Димитрије Миленковић: НИШКИ САЈАМ КЊИГА – ДЕЦЕНИЈЕ ПЛЕМЕНИТИХ НАПОРА И ОСТВАРЕЊА

Са јубиларним 60. нишким Сајмом књига, који је отворен у суботу 29. новембра, вреди се присетити речи Димитрија Миленковића, недавно преминулог песника и драгог сарадника Гледишта, који је својевремено записао живу хронику о „деценијама племенитих напора” ове манифестације у тексту поводом 50 година сајма, који је објављен 2013. године.         

У његовом тадашњем осврту открива се упорност и визија генерација које су, од 1960. до данас, изграђивале Нишки сајам као један од темеља културног живота града. Миленковић нас подсећа да је управо у тим траговима истрајности – од првих скромних штандова до међународних сусретања – сачувана суштинска вера у књигу као уметнички и друштвени темељ.

Његова запажања остају драгоцена референтна тачка док овај новембар доноси нови, шездесети корак нишке књижевне традиције.


ПОЧЕЦИ И ПОВРАТАК ЈЕДНЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ

Основан 1960. године Сајам књига у Нишу придружио се најзначајнијим културним догађајима овог града и после двадесет два догађаја, који су привлачили пажњу не само љубитеља књига већ и бројних других посленика културе, науке, образовања, уметности и других видова стваралаштва, близу седам година престао да постоји.

Потреба за Сајмом књига била је, међутим, значајна у овој средини, а показало се и знатно шире, па је Сајам 1987. године обновљен, уз веће и осмишљеније амбиције, значајним ангажовањем Културно-просветне заједнице, Самоуправне интересне заједнице културе, неколико издавачких кућа из Ниша и из неких других средина.

Треба нагласити да је иницијативу за оснивање и покретање Сајма књига у Нишу, зачео и осмислио, у пролеће 1960. године Миодраг Јовановић, у Нишу познатији по надимку Миле Уча, управник Народне библиотеке „Стеван Сремац”. Овај драгоцени просветни и културни прегалац на време је уочио велику корист за град од Сајма књига, а посебно за установу на чијем је челу био, јер је, доказало се потом, ова манифестација значајно олакшавала набаку књига за библиотеку, обогаћивање фондова и привлачење нових читалаца.

Први пут ову идеју Јовановић је саопштио, после више консултација са градским руководством, на популарној трибини библиотеке Књижевни петак. Идеја је срдачно прихваћена и поздрављена од свих учесника.

ПРВИ КОРАЦИ И ИЗАЗОВИ

Први Сајам, припремљен и одржан исте године, био је доста скроман по одзиву издавача. Највише је на њему било књига које су пресељене са београдског Сајма књига, али Нишлије су биле задовољне и тиме, јер су помоћ пружиле издавачке куће из Београда и неких других средина „Просвета”, „Нолит”, Српска књижевна задруга, Матица српска из Новог Сада и неколико мањих издавача.

Манифестација посвећена књизи привукла је доста љубитеља књига, ученике и студенте, писце и публицисте, научнике и ствараоце из других области. Примећени су и бројни гости из других средина. Одјек у средствима јавног информисања, међутим, није могао да задовољи амбиције организатора. Све се, наиме, свело на неколико вести и информација.

РАСТ САЈМА И ШИРЕЊЕ УГЛЕДА

И поред првих тешкоћа, отежаног привлачења великих издавача да за нишку манифестацију припреме и нека нова издања, да шаљу своје истакнуте писце на промоције, Сајам је лагано израстао у све значајнији догађај, повећаним интересовањем публике, амбициознијим програмима, а пре свега просторима на којима је одржаван.

Услови за презентацију књига значајно су допринели угледу, почев од холова Дома ЈНА, Хале „Чаир”, до веома упечатљивог и пријатног простора Робне куће „Пионир” у центру нишке главне улице. Те године ова презентација књига, остало је забележено, привукла је највећу пажњу посетилаца, било их је, према подацима организатора, нешто више од 100.000. Сајам је тада први пут добио обележје Међународне манифестације, јер су се појавили на својим штандовима издавачи из неколико европских градова.


