Кад је Звонко Карановић у уводној речи ове књиге записао да поезија Ане Илић није feel-good већ feel-truth, да она долази „из тела које памти бол и ума који не пристаје на ограничења”, означио је суштину њеног песничког света. Опорављам се од Хегела јесте књига која тражи пажњу.
Она јесте таква да од првог слова осваја своје природно право на истину – између болничког мириса и философске апстракције, између искуства тела и идеализма који се предуго потискује. Дакле, Карановићев увид да је ова поезија „артикулисана афирмација егзистенције” не стоји случајно. У времену кад поезија често склизне у хладну самореференцијалност, песникиња Ана Илић јој враћа температуру живота.
С друге стране, Марко Томаш у свом кратком есеју позива да „закорачимо у земљу у којој више не важи закон гравитације”. Та „бестежинска држава” њених стихова није бекство у просторе међ јавом и међ сном, него њено превазилажење свакодневице језиком. Његов опис открива другу димензију ове поетике.
Језик код песникиње Ане Илић није једноставно средство израза, него њен простор у којем се стварност преобликује. Поезија је место где физичка ограничења постају метафоре за слободу. Ако код Карановића тело памти, код Томаша језик лечи – управо у том споју настаје њена аутентичност.
Како каже, опорављајући се од Хегела, Ана Илић заправо се опоравља од система који су хтели да је дефинишу и као жену и као поетесу. У песмама Октобар или Код мене у провинцији секс није био за жене, она разоткрива друштвене и културне конструкције које су идентитет тела прогласиле „аномалијом”.
Али Ана Илић не протестује, него се преображава и преузима наратив преводећи га у уметност. Њена поезија не пева о слабости, него о интелектуалном достојанству упркос сваком болу.
Оно што спаја све делове ове збирке – од детињства у „мирису крофница и кокице”, преко интиме породице и љубавних губитака, до егзистенцијалних минијатура јесте упорност да се и мисли и осећа истовремено. Код Ане Илић у томе нема позирања, нема украсних метафора. Све је проживљено и све је говор из средишта њеног живог искуства.
И баш зато њене песме одликују и филозофске и телесне, али и духовне и урбане теме, и зато у њима једнако постоје Хегел и Гери Мур, Золофти и Венера, Ниш и Андромеда.
Ако Томашев позив на летење без гравитације означава песничку визију, а Карановићев појам feel-truth њену етику, онда Ана Илић у овој књизи успева да споји и једно и друго и да од искрености направи мисао, а од мисли топлину.
Њена поезија не лечи њену бол, али је обликује тако да постане смислена целина. У томе је, можда, најдубље значење њеног „опорављања”, који није излазак из патње, него прихватање света који постоји и кад боли.
Избор који следи представља седам песама из четири циклуса збирке, оне у којима је можда најјасније видљиви поетички лук који ова књига успоставља од сећања и породичних митологија, преко друштвених исповести, до интимних визија љубави и васељене.
Оне вероватно најбоље показују оно што Томаш назива „песничким летењем без гравитације”, а Карановић „артикулисаном афирмацијом егзистенције”. У њима се, дакле, сабирају и земља и небо поезије Ане Илић – оно од чега бол почиње и оно у шта се преображава.
књигу можете поручити код издавача кликом на ову слику
КРХОТИНЕ ПОРЦЕЛАНСКИХ ОСОБИНА
Кад сам била мала
Мојре су ме везале
нераскидивом нити
за јаре које је
како је одрастало
откривало своју природу
злокобног јарца.
У његовој пуној форми
знала сам да је то
Ђаво који ми
роговима расеца срце
копитима угаза ноге
врелином растапа
чоколадну глазуру са снова
даје ми крила слепог миша
тек да ми се учини да летим
унутар Платонове пећине
људска моћ је
јача од немоћи коју носи
сазвано проклетство
зато да бих изашла на
заслепљујуће светло истине
постала сам човек међу демонима.
ОКТОБАР
У октобру већ није било наде да је април био фантазија
обилажење познатих болница као на екскурзији,
није било наде да ћу се вратити кроз време
и запушити уши да не чујем страшан говор лекара
о мени као аномалији, скупу деформитета и генској
мутацији
мада ионако нисам знала шта значе те речи
боље би било да сам могла прекрити очи да не гледам
забринутост на лицима родитеља
страх у њиховом и сажаљење у погледу других,
У октобру већ су ми моји рекли да се не спремам за
такмичење из математике
јер нећу имати времена за то ове године
у октобру сам престала да тражим родитељима да ми
купе мобилни телефон
него само да ме не терају да радим вежбе док траје
Сунђер Боб
у октобру нисам више размишљала о Луки
из четвртог два,
него како би било лепо да постоје покретне степенице
на брду до школе
јер ме срце чешће и јаче боли кад се уморим.
