Da bi se to dogodilo morao sam, pored svakodnevnog sedenja na obali reke, da se prepustim još jednoj opsesiji. Dugo je moje čučanje pored reke izazivalo podozrenje ljudi. Postavljali su mi zamke, iznosili sulude hipoteze o mom navodnom protivprirodnom odnosu sa vodom, što mi je donelo i te kakve neprilike. Onda sam se dosetio i počeo da postavljam uzice kraj sebe, razapinjao bih najlonske konce i slične stvari pa su me vremenom ostavili na miru.
Rekoh, sedeći na obali reke, shvatio sam da zbog sticaja okolnosti u vrlo uzak krug svojih preokupacija moram uključiti i Australiju. Sada, kada na tok događaja više niko ne može da utiče, kada je i meni samom veoma jasno da će moj život proteći sa Australijom na pameti, često se pitam kako je jedan tako veliki kontinent uopšte dospeo u moje skučene misli.
Sasvim sigurno, nisam ja taj koji je to želeo, reka mi je bila sasvim dovoljna, a i kada bi mi nekad dojadila, obala je bila tu, mogao sam mesecima da razmišljam o nekakvom oblutku, a bilo ih je zaista bezbroj. Onda biljke. Svuda okolo mene. I sav onaj sitan životinjski svet koji tu obitava.
Sve u šta se zagledam, kako to prvenstveno činim sa rekom, postaje tema dugotrajnog razmišljanja. Pod tim podrazumevam, pre svega, žeđ za shvatanjem. Australija je nenadno došla. Evo kako je to bilo.
Jednog dana, reka je, budući da su prethodno padale velike kiše, nanela mnogo prljavštine na mesto gde sam najradije sedeo. Potom se voda povukla, a Sunce isušilo blato i svo đubre koje je bilo tu. Doneo sam odluku da mesto ponovo dovedem u prvobitno stanje. Pre svega, đubre je trebalo što pre da se ukloni, kretanje koje pri tome budem činio utabaće zemlju i sve će biti kao ranije. Međutim, ko zna zbog čega, počeo sam da se zanimam nanešenim predmetima, prvo da ih svrstavam po veličini, a potom i da se zadubljujem u neke od njih.
Sve su to bile, manje-više istrošene stvari. U gomili sam pronašao i jednu knjigu koju sam odvojio na stranu u želji da je kasnije prelistam, premda sam se veoma klonio čitanja pošto sam u detinjstvu jedva preboleo čitanje pesme u kojoj se pominje neki okrutni Feruz-paša, koji me je zatim godinama proganjao kroz snove. Nešto mi je govorilo da knjiga koju je reka donela ne može da sadrži tako strašnu ličnost, a osetio sam i neobjašnjivu želju da nešto pročitam.
Nekoliko dana kasnije otvorio sam je i prilično se razočarao. Voda je izbrisala stranice teksta. Odložio sam je i kad sam sledećeg dana hteo da je iskoristim za sedenje primetio sam da je ipak jedan list ostao čitav.
Bila je to nekava priča. Čovek koji je napisao potrudio se da stane na jedan list. Sviđalo mi se što je imala početak i kraj. Njen naslov je glasio „Bili su Ukrajinci”, a cela je imala tačno četrdeset redova. Iznad nje se nalazilo ime autora. Čovek se zvao Kris Hemensli (Australija). Pročitao sam jednom, shvativši po ko zna koji put da se na svetu ništa ne događa slučajno.
Po reagovanju mog mozga, a mnogo više zbog uzbuđenja moga tela, zaključio sam da je to najbolje napisana priča. Tako puna tačnih zapažanja, sročena najpodesnijim rečima, da sam od oduševljenja zaplakao. Bila je to neprikosnovena objektivnost čoveka tako dalekog od mene.
Kad se spustilo veče, pokupio sam svoje raznobojne konce, spakovao ih u torbu, a sa njima u svoj dom poneo sam i knjigu. Zbog činjenice da je prisećanje disciplina suprotna od zadubljivanja, razumljivo je što sam postupao tako sebi nevično. Da budem potpuno iskren ja sam neopisivo slab kada je prisećanje u pitanju, čak prema tvrdnji nekih osoba – izrazito nesposoban da bilo šta upamtim, te sam shodno tome seo i ponovo pročitao Hemenslija da bih se setio o čemu je reč.
