречане да постану битан фактор у Монархији.

Резултат оваквог дјеловања био је, међутим, видљив тек у јачању неповјерења Срба према власти, сада доживљаваној једнако злоћудном као османска. Пратило га је, међутим, и јаче солидаризирање Срба, чиме су брзо окончани стални сукоби између самосталнијега грађанског и уз цркву везанијег сеоског дијела пречанскога корпуса.

ПОЧЕЦИ ПРИВРЕДНИКА И ЊЕГОВА УЛОГА

Логичним слиједом, све је ово у појединим круговима Пречана довело до институционалног повезивања и међусобног помагања. Из те идеје је 1897. покренуто и Српско привредно друштво Привредник, а годину касније лист Привредник – најприје као орган Савеза српских земљорадничких задруга.

Улога Привредника, како друштва тако и гласила, стога је најприје била еманципаторска, са сврхом повезивања свих слојева Срба у Хрватској, Војводини, БиХ и остатку Монархије, а једнако тако и просвјетитељска, с намјером подучавања Срба о улагању у властити рад и, потом, различите видове његова унапређивања.

ПРИВРЕДНИКОВА ВИЗИЈА И ЦИЉЕВИ

Ријечима из првог броја листа, радило се о родољубивом настојању да треба „неверне уверити, неуке подучавати, а вољне и орне осоколити, да у разборитом и поштеном заједничком раду траже и нађу своју сопствену привредну корист“, односно „упућивати свакога да о својој користи и пробитку на поштеној основи зрело промишља”.

Привредникова визија тако је била препород народне привреде и његово постављање на „здравије темеље данашњих, светских захтева” и то на начин да Срби „штедњом, међусобним помагањем и заједничким радом своје привредне пробитке унапређују”, јер ће „сваки свој сопствени напредак најбоље моћи осигурати у поштеној задружној заједници“.

Потреба за угледањем у друге народе притом је била саморазумљива, најприје на Французе и Нијемце, али и ближе Чехе и Словаке који су, према листу Привредник, били напреднији од Срба само јер „никад нису губили поуздања у себе саме и у своју привредну снагу. У томе су се разликовали од нас. Многи су Срби изгубили веру у себе, у свога сељака, трговца и занатлију и привредну снагу свога народа, па зато и у могућност свога рада и напретка”.

Препознајући како мали произвођач и сељак најгоре стоје, изолирани су и доводи их се, а и сами себе летаргијом или неорганизираношћу доводе на пут пропасти, чланови друштва Привредник упозоравали су како ће Срби у Монархији бити сведени на разину „Индијанаца”.

С друге стране, редовито су истицани и позитивни примјери, „научењаци Никола Тесла Личанин и Михаило Пупин Банаћанин, Срби великог ума којима се људи по свету диве”, као резултат кретања неким другачијим смјером. Исто тако, иако фокусиран на Србе, Привредник је своје идеје представљао и као корисне за банатске Румуње, славонске Шокце и остале скупине које лоше стоје у успоредби с пословним и имућним Аустријанцима и Мађарима.

ТРИ ТЕМЕЉНА ПОСТУЛАТА: РАД, ШТЕДЊА И ЧЕСТИТОСТ

Управо је ово вријеме и овакво размишљање убрзо искристализирало и три темељна постулата Привредникова дјеловања, који су се као гесло одржали све до данас. То су рад, штедња и честитост.

Промовирању и разноликом, реалистичком или поетском дефинирању рада било је посвећено највише простора. Већ други број Привредника тако су отвориле реченице „Рад је извор свега оног што имамо. Нити нам што пада готово из облака, нити ниче из земље. И што земља даје човјеку, не даје му без труда и зноја његова“, а убрзо потом уведена је и стална рубрика „Пословице о раду“.

