Postoje dani tokom kojih je Dostojevski jedini svedok mog postojanja, a ovo je baš takav. Sedim u tišini, čitam Zapise iz podzemlja, i shvatam da sam zaglibio baš, baš duboko. Onda mi ne preostaje ništa drugo, nego da ustanem i zasednem ispred hartije. Tek da zagrebem po površini, pokušavajući da sagledam Dostojevskog iz dubine ličnog dna. A kako u svemu tome biti nov, kako ponovo i drugačije čitati takvog velikana?! Krenuću od početka.
SVETLOST KOJA PROBIJA TAMU
I bi reč: „I Svetlost svetli u tami, i tama je ne obuze” (Jovan 1:5). Ove reči iz Jovanovog jevanđelja, kao zvezda Danica, osvetljavaju put kroz duhovne i psihološke lavirinte ljudske duše. Za Fjodora Dostojevskog, mogu slobodno reći pravoslavnog pisca čija su dela ogledalo ljudske borbe, ovaj biblijski stih nije samo teološka istina, već i umetnička misija.
U njegovim romanima, svetlost i tama nisu puki simboli, već živi akteri u drami ljudskog postojanja – svetlost kao božanska blagodat, nada i pokajanje; tama kao greh, sumnja i otuđenje. Dostojevski, kao vešt ikonopisac, živopiše umove svojih likova, otkriva kako svetlost može da zasija čak i u najcrnjoj noći.
Ovim pisanijem kroz esej, istražujem simboliku svetlosti i senki u delu Dostojevskog iz ugla pravoslavaca, ispitujem nevešto kako i koliko njegovi likovi, u borbi između uma i duše, pronalaze svoj put ka istini.
PRAVOSLAVNA IKONA SVETLOSTI: OD JOVANA DO DOSTOJEVSKOG
U pravoslavnom hrišćanstvu, svetlost je jedan od najmoćnijih simvola. Apostol i Jevanđelista Jovan govori o Hristosu kao „Svetlosti sveta”, čija božanska priroda probija tamu i greha i smrti. U pravoslavnom bogosluženju, svetlost sveća i kandila može da simbolizuje i samo prisustvo Boga, dok je tama povezana sa duhovnom slepoćom ili odvajanjem od božije blagodati.
Ova dijalektika je duboko usađena u stvaralaštvo Dostojevskog. Kao pravoslavni hrišćanin koji je prošao kroz progon, sibirsku tamnicu, ispinjući se na ličnu Golgotu, Dostojevski je razumeo da je tama stvarna – ali da je svetlost, kao božanska iskra, uvek prisutna, čak i kad je ne vidimo. Dakle, samim tim stvarnija od tame.
Za Dostojevskog, svetlost nije apstraktna ideja, već živa sila koja se otelotvoruje kroz ljubav, saosećanje i pokajanje. Njegovi likovi često stoje na raskršću između ove dve krajnosti, suočeni sa slobodom izbora – temeljnim pravoslavnim konceptom razmevanja sveta. U tom smislu, Dostojevski je ne samo pisac, već i duhovnik, čija dela pozivaju čitaoca da se suoči sa sopstvenim senkama i potraži svetlost u sebi.
LIKOVI KAO SVETIONICI: KO JE U(Z)DAHNUO BOŽJU ISKRU?
Više ga i ne čitam često. Ponekad odlažem knjigu jer mi je previše bliska, kao da mi čita misli koje nisam hteo da čujem ili je to moj strah od preispitivanja pojedinih odluka. U ovom delu eseja ću se sadržajnije pozabaviti i sa nekoliko, čini mi se dobrih, primera iz njegovih romana.
Dostojevski često koristi svetlost da prikaže božansku milost i mogućnost spasenja. U romanu Zločin i kazna, Sonja Marmeladova je oličenje ovakve svetlosti. Iako biva prinuđena na prostituciju, ona nosi u sebi čistotu i veru, čitajući Raskoljnikovu priču o Lazarevom vaskrsenju. Njena krotka, ali nepokolebljiva vera postaje svetionik za Raskoljnikova, vodeći ga ka pokajanju. Sonjina svetlost nije u spoljašnjoj lepoti ili moći, koliko u njenoj sposobnosti da voli i veruje uprkos patnji – slika pravoslavnog ideala smirenja.