У октобру сам знала шта значе оне речи лекара:
да нећу
наставити плесну школу
тренирати за кошаркашку репрезентацију
добити главну улогу у Трновој ружици на драмској
секцији
више то и нисам желела, није што су ми рекли да не
могу,
само, ето,
морала сам да научим да постоје и другачије жеље.
КОД МЕНЕ У ПРОВИНЦИЈИ СЕКС НИЈЕ БИО ЗА ЖЕНЕ
Док су ме учили да љуштим паприке за ајвар
било је приче о женама које су волеле секс
сматране су курвама које
смешно и апсурдно покушавају да се
квалификују као особе
са породицом, талентима, моралом
и које наводно такође праве ајвар.
Имала сам афинитет од малена
ка изражавању сексуалности
родитељи су то приписали аномалији
коју сам наследила од бабе.
Кад је видела колико патим
једном, други пут, трећи пут
та баба ми је рекла
да мушкарци могу да буду и забавни
кад им тако приступим и
не морам увек да волим целим бићем.
Често помислим на тебе како си
једини са којим сам била а
којег нисам волела и који ме није повредио
једини који ме засмејавао, поштовао и задовољио
без сувишних обећања.
Жао ми је
што сам мислила да је вулгарно
да ти кажем како ти је осмех секси
што нисам имала смелости да ти шапнем
колико дубоко желим да те осетим у мени
што те нисам молила да не стајеш.
Ваљда ми је још увек било у глави
како треба да ме је срамота
и да сам више женско кад миришем на пржене паприке.
БРАТ МЕ ЈЕ НАУЧИО ДА НАВИЈАМ ЗА ПАРТИЗАН
Задивљује ме начин на који волиш Партизан
За такву верност је способно само дете
које поново постанеш сваки пут кад се заоре трибине,
она је најчистији део тебе
Романтика која није у лепим очима,
сигурност која није у мајчином загрљају.
оно што ја нисам, због које живиш,
ни девојка због које си изнова умирао
некад и намерно
Теби је то Кецманова тројка
Не смета
јер знам да тако не могу да се воле
људи, превише стварни,
ни други тимови,
који не причају петпарачке приче наших живота
Бројим колико пута
те нисам слушала како нас изнова описујеш њима
и чудим се како
сам се сетила сваке речи
о Партизановим победама
оне вечери кад си престао да говориш о њима,
и показао како може да
се изгуби животна утакмица
Кад смо били мали
обећао си ми
да ћемо да живимо у Хумској
и гледамо утакмице са терасе?
Само ти и ја,
без компликованости одраслих
Ја сам се изгубила
у нади да ћу научити да постојим
без страдања других,
али си ти сачувао
могућност да видиш црно-бело.
МОРСКА ПЕНА
Изабрао си пре него што бираш,
свака промена је морска пена,
знаш неког пре него га упознаш.
Будућност је издајнички помирена с прошлошћу,
ти се не мириш с њом,
још увек верујеш
да је време искрено,
да ћеш постати сврховитији човек,
да ће више личити на живот
то твоје свакодневно
бедно дисање,
бедно страховање,
бедно преживљавање,
док си само отелотворење
бедног наслућивања особе.
Време није искрено,
стрпљиво те лаже
свака промена је морска пена,
ти
знаш неког пре него га упознаш,
изабрао си пре него што бираш.
ВЕНЕРА МИ ЈЕ ОКЕЈ
Сањала сам како смо се родили летос на сунцу,
и тебе,
као ниси ти него неко ко се не смеје,
седиш у возу који се враћа са Венере,
механички кажеш да ме волиш,
али као да не говориш мени
гунђаш себи у браду
безобразлук је што се планета љубави
ротира уназад
као онај ретардирани Меркур.
Мени је Венера сасвим океј
иако је вруће и осећа се на сумпор,
ипак је најлепша и најсветлија на небу,
али нећу да покрећем разговор о томе,
само ти шапнем да волим и ја тебе.
Док немо седим поред тебе,
чезнем за тобом
ту си,
а као да те нема –
недостајеш ми.
Кад се пробудим, нисам стигла са Венере
допуштам себи да ми недостајеш и даље,
једем кекс, слушам музику,
видим у огледалу да сам лепа
а као да нисам стварна
без оних твојих додира на сунцу.
КИША ЈЕ ПУРПУРНА
Нећу да будем богиња,
не обожавај ме,
не приноси ми жртве,
не дижи ми храмове,
не клањај ми се.
Види у мени човека,
подсети ме заборављеној људскости.
И немој да одустанеш од мене
кад схватиш да нисам одговор.
Редакција ГЛЕДИШТА © 2025
Пише Ана ИЛИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ВИШЕ