Постоје дани током којих је Достојевски једини сведок мог постојања, а ово је баш такав. Седим у тишини, читам Записе из подземља, и схватам да сам заглибио баш, баш дубоко. Онда ми не преостаје ништа друго, него да устанем и заседнем испред хартије. Тек да загребем по површини, покушавајући да сагледам Достојевског из дубине личног дна. А како у свему томе бити нов, како поново и другачије читати таквог великана?! Кренућу од почетка.
СВЕТЛОСТ КОЈА ПРОБИЈА ТАМУ
И би реч: „И Светлост светли у тами, и тама је не обузе” (Јован 1:5). Ове речи из Јовановог јеванђеља, као звезда Даница, осветљавају пут кроз духовне и психолошке лавиринте људске душе. За Фјодора Достојевског, могу слободно рећи православног писца чија су дела огледало људске борбе, овај библијски стих није само теолошка истина, већ и уметничка мисија.
У његовим романима, светлост и тама нису пуки симболи, већ живи актери у драми људског постојања – светлост као божанска благодат, нада и покајање; тама као грех, сумња и отуђење. Достојевски, као вешт иконописац, живопише умове својих ликова, открива како светлост може да засија чак и у најцрњој ноћи.
Овим писанијем кроз есеј, истражујем симболику светлости и сенки у делу Достојевског из угла православаца, испитујем невешто како и колико његови ликови, у борби између ума и душе, проналазе свој пут ка истини.
ПРАВОСЛАВНА ИКОНА СВЕТЛОСТИ: ОД ЈОВАНА ДО ДОСТОЈЕВСКОГ
У православном хришћанству, светлост је један од најмоћнијих символа. Апостол и Јеванђелиста Јован говори о Христосу као „Светлости света”, чија божанска природа пробија таму и греха и смрти. У православном богослужењу, светлост свећа и кандила може да симболизује и само присуство Бога, док је тама повезана са духовном слепоћом или одвајањем од божије благодати.
Ова дијалектика је дубоко усађена у стваралаштво Достојевског. Као православни хришћанин који је прошао кроз прогон, сибирску тамницу, испињући се на личну Голготу, Достојевски је разумео да је тама стварна – али да је светлост, као божанска искра, увек присутна, чак и кад је не видимо. Дакле, самим тим стварнија од таме.
За Достојевског, светлост није апстрактна идеја, већ жива сила која се отелотворује кроз љубав, саосећање и покајање. Његови ликови често стоје на раскршћу између ове две крајности, суочени са слободом избора – темељним православним концептом размевања света. У том смислу, Достојевски је не само писац, већ и духовник, чија дела позивају читаоца да се суочи са сопственим сенкама и потражи светлост у себи.
ЛИКОВИ КАО СВЕТИОНИЦИ: КО ЈЕ У(З)ДАХНУО БОЖЈУ ИСКРУ?
Више га и не читам често. Понекад одлажем књигу јер ми је превише блиска, као да ми чита мисли које нисам хтео да чујем или је то мој страх од преиспитивања појединих одлука. У овом делу есеја ћу се садржајније позабавити и са неколико, чини ми се добрих, примера из његових романа.
Достојевски често користи светлост да прикаже божанску милост и могућност спасења. У роману Злочин и казна, Соња Мармеладова је оличење овакве светлости. Иако бива принуђена на проституцију, она носи у себи чистоту и веру, читајући Раскољникову причу о Лазаревом васкрсењу. Њена кротка, али непоколебљива вера постаје светионик за Раскољникова, водећи га ка покајању. Соњина светлост није у спољашњој лепоти или моћи, колико у њеној способности да воли и верује упркос патњи – слика православног идеала смирења.
Соња отвори Јеванђеље… „О Лазару”, прошаптала она… Читала је слабо, једва изговарајући речи, али са растућим жаром…
„‘Ја сам васкрсење и живот‘, рече Господ. ‘Ко верује у мене, и ако умре, оживеће. И ко год живи и верује у мене, неће умрети за вечност‘…”
Раскољников се тргну… Соња гурну књигу и брзо, тихо, али наређујући, рече:
„Устај! (Она га дохвати за раме; он се подиже, гледајући је у чуду.) Хајде одмах, у овај час, стани на раскршће, поклони се, пољуби земљу коју си оскрнавио, па се онда поклони целом свету, на све четири стране, и реци свима, наглас: ‘ЈА САМ УБИЦА!‘ Тада ће ти Бог опет даровати живот.”
Слично томе, у роману Идиот, кнез Мишкин представља „светлог човека”, чија доброта и чистота одражавају Христову природу. Мишкин, иако наиван и често исмејан, носи у себи светлост саосећања, док покушава да спаси друге, попут Настасје Филиповне, од њихових унутрашњих демона. Његова трагична судбина показује да светлост, иако моћна, може бити крхка у свету пуном себичности и страсти.