У њој су се могле прочитати максиме попут „кога не служе своје ноге и своје руке, живи као богаљ, а не господује” или параграфи налик овом: „Уместо што се каже: ко пева зло не мисли, боље би било да се каже: ко ради зло не мисли. Певати може човек и крај украдена вина, а ко би се поткрао па туђу њиву окопао, не би томе зла учинио, него добра”.

Будући да је све ово указивало како човјек који ради самим тиме мисли добро и чини добро, док човјек у доколици добива лоше мисли и жеље, Привредниково дефинирање рада каткада је добивало готово вјерску димензију – „Буди ваљан и радан – кад некоме или пред ким изговориш те речи, то значи толико као да си му рекао буди блажен и срећан. Без рада заиста нема напретка, дакле ни блаженства ни среће”. Као доказ оваквим ставовима, читатељима су редовито презентиране и поучне приче из свијета, попут једне насловљене „Од чобанина милијунар”, о случају из Лондона.

РАД КАО МОРАЛНА И ДУХОВНА ВРЕДНОСТ

Као вријеме у које се треба угледати Привредник је истицао оно у којем су дјеловали цехови, а по чијим је правилима главна вјештина придобивања купаца била озбиљност трговца. У то су доба, по Привредниковим ауторима, „српска села и градови обиловали српским занатлијама”, а „занатлије у својим цеховима сами одлучивали о моралној вредности и вештини подмлатка”. У супротности с тиме, иако је сад лакше покренути посао, „сајмови бивају све слабији, а зарада све мања. Већина људи тражи само робу која је јефтина, а на око лепа. Мало се полаже на солидну и јаку израду производа”.

Ипак, као још важнији облик рада истицана је пољопривреда, па је Привредник тако наводио да се њезином учењу треба посветити највише пажње, и писао „Ратар је темељ друштву. И по броју и по значају ратари остале тако наткриљују да се они и не виде. Нема дана да се не наиђе на покоју нову важност коју имају ратари по друштво. Да нема ратара, нестало би света. Па кад је ратар темељ друштву, онда се мора на њега скренути и већа пажња. Што је ратарски сталеж здравији и задовољнији, тиме ће бити држави чвршћи темељ”.

ЗНАЊЕ, ЗАНАТИ И ОМЛАДИНСКО ОБРАЗОВАЊЕ

Повезивање потенцијалних радника и послодаваца очекивано је тако утврђено као једна од основних задаћа Привредника, а од самог је почетка истакнуто: „Јављаћемо кому треба рада, кому радника. Наш народ живи у плодним и кршним крајевима. Има га богата и сиромашна.

Дужност је сиротињи олакшати да нађе леба и зараде, а корисно је послодавца упозорити на добра и вредна радника”, а све са циљем стварања нових „добрих мајстора”, што је по Привредниковој дефиницији подразумијевало оне који могу дјеловати самостално. Потицање и помагање родитељима да шаљу дјецу на занате зато је одређено као највеће могуће улагање у њихово знање, а „знање је светлост, знање је моћ, знање је злато које се не може расточити, знање је имање које се не може расути”.

Истицање штедње долази пак као надградња идеје рада, јер „без штедње, залуд и рад и вредноћа”, односно „што се радом створи, може се одмах потрошити, а може се нешто и на страну ставити. Штедња спада и у знање и у вештину, човек се мора на њу учити и навикавати”. Привредник је притом редовито наглашавао како богатство није само по себи срећа, критизирајући свијет у којем се све врти око новца и залажући се за другачије поимање богаства.

Штедња се тако поистовјећује с мудрошћу, као ријетко исправан начин схваћања тога појма. Велик број критика у новинама био је стога усмјерен против помодарства, а за очување неких сталнијих вриједности, што је видљиво већ из наслова чланка „Мода – наше српско зло и пропаст”, који критизира како народ све више троши „на дукате, свилу, кадифу, сунцобране, шешире, лепезе, белило, руменило, кићење и кинђурење, као и на сватове, теревенке, провађање по биртијама, лудорије и бесмислице”, са закључком „мода нас уби”.