Sonja otvori Jevanđelje… „O Lazaru”, prošaptala ona… Čitala je slabo, jedva izgovarajući reči, ali sa rastućim žarom…
„‘Ja sam vaskrsenje i život‘, reče Gospod. ‘Ko veruje u mene, i ako umre, oživeće. I ko god živi i veruje u mene, neće umreti za večnost‘…”
Raskoljnikov se trgnu… Sonja gurnu knjigu i brzo, tiho, ali naređujući, reče:
„Ustaj! (Ona ga dohvati za rame; on se podiže, gledajući je u čudu.) Hajde odmah, u ovaj čas, stani na raskršće, pokloni se, poljubi zemlju koju si oskrnavio, pa se onda pokloni celom svetu, na sve četiri strane, i reci svima, naglas: ‘JA SAM UBICA!‘ Tada će ti Bog opet darovati život.”
Slično tome, u romanu Idiot, knez Miškin predstavlja „svetlog čoveka”, čija dobrota i čistota odražavaju Hristovu prirodu. Miškin, iako naivan i često ismejan, nosi u sebi svetlost saosećanja, dok pokušava da spasi druge, poput Nastasje Filipovne, od njihovih unutrašnjih demona. Njegova tragična sudbina pokazuje da svetlost, iako moćna, može biti krhka u svetu punom sebičnosti i strasti.
„Je l te, kneže, da li ste vi jednom govorili da će svet spasti ’lepota’? Gospodo – viknu on glasno svima – knez tvrdi da će lepota spasti svet! A ja, opet, tvrdim da su njegove misli otud tako nestašne što je on zaljubljen. Gospodo, knez je zaljubljen; ja sam se u to ubedio večeras, čim je ušao. Ne crvenite, kneže, biće mi vas žao. Koja će lepota spasti svet? Meni je to Kolja ispričao… Jeste li vi revnostan hrišćanin? Kolja kaže da vi sebe nazivate hrišćaninom.”
Knez se pažljivo zagleda u njega, ali mu ništa ne odgovori.
U romanu Braća Karamazovi, starac Zosima je možda najjasniji simvol svetlosti. Njegovi spisi i pouke, ispunjeni pravoslavnom mudrošću, naglašavaju da je „svako odgovoran za sve”. Zosimina svetlost je u njegovom smirenju i veri da ljubav može preobraziti svet. Da je ljubav sam Bog. Čak i nakon njegove smrti, njegov uticaj nastavlja da osvetljava put Aljoše Karamazova, podsećajući čitaoce na reči Jovana Bogoslova iz uvoda ovog eseja – tama ne može obuzeti svetlost.
„Braćo, nemojte se plašiti greha čak ni kada ga sami uviđate, samo pod uslovom da ste pokajnički raspoloženi… Jer velika je tajna u tome što ništa nije skriveno pred Bogom. Ljubav će sve otkupiti. Ako i vi sami to shvatite sa punim srcem, već ste spašeni.”
Zatim se starac osvrte ka prozoru, gde su se grane breze dodirivale sa staklom, i nastavio je tihim, proročkim glasom: „Ljubite sve stvorenje Božije, i celo, i svako zrnce peska. Svaki listić, svaki zrak Božiji ljubite. Ljubite životinje, ljubite biljke, ljubite svaku stvar. Ako budeš ljubio svaku stvar, u stvarima će ti se otkriti tajna Božija. Jednom kad je shvatiš, neprestano ćeš je shvatati sve više i više svakog dana. I na kraju ćeš ceo svet ljubiti sveobuhvatnom, univerzalnom ljubavlju.”
Aljoša, koji je do tada ćutao, pade na kolena pred starcem. „Šta radiš, dragi?” osmehnu se Zosima. „Ustani, još nisam umro. Još imamo vremena da razgovaramo… Ovo što sam rekao – to je samo uvod u radost koja dolazi.”
