Станислав Винавер: АКО СЕ РЕЧЕНИЦЕ НЕ ИЗГОВОРЕ КАКО ТРЕБА, ОНЕ ГУБЕ ОД СВОЈЕ УБЕДЉИВОСТИ, ЗНАЧАЈА, ВАЖНОСТИ!

Станислав Винавер и некадашњи ентеријер Народног позоришта у Нишу

Штампано у првом броју часописа ГЛЕДИШТА октобра 1953. године у Нишу


Тражите од мене, у вези са својом анкетом о позоришту, да вам нешто кажем о потреби или излишности савременога репертоара. Мислим да је савремени репертоар неопходан, па макар био и слаб и преслаб.

Живот се стално мења, а говорни акценти и говорна мелодија добијају стално нове одблеске и одсјаје. Оно што се некад моћно наглашавало, губи од нагласка у садашњем говору, и обратно: што је некада изгледало споредно, добија снагу и значај. Зато је велики савремени песник Елиот тражио: да се понова приближимо простонародном говору.

Зашто, упитајмо се опет и опет? Зато, што је ова убедљивост у боји гласа, у треперењу гласа, у акцентима, у ритму, у застанцима. Нека је мисао и нека је осећај већ и не знам како одређен и разговетан, ипак, ако се реченице не изговоре како треба, оне губе од своје убедљивости, значаја, важности.

А језик, као носилац убедљивости, располаже акцентима, ритмовима и застанцима, не само на предвидљив начин, него и на начин посве непредвидљив.

Свако доба има своју језичну убедљивост. Ствари које су некада биле наглашене нада све, у модерној реченици добијају сасвим другу звучну улогу. Убедљивост мења свој ритам: нешто се круни током времена, нешто се изнова сазнаје.

Зато се морамо држати живога језика, јер само он омогућава да будемо убедљиви и изразити, па и свесни и разумљиви.

Језик се стално обнавља, а још најмање у појединим речима и изразима. Он се обнавља тоном, преливима, скоковима, нијансама, колебањима, и свакојаким звучним покретима, који нису пописани, ни у граматике уписани, али који су гвоздени закони свакога раздобља.

Зато треба обновити чак и старе преводе. Већа је мука са старим текстовима. Смеју ли се мењати? Ако их буквално не мењамо, ипак наше данашње фразирање посве им мења смер, правац и снагу.

Да би се сачувао дух убедљивости појединих писаца, мора се прибећи новим језичним нагласима и прегласима. То ми чинимо чак и нагонски.

Потребно је да смо савремени: да бисмо могли да се служимо како треба савременим језиком. Српски књижевни језик необично се променио у току последњег столећа. Више но иједан књижевни језик садашње Европе. Тај језик данас, изражава најтананије слутње, а не само древне епске замахе!

Он то не постиже новим речником, колико новом говорном мелодијом. Закони тих промена очевидни су. Граматичари их нису утврдили, нису ни сањали о том да их утврде. Тај наш нови језик, та наша нова мелодија — драматични су.

Они занемарују излишне нагласке, и своде их на најмању меру. Они одбацују све излишне дужине.

Архаични наш човек, од пре сто година, не би уопште разумео садашњи говор — ма да би, наравно, разумео поједине речи које су остале исте. Душа нашега говора променила се. Она је модернија. Она је тананија. Она је озарена модерним тежњама и сновима. Она има другу перспективу, друге односе у реченици.


Погледај документарни филм ВИНАВЕР
Режија – Петар М. Теслић
Производња – Телевизија Београд 1991.

За то се неговање новијег репертоара — израженог, неминовно, на садашњем нашем драмском и ужурбаном језику, – намеће: не само као потреба времена, већ и као нешто неминовно у сваком погледу: ми морамо да будемо дословни свету у коме живимо, и себи самима.

Можда би неко рекао и ово: ако је тежиште проблема у новом говору, у новој говорној мелодији, Онда — узети старе текстове и стари репертоар, па их прерадити у новом духу.

Тај рецепт важи само донекле, јер наш нови језик, наша нова говорна мелодија више пристају уз модерни живот, изражен модерним репертоаром, у коме нема архаичних заокрета и околиша.


За ГЛЕДИШТА пише: Станислав Винавер