ЧЕСТИТОСТ КАО ТЕМЕЉ ЗАЈЕДНИЦЕ

Идеал честитости спајао је претходна два, при чему се честитост дефинирала као опрека низу негативних особина и пракси – нераду, бекријању, дангубљењу, алкохолизму и осталим видовима „богатства у младости које спрема просјачки штап у старости“. Психу сваког човјека Привредникови су аутори видјели кроз метафору „рата ума са срцем” која је истицала „да је човек покорио срце уму, не би било многих зала међу људима.

Највећи јунак на свету није онај који друге побеђује него онај ко може сам себе да победи. Ако те срце вуче на зло, стегни га, победи га и не дај му на вољу. То ће ти јунаштво донети задовољство”. И у овом се случају говорило о потреби за угледањем на старија времена, што добро сажима изјава „Наши стари, кад су један другоме што поверавали, обично су то чинили на ‘поштену реч’. Ту се није гледало да ли је ко богат или сиромах. Главно је да је умео реч часно одржати”.

„Највећи јунак није онај који друге побеђује него онај ко може сам себе да победи. Ако те срце вуче на зло, стегни га, победи га и не дај му на вољу”, истицано је у листу Привредник

ЗАЈЕДНИШТВО КАО ВРХУНАЦ ИДЕАЛА

Финално, кључни Привредников идеал који је остао неизречен, али ипак свеприсутан, свакако је заједништво – заједништво Срба, заједништво радника и заједништво поштених људи. Ријечима из Привредникова листа „без друштва нема јунаштва – то значи да Срби не треба да се један од другога одвајају, него да прилазе у заједницу, како би један другом помагали и од зла се бранили”. Стога нимало не чуди да је управо Привредник постао организација која је већ у првим годинама постојања иницирала сурадњу са свим битним српским удружењима у земљи.

Најважнији елемент тог заједништва, међутим, ипак је онај усмјерен к младима. Привредник, описујући се као „савјетник, учитељ и путовођа”, као „поклич омладини” да ради, учи и ствара, а старијима да освијесте како су дјеца „вреднија него ли алем камен”, настојао је усмјерити све трговце и занатлије да отварају послове за ђаке и шегрте.

Циљ је био окупити све добре и здраве, а сиромашне ђаке од 12 до 15 година, да их Привредник упути код одабраних, „најодличнијих, светских мајстора у све корисне и напредне струке”, а потом их, као одрасле и пословно способне људе, одржи на окупу. Будући да је, до 1941. и забране дјеловања од стране усташког режима, на тај начин омогућио школовање за више од 36 хиљада питомаца у 60 различитих заната под патронатом хиљада добротвора, лако је закључити како је Привредник остварио свој наум. Штовише, обнављање рада Друштва уз стављање нагласка на стипендирање, осигурава да га остварује и данас.

Пише Леон ЋЕВАНИЋ

Преносимо П-портал

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Слободан Владушић: **MADE IN SERBIA – СЕРИЈСКА ПРОИЗВОДЊА КРИВИЦЕ**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

· књижевност

· уметност

· друштвена питања

Слободан Владушић: MADE IN SERBIA – СЕРИЈСКА ПРОИЗВОДЊА КРИВИЦЕ

26. мај 202526. мај 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

У року од свега два дана, до мене су, на различите начине, допрле две информације између којих на први поглед нема никакве везе.

Прва се тиче садржине имејла који је једна компанија, која послује и у Србији, послала својим корисницама, а друга је вест да историчар Дубравка Стојановић оснива свој приватни „Музеј деведесетих”, а да притом није консултовала Историјски музеј Србије, који би, по Закону о музејској делатности, требало да достави мишљење ресорном министру који затим одлучује о условима за почетак рада и обављање делатности музеја.

