Прока Јовкић рођен је 27. августа 1886. године у селу Лалићу у Бачкој. Прву песму објавио је на Видовдан, 28. јуна 1906. године, под насловом: Вијек двадесети, вијек је Славенства у Српској независности. Своју прву књигу песама, Књига пјесама, потписану именом „Нестор Жучни”, штампао је 17. маја 1908. године у Окланду у Калифорнији, у издању Српске независности.
Другу књигу, Поезија неба и земље, објављује 1910. године у Сан Франциску, у Српској штампарији Душана Илића, а трећу, Књига борбе и живота, у штампарији Давидовић у Београду 1912. године.
У униформи, 1915. године, повукао се у Ниш, ратну престоницу, где је, слутећи трагедију, посматрао пропаст државе. Приповедало се да је у шетњама поред Нишаве са пријатељима говорио о сновима, животу и предосећају смрти. Његове речи биле су пуне туге и слутњи.
Да би макар мало био од користи, према запису из Политикиног забавника, пријавио се за тумача енглеској медицинској мисији. Баш када је добио обавештење да је примљен, 10. априла, осетио је прве знаке тешке болести. Висока температура није спадала данима, а потом су се појавиле и пеге – пегави тифус.
Пао је у постељу нишке војне болнице, где се у тим данима смрт чекала као извесност. У делиријуму, говорио је о Хегеловом систему апсолутног идеализма, казивао епске песме и цитирао сопствену борбену поезију. „То је највиши морал”, биле су његове последње речи.
Његова агонија трајала је све до 27. априла 1915. године, кад је преминуо у својој двадесет деветој години. Сахрањен је, као и многи тифусари тог доба, у необележеном гробу.
Ипак, његова поезија није била заборављена. Између два рата, његове борбене стихове ценила је читава једна генерација. На пролеће 1931. године, на гробљу у Нишу, појавила се непозната жена – његова пријатељица из ратних дана – која је, не пристајући да српски песник остане без обележја, тражила његов гроб.
Захваљујући прегалаштву Кола српских сестара, 15. новембра 1932. године на Старом гробљу у Нишу откривен је споменик Проки Јовкићу, који и данас сведочи о Нестору Жучном. Сећање на њега живи и кроз улице у Београду и Нишу које носе његово име, као и Основна школа у Лалићу код Оџака, али и наша Књижара „Нестор Жучни”.
Данас, 27. априла 2025. године, се навршава тачно 110. годишњица од његовог одласка у вечност, а већ следеће, 2026. године, обележићемо 140. од његовог доласка на овај свет.
Дневни лист Политика, од 16. новембра 1932. године, своју репортажу из Ниша, са откривања спомен-обележја, завршава речима песниковог брата Миливоја Јовкића којима ћемо и ми, пре његове поезије, окончати овај уводни текст: „Драги брате мој, Проко, скупили су се сестре и браћа, твоји пријатељи да ти одаду свету почаст. И ја сам, мој брате, дошао да једини од твојих пољубим земљу која те крије и да ти кажем да је све оно што си ми некада далеко у туђини, у Чикагу, говорио, данас све остварено – ми имамо једну, своју државу.”
СВРШЕНО НИЈЕ…
Свршено није јоште дело наше!
Још народ овај даље ићи има,
Да нову славу новом борбом паше.
Залуд га бију, спотичу и плаше,
Надошла му је снага као плима,
Векови људства послање му даше.
Ах, још ће бити борбе, огња, дима!
Још овај народ бориће се с њима,
Са свима, који крви му се маше:
Са свима, што му подло на пут сташе.
Свршено није јоште дело наше.
Но све ће проћи: крв, огањ и битке,
Громови, праске, тутањ, канонада,
Лом штита, мача, ножа, сабље бритке,
Подвале туђе и пакости плитке –
А народ овај, ова раса млада,
Кô Божји извор чисте воде питке,
Он, који тешко, дуговечно страда,
Остаће као нови дан и нада,
Кô младо борје, као јеле витке,
Кô бели бисер, дивне цветне китке.
А све ће проћи: крв, огањ и битке.
НА ПОЛАСКУ (1915)
Остајте збогом, мајке наше миле,
сестре и љубе… Што вам сузе теку?
нећемо никуд у земљу далеку:
ту ћемо своје искидати жиле.
Ту ћемо пасти, изгинути ведро,
и друг до друга оставити кости;
а наше мртво, размрскано бедро
збориће свету за његове злости.
Брат ће до брата борити се часно,
смрт са животом и живот са смрћу;
и целом свету тада биће јасно
како за живот људи у смрт срћу.
Љубе и мајке наше, и ви селе,
не дајте сузи да вам с ока кане,
Руке ће ваше требати нам беле,
кад крв из наших рана тећи стане.
Тад ћемо мрети са вером и надом,
у чврсте горе мушка срца слити,
а тврди град ће падати за градом
и земља наша опет наша бити.
ПРОКЛЕТО ДОБА
Ми смо у добу вечнога трвења
У коме сваки отима и граби,
У добу једног лудог покољења
Кад кличу јаки – али плачу слаби.
Кад скоро свако знојав и очајан
Са осећајма дивљачким и крутим,
Брза и жури за мамоном жутим
И тражи живот високи и сјајан.
О добру оних што се у злу гуше
Већ нема нико времена да мисли –
Зар људи време у заман да траће?
Ах, чујте сви ви, чије су још душе
За људство бриге и терети стисли –
У овом добу нема више браће!
МОЛИТВА (1911)
Ал само, Боже, чувај,
поштеди племе ово:
Витешко, мало племе
ког мори пакост жива!
Њега не удри више!
Ако си ланце сково,
Мени их дај!
На мене нек
твој гњев излива!
МАЈЦИ (1908)
Мајко моја мила, у овоме часу
Ја осећам терет што немам никога,
И што тебе немам… Ко да се глас Бога
На ме, ради нечег страшног, гневом расу.
Цвили моје срце и једнако плаче;
Ти у гробу лежиш, мртва и далеко,
А твој син је много од живота чеко,
И тешко губитак осећа све јаче.
Сећам се још и сад… Слатко твоје крило
Ко је кадар рећи шта све нама значи?
И шта има да нас још тако привлачи,
Мајко моја мила? … Давно је то било! …
Али ја се сећам доброте твог ока,
Твоје благе руке, него твоје брижне
И милости, мајко, силне, недостижне,
Што је даде, као природа дубока
И моћна, при свакој стопи и кораку.
Твоје млеко, мајко, ко да заборави?
И ко да ти слику из сећања стави,
Из слатког сећања? … И сада у зраку
Ти нада мном лебдиш ко светиња прва,
Непобитни основ све љубави друге…
О походи, мајко, моје ноћи дуге;
Помилуј твог сина, пољуби твог црва,
Да ти буде јачи: да никаква сила
Не сломи му мушкост поносну, ни вољу,
Већ да ведро гледа, ко љиљан у пољу,
У светлој кристалној чистоти. О мила,
Мила моја мајко, донеси му снаге,
Да живот поднесе и себе надјача,
И да буде јачи од свакога мача
Снагом срца свога и речи ти благе.
ПОГЛЕДАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ВИШЕ
20
20