„Је л те, кнеже, да ли сте ви једном говорили да ће свет спасти ’лепота’? Господо – викну он гласно свима – кнез тврди да ће лепота спасти свет! А ја, опет, тврдим да су његове мисли отуд тако несташне што је он заљубљен. Господо, кнез је заљубљен; ја сам се у то убедио вечерас, чим је ушао. Не црвените, кнеже, биће ми вас жао. Која ће лепота спасти свет? Мени је то Коља испричао… Јесте ли ви ревностан хришћанин? Коља каже да ви себе називате хришћанином.”
Кнез се пажљиво загледа у њега, али му ништа не одговори.
У роману Браћа Карамазови, старац Зосима је можда најјаснији символ светлости. Његови списи и поуке, испуњени православном мудрошћу, наглашавају да је „свако одговоран за све”. Зосимина светлост је у његовом смирењу и вери да љубав може преобразити свет. Да је љубав сам Бог. Чак и након његове смрти, његов утицај наставља да осветљава пут Аљоше Карамазова, подсећајући читаоце на речи Јована Богослова из увода овог есеја – тама не може обузети светлост.
„Браћо, немојте се плашити греха чак ни када га сами увиђате, само под условом да сте покајнички расположени… Јер велика је тајна у томе што ништа није скривено пред Богом. Љубав ће све откупити. Ако и ви сами то схватите са пуним срцем, већ сте спашени.”
Затим се старац осврте ка прозору, где су се гране брезе додиривале са стаклом, и наставио је тихим, пророчким гласом: „Љубите све створење Божије, и цело, и свако зрнце песка. Сваки листић, сваки зрак Божији љубите. Љубите животиње, љубите биљке, љубите сваку ствар. Ако будеш љубио сваку ствар, у стварима ће ти се открити тајна Божија. Једном кад је схватиш, непрестано ћеш је схватати све више и више сваког дана. И на крају ћеш цео свет љубити свеобухватном, универзалном љубављу.”
Аљоша, који је до тада ћутао, паде на колена пред старцем. „Шта радиш, драги?” осмехну се Зосима. „Устани, још нисам умро. Још имамо времена да разговарамо… Ово што сам рекао – то је само увод у радост која долази.”
ТАМА КАО ЛАВИРИНТ: ГДЕ СЕ ГУБЕ ЈУНАЦИ ДОСТОЈЕВСКОГ?
Моја прва Достојевсколика ноћ догодила се једне касне јесени, у једном подстанарском стану, док сам читао Идиотапод бледом сијалицом. Реченице су ме пекле по челу.
Да, насупрот светла, са друге стране, Достојевски мајсторски приказује таму људског ума – сенке гордости, нихилизма и очаја. Раскољников у роману Злочин и казна постаје парадигма ове борбе. Његова теорија о „изузетним људима” који могу прекршити моралне законе га води у таму злочина. Његов ум, испуњен рационализмом и самооправдањима, постаје тамница, а Петербург, са својим клаустрофобичним улицама, симболизује ову унутрашњу таму. Ипак, Достојевски показује да чак и у таквом мраку постоји могућност светлости, постоји нада за јутро – Раскољниковово покајање је тренутак кад божанска искра пробија његову унутрашњу маглу.
У роману Беси, Ставрогин је још мрачнији пример. Његова харизма и интелект маскирају духовну празнину, а његови поступци – од разврата до равнодушности – симболизују таму нихилизма. За разлику од Раскољникова, Ставрогин не проналази пут ка светлости, што га чини трагичном фигуром. Његова судбина подсећа на унапред споменуто православно учење о слободи: човек може изабрати таму, али то води ка самоуништењу.
Иван Карамазов, у роману Браћа Карамазови, представља интелектуалну таму. Његова поема „Велики инквизитор” и одбијање да прихвати Божји свет због патње деце показују ум који се бори са маловерјем. Иванова тама је у његовом рационалном бунту против Бога, али Достојевски га не осуђује – уместо тога, показује да је чак и у таквој сумњи могуће опет пронаћи светлост, као што Аљоша покушава да му укаже.
„И СВЕТЛОСТ СВЕТЛИ У ТАМИ”: ДИЈАЛЕКТИКА КОЈА СПАСАВА
Достојевски ипак не нуди једноставне одговоре. Његови ликови нису подељени на „добре” и „зле”, већ су сложене душе у којима се светлост и тама боре за превласт. Ова дијалектика одражава православно схватање подвига – духовну борбу која је суштина људског живота. Аљоша, у роману Браћа Карамазови, под утицајем Зосиме, учи да прихвати свет са свим његовим притивуречностима, верујући да је божанска светлост јача од сваке таме. Ова вера је у складу са речима Јована Богослова – тама може да притиска, али не може да угаси светло.