TAMA KAO LAVIRINT: GDE SE GUBE JUNACI DOSTOJEVSKOG?
Moja prva Dostojevskolika noć dogodila se jedne kasne jeseni, u jednom podstanarskom stanu, dok sam čitao Idiotapod bledom sijalicom. Rečenice su me pekle po čelu.
Da, nasuprot svetla, sa druge strane, Dostojevski majstorski prikazuje tamu ljudskog uma – senke gordosti, nihilizma i očaja. Raskoljnikov u romanu Zločin i kazna postaje paradigma ove borbe. Njegova teorija o „izuzetnim ljudima” koji mogu prekršiti moralne zakone ga vodi u tamu zločina. Njegov um, ispunjen racionalizmom i samoopravdanjima, postaje tamnica, a Peterburg, sa svojim klaustrofobičnim ulicama, simbolizuje ovu unutrašnju tamu. Ipak, Dostojevski pokazuje da čak i u takvom mraku postoji mogućnost svetlosti, postoji nada za jutro – Raskoljnikovovo pokajanje je trenutak kad božanska iskra probija njegovu unutrašnju maglu.
U romanu Besi, Stavrogin je još mračniji primer. Njegova harizma i intelekt maskiraju duhovnu prazninu, a njegovi postupci – od razvrata do ravnodušnosti – simbolizuju tamu nihilizma. Za razliku od Raskoljnikova, Stavrogin ne pronalazi put ka svetlosti, što ga čini tragičnom figurom. Njegova sudbina podseća na unapred spomenuto pravoslavno učenje o slobodi: čovek može izabrati tamu, ali to vodi ka samouništenju.
Ivan Karamazov, u romanu Braća Karamazovi, predstavlja intelektualnu tamu. Njegova poema „Veliki inkvizitor” i odbijanje da prihvati Božji svet zbog patnje dece pokazuju um koji se bori sa maloverjem. Ivanova tama je u njegovom racionalnom buntu protiv Boga, ali Dostojevski ga ne osuđuje – umesto toga, pokazuje da je čak i u takvoj sumnji moguće opet pronaći svetlost, kao što Aljoša pokušava da mu ukaže.
„I SVETLOST SVETLI U TAMI”: DIJALEKTIKA KOJA SPASAVA
Dostojevski ipak ne nudi jednostavne odgovore. Njegovi likovi nisu podeljeni na „dobre” i „zle”, već su složene duše u kojima se svetlost i tama bore za prevlast. Ova dijalektika odražava pravoslavno shvatanje podviga – duhovnu borbu koja je suština ljudskog života. Aljoša, u romanu Braća Karamazovi, pod uticajem Zosime, uči da prihvati svet sa svim njegovim pritivurečnostima, verujući da je božanska svetlost jača od svake tame. Ova vera je u skladu sa rečima Jovana Bogoslova – tama može da pritiska, ali ne može da ugasi svetlo.
Dostojevski takođe iznova i iznova naglašava slobodu izbora. U romanu Zapisi iz podzemlja, besednik, „podzemni čovek”, bira tamu svoje mizantropije i samoizolacije, odbacujući mogućnost svetlosti koju mu nudi Liza. Njegova priča je pravo upozorenje o opasnosti odbijanja blagodati, ali i podsećanje da je svetlost uvek pred nosom onima koji je traže. Možda mi se baš ona ukazala u trenutku kad sam doneo odluku da zapišem sve ove reči.
Razmišljam sad možda čak Dostojevski i nije voleo svetlost, ali je svetlost sasvim izvesno tražio. U ćeliji, u podrumu, na licu ubice. U očima bludnice. U molitvi koju niko ne čuje.
PSIHOLOGIJA ILI PODVIG? KAKO DUŠA PROBIJA SVOJE DNO
Dostojevski je često u zapadnjačkoj književnoj kritici nazivan „psihologom duše”, jer je njegovo istraživanje unutrašnjih svetlosti i senki bez premca. A zapadnjaci radije ne ispovedaju svoje nedoumice ili grehove kod mudrih staraca u manastirima, nego kod psihijatara.