Јубиларни, 60. Нишки сајам књига

ОСЦИЛАЦИЈЕ И ТРАГАЊА ЗА СТАБИЛНИМ ОКВИРОМ

И поред доказане жеље љубитеља књига да прате догађаје везане за Сајам, он је ипак, током година имао и веће осцилације, концепцијске, просторне, организаторске. Премештао се од војне „Шиваре”, зграде „Народних новина” у Улици генерала Боже Јанковића, Галерије „Србија” до хале „Чаир” и другде.

Од кад Сајам организује Нишки културни центар одржава се најчешће у хали „Чаир”, што организаторима помаже да устале и оплемењују његову физиономију, позивају све атрактивније госте и привлаче више посетилаца у нади да ће достићи и надмашити онај рекорд из Робне куће „Пионир”.

Нишки културни центар, у овим новим условима све успешније оживотворује амбицију да крај штандова књига и у другим просторима „Чаира”, окупи и представи публици више писаца на књижевним вечерима, промоцијама књига, свечаним отварањима Сајма, књижевним трибинама. Уводи награде и признање издавачима, дизајнерима књига, писцима.

РАЗВОЈ НИШКОГ ИЗДАВАШТВА И ПИСЦИ КОЈЕ ЈЕ САЈАМ ИЗНЕДРИО

Несумњиво је да је Сајам књига у свом израстању значајно допринео развоју издавачке делатности у Нишу. Током година у овом граду су настале значајне издавачке куће: „Градина”, „Просвета” и више других, мањих, али драгоцених попут „Стеван Сремац”, „Братство”, Студентски културни центар, Нишки културни центар, Фондација „Дејан Манчић”, Дом, Зограф, Пунта и издања бројних нишких штампарија.

Осврнимо се сасвим сажето на догађаје везане за књижевно и друго стваралаштво у Нишу презентовано на Сајму књига у Нишу. У његовом развоју има више значајних периода, почев од 1964. године, када је град први пут запаженије представио објављена дела писаца који живе и стварају у њему и када је обзнањена Издавачка кућа „Нестор Жучни”.

На штандовима су се тада нашле и књиге „Похвала ватри”, антологија песама песника из Ниша, коју је приредио професор др Сава Пенчић, „Одлазак” књига прича Драгољуба Јанковића, књиге песама „Припитомљена светлост” Димитрија Миленковића и „Вештина дна” Добривоја Јевтића. Нешто касније „Земља” Зорана Милића и „Планета” Мирољуба Тодоровића.

Године 1966. на Нишком сајму ће привлачити пажњу први бројеви обновљеног часописа „Градина”. А 1972. године, поред више других књига, биће промовисана и Сабрана дела Бранка Миљковића чиме је најављен нови издавач „Градине”. Нишка издавачка кућа „Просвета” из године у годину на Сајму ће запажено приказивати све бројнија своја издања.

АНДРИЋЕВЕ РЕЧИ КОЈЕ ОДЈЕКУЈУ И ДАНАС

Присећамо се овом приликом свечаности књиге из године 1968. када су бројни посетиоци, приликом отварања Сајма, са необичном пажњом слушали речи нашег нобеловца Иве Андрића о значају књиге и уметности, које је упутио студентима Универзитета у Нишу:

– Желео бих вам да никад не подлегнете старој малограђанској заблуди да такозвани практичан човек треба да иде само за оним „од чега се живи”, то јест за оним што се сматра тобоже једино стварним, а да окрене леђа уметности и лепим вештинама, као луксузу и дангуби, као нечем споредном, излишном и нестварном… Уметност је, напротив, најчистија суштина свих видова нашег стварног живота, која нам помаже да тај живот лакше схватимо и боље проживимо, да га учинимо бар сношљивијим себи и другима.

Лековито су потребне ове Андрићеве речи и у ово наше време. Завршавајући свој говор поручио је да, кад на темељима животне стварности и разума, подижу зграду свог образовања и живота увек оставе по један прозор који гледа у пределе уметности, јер са књигом је „свако добро лепше и свако зло лакше”.

ГОДИНЕ НАЈВЕЋИХ ДОМЕТА

Најуспешнији Сајам књига у Нишу, који је привукао више од 100.000 посетилаца остварен је у сарадњи са познатим издавачима међу којима су били, поред оних из Ниша, београдска „Просвета”, БИГЗ, „Нолит”, Српска књижевна задруга и други.

