Štampano u prvom broju časopisa GLEDIŠTA oktobra 1953. godine u Nišu
Tražite od mene, u vezi sa svojom anketom o pozorištu, da vam nešto kažem o potrebi ili izlišnosti savremenoga repertoara. Mislim da je savremeni repertoar neophodan, pa makar bio i slab i preslab.
Život se stalno menja, a govorni akcenti i govorna melodija dobijaju stalno nove odbleske i odsjaje. Ono što se nekad moćno naglašavalo, gubi od naglaska u sadašnjem govoru, i obratno: što je nekada izgledalo sporedno, dobija snagu i značaj. Zato je veliki savremeni pesnik Eliot tražio: da se ponova približimo prostonarodnom govoru.
Zašto, upitajmo se opet i opet? Zato, što je ova ubedljivost u boji glasa, u treperenju glasa, u akcentima, u ritmu, u zastancima. Neka je misao i neka je osećaj već i ne znam kako određen i razgovetan, ipak, ako se rečenice ne izgovore kako treba, one gube od svoje ubedljivosti, značaja, važnosti.
A jezik, kao nosilac ubedljivosti, raspolaže akcentima, ritmovima i zastancima, ne samo na predvidljiv način, nego i na način posve nepredvidljiv.
Svako doba ima svoju jezičnu ubedljivost. Stvari koje su nekada bile naglašene nada sve, u modernoj rečenici dobijaju sasvim drugu zvučnu ulogu. Ubedljivost menja svoj ritam: nešto se kruni tokom vremena, nešto se iznova saznaje.
Zato se moramo držati živoga jezika, jer samo on omogućava da budemo ubedljivi i izraziti, pa i svesni i razumljivi.
Jezik se stalno obnavlja, a još najmanje u pojedinim rečima i izrazima. On se obnavlja tonom, prelivima, skokovima, nijansama, kolebanjima, i svakojakim zvučnim pokretima, koji nisu popisani, ni u gramatike upisani, ali koji su gvozdeni zakoni svakoga razdoblja.
Zato treba obnoviti čak i stare prevode. Veća je muka sa starim tekstovima. Smeju li se menjati? Ako ih bukvalno ne menjamo, ipak naše današnje fraziranje posve im menja smer, pravac i snagu.
Da bi se sačuvao duh ubedljivosti pojedinih pisaca, mora se pribeći novim jezičnim naglasima i preglasima. To mi činimo čak i nagonski.
Potrebno je da smo savremeni: da bismo mogli da se služimo kako treba savremenim jezikom. Srpski književni jezik neobično se promenio u toku poslednjeg stoleća. Više no ijedan književni jezik sadašnje Evrope. Taj jezik danas, izražava najtananije slutnje, a ne samo drevne epske zamahe!
On to ne postiže novim rečnikom, koliko novom govornom melodijom. Zakoni tih promena očevidni su. Gramatičari ih nisu utvrdili, nisu ni sanjali o tom da ih utvrde. Taj naš novi jezik, ta naša nova melodija — dramatični su.
Oni zanemaruju izlišne naglaske, i svode ih na najmanju meru. Oni odbacuju sve izlišne dužine.
Arhaični naš čovek, od pre sto godina, ne bi uopšte razumeo sadašnji govor — ma da bi, naravno, razumeo pojedine reči koje su ostale iste. Duša našega govora promenila se. Ona je modernija. Ona je tananija. Ona je ozarena modernim težnjama i snovima. Ona ima drugu perspektivu, druge odnose u rečenici.
Režija – Petar M. Teslić
Proizvodnja – Televizija Beograd 1991.
Za to se negovanje novijeg repertoara — izraženog, neminovno, na sadašnjem našem dramskom i užurbanom jeziku, – nameće: ne samo kao potreba vremena, već i kao nešto neminovno u svakom pogledu: mi moramo da budemo doslovni svetu u kome živimo, i sebi samima.
Možda bi neko rekao i ovo: ako je težište problema u novom govoru, u novoj govornoj melodiji, Onda — uzeti stare tekstove i stari repertoar, pa ih preraditi u novom duhu.
Taj recept važi samo donekle, jer naš novi jezik, naša nova govorna melodija više pristaju uz moderni život, izražen modernim repertoarom, u kome nema arhaičnih zaokreta i okoliša.
Za GLEDIŠTA piše: Stanislav Vinaver
20
20