Жири Књижевне колоније Сићево, у саставу: Зоран Живковић, прошлогодишњи лауреат Награде, Данијела Костадиновић, председник, Александар Костадиновић, члан, на седници одржаној 5. септембра 2024. године, донео је једногласну одлуку да награду „Рамонда сербика” за 2024. годину за целокупно књижевно дело и допринос српској књижевности и култури додели песнику, прозном и драмском писцу, сценаристи, новинару, књижевном и ликовном критичару, антологичару, преводиоцу, јавном и културном раднику, Перу Зупцу.
Перо Зубац, песник дечје душе, завичаја, љубави, жене и сновидних визија, луцидни истраживач у непрекидној потрази за стањима духа која се кристалишу у креативни чин, већ неколико деценија једнако је присутан у књижевности и култури једним посебним и аутентичним гласом израженим у разновидном и богатом опусу, сачињеном од поетских и прозних остварења, критике и есејистике, лирских студија, пародија, великог броја антологија и сценарија за филмове и телевизијске емисије, књига за децу, колумни у дневним листовима и новинама, либрета за балет и оперу, превода и препева са руског, немачког, мађарског, турског, холандског, словеначког и македонског на српски језик.
Свој уметнички пут започео је песмом Туга као седамнаестогодишњи широкобрешки гимназијалац, објављеној у студентском сарајевском листу Наши дани, да би се већ 1965. године, поемом Мостарске кише, публикованој у загребачком Телеграму под уредништвом Звонимира Голоба, уписао у ред врхунских лиричара. Готово да и не постоји читалац који не зна наизуст стихове у Мостару сам волео неку Светлану једне јесени, / јао кад бих знао са ким сада спава, / не би јој глава, не би јој глава, / јао кад бих знао ко је сада љуби, не би јој зуби, не би јој зуби, / jао кад бих знао ко то у мени бере каjсиjе / jош недозреле.
Од првих песничких радова и прве књиге Неверморе из 1967. године, штампане у престижном издању „Прва књига” Матице српске, па до данас, библиографија Пера Зупца бележи више од 120 наслова. Овако импозантан стваралачки опус сведочи о великој посвећености писању и о високо изграђеној свести о значају и значењу улоге писца у времену у коме живи. Треба бити загледан у јуче да би се могло видети далеко, да би се у тишини могла осетити крв која се из песника у читаоца улива док се, немирна, у море не разлије ‒ својеврстан је песнички кредо Пера Зупца.
Техника његовог писања скоро увек укључује метафизику смрти, стварне слике и замишљене снове и низ нијанси стваралачке сумње и страха у блиставој евокацији прометејске побуне или очајања: Запевао бих али се / плашим / да ће се у мом гласу / назрети јесенило, гласе стихови песме Подне се гласка зриком. И као што наслов ове песме показује, поезија Пера Зупца тежи довођењу слика и звука у констелацију синестетике, спајању са природом и превођењу целог света у меланхоличну мелодију ветра, облака, кише којом се слути лапис будућег доба.
Зупчева поетика је у исто време и чулна и самосвесна, заснована на онтологији узлета ка бићу, умирању и егзистенцијалној зебњи.
Има у тим стиховима нечег мистичног, дубоко сакривеног у дубинама мита, и онда када пева о видрама у телу вољене девојке у Трпањским елегијама, и онда када га носе таласи орфичке егзалтације, и онда када са спокојним зрењем и благошћу посматра старење, и онда када разговара са својом књижевном сабраћом, Душком Трифуновићем, Мирославом Миком Антићем и другима или, у другом случају, онда када Матија Бећковић, ловећи на руке мед златних меридијана, уместо своје поеме Вера Павладољска, казује Мостарске кише не би ли афирмисао тада младог књижевника Пера Зупца у којем је препознао несвакидашњи дар.
Конкретни смисао тог песничког путовања од неегзистенције до постојања у свим облицима и у свеукупности, наговештен је поетским речником топлог и једноставног израза са густим eмоционалним валерима таме и светлости, туге и радости, смрти и живота.
С друге стране, линија Зупчевог уметничког света и израза окренута је и земљи, историји, друштву, књижевности па читамо и књиге есеја Ти дани, О времену и невремену, Записи из тихог времена, лирску студију о Ленки Дунђерској, пародије на југословенско песништво Смејуљци, Перодије, Pantologyа Nuovа, поетске збирке Тито је наш друг, Сан им чува историја, Постоји ватра, Вуковарски успоменар, антологије приповедача, антологије песника Војводине, изборе из светске и домаће љубавне лирике, приређена издања Десанке Максимовић, Мирослава Мике Антића, изборе књижевног стваралаштва за децу, који нам дају право да га назовемо и ангажованим писцем са снажним осећајем да књижевност треба бити естетска, али и морална и духовна вертикала једног доба.
У том контексту, могао би се сагледати и његов новинарски и уреднички рад, као и ангажовање у издавачким кућама и на телевизији. Поменимо да је три деценије био запослен на Телевизији Нови Сад, да је био главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма, уредник програма за децу и младе, координатор Програма за децу Радио телевизије Србије, помоћник главног и одговорног уредника Забавно-рекреативног и спортског програма Радио телевизије Србије, први директор уметничке манифестације Бранково коло, уредник популарних серијала за децу Музички тобоган и Фазони и форе, уредник популарне серије класичне музике Хармонија сфера, главни и одговорни уредник часописа Детињство Змајевих дечјих игара и часописа за децу Витез из Београда, као и аутор и коаутор мултимедијалних спектакала попут Дана младости, олимпијских такмичења и слично.
Бављење новинарством и рад на телевизији, омогућили су му ширу друштвену и уметничку интеграцију са сценом и публиком и посредовање између литерарног текста и његовог даљег ширења у чему је показао и посебно умеће.
Но, и пре рада на уређивању серијала за децу и писања сценарија за целовечерњи филм о Јовану Јовановићу Змају, родоначелнику српске књижевности за децу, Перо Зубац је био већ оформљени и признати писац за децу и младе мада је тешко разлучити да ли су то књиге само за децу и/или за децу и одрасле читаоце. Прву књигу за децу Хоћу нећу објавио је 1972. године.
Данас има статус школског писца чија се дела налазе у лектири и у читанкама. Поезију за децу као и поезију за одрасле он пише лирски једноставно, ненаметљиво уносећи аутобиографске моменте и фрагменте из свог завичаја и детињства. Стално оживљавање дечаштва као да је условило хармоничну фактуру стихова и импресију да су песме настале у првом надахнућу.
Перо Зубац, у нашој коначној спознаји, песник је СЕБЕ, песник у којем су лична, интимна, доживљена искуства сједињена са страдањем, узалудношћу, лепотом и радошћу постојања свих бића и твари у универзуму.
Нека ова додела награде „Рамонда сербика” буде једна у веку који ћемо изменити љубављу!
У Сићеву, 17. 9. 2024. године
Извор: Образложење Жирија за доделу награде „Рамонда сербика” 2024
Пише: Данијела КОСТАДИНОВИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