Током деценија у Ниш су долазили велики српски писци да промовишу своје књиге, отварају догађаје посвећене књизи, примају награде и признања и друже се са љубитељима писане речи. Тешко је, после више од пет деценија сетити се свих драгоцених имена, јер прецизни подаци, на жалост, не постоје.

За ову прилику, присећајући се, издвајамо Добрицу Ћосића, Дејана Медаковића, Мешу Селимовића, Јару Рибникар, Стевана Раичковића, Оскара Давича, Десанку Максимовић, Миодрага Павловића, Светлану Велмар Јанковић, Петра Џаџића, Матрију Бећковића, Чедомира Мирковића… Популарности Сајма књига допринеле су и награде које је Нишки културни центар осмислио последњих десетак година: Пресад мудрости, Иницијал, Отисак и друге.

Овог новембра одржаће се 50. јубиларни Нишки сајам, значајан празник и за веће средине од Ниша. Прегнућа, ентузијазам, организаторске моћи, а пре свега жеља културних прегалаца да се идеја, зачете пре више од пола века, уз много одрицања, посртања, али и оплемењујућих напора да се манифестација одржи, стално осмишљава, окупља све више значајних стваралачких личности, увек претвара у догађај који зрачи и значи не само граду Нишу већ и читавом југу Србије.


Редакција ГЛЕДИШТА © 2025

Записао Димитрије МИЛЕНКОВИЋ (1935-2025)



ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Настасја Керковић: „О АМБАСАДОРУ ЈЕДНОГ НЕПОКОЛЕБЉИВОГ ДИСКРЕТНОГ СТОИЦИЗМА

ОДАБЕРИ ВИШЕ


Настасја Керковић: „О АМБАСАДОРУ ЈЕДНОГ НЕПОКОЛЕБЉИВОГ ДИСКРЕТНОГ СТОИЦИЗМА”

За почетак, могла бих да вам говорим о Димитрију Миленковићу као потомку ратног хероја Драгутина Матића, чувеног Ока соколовог. О томе како је ратне дане свог детињства провео у Калетинцу, родном месту свог оца, где су га обронци Суве планине штитили од немачких бомби, и где су и почели његови први заноси поезијом.


Димитрије Миленковић (1935-2025)

О њему као визионару и неуморном ствараоцу свакако највише сведоче и тек ће сведочити његова небројена дела: његове песме, есеји, антологије. Да у овом говору обухватим цео универзим који је настао под његовим пером је подухват на који се не усуђујем, али ми је мило што је један од главних мотива на фризу мојих безбрижнијих дана управо дека Мита, који на каучу уз помоћ лупе тражи грешке у штампи своје књиге или који, уз лакоћу ствараоца који је са својом уметношћу на ти, одважно куца на писаћој машини у трпезарији.

Затим, могла бих да пробам да препричам безбројне анегдоте које смо ми, његови, најближи имали прилику да слушамо од њега лично: о његовом друговању са Бранком Миљковићем, о обилажењу нишких пијаца са Ивом Андрићем, те о дочекивању Ричарда Бартона и Елизабет Тејлор у хотелу Амбасадор.

Нарочито би били потреби сати да вам испричам о Димитрију као о доајену нишког културног живота; о томе како је, као директор, руководио Народним позориштем, или о томе како је био један од оснивача Филмских сусрета. Била је велика привилегија седетии на летњој позорници у Тврђави, чекати да почне филм и знати да је твој дека положио камен темељаац тој манифестацији.

Дакле, ако бисмо рекли да је мера живота једног човека збир онога што је за живота створио, са изузетношћу његовог порекла, квалитета његове мреже познанстава, затим и тога колико је путовао, видео, спознао, и колико је награда и признања добио – Димитрије Миленковић је водио један изузетан, несвакидашње испуњен живот.

Ја бих сада, међутим, желела да вам кажем нешто о нашем Дека Мити – Данкином супругу, Тамарином и Биљанином оцу, и Александровом и мом деди. Онако како смо га познавали.

Дека Мита је волео мачке, а и оне су волеле њега. Кад је било сунчано, могли сте да рачунате на то да ћете испред наше зграде срести елегантно одевеног старијег господине, у пратњи наранџасте мачке или црно-белог мачора. Дека Мита је имао невероватно памћење. Могао је да вам сатима рецитује најлепше песме светске поезије.

