Настасја Керковић: „О АМБАСАДОРУ ЈЕДНОГ НЕПОКОЛЕБЉИВОГ ДИСКРЕТНОГ СТОИЦИЗМА”

За почетак, могла бих да вам говорим о Димитрију Миленковићу као потомку ратног хероја Драгутина Матића, чувеног Ока соколовог. О томе како је ратне дане свог детињства провео у Калетинцу, родном месту свог оца, где су га обронци Суве планине штитили од немачких бомби, и где су и почели његови први заноси поезијом.


Димитрије Миленковић (1935-2025)

О њему као визионару и неуморном ствараоцу свакако највише сведоче и тек ће сведочити његова небројена дела: његове песме, есеји, антологије. Да у овом говору обухватим цео универзим који је настао под његовим пером је подухват на који се не усуђујем, али ми је мило што је један од главних мотива на фризу мојих безбрижнијих дана управо дека Мита, који на каучу уз помоћ лупе тражи грешке у штампи своје књиге или који, уз лакоћу ствараоца који је са својом уметношћу на ти, одважно куца на писаћој машини у трпезарији.

Затим, могла бих да пробам да препричам безбројне анегдоте које смо ми, његови, најближи имали прилику да слушамо од њега лично: о његовом друговању са Бранком Миљковићем, о обилажењу нишких пијаца са Ивом Андрићем, те о дочекивању Ричарда Бартона и Елизабет Тејлор у хотелу Амбасадор.

Нарочито би били потреби сати да вам испричам о Димитрију као о доајену нишког културног живота; о томе како је, као директор, руководио Народним позориштем, или о томе како је био један од оснивача Филмских сусрета. Била је велика привилегија седетии на летњој позорници у Тврђави, чекати да почне филм и знати да је твој дека положио камен темељаац тој манифестацији.

Дакле, ако бисмо рекли да је мера живота једног човека збир онога што је за живота створио, са изузетношћу његовог порекла, квалитета његове мреже познанстава, затим и тога колико је путовао, видео, спознао, и колико је награда и признања добио – Димитрије Миленковић је водио један изузетан, несвакидашње испуњен живот.

Ја бих сада, међутим, желела да вам кажем нешто о нашем Дека Мити – Данкином супругу, Тамарином и Биљанином оцу, и Александровом и мом деди. Онако како смо га познавали.

Дека Мита је волео мачке, а и оне су волеле њега. Кад је било сунчано, могли сте да рачунате на то да ћете испред наше зграде срести елегантно одевеног старијег господине, у пратњи наранџасте мачке или црно-белог мачора. Дека Мита је имао невероватно памћење. Могао је да вам сатима рецитује најлепше песме светске поезије.

Мислим да смо мој брат Александар и ја порасли једноставно подразумевајући да сваки дека на свету напамет зна стотине и стотине песама. Дека Мита је такође био чаробњак заборављене уметности кувања домаће кафе.

Занос који је иначе чувао за поезију је уносио у спремање његове чувене „мешавине”, која је била производ брижљивог одмеравања, млевења, кувања, а потом и одабира најфинијих малих шољица. Сервирао нам је „специјалитет” уз обавезну опомену да никако не дозволимо да се охлади.

Заблуду да су песници преосетљива, фрагилна бића ја никад нисам неговала јер је дека Мита, иако сензибилан, истовремено био и амбасадор једног непоколебљивог дискретног стоицизма. Све је посматрао, како је често сам знао да каже, из угла вечности.

Болне препреке и изазове судбине, попут трагичне смрти млађег брата и разарања свог родног града од стране немачких савезничких и америчких бомби, нису га спречиле да спозна и површине и дубине овоземаљског живота, и да пронађе и прати тај један магистрални ток који му је давао смисао. Осећам се привилегованом што сам у дека Мити имала не само брижног деку, већ и пример како изгледа један дубоко смислени живот.

Велики је изазов писаном речи достојно испратити једног великог писца. Док сам писала овај говор, сваку реч сам одмеравала и изговарала на глас, писала и онда незадовољно брисала читаве пасусе. У нади да ћу кроз ритам и музику његове поезије да нађем праве речи, поред мене је све време била дека Митина последња књига поезије звана Дубоки дамари земље.

У току читања сам наишла на мисао коју нисам баш разумевала и махинално сам се окренула ка каучу где је дека Мита увек после ручка читао Политику, јер сам хтела да ми разјасни недоумицу.

Биће потребно много времена да се навикнем да ћемо Димитријеве стихове од сада морати да тумачимо сами. Иако бол може да надјача речи, светлост дека Митиног живота ће нас сигурно учврстити у радости и поносу што смо познавали једног таквог човека, што смо од њега учили и што смо га волели.

Завршићу строфом једне дека Митине песме која је постала моја омиљена, а који сам нажалост, открила тек сада, кад је прекасно да му кажем да ми се свиђа.

„Читав живот живех с песницима

Слава њима, а и потомцима.

И мене су узносила крила

Тамо где се душа удомила

Свим небесним драгим песницима.”