**Made in Serbia** – Серијска производња кривице

Кренимо редом. Садржина имејла гласи овако: „Сигурно ти је познатно да постоје онлајн заједнице у којима мушкарци деле уверења да су жене мање вредне. Ове заједнице окупљају мизогине мушкарце, који се понекад не слажу међусобно, али их уједињује презир, неповерење и отворена мржња према женама. Они често деле ‘мушке савете’, али заправо шаљу поруке које: 1) Окривљују жене за личне и друштвене проблеме; 2) Промовишу идеју мушке надмоћи и женске потчињености; 3) Романтизују насиље и величају нападаче из стварног живота”.

Човек стварно не мора да буде врхунски реторичар, па да провали како функционише ова порука и шта је њен циљ: најпре се једна врло проблематична и непроверена информација о постојању мушких онлајн заједница које спаја отворена мизогинија, представља као нешто што је наводно „опште познато” („Сигурно ти је познато…”) чиме се читатељка ставља у ситуацију да, уколико призна да нема појма да овакве групе постоје, себе представља као неупућену особу, која живи „ван света”. Пошто већина људи инстинктивно не жели да буде третирана као да су неупућени, онда се ова врло паушална и ничим потврђена изјава прихвата као истина.

А тада она има и своје последице: прво, „чињеница” да се ради о групама у множини, које су „опште познате”, сугерише да се овде не ради о неким маргиналцима, већ о некој врсти уобичајеног понашања које је карактеристично за Србију. Дакле, одједном смо дошли до тога да су сви мушкарци у Србији унапред осумњичени да су део ових мизогиних структура, што значи да у сваком тренутку морају да доказују да нису мизогини, уколико желе да скину сумњу са себе.

Друга последица: ако је отворена мизогинија у Срба толико раширена, онда то значи да је и држава сама по себи мизогина, јер то не спречава. На тај начин, иако у свом животу није видела ниједну од тих фантомских група мушких мизогина, корисница је врло близу да прихвати сет од следећих пет „чињеница”: прво, да су јој мушкарци у Србији непријатељи, јер су углавном мизогини; друго, да јој је држава непријатељ, јер то допушта; треће, да је она сама „морално супериорна жртва насиља” а да су мушкарци и Србија кривци; четврто, да су жене савезници у тој борби против мушког и државног насиља и пето, да им помоћ у тој борби против Срба и Србије пружа једино… страна корпорација.

Према томе, стране корпорације након ове операција постају морално супериорне, а сународници жена и њихова држава постају морално инфериорне, па је стога исправно бити на страни стране корпорација, а против сопствене државе. (Не сумњам да се у процесу „доказног поступка” могу запослити тролови & ботови да глуме „онлајн заједнице мизогиних мушкарца”, све са српским заставама, грбовима, Косовом и знамењима СПЦ као „декорацијом”, како би реторички ефекат био спектакуларнији: теорија рата такве операције назива „деловањем под лажном заставом” и оне се лако препознају, осим ако мозак жртава тих операција није већ потпуно препариран).

Описани пример представља наметање кривице мушкарцима и Србији у садашњости. Случај приватног Музеја деведесетих представља производњу & наметање кривице на историјској равни.

Разуме се, ми још не знамо какву ће поставку имати поменути музеј у изградњи, али ставови њеног оснивача ипак нам пружају довољно разлога да верујемо како ће музеј етничка чишћења Срба из Хрватске и са Косова и Метохије, све са бомбардовањем НАТО пакта из 1999. године, приказати као праведну борбу против српског национализма, који ће добити статус јединог кривца за сва непочинства из деведесетих година. Када се тај музеј буде покренуо биће организоване и посете деце основаца и средњошколаца, као и програми који ће активно производити кривицу Срба и Србије за све што се догодило деведесетих година.