Мислим да смо мој брат Александар и ја порасли једноставно подразумевајући да сваки дека на свету напамет зна стотине и стотине песама. Дека Мита је такође био чаробњак заборављене уметности кувања домаће кафе.

Занос који је иначе чувао за поезију је уносио у спремање његове чувене „мешавине”, која је била производ брижљивог одмеравања, млевења, кувања, а потом и одабира најфинијих малих шољица. Сервирао нам је „специјалитет” уз обавезну опомену да никако не дозволимо да се охлади.

Заблуду да су песници преосетљива, фрагилна бића ја никад нисам неговала јер је дека Мита, иако сензибилан, истовремено био и амбасадор једног непоколебљивог дискретног стоицизма. Све је посматрао, како је често сам знао да каже, из угла вечности.

Болне препреке и изазове судбине, попут трагичне смрти млађег брата и разарања свог родног града од стране немачких савезничких и америчких бомби, нису га спречиле да спозна и површине и дубине овоземаљског живота, и да пронађе и прати тај један магистрални ток који му је давао смисао. Осећам се привилегованом што сам у дека Мити имала не само брижног деку, већ и пример како изгледа један дубоко смислени живот.

Велики је изазов писаном речи достојно испратити једног великог писца. Док сам писала овај говор, сваку реч сам одмеравала и изговарала на глас, писала и онда незадовољно брисала читаве пасусе. У нади да ћу кроз ритам и музику његове поезије да нађем праве речи, поред мене је све време била дека Митина последња књига поезије звана Дубоки дамари земље.

У току читања сам наишла на мисао коју нисам баш разумевала и махинално сам се окренула ка каучу где је дека Мита увек после ручка читао Политику, јер сам хтела да ми разјасни недоумицу.

Биће потребно много времена да се навикнем да ћемо Димитријеве стихове од сада морати да тумачимо сами. Иако бол може да надјача речи, светлост дека Митиног живота ће нас сигурно учврстити у радости и поносу што смо познавали једног таквог човека, што смо од њега учили и што смо га волели.

Завршићу строфом једне дека Митине песме која је постала моја омиљена, а који сам нажалост, открила тек сада, кад је прекасно да му кажем да ми се свиђа.

„Читав живот живех с песницима

Слава њима, а и потомцима.

И мене су узносила крила

Тамо где се душа удомила

Свим небесним драгим песницима.”


Погледајте запис последњег обраћања господина Димитрија Миленковића приликом уручења признања Сићевачке визије септембра 2024. године

Говор са испраћаја у вечност Димитрија Миленковића

Пише: Настасја КЕРКОВИЋ



ПОГЛЕДАЈ ЈОШ

СЕЋАЊЕ: ТАЛОГ И ТРАГ ПЕСНИКА НЕЖНОГ СРЦА – ДИМИТРИЈЕ МИЛЕНКОВИЋ (1935-2025)

ОДАБЕРИ ВИШЕ


СЕЋАЊЕ: ТАЛОГ И ТРАГ ПЕСНИКА НЕЖНОГ СРЦА – ДИМИТРИЈЕ МИЛЕНКОВИЋ (1935-2025)

Песник у свом последњем летуДимитрије Миленковић (Ниш, 1935 – Ниш, 2025), песник, есејиста, културни посленик, преминуо је у четвртак 30. јануара, у деведестој години живота. Одлазак заслужног грађанина Града Ниша, песника аристократског изгледа и манира, човека и лиричара меке пути, оставиће ненадокнадиву празнину у нишком и у српском књижевном сазвежђу.

ИЗ НАСЕЉЕНЕ ПЕСНИЧКЕ СВЕТЛОСТИ – ЖИВОТ КАО УМЕТНОСТ

Угашена је још једна звезда из знамените песничке генерације поникле у нишкој гимназијској литераној дружини Његош, поред Бранка Миљковића, Луке Прошића, Видосава Вице Петровића, Гордане Тодоровић, Радослава Војводића, Димитрија Тасића… И у ноћи, са видиковца његовог дома, изнад Светиниколске цркве, са прозрачне узвисине над самим градом, распрскавају се по небу његове песме као метафоре, у овој слободној интерепретацији Бранковог стиха из чувене Баладе, коју је песник Димитрије наизуст често изговарао.

