Za početak, mogla bih da vam govorim o Dimitriju Milenkoviću kao potomku ratnog heroja Dragutina Matića, čuvenog Oka sokolovog. O tome kako je ratne dane svog detinjstva proveo u Kaletincu, rodnom mestu svog oca, gde su ga obronci Suve planine štitili od nemačkih bombi, i gde su i počeli njegovi prvi zanosi poezijom.

O njemu kao vizionaru i neumornom stvaraocu svakako najviše svedoče i tek će svedočiti njegova nebrojena dela: njegove pesme, eseji, antologije. Da u ovom govoru obuhvatim ceo univerzim koji je nastao pod njegovim perom je poduhvat na koji se ne usuđujem, ali mi je milo što je jedan od glavnih motiva na frizu mojih bezbrižnijih dana upravo deka Mita, koji na kauču uz pomoć lupe traži greške u štampi svoje knjige ili koji, uz lakoću stvaraoca koji je sa svojom umetnošću na ti, odvažno kuca na pisaćoj mašini u trpezariji.

Zatim, mogla bih da probam da prepričam bezbrojne anegdote koje smo mi, njegovi, najbliži imali priliku da slušamo od njega lično: o njegovom drugovanju sa Brankom Miljkovićem, o obilaženju niških pijaca sa Ivom Andrićem, te o dočekivanju Ričarda Bartona i Elizabet Tejlor u hotelu Ambasador.

Naročito bi bili potrebi sati da vam ispričam o Dimitriju kao o doajenu niškog kulturnog života; o tome kako je, kao direktor, rukovodio Narodnim pozorištem, ili o tome kako je bio jedan od osnivača Filmskih susreta. Bila je velika privilegija sedetii na letnjoj pozornici u Tvrđavi, čekati da počne film i znati da je tvoj deka položio kamen temeljaac toj manifestaciji.

Dakle, ako bismo rekli da je mera života jednog čoveka zbir onoga što je za života stvorio, sa izuzetnošću njegovog porekla, kvaliteta njegove mreže poznanstava, zatim i toga koliko je putovao, video, spoznao, i koliko je nagrada i priznanja dobio – Dimitrije Milenković je vodio jedan izuzetan, nesvakidašnje ispunjen život.

Ja bih sada, međutim, želela da vam kažem nešto o našem Deka Miti – Dankinom suprugu, Tamarinom i Biljaninom ocu, i Aleksandrovom i mom dedi. Onako kako smo ga poznavali.

Deka Mita je voleo mačke, a i one su volele njega. Kad je bilo sunčano, mogli ste da računate na to da ćete ispred naše zgrade sresti elegantno odevenog starijeg gospodine, u pratnji narandžaste mačke ili crno-belog mačora. Deka Mita je imao neverovatno pamćenje. Mogao je da vam satima recituje najlepše pesme svetske poezije.

Mislim da smo moj brat Aleksandar i ja porasli jednostavno podrazumevajući da svaki deka na svetu napamet zna stotine i stotine pesama. Deka Mita je takođe bio čarobnjak zaboravljene umetnosti kuvanja domaće kafe.

Zanos koji je inače čuvao za poeziju je unosio u spremanje njegove čuvene „mešavine”, koja je bila proizvod brižljivog odmeravanja, mlevenja, kuvanja, a potom i odabira najfinijih malih šoljica. Servirao nam je „specijalitet” uz obaveznu opomenu da nikako ne dozvolimo da se ohladi.

Zabludu da su pesnici preosetljiva, fragilna bića ja nikad nisam negovala jer je deka Mita, iako senzibilan, istovremeno bio i ambasador jednog nepokolebljivog diskretnog stoicizma. Sve je posmatrao, kako je često sam znao da kaže, iz ugla večnosti.

Bolne prepreke i izazove sudbine, poput tragične smrti mlađeg brata i razaranja svog rodnog grada od strane nemačkih savezničkih i američkih bombi, nisu ga sprečile da spozna i površine i dubine ovozemaljskog života, i da pronađe i prati taj jedan magistralni tok koji mu je davao smisao. Osećam se privilegovanom što sam u deka Miti imala ne samo brižnog deku, već i primer kako izgleda jedan duboko smisleni život.

Veliki je izazov pisanom reči dostojno ispratiti jednog velikog pisca. Dok sam pisala ovaj govor, svaku reč sam odmeravala i izgovarala na glas, pisala i onda nezadovoljno brisala čitave pasuse. U nadi da ću kroz ritam i muziku njegove poezije da nađem prave reči, pored mene je sve vreme bila deka Mitina poslednja knjiga poezije zvana Duboki damari zemlje.

U toku čitanja sam naišla na misao koju nisam baš razumevala i mahinalno sam se okrenula ka kauču gde je deka Mita uvek posle ručka čitao Politiku, jer sam htela da mi razjasni nedoumicu.

Biće potrebno mnogo vremena da se naviknem da ćemo Dimitrijeve stihove od sada morati da tumačimo sami. Iako bol može da nadjača reči, svetlost deka Mitinog života će nas sigurno učvrstiti u radosti i ponosu što smo poznavali jednog takvog čoveka, što smo od njega učili i što smo ga voleli.

Završiću strofom jedne deka Mitine pesme koja je postala moja omiljena, a koji sam nažalost, otkrila tek sada, kad je prekasno da mu kažem da mi se sviđa.

„Čitav život živeh s pesnicima

Slava njima, a i potomcima.

I mene su uznosila krila

Tamo gde se duša udomila

Svim nebesnim dragim pesnicima.”

Govor sa ispraćaja u večnost Dimitrija Milenkovića

Piše: Nastasja KERKOVIĆ

POGLEDAJ JOŠ

ODABERI VIŠE