Музеј деведесетих је заправо наставак приче која почиње одустајањем Србије од Јасеновца, који се десио крајем децембра 2021. године, када 133 посланика Скупштине Србије нису желели да учествују у гласању о предложеној Резолуцији о усташком геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ, те проглашењу 28. априла за Дан геноцида над Србима. Тако се та скупина (мала, али одабрана) састављена од 133 примерка ничега заједно са логистиком, симболички придружила кољачима у Јасеновцу и на другим местима на којима су радиле каме.

Да је то заиста тако, показује и чињеница да се након неуспеха изгласавања Резолуције, и Музеј геноцида у Београду активно укључио у смањивање броја жртава у Јасеновцу чиме је историјску истину заменио мање-више хрватском нарацијом о Јасеновцу, као што је с правом приметио Бојан Јовановић у тексту „Феноменологија највећег злочина”.

Одустајање од Јасеновца, који ће се у перспективи хрватског „историчара” Стјепана Лозе преобразити у великосрпски геноцид над Хрватима, логично прати и одустајање од „деведесетих”, што у преводу значи да је комплексна истина последње деценије двадесетог века, замењена хрватском, муслиманском, албанском, НАТО нарацијом/пропагандом, у којој су Срби једини кривци, а сви злочини над Србима нису злочини, него заслужена казна за њихове злочине.

(Како је могуће да све те суседне земље, које су извршиле етничко чишћење над Србима или су га активно потпомагале, постају примери земаља које следе или испуњавају „европске вредности”, док Србија, која је, насупрот њима, сачувала мултикултуралну природу свог становништа, још увек не поштује те „вредности”, може се схватити само ако је човек у стању да храбро призна да су поменуте „вредности” само пуке опсене и бајке за малу и одраслу децу, у којима је у сваком тренутку све могуће зато што, као и друге бајке, немају било какве везе са истином).

Оба ова примера – корпоративно наметање кривице у садашњости и спољашње наметање кривице у прошлости кроз локалне агенте утицаја, односно политичке активисте – треба разумети у контексту четврте генерације ратовања, о којој су се изјашњавали разни људи: од Џозефа Наја, творца појма меке моћи, до официра Пентагона. Укратко речено, четврта генерација ратовања не разликује војнике и цивиле, нити време рата и време мира; уместо на тело непријатеља онда се усмерава на његову свест преко свих могућих канала утицаја, како би у тој свести уништила сваку политичку вољу, односно осећање заједнице и политичку моћ утврђивања непријатеља.

Два примера која сам навео представљају две операције у оквиру тог рата, које не спроводе војне јединице, већ агенти утицаја. Људи који би аутору ових редова приговорили да су поменути примери „ситнице” и „маргиналије” које не могу да промене свест људи, заборављају да модерна пропаганда делује кроз мрежу ситних али умрежених утицаја на свест, тако да свест на крају бива промењена такорећи „природно”, „сама од себе”, а да сама није свесна нити када се, нити како променила.

Држава би била дужна да на ове две офанзивне акције одговори прикладно: да страним компанијама забрани да одашиљу поруке које имају политичку садржину, односно да у складу са законским нормама, дакле, „владавином права”, сачува истину прошлости од непријатељских ревизионистичких нарација. Ако држава то није у стању да уради, онда то значи да је капитулирала и да, строго узевши, више не постоји: уместо ње, постоји само радни логор, у коме се логораши, лишени прошлости, али и будућности, баве тренутним преживљавањем или међусобном борбом за моћ, која се одвија строго у границама логора, што значи да никада није усмерена против његових правих господара.

А господари су спољашњи ентитети који обликују стање свести логораша, тако да на крају тог процеса, осим бескрајне орвеловске љубави према овим ентитетима, логораши поседују и осећање апсолутне личне & колективне кривице, те потпуне моралне и цивилизацијске инфериорности, што убија сваку вољу за отпором или слободом. И то је оно што их чини савршеним робовима, made in Serbia.

Пише Слободан ВЛАДУШИЋ

Преносимо ИН4С