Дипломирао је југословенску и светску књижевност на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Радио је као новинар, затим као главни уредник Гласа омладине; био је уредник културне рубрике Народних новина у Нишу, директор Издавачке куће Градина, управник Народног позоришта у Нишу и председник Одбора Скупштине града Ниша за међународну сарадњу. Писао је поезију, прозу и есеје; објављивао у листовима и књижевним часописима; превођен је на једанаест језика и заступљен у бројним антологијама код нас и у свету.

Објавио је књиге поезије: Припитомљена светлост (1964), Копна (1972), Глас пријатеља (1974), Сонети о Наиси (1979), Осмех је најдражи гост (1980), Срце спавача (1985), Потоп и небеса (1988), Без Ноја (1990), Senza Noe (на италијанском, 1990), Повратак у Наису (1991), Језгро (1995), Таложење смисла (1999), Усхит и сан (2003), Из дубоког света (2008), Велико јутро љубави (2015), Дародавац успомена (2017).

Један је од приређивача Сабраних дела Бранка Миљковића (1972), а приредио је и антологије: Песме са крила зоре (1979), Крила звезда (1981), Љубавни позив непостојећем (1983), Чекам своју звезду (најлепше песме ученика нишких основних школа, 1996), Похвала свету (избор раних песама Бранка Миљковића, 1994), Све што цвета (антологија поезије за децу, 1996), Светлост узнесења (антологија светске и српске духовне поезије, 2008).

У његовој стваралачкој библиографији налазе се и књиге: Стеван Сремац и стари Ниш (2017), Бранко Миљковић – судбински глас песника (настала од колумни објављиваних у листу Политика, 2020), Језик богова – Са песницима вековима (2022), као и књига Сићевачке визије (1995), посвећена петогодишњници одржавања сићевачке колоније.

Добитник је многобројних награда попут Октобарске награде града Ниша (1973), Златне медаље Европске академије уметности, двеју награда за културни догађај године, Награде Златни знак Културно-просветне заједнице Србије, Награде „Драгојло Дудић” и многих других. На отварању међународне 33. Књижевне колоније Сићево, 17. септембра 2024. године, Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша уручило му је награду Сићевачке визије за изузетан допринос овој значајној културној манифестацији.

ТИХИ ИЗРАЗ ЖИВОТА И СТВАРАЊА

Приликом сусрета и књижевних разговора, често је понављао латинску сентенцу: ARS LONGA – VITA BREVIS! која значи „Живот је кратак – уметност је вечна”, и има велике истине у том исказу који је за живота потврдио својим делом, жалећи што не може да стигне да све напише што је замислио.

Испраћај српског песника Димитрија Миленковића у вечност биће одржан у понедељак, 3. фебруара, након опела које је заказано за 11:30 часова у храму Воздвижења часног крста на Новом гробљу у Нишу.

ТАЛОГ И ТРАГ

Бранку Миљковићу

На прагу седме деценије

(Где минуше године?!)

У дну животног пртљага

Весна

Сад открива талог љубави

Писма небесници

Младеначком сну,

Неузвраћеном занос

Ледом окована окна

Студ позна

И памћење дотиче;

Пред вратима

Кербер

Позајмљује поноћни стих

Мртвог срца,

Али остају дубине.

Из потонулих светова

Песников поглед

Над свим стварима.

(Занос младих година, мој Боже)

Запаливши ватре

Заходио је песник

Рушећи срушиво све,

Додиривао космичку студен.

Сазнајући као се постаје голем

Остављао тргове без споменика,

Дарован сав песми

Која вапи његову главу,

Од магме, од опомена,

Знакова далеких светова.

Песму љубави, мој Боже,

дотиче бледа рука,

Студена рука жене.


Погледајте запис последњег обраћања господина Димитрија Миленковића приликом уручења признања Сићевачке визије септембра 2024. године

Редакција ГЛЕДИШТА © 2025



ПРОЧИТАЈ ЈОШ

СЕЋАЊЕ: „Свој радни век заиста видим као песму која се највише воли, а свака песма има свој почетак и крај” – АЛЕКСАНДРА САШКА ДЕЈАНОВИЋ (1943-2025)

ОДАБЕРИ ВИШЕ


Димитрије Миленковић: ПИСАЦ ТОПЛЕ ЉУДСКЕ ДУШЕ – БРАНКО ЋОПИЋ, РОЂЕН НА ДАНАШЊИ ДАН ПРЕ 110 ГОДИНА, И ДАЉЕ ЖИВИ!