Достојевски такође изнова и изнова наглашава слободу избора. У роману Записи из подземља, беседник, „подземни човек”, бира таму своје мизантропије и самоизолације, одбацујући могућност светлости коју му нуди Лиза. Његова прича је право упозорење о опасности одбијања благодати, али и подсећање да је светлост увек пред носом онима који је траже. Можда ми се баш она указала у тренутку кад сам донео одлуку да запишем све ове речи.
Размишљам сад можда чак Достојевски и није волео светлост, али је светлост сасвим извесно тражио. У ћелији, у подруму, на лицу убице. У очима блуднице. У молитви коју нико не чује.
ПСИХОЛОГИЈА ИЛИ ПОДВИГ? КАКО ДУША ПРОБИЈА СВОЈЕ ДНО
Достојевски је често у западњачкој књижевној критици називан „психологом душе”, јер је његово истраживање унутрашњих светлости и сенки без премца. А западњаци радије не исповедају своје недоумице или грехове код мудрих стараца у манастирима, него код психијатара.
Његови ликови нису само књижевне фигуре, већ огледала људских борби. Православни контекст је неизбежан јер у њему је ум највеће бојиште где се одвија подвиг – борба између гордости и смирења, сумње и вере.
Достојевски показује да је тама у уму често самонаметнута: Раскољников се мучи сопственим идејама, Иван својим интелектуалним бунтом, Ставрогин равнодушношћу. Ипак, он верује да је светлост – као божанска благодат – увек присутна, чекајући да је прихватимо.
Овај психолошки увид је посебно важан у православљу, где се покајање, односно – метаноја, види као промена ума и срца – на боље. Раскољниковово признање злочина, Аљошина одлука да следи Зосимин пут, па чак и краткотрајни тренуци слабости код Мишкина, показују да је светлост могућа чак и у најмрачнијим умовима. Достојевски нас подсећа да је пут ка светлости најчешће болан, али да је то пут ка слободи и васкрсењу душе.
ЗАШТО НАМ ДОСТОЈЕВСКИ ЈОШ УВЕК СВЕТЛИ?
Идеје Фјодора Михаловича Достојевског су и данас актуелне. Можда више, него икад раније. У свету жигосаном анксиозношћу, отуђењем и губитком смисла – односно маловерјем, многи од нас носе унутрашње сенке – страх од неуспеха, осећај празнине, имагинарни притисак са друштвених мрежа.
Достојевски би нас позвао да се суочимо са свим овим сенкама, не да их игноришемо, већ да их превазиђемо кроз веру, кроз љубав и кроз људску заједницу. Његова порука о светлости је универзална: чак и у доба алгоритама и дигиталне буке, божанска искра постоји у нама.
Савремени читалац може у Достојевском пронаћи утеху. Као што је Соња помогла Раскољникову да види светлост, тако и ти можеш потражити светлост у малим гестовима – у молитви и у трену тишине. Достојевски нас својим делом подучава да је тама стварна, али да је светлост, као што Јован Богослов обећава у Јеванђељу – непобедива.
ЗАКЉУЧАК: ТАМА НИКАДА НЕЋЕ ОБУЗЕТИ СВЕТЛОСТ
Фјодор Михајлович Достојевски, да утврдимо, кроз своја дела, слика портрет људске душе у којој се светлост и тама непрестано боре. Његови ликови – од Соње и Зосиме до Раскољникова и Ивана – подсећају нас да је живот непрекидан подвиг, да је слобода избора наша највећа моћ и најтежи терет. Проматрајући из угла православља, Достојевски нас учи да је светлост, као Христова благодат, увек присутна, чак и у најгушћој тмини.
Цитат – „И Светлост светли у тами, и тама је не обузе” је душа његове визије: без обзира на сенке које носимо у уму, божанска светлост остаје непобедива. Достојевски нас позива да се окренемо тој светлости – не као пасивни посматрачи, већ као активни учесници у сопственом спасењу. У свету препуном буке и сумње, његова порука је једноставна, али дубока: потражи светлост, јер она је у теби.
Можда је све ово погрешно изнето, можда Достојевски и није писао да нас просветли, већ да покаже колико дубоко можемо да паднемо тражећи светлост. А можда баш тамо, доле на дну, она буде најчистија јер док корачаш кроз сопствене сенке и Достојевски ти је сапутник – веруј: Тама никада неће обузети светлост!
Трећи наставак колумне Есеј из сенке
За ГЛЕДИШТА пише Милош Ђ. ВИДАКОВИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ВИШЕ
20
20