Proka Jovkić rođen je 27. avgusta 1886. godine u selu Laliću u Bačkoj. Prvu pesmu objavio je na Vidovdan, 28. juna 1906. godine, pod naslovom: Vijek dvadeseti, vijek je Slavenstva u Srpskoj nezavisnosti. Svoju prvu knjigu pesama, Knjiga pjesama, potpisanu imenom „Nestor Žučni”, štampao je 17. maja 1908. godine u Oklandu u Kaliforniji, u izdanju Srpske nezavisnosti.
Drugu knjigu, Poezija neba i zemlje, objavljuje 1910. godine u San Francisku, u Srpskoj štampariji Dušana Ilića, a treću, Knjiga borbe i života, u štampariji Davidović u Beogradu 1912. godine.
U uniformi, 1915. godine, povukao se u Niš, ratnu prestonicu, gde je, sluteći tragediju, posmatrao propast države. Pripovedalo se da je u šetnjama pored Nišave sa prijateljima govorio o snovima, životu i predosećaju smrti. Njegove reči bile su pune tuge i slutnji.
Da bi makar malo bio od koristi, prema zapisu iz Politikinog zabavnika, prijavio se za tumača engleskoj medicinskoj misiji. Baš kada je dobio obaveštenje da je primljen, 10. aprila, osetio je prve znake teške bolesti. Visoka temperatura nije spadala danima, a potom su se pojavile i pege – pegavi tifus.
Pao je u postelju niške vojne bolnice, gde se u tim danima smrt čekala kao izvesnost. U delirijumu, govorio je o Hegelovom sistemu apsolutnog idealizma, kazivao epske pesme i citirao sopstvenu borbenu poeziju. „To je najviši moral”, bile su njegove poslednje reči.
Njegova agonija trajala je sve do 27. aprila 1915. godine, kad je preminuo u svojoj dvadeset devetoj godini. Sahranjen je, kao i mnogi tifusari tog doba, u neobeleženom grobu.
Ipak, njegova poezija nije bila zaboravljena. Između dva rata, njegove borbene stihove cenila je čitava jedna generacija. Na proleće 1931. godine, na groblju u Nišu, pojavila se nepoznata žena – njegova prijateljica iz ratnih dana – koja je, ne pristajući da srpski pesnik ostane bez obeležja, tražila njegov grob.
Zahvaljujući pregalaštvu Kola srpskih sestara, 15. novembra 1932. godine na Starom groblju u Nišu otkriven je spomenik Proki Jovkiću, koji i danas svedoči o Nestoru Žučnom. Sećanje na njega živi i kroz ulice u Beogradu i Nišu koje nose njegovo ime, kao i Osnovna škola u Laliću kod Odžaka, ali i naša Knjižara „Nestor Žučni”.
Danas, 27. aprila 2025. godine, se navršava tačno 110. godišnjica od njegovog odlaska u večnost, a već sledeće, 2026. godine, obeležićemo 140. od njegovog dolaska na ovaj svet.
Dnevni list Politika, od 16. novembra 1932. godine, svoju reportažu iz Niša, sa otkrivanja spomen-obeležja, završava rečima pesnikovog brata Milivoja Jovkića kojima ćemo i mi, pre njegove poezije, okončati ovaj uvodni tekst: „Dragi brate moj, Proko, skupili su se sestre i braća, tvoji prijatelji da ti odadu svetu počast. I ja sam, moj brate, došao da jedini od tvojih poljubim zemlju koja te krije i da ti kažem da je sve ono što si mi nekada daleko u tuđini, u Čikagu, govorio, danas sve ostvareno – mi imamo jednu, svoju državu.”
SVRŠENO NIJE…
Svršeno nije jošte delo naše!
Još narod ovaj dalje ići ima,
Da novu slavu novom borbom paše.
Zalud ga biju, spotiču i plaše,
Nadošla mu je snaga kao plima,
Vekovi ljudstva poslanje mu daše.
Ah, još će biti borbe, ognja, dima!