Са жељом да 2025. година буде радосна за све, читаоцима часописа Гледишта упућујемо искрене жеље за добро здравље. Посебно нас радује што почетком године, у којој ћемо обележити 90. рођендан нашег драгог Димитрија Миленковића, преносимо његова сећања на дружења са једним од књижевних великана – Бранком Ћопићем.


На данашњи дан, 1. јануара 1915. године, подно Грмеча, крај реке Уне, у Хашанима, родио се Бранко Ћопић – вероватно највољенији српски писац за децу и младе

Године и деценије измичу од трагичне смрти драгог писца Бранка Ћопића (1915–1984). Самоубиство на Бранковом мосту у Београду остало је генерацијама дубоко урезано у сећање. Али његово богато литерарно дело не признаје смрт.

Био је песник исто толико драг као и приповедач, романописац, сатиричар, надахнути тумач људске душе у „Башти сљезове боје”. Не смемо га заборавити. И сам је себи подигао споменик „Јеретичком причом” и бројним романима.

Сваки нови сусрет са Бранком Ћопићем увек је доносио нешто од оне радосне топлине његовог особеног хумора, једноставности и спонтаности. У Ниш су га путеви, док је био доброг здравља, веома често водили.

Још од оних поратних дана, када су у свакој школи одјекивали његови стихови песама „Гроб у житу”, „Херојева мајка”, „На петровачкој цести” и она потресна, запамћена за сва времена „Песма мртвих пролетера”. Желели смо да чујемо како сам песник изговара стихове које смо толико пута говорили у учионицама, на школским приредбама…

Ћопић је, међутим, најрадије читао своје хумореске, или одломке из романа. После свих сусрета схватили смо да је био у праву. Драгоценије је да нам дарује нешто од најновијих остварења, а очигледно је био у пуном стваралачком размаху, него да понавља оно што многи од нас већ знају напамет.

Писца је и болест довела у град у коме је увек радо гостовао. Један од најпознатијих и најтиражнијих наших писаца лечио се у „Радону” у Нишкој Бањи, али није пропустио прилику да се, на позив школа и радних организација, нађе међу ученицима и радницима.

Желео сам да га одведем и у школу „Бранко Миљковић”, где је управо у то време интензивно радила литерарна дружина „Ватра и живот”, која је окупљала талентоване младе литерате из нишких школа и почела да формира јединствену библиотеку од књига са посветама аутора. Први је књигу за ту библиотеку послао Иво Андрић.

Дуги разговори у Нишкој Бањи и школи „Бранко Миљковић” личили су, понекад, на личну исповест писца огромне популарности коме је, од бројних томова, попустила рука!

– Отказује ми десна рука – рекао ми је Ћопић. – Први пут сам осетио да са њом нешто није у реду када сам писао роман „Пролом”, а ево сада поново, после двадесет година.

Помињем сећања на давне књижевне сусрете, нашу жељу да нам казује поезију и задовољство што смо, ипак, чули његове кратке приче, хумореске.

– Свој литерарни рад почео сам кратком причом и остао сам њен поклоник пуних четрдесет година. На то је сигурно утицао лист „Политика” преко кога је могла да ме упозна најшира читалачка публика – причао је Ћопић на сеновитој тераси „Радона”, уз стални шум бањских каскада.

– Склон сам да пишем једноставно разумљиво. Научио сам то од људи из мог краја. Струка ми је била психологија и логика, па ми је то омогућило да проникнем шта деца воле. Њима су страни дугачки описи.

Увек себи пребацујем што не пишем за позориште. Волим дијалог, радњу, хумор, а то је душу дало за позориште. Моје комедије су, међутим, раније наилазиле на отпоре, па ме то, ваљда, одвраћа. Када сам се сретао са Ивом Андрићем, мада није волео да даје савете, препоручивао ми је да се што више ослањам на хумор. У данашње време то је тако ретка биљка, а неопходна. Мало хумора је лек и душевна храна у литератури и животу, говорио је Андрић.