I opet sam se raznežio od sreće zbog njenog sadržaja. Kako umem da mislim, a i volim da to činim, palo mi je na pamet da je ta veština putovanja mislima nešto nalik Rubikovoj kocki. Delići mojih osećanja su sasvim pristajali uz rečenice iz priče.
Događalo se to kasne jeseni (neobično sam vešt u zapažanju proticanja vremena) i kako se zima približavala sve sam ređe odlazio na reku. Inače, tokom hladnih perioda zatvaram se u svom domu, i gde, uz pomoć određenih veština koje ne bih umeo da objasnim, reka koju sam gledao od ranog proleća, ponovo protiče preda mnom. Bez obzira jesu li mi zatvorene oči ili ne, bavim li se sobom ili nekakvim sitnim popravkama po prostorijama.
Međutim, ova je jesen bila drugačija. Imao sam priču onog čoveka iz Australije i uz njenu pomoć dospeo sam do nekih saznanja o sebi. Interesovanje za ličnosti koje se tamo pominju podsticalo me je u tome. Pre svega, postala mi je neuporedivo lagodnija svakodnevna apstinencija u onim periodima kad je odlazak na reku onemogućen, nisam više bio ograničeni posmatrač prolećnih bujica koje su se dogodile, već sam pored njih na raspolaganju imao i kanal s mirnom vodom koja skoro da i nije tekla.
Malo je reći da je to postalo senzacionalno otkriće za mene, ta dva, tako različita toka preda mnom. Levim okom pratio sam bujice, dok sam desno sve više uvežbavao da se koncentriše na papiriće koji su plovili površinom kanala, pomažući mi time da percepiram protokol te inače mirne vode. Neverovatno iscrpljujuća vežba.
Priču sam sve više čitao, tako da sam vremenom došao do broja od pedeset čitanja na noć. To je kvota koja me je sasvim uspokojavala. Onda se jedne večeri začulo kucanje na mojim vratima. Otvorio sam ih uplašen. Tamo je stajao jedan izrazito krupan, plavokos čovek. Ušao je na način koji je ostavljao utisak dobrog poznavanja rasporeda, pa sam bio uveren kako je to verovatno prethodni stanar.
Kamo sreće da je bilo tako. Čovek je kazao da ga šalje Kris Hemensli!
– Zbog čega? – povikao sam – do sada se niko nije interesovao za mene.
– Ih, zbog čega – kazao je ravnodušno – sasvim je moguće da takve stvari do sada nisi činio.
Zavalio se u fotelju kao da je njegova. Obuzela me je srdžba.
Pre svega – rekao je – Hemenslija zanima čovek koji njegovu priču čita pedeset puta na noć.
– Ti si literarni lik – povikah. – Uopšte ne verujem da te šalje tvoj tvorac. Sećam se, viđao sam te kraj kanala.
– On nije moj tvorac, da se razumemo. Mene je napravio moj otac, Jegor Mihailovič Jeluzinski, dobar čovek koji nažalost više nije među živima. Kris je jednostavno moj dobar prijatelj i što se mene tiče učiniću za njega sve što je u mojoj moći.
Rekoh: – Da li ste Vi prevalili ceo put od Australije gde živi Hemensli ili ste došli iz Amsterdama gde se smucate.
– Zar je to sada bitno?! Puno je važnije da je Kris doznao za ono što činiš.
– Šta? Zar njemu smeta što se bavim njegovim delom svake bogomdane noći?
– Da budem sasvim iskren, boli ga dupe da li uopšte čitaš – kazao je zbog nečeg vrlo rasrđen – Kris ti poručuje da se ne ubacuješ više u priču. Zar ne shvataš da ne spadaš u nju?
– Jesi li ti došao da me vređaš, je li Ukrajinče? – povikao sam sada ja – ili pokušavaš da me izludiš navodnim porukama autora. Šta ti misliš ko si? Šta bih ja tražio u njegovoj priči, koja mi se, ruku na srce, nakon tvojih reči i ne dopada nešto posebno. Možeš, ukoliko te je on zaista poslao, da preneseš svome gazdi da njegovu priču više neću ni da pipnem.
To je jako razumno – kazao je Jegorov sin – mnogo pametan postupak. Vreme je da krenem.