Njegovi likovi nisu samo književne figure, već ogledala ljudskih borbi. Pravoslavni kontekst je neizbežan jer u njemu je um najveće bojište gde se odvija podvig – borba između gordosti i smirenja, sumnje i vere.
Dostojevski pokazuje da je tama u umu često samonametnuta: Raskoljnikov se muči sopstvenim idejama, Ivan svojim intelektualnim buntom, Stavrogin ravnodušnošću. Ipak, on veruje da je svetlost – kao božanska blagodat – uvek prisutna, čekajući da je prihvatimo.
Ovaj psihološki uvid je posebno važan u pravoslavlju, gde se pokajanje, odnosno – metanoja, vidi kao promena uma i srca – na bolje. Raskoljnikovovo priznanje zločina, Aljošina odluka da sledi Zosimin put, pa čak i kratkotrajni trenuci slabosti kod Miškina, pokazuju da je svetlost moguća čak i u najmračnijim umovima. Dostojevski nas podseća da je put ka svetlosti najčešće bolan, ali da je to put ka slobodi i vaskrsenju duše.
ZAŠTO NAM DOSTOJEVSKI JOŠ UVEK SVETLI?
Ideje Fjodora Mihaloviča Dostojevskog su i danas aktuelne. Možda više, nego ikad ranije. U svetu žigosanom anksioznošću, otuđenjem i gubitkom smisla – odnosno maloverjem, mnogi od nas nose unutrašnje senke – strah od neuspeha, osećaj praznine, imaginarni pritisak sa društvenih mreža.
Dostojevski bi nas pozvao da se suočimo sa svim ovim senkama, ne da ih ignorišemo, već da ih prevaziđemo kroz veru, kroz ljubav i kroz ljudsku zajednicu. Njegova poruka o svetlosti je univerzalna: čak i u doba algoritama i digitalne buke, božanska iskra postoji u nama.
Savremeni čitalac može u Dostojevskom pronaći utehu. Kao što je Sonja pomogla Raskoljnikovu da vidi svetlost, tako i ti možeš potražiti svetlost u malim gestovima – u molitvi i u trenu tišine. Dostojevski nas svojim delom podučava da je tama stvarna, ali da je svetlost, kao što Jovan Bogoslov obećava u Jevanđelju – nepobediva.
ZAKLJUČAK: TAMA NIKADA NEĆE OBUZETI SVETLOST
Fjodor Mihajlovič Dostojevski, da utvrdimo, kroz svoja dela, slika portret ljudske duše u kojoj se svetlost i tama neprestano bore. Njegovi likovi – od Sonje i Zosime do Raskoljnikova i Ivana – podsećaju nas da je život neprekidan podvig, da je sloboda izbora naša najveća moć i najteži teret. Promatrajući iz ugla pravoslavlja, Dostojevski nas uči da je svetlost, kao Hristova blagodat, uvek prisutna, čak i u najgušćoj tmini.
Citat – „I Svetlost svetli u tami, i tama je ne obuze” je duša njegove vizije: bez obzira na senke koje nosimo u umu, božanska svetlost ostaje nepobediva. Dostojevski nas poziva da se okrenemo toj svetlosti – ne kao pasivni posmatrači, već kao aktivni učesnici u sopstvenom spasenju. U svetu prepunom buke i sumnje, njegova poruka je jednostavna, ali duboka: potraži svetlost, jer ona je u tebi.
Možda je sve ovo pogrešno izneto, možda Dostojevski i nije pisao da nas prosvetli, već da pokaže koliko duboko možemo da padnemo tražeći svetlost. A možda baš tamo, dole na dnu, ona bude najčistija jer dok koračaš kroz sopstvene senke i Dostojevski ti je saputnik – veruj: Tama nikada neće obuzeti svetlost!
Treći nastavak kolumne Esej iz senke
Za GLEDIŠTA piše Miloš Đ. VIDAKOVIĆ
PROČITAJ JOŠ
ODABERI VIŠE
20
20