Ретки су ствараоци који тако спонтано, од срца говоре о свом литерарном раду и откривају тајне своје песничке радионице. Међу њима Бранко Ћопић сигурно заузима истакнуто место. Тако је бар било приликом бројних наших сусрета.

– Најдражи су ми они тренуци када могу да се препустим дечјем свету, да се вратим у детињство, деду Раду, ујаку и многим другим ликовима који су, на неки начин, везани за мој живот. Једном смо гостовали у Сибиру. На Бајкалском језеру, управо у време када су тамо биле преведене моје приче, говорили су ми о мом деди Раду и ујаку као да су њихови Сибирци, нарочито кад мало попију.

Стојим на становишту да се све у литератури може рећи једноставно и јасно. Најзадовољнији сам романима које пишем за децу. И сам уживам кад их поново читам. Многе од ствари које сам објавио као дечје могли би радо да читају и старији, али се тешко одлучују. Зато сам решио да им подвалим – „Делије на Бихаћу” наменио сам деци, требало је да наставе трилогију „Орлови рано лете”, „Славно војевање” и „Битка у златној долини”.

Књигу сам већ био спремио за дечју едицију „Ластавица”. Кад су ми из Српске књижевне задруге затражили рукопис, дао сам „Делије на Бихаћу”. После изласка из штампе књига је брзо „планула”. Куповали су је и читали највише одрасли.

Уводећи нас у своју „песничку радионицу” Бранко Ћопић не скрива да је учио и највише научио од народних приповедача, пре свега како треба писати:

– Грабио сам из живота, користио непосредне контакте; често ми је било потребно да неке ситуације само пренесем на хартију. Просто је навирало из мене, тако да сам једва успевао да забележим мисли које се роје.

Догодило ми се, међутим, док сам писао „Осму офанзиву”, да све што више осветљавам, унутрашњим рефлекторима, мога јунака, он се све више кочи, губи од животности. Уведох тако новог јунака, човека који изворно прича, једва сам стизао да запишем све што је из мене навирало о Пепу Бандићу. Као да ме је вукао за рукав: „Хајде још нешто о мени!” Догоди се да писац, као глумац, добије трему када му са главним јунаком нешто није у реду.

Сваки нов сусрет са Бранком Ћопићем доноси нешто од лепоте, дубоких извора народне мудрости и хумора који бујно натапа велики део његовог литерарног дела. Велики књижевник издашно се одужио и најмлађима стихом и прозом, притом је увек желео да његови литерарни радови буду изворно једноставни. Да човек кроз њих, истицао је, може да доживи и део свога детињства.


штампа: Политика, Додатак за културу,уметност, науку

пише: Димитрије МИЛЕНКОВИЋ



ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Мирољуб Тодоровић: 3АВИЧАЈ И ПОЕЗИЈА

ОДАБЕРИ ВИШЕ


Димитрије Миленковић: ТАЈНЕ БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ

Бранко Миљковић по завршету студија

Поглавље из књиге: Бранко Миљковић – Судбински глас песника

Поузданих података о томе колико је Бранко Миљковић био религиозан у оном „исихатском” смислу нисам успео да пронађем, а верујем да их и нема. Хришћанску реч Бог први пут је, у епистоларном смислу, употребио када је помињао Платона и потпуну лепоту због које се и побожни свештеник „одрекне Бога”.

У песми Ариљски анђео његове инспиративне пречице су дубље и знатно мисаоно и визионарно шире од директног сучељавања са религиозним заносима, од оног чиме Исидора Секулић дочарава своје убеђење да је сва уметност изашла из „религиозних осећања, из контемплације, из гледања на живот из угла вечности”.

И сама Исидора умела је, донекле, да одступи од тежине и изричитости овакве формулације, да би њену мисао до краја красила мудрост и јасноћа: „Као некада и данас свака виша уметност, висока поготову, светла је и чаробна и моћна, над човеком, религиозним осећањима”.

Миљковић ће у свом надахнутом Ариљском анђелу успети да интерпретира оплемењене визије, слутње које одгонета, а притом шири крила, загонета:

Да ниси анђео кога страх мој кроти

Чудовиште би био у својој лепоти

Чије порекло у мојој је жељи

Да уништен будем тамо где престаје

Моја немоћ моја снага која даје

Истину речима у лажној повељи.