– Kako to misliš da odeš? Čime ćeš putovati? Nećeš ti nigde iz ovog stana Jegorov sine? On te je, to je tačno, opisao u priči, ti tamo samo ločeš, to je tvoja stvar, ali kad te je već poslao u svet njegov uticaj više nije veliki da bi mogao da te štiti. Nalaziš se na mojoj teritoriji. Za sada, ostaješ gde si!
– Zašto, šta sam skrivio? Zar ćeš smeti da nasrneš na jednog emisara?
– Ne nasrćem, čoveče, rekoh ti već, ovaj stan je moja teritorija. Upadaj u ovaj krevet, valjda ima mesta za dvojicu.
– Možda si perverzan?
– To tek treba da ustanoviš.
Žena koju poštujem više nego mater, koja mi kuva i pere, prva je primetila da se nešto događa. Nije više želela da trpi neizvesnost pa mi je predložila razgovor.
– Nikada ništa nisi skrivao od mene, zar ne?
– Mislim da nisam, veoma sam zadovoljan našim odnosom.
– Do pre izvesnog vremena pišao si dva puta u toku noći, a ustajao si da se hraniš oko pola četiri izjutra, je l sam u pravu?
– Potpuno tačno.
– Tokom proleća, leta i jeseni, vreme uglavnom provodiš kraj reke. Jesam li pogrešila?
– Nipošto.
– Sad, šta se dešava? Na obalu više ne odlaziš? Prestao si da mokriš tokom noći, ali zato tri puta ustaješ da bi jeo. Između ostalog, primetila sam da piješ i živa jaja! Zar to nisu dovoljni razlozi za moju zabrinutost?!
– Slušajte mama…
– I ono što je najvažnije! Počeo si da lažeš! Koju si to žensku slagao da ti je ime Fjodor? Bar da si bio dovoljno pametan da joj daš pogrešan telefonski broj. Sinoć je ponovo zvala, raspitivala se za tebe.
– Fjodor, znači…?
– Ko je Fjodor sine? Reci majci.
– Jedan moj poznanik iz Australije.
– Je l to ponovo lažeš?!
– Zaista majko, postoji takav čovek u njihovoj književnosti.
– Nikada nisam čula za njega! Čitala sam Patrika Vajta.
– Fjodor je Vajtov komšija u Sidneju.
– U redu, da ti poverujem da on postoji, nemoj samo reći da se preziva Dostojevski, zbog čega se predstavljaš kao on?!
– Mama, nisi me shvatila. On nije pisac. Pojavljuje se u jednoj priči. Kao epizodista.
– U tom slučaju to je još gore, nije pisac. Zar u tebi nema više nimalo volje?
– Ponekad sam kao on, u tome je stvar. Iznenada mi se promeni raspoloženje, izgubim svaku volju da budem ja, on to vešto iskorišćava.
– I šta nameravaš da učiniš?
– Pokušaću da ga se rešim.
– Kako?
– Nateraću ga da me napusti. Iskoristiću trenutak kad bude spavao.
Žena koju nazivam majkom veoma je preduzimljiva.
– Znaš šta, ispovraćaj ga. Idi odmah u kupatilo i gurni kaiš u ždrelo.
– Ne volim da povraćam.
– To nije važno. Ja takođe ne volim da neko cele noći vršlja po mojoj kuhinji.
Kada sam se raširenih nogu nagnuo nad VC šoljom, prvo sam primetio dole u vodi kako neko pokušava nekakvim grimasama da mi na nešto skrene pažnju. Bilo bi to previše, pomislih i gurnuh kaiš zaista veoma duboko.
Prvo je pokuljao pesak. Fina zrnca uopšte me nisu grebala. Čuo sam majčin glas iz velike daljine kako mi govori. Zatim mi je iz grla izleteo jedan gušter svetlozelenih šara na leđima. Pao je na kupu peska i hitro počeo da kopa po njemu. Majčin glas je zbog nečeg postao kreštav, kao da je oponašala neku pticu.
– Još malo, još samo malo!
Nešto mi je zapelo u grlu. Nešto veliko od čega mi se pomutilo u glavi, oko mene je zavladao mrkli mrak. Znao sam da moram biti u kupatilu, ali pipajući rukama nisam dodirivao ništa. Sve što sam uspeo da dohvatim bio sam ja.
Iz trezora GLEDIŠTA piše: Slaviša Nikolin ŽIVKOVIĆ