Još ovaj narod boriće se s njima,
Sa svima, koji krvi mu se maše:
Sa svima, što mu podlo na put staše.
Svršeno nije jošte delo naše.
No sve će proći: krv, oganj i bitke,
Gromovi, praske, tutanj, kanonada,
Lom štita, mača, noža, sablje britke,
Podvale tuđe i pakosti plitke –
A narod ovaj, ova rasa mlada,
Kô Božji izvor čiste vode pitke,
On, koji teško, dugovečno strada,
Ostaće kao novi dan i nada,
Kô mlado borje, kao jele vitke,
Kô beli biser, divne cvetne kitke.
A sve će proći: krv, oganj i bitke.
NA POLASKU (1915)
Ostajte zbogom, majke naše mile,
sestre i ljube… Što vam suze teku?
nećemo nikud u zemlju daleku:
tu ćemo svoje iskidati žile.
Tu ćemo pasti, izginuti vedro,
i drug do druga ostaviti kosti;
a naše mrtvo, razmrskano bedro
zboriće svetu za njegove zlosti.
Brat će do brata boriti se časno,
smrt sa životom i život sa smrću;
i celom svetu tada biće jasno
kako za život ljudi u smrt srću.
Ljube i majke naše, i vi sele,
ne dajte suzi da vam s oka kane,
Ruke će vaše trebati nam bele,
kad krv iz naših rana teći stane.
Tad ćemo mreti sa verom i nadom,
u čvrste gore muška srca sliti,
a tvrdi grad će padati za gradom
i zemlja naša opet naša biti.
PROKLETO DOBA
Mi smo u dobu večnoga trvenja
U kome svaki otima i grabi,
U dobu jednog ludog pokoljenja
Kad kliču jaki – ali plaču slabi.
Kad skoro svako znojav i očajan
Sa osećajma divljačkim i krutim,
Brza i žuri za mamonom žutim
I traži život visoki i sjajan.
O dobru onih što se u zlu guše
Već nema niko vremena da misli –
Zar ljudi vreme u zaman da traće?
Ah, čujte svi vi, čije su još duše
Za ljudstvo brige i tereti stisli –
U ovom dobu nema više braće!
MOLITVA (1911)
Al samo, Bože, čuvaj,
poštedi pleme ovo:
Viteško, malo pleme
kog mori pakost živa!
Njega ne udri više!
Ako si lance skovo,
Meni ih daj!
Na mene nek
tvoj gnjev izliva!
MAJCI (1908)
Majko moja mila, u ovome času
Ja osećam teret što nemam nikoga,
I što tebe nemam… Ko da se glas Boga
Na me, radi nečeg strašnog, gnevom rasu.
Cvili moje srce i jednako plače;
Ti u grobu ležiš, mrtva i daleko,
A tvoj sin je mnogo od života čeko,
I teško gubitak oseća sve jače.
Sećam se još i sad… Slatko tvoje krilo
Ko je kadar reći šta sve nama znači?
I šta ima da nas još tako privlači,
Majko moja mila? … Davno je to bilo! …
Ali ja se sećam dobrote tvog oka,
Tvoje blage ruke, nego tvoje brižne
I milosti, majko, silne, nedostižne,
Što je dade, kao priroda duboka
I moćna, pri svakoj stopi i koraku.
Tvoje mleko, majko, ko da zaboravi?
I ko da ti sliku iz sećanja stavi,
Iz slatkog sećanja? … I sada u zraku
Ti nada mnom lebdiš ko svetinja prva,
Nepobitni osnov sve ljubavi druge…
O pohodi, majko, moje noći duge;
Pomiluj tvog sina, poljubi tvog crva,
Da ti bude jači: da nikakva sila
Ne slomi mu muškost ponosnu, ni volju,
Već da vedro gleda, ko ljiljan u polju,
U svetloj kristalnoj čistoti. O mila,
Mila moja majko, donesi mu snage,
Da život podnese i sebe nadjača,
I da bude jači od svakoga mača
Snagom srca svoga i reči ti blage.
POGLEDAJ JOŠ
ODABERI VIŠE
20
20