Цитирали смо само једну од строфа пред чијом сублимацијом и паралелизмима застају озбиљни истраживачи Миљковићеве поезије. Стижемо тако до прага храма на коме је овај песник био већ при првим суочавањима са настајањем и нестајањем, пред питањима о бесмртности душе, пред исповестима античких и иних филозофа, путевима духовним и странпутицама стаза до открића и стваралачког узнесења.

Критичар Јован Пејчић, један од ретких који је на инспиративним траговима знаменитих песника, у току скоро четири деценије, осмислио, Речник српских песника 20. века у коме је дужну пажњу посветио Бранку Миљковићу, језгровито, мудро: „Стваралац орфејског надахнућа опседнут вољом да певању и мишљењу да јединствен језичко-поетски и дискурзивни лик, Миљковић песму види као истовремени плод интелекта и интуитивно – лирске перцепције.

Основни појмови његове поетике су заборав и празнина; они произилазе из ауторове концепције о поезији као негативној онтологији, што је учење по ком се смисао постојања песме састоји у њеном одвајању од стварности, у ослобађању песничког исказа од терета садржаја, у преношењу поезије у царство многозначних идеја које се, колико год биле спекулативне, не лишавају ни своје чулно-сликовне дубине (циклус Критика поезије и Свест о песми).

Овакво опредељење у блиској је вези с изворима Миљковићеве поетике: она се заснива на · противречном споју надреалистичких искустава са симболистичким схватањима једног Малармеа и Валерија. Ова склоност ка измиривању крајности пренела се са поетичке у трансценденталну сферу: на метафоричком плану, Миљковићева поезија исказује се као покушај остваривања синтезе таквих егзистенцијалних и метафизичких категорија као што су: ватра и пепео, биће и ништавило, живот и смрт, циклуси Трагични сонети и Патетика ватре. Мисаоном опсегу сразмеран је тематско-мотивски распон Миљковићеве поезије.

Он је баштиник колико хеленске филозофске и митолошке традиције, толико и српскога фолклорног, епско-лирског Утва златокрила, иконографско-духовног Ариљски анђео и индивидуално-уметничког наслеђа Седам мртвих песника. Бриљантан версификатор, мајстор лирске форме с посебним смислом за ритмичко и звучно обликовање стиха, он је у исти мах песник једне имагинативно-реторичке и стилске културе, какву после њега нико није поновио.”

* * *

У сали Филозофског факултета у Београду где смо студирали, једног децембарског дана 1957. године, Бранко и ја дуго смо седели док је напољу беснела мећава. Толико смо тога имали да испричамо један другом. Како рече после трогодишњег „обијања прагова редакција издавачких кућа”. заузимањем Оскара Давича, изашла је његова прва књига Узалуд је будим у београдској „Омладини”.

„Исповедао” се да су и ту биле озбиљне перипетије. И после потписаног уговора испоставило се да издавач нема пара да објави књигу. Озбиљно љут Давичо, који је књигу рецензирао, „заврши посао опоменом да ће се и он придружити претњи судом”. И чаробна врата су се отворила. Када је мећава већ почела да се стишава, Бранко вади из џепа танушну књижицу на чијим је корицама писало Готфрид Вилхелм ЛајбницИсповест филозофа.


Бранко Миљковић као гимназијалац

Замишљен тихо рече: „Пропутовао сам античку филозофију. Знам да ћу тим стазама још дуго да путујем – читањем и писањем, пре свега поезије. Очекују ме бројни задаци, а овај боемски живот одузима драгоцено време… Лајбница сигурно ниси читао, поново се враћам овим страницама насловљеним О праведности Бога”.

Мудри филозофи понекад превише рабе речи, а Лајбницови дијалози их штеде.

Био би добар песник, али заокупљен је бесмртношћу душе. После оне нишке поплаве 1948. године пронађох у једном подруму часопис Мисао који је уређивао наш Mаѕѕuка са Симом Пандуровићем, мирисао је одбојно на мемлу, слепљених страна. Мене привуче дугачак текст о бесмртности душе. Мало тога сам разумео, а сад Лајбниц успева да ми помаже. Прочитај Исповест филозофа.

Невреме се беше стишало и ми закорачисмо у снежно предвечерје свако на своју страну.


За ГЛЕДИШТА пише: Димитрије Миленковић