

ИЗ НАСЕЉЕНЕ ПЕСНИЧКЕ СВЕТЛОСТИ – ЖИВОТ КАО УМЕТНОСТ
Угашена је још једна звезда из знамените песничке генерације поникле у нишкој гимназијској литераној дружини Његош, поред Бранка Миљковића, Луке Прошића, Видосава Вице Петровића, Гордане Тодоровић, Радослава Војводића, Димитрија Тасића… И у ноћи, са видиковца његовог дома, изнад Светиниколске цркве, са прозрачне узвисине над самим градом, распрскавају се по небу његове песме као метафоре, у овој слободној интерепретацији Бранковог стиха из чувене Баладе, коју је песник Димитрије наизуст често изговарао.
Дипломирао је југословенску и светску књижевност на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Радио је као новинар, затим као главни уредник Гласа омладине; био је уредник културне рубрике Народних новина у Нишу, директор Издавачке куће Градина, управник Народног позоришта у Нишу и председник Одбора Скупштине града Ниша за међународну сарадњу. Писао је поезију, прозу и есеје; објављивао у листовима и књижевним часописима; превођен је на једанаест језика и заступљен у бројним антологијама код нас и у свету.
Објавио је књиге поезије: Припитомљена светлост (1964), Копна (1972), Глас пријатеља (1974), Сонети о Наиси (1979), Осмех је најдражи гост (1980), Срце спавача (1985), Потоп и небеса (1988), Без Ноја (1990), Senza Noe (на италијанском, 1990), Повратак у Наису (1991), Језгро (1995), Таложење смисла (1999), Усхит и сан (2003), Из дубоког света (2008), Велико јутро љубави (2015), Дародавац успомена (2017).

Један је од приређивача Сабраних дела Бранка Миљковића (1972), а приредио је и антологије: Песме са крила зоре (1979), Крила звезда (1981), Љубавни позив непостојећем (1983), Чекам своју звезду (најлепше песме ученика нишких основних школа, 1996), Похвала свету (избор раних песама Бранка Миљковића, 1994), Све што цвета (антологија поезије за децу, 1996), Светлост узнесења (антологија светске и српске духовне поезије, 2008).
У његовој стваралачкој библиографији налазе се и књиге: Стеван Сремац и стари Ниш (2017), Бранко Миљковић – судбински глас песника (настала од колумни објављиваних у листу Политика, 2020), Језик богова – Са песницима вековима (2022), као и књига Сићевачке визије (1995), посвећена петогодишњници одржавања сићевачке колоније.
Добитник је многобројних награда попут Октобарске награде града Ниша (1973), Златне медаље Европске академије уметности, двеју награда за културни догађај године, Награде Златни знак Културно-просветне заједнице Србије, Награде „Драгојло Дудић” и многих других. На отварању међународне 33. Књижевне колоније Сићево, 17. септембра 2024. године, Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша уручило му је награду Сићевачке визије за изузетан допринос овој значајној културној манифестацији.

ТИХИ ИЗРАЗ ЖИВОТА И СТВАРАЊА
Приликом сусрета и књижевних разговора, често је понављао латинску сентенцу: ARS LONGA – VITA BREVIS! која значи „Живот је кратак – уметност је вечна”, и има велике истине у том исказу који је за живота потврдио својим делом, жалећи што не може да стигне да све напише што је замислио.
Испраћај српског песника Димитрија Миленковића у вечност биће одржан у понедељак, 3. фебруара, након опела које је заказано за 11:30 часова у храму Воздвижења часног крста на Новом гробљу у Нишу.
ТАЛОГ И ТРАГ
Бранку Миљковићу
На прагу седме деценије
(Где минуше године?!)
У дну животног пртљага
Весна
Сад открива талог љубави
Писма небесници
Младеначком сну,
Неузвраћеном занос
Ледом окована окна
Студ позна
И памћење дотиче;
Пред вратима
Кербер
Позајмљује поноћни стих
Мртвог срца,
Али остају дубине.
Из потонулих светова
Песников поглед
Над свим стварима.
(Занос младих година, мој Боже)
Запаливши ватре
Заходио је песник
Рушећи срушиво све,
Додиривао космичку студен.
Сазнајући као се постаје голем
Остављао тргове без споменика,
Дарован сав песми
Која вапи његову главу,
Од магме, од опомена,
Знакова далеких светова.
Песму љубави, мој Боже,
дотиче бледа рука,
Студена рука жене.
Редакција ГЛЕДИШТА © 2025

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

ОДАБЕРИ ВИШЕ