Погледајте запис последњег обраћања господина Димитрија Миленковића приликом уручења признања Сићевачке визије септембра 2024. године

Говор са испраћаја у вечност Димитрија Миленковића

Пише: Настасја КЕРКОВИЋ



ПОГЛЕДАЈ ЈОШ

СЕЋАЊЕ: ТАЛОГ И ТРАГ ПЕСНИКА НЕЖНОГ СРЦА – ДИМИТРИЈЕ МИЛЕНКОВИЋ (1935-2025)

ОДАБЕРИ ВИШЕ


СЕЋАЊЕ: ТАЛОГ И ТРАГ ПЕСНИКА НЕЖНОГ СРЦА – ДИМИТРИЈЕ МИЛЕНКОВИЋ (1935-2025)

Песник у свом последњем летуДимитрије Миленковић (Ниш, 1935 – Ниш, 2025), песник, есејиста, културни посленик, преминуо је у четвртак 30. јануара, у деведестој години живота. Одлазак заслужног грађанина Града Ниша, песника аристократског изгледа и манира, човека и лиричара меке пути, оставиће ненадокнадиву празнину у нишком и у српском књижевном сазвежђу.

ИЗ НАСЕЉЕНЕ ПЕСНИЧКЕ СВЕТЛОСТИ – ЖИВОТ КАО УМЕТНОСТ

Угашена је још једна звезда из знамените песничке генерације поникле у нишкој гимназијској литераној дружини Његош, поред Бранка Миљковића, Луке Прошића, Видосава Вице Петровића, Гордане Тодоровић, Радослава Војводића, Димитрија Тасића… И у ноћи, са видиковца његовог дома, изнад Светиниколске цркве, са прозрачне узвисине над самим градом, распрскавају се по небу његове песме као метафоре, у овој слободној интерепретацији Бранковог стиха из чувене Баладе, коју је песник Димитрије наизуст често изговарао.

Дипломирао је југословенску и светску књижевност на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Радио је као новинар, затим као главни уредник Гласа омладине; био је уредник културне рубрике Народних новина у Нишу, директор Издавачке куће Градина, управник Народног позоришта у Нишу и председник Одбора Скупштине града Ниша за међународну сарадњу. Писао је поезију, прозу и есеје; објављивао у листовима и књижевним часописима; превођен је на једанаест језика и заступљен у бројним антологијама код нас и у свету.

Објавио је књиге поезије: Припитомљена светлост (1964), Копна (1972), Глас пријатеља (1974), Сонети о Наиси (1979), Осмех је најдражи гост (1980), Срце спавача (1985), Потоп и небеса (1988), Без Ноја (1990), Senza Noe (на италијанском, 1990), Повратак у Наису (1991), Језгро (1995), Таложење смисла (1999), Усхит и сан (2003), Из дубоког света (2008), Велико јутро љубави (2015), Дародавац успомена (2017).

Један је од приређивача Сабраних дела Бранка Миљковића (1972), а приредио је и антологије: Песме са крила зоре (1979), Крила звезда (1981), Љубавни позив непостојећем (1983), Чекам своју звезду (најлепше песме ученика нишких основних школа, 1996), Похвала свету (избор раних песама Бранка Миљковића, 1994), Све што цвета (антологија поезије за децу, 1996), Светлост узнесења (антологија светске и српске духовне поезије, 2008).

У његовој стваралачкој библиографији налазе се и књиге: Стеван Сремац и стари Ниш (2017), Бранко Миљковић – судбински глас песника (настала од колумни објављиваних у листу Политика, 2020), Језик богова – Са песницима вековима (2022), као и књига Сићевачке визије (1995), посвећена петогодишњници одржавања сићевачке колоније.

Добитник је многобројних награда попут Октобарске награде града Ниша (1973), Златне медаље Европске академије уметности, двеју награда за културни догађај године, Награде Златни знак Културно-просветне заједнице Србије, Награде „Драгојло Дудић” и многих других. На отварању међународне 33. Књижевне колоније Сићево, 17. септембра 2024. године, Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша уручило му је награду Сићевачке визије за изузетан допринос овој значајној културној манифестацији.

ТИХИ ИЗРАЗ ЖИВОТА И СТВАРАЊА

Приликом сусрета и књижевних разговора, често је понављао латинску сентенцу: ARS LONGA – VITA BREVIS! која значи „Живот је кратак – уметност је вечна”, и има велике истине у том исказу који је за живота потврдио својим делом, жалећи што не може да стигне да све напише што је замислио.

Испраћај српског песника Димитрија Миленковића у вечност биће одржан у понедељак, 3. фебруара, након опела које је заказано за 11:30 часова у храму Воздвижења часног крста на Новом гробљу у Нишу.

ТАЛОГ И ТРАГ

Бранку Миљковићу

На прагу седме деценије

(Где минуше године?!)

У дну животног пртљага

Весна

Сад открива талог љубави

Писма небесници

Младеначком сну,

Неузвраћеном занос

Ледом окована окна

Студ позна

И памћење дотиче;

Пред вратима

Кербер

Позајмљује поноћни стих

Мртвог срца,

Али остају дубине.

Из потонулих светова

Песников поглед

Над свим стварима.

(Занос младих година, мој Боже)

Запаливши ватре

Заходио је песник

Рушећи срушиво све,

Додиривао космичку студен.

Сазнајући као се постаје голем

Остављао тргове без споменика,

Дарован сав песми

Која вапи његову главу,

Од магме, од опомена,

Знакова далеких светова.

Песму љубави, мој Боже,

дотиче бледа рука,

Студена рука жене.


Погледајте запис последњег обраћања господина Димитрија Миленковића приликом уручења признања Сићевачке визије септембра 2024. године

Редакција ГЛЕДИШТА © 2025



ПРОЧИТАЈ ЈОШ

СЕЋАЊЕ: „Свој радни век заиста видим као песму која се највише воли, а свака песма има свој почетак и крај” – АЛЕКСАНДРА САШКА ДЕЈАНОВИЋ (1943-2025)

ОДАБЕРИ ВИШЕ