Човек 21. века стоји на прагу историје који се чини као врхунац људског разума и пораз људске свести. Декодирали смо геном, створили вештачку интелигенцију, додирнули ивице космоса, али смо, као врста, остали заробљени у примитивним обрасцима као што су похлепа, страх, сукоби, самоуништење. Знамо више него икада, а разумемо мање, него што смо икад осећали.
УВОД: ЧОВЕК У 21. ВЕКУ – ПАРАДОКС ЗНАЊА И ПОНАШАЊА
Како је записао Норберт Винер, творац кибернетике: „Човек је изградио машине које могу мислити, али није научио како да мисли са њима”. У том парадоксу живимо – стално акумулирамо знање, али не и мудрост.
Уместо да ослободимо човека, технологија је често учврстила његову зависност; уместо заједништва, донела је усамљеност; уместо критичког мишљења добили смо заглушујућу буку какофоније.
Овај есеј није песимистички манифест, него морални апел и позив на буђење у добу у којем је лакше бити информисан него просвећен. У времену када се планета ломи под тежином наше себичности, ћутање више није неутрално јер оно је саучесништво. И можда је време да се поново запитамо да ли наше речи заиста вреде више од нашег ћутања?
ТЕХНОЛОШКИ НАПРЕДАК: БЛАГОСЛОВ ИЛИ ПРОКЛЕТСТВО
Технологија је нови елемент природе, не више оруђе човека, него оквир његовог постојања. Од паметног телефона у џепу до вештачке интелигенције која одлучује о запошљавању или ратовању, човек је постао стваралац сопственог одраза у стварности, али не и сопственог смисла на тој истој јави.
Према International Telecommunication Union (2024), више од 2,6 милијарде људи још нема приступ интернету. Док један део света ствара „паметне градове”, други живи без струје. Тако је дигитални јаз постао нова класа у историји човечанства. Добили смо технолошки изабране и дигитално искључене.
Друштвене мреже, некада обећање глобалног села, данас су аренe виртуелног беса.
Алгоритми, невидљиви архитекти стварности који производе зависност и поларизацију. Хабермас би то назвао изопачењем комуникативне акције где смо уместо дијалога, добили дигиталну какофонију; уместо истине, ево пажње као нове светске валуте.
Вештачка интелигенција обећава напредак, али тражи цену у приватности, аутономији и идентитету. Шошана Зубоф говори о „надзорном капитализму”, систему у којем човек више није корисник, него је постао производ. Кад се лице скенира, глас анализира, а мисли предвиђају свака граница између технике и етике постаје питање савести.
Ипак, није технологија та која је морално неутрална, неутралан је човек који одустаје од морала. Ако смо већ створили машине које уче, онда бисмо ми морали да будемо ти који ће да научимо шта значи бити човек.
ЕКОЛОШКА КРИЗА: УНИШТАВАЊЕ СОПСТВЕНОГ ДОМА
Земља је наш једини дом, али се понашамо као станари који не верују у свој останак. Међудржавни панел о климатским променама – IPCC у шестом извештају (2023) потврђује да је просечна температура порасла за 1,2°C у односу на прединдустријско доба. То није статистика, могло би се рећи да је то увод у епоху нестајања.
Уместо еволуције ка свести, човек је изабрао комфор. Планета се претвара у топионицу. Топе се ледници, горе шуме, а човек, опијен профитом, наставља да копа, троши и купује. Гарет Хардин је то давно назвао „трагедијом заједничких добара” јер нико није лично крив, али сви заједно јесмо.
Организација WWF у Living Planet Report 2024 упозорава на пад биодиверзитета од 73% у последњих пола века. Док корпорације копају руднике у Амазонији, племена која ту живе нестају без трага. И док у океане бацамо 300 милиона тона пластике годишње, у наше тело улазе микропластичне честице као невидљива казна савремене цивилизације. Индистрију моде као једног од највећих произвођача ђубрета притом ретко да ко и спомене.
Џејмс Ловелок, творац хипотезе о Геји, упозоравао је да Земља није мртво тло, него живи организам који ће се, кад буде довољно повређен, самоизлечити, али без нас. Еколошка криза није природна катастрофа, она је морална дијагноза човека који је заборавио да је део онога што уништава.
СОЦИЈАЛНЕ НЕЈЕДНАКОСТИ: РАСЦЕП У СРЦУ ЧОВЕКА
Светска економија никад није била богатија, нити је неправда била очигледнија. Oxfam Inequality Report 2024 показује да 1% становништва поседује више од половине светског богатства. То није само број, него метафора века у којем је милијардер постао архетип успеха, а радник је наравно вишак.
У појединим деловима света радници живе као да је 19. век, док извршни директори зарађују 1000% више него пре четрдесет година. Пандемија је тај јаз само продубила. Док су милиони људи губили посао, богатство најимућнијих се удвостручило. Светска банка признаје да би повратак на ниво једнакости из 2019. можда био могућ тек око 2035. године.
Родна неравноправност остаје свеприсутна па жене и даље зарађују око 82% мушког прихода. Расна и културна дискриминација трају као ожиљци колонијализма, поготово на прогресивном, колективном западу са колонијалном традицијом. И унутар образовања, културе и медија, неједнакост производи оно што је Пјер Бурдије звао „симболичким насиљем”, невидљиви систем који нам говори да је тако како јесте, и да је природно.
Капитализам, у својој неолибералној фази, претворио је човека у потрошача наде. Али можда је време да економију поново схватимо као заједничку кућу, не као арену. Јер неједнакост није само економска чињеница, она је духовна рана која раздваја човека од човека.
ПОЛИТИКА И МОЋ: ДЕМОКРАТИЈА У СУМРАКУ
Политичка сцена 21. века личи на позорницу у којој се трагедија игра као ријалити. Истина је постала ствар прегледа, а идеологија маркетиншка ниша за потурање под нос свима.
Популизам, као савремени вирус политике, цвета у доба информационог изобиља. Трамп, Болсонаро, Орбан, Милеј и други су сви различита лица истог феномена да човек који се представља као „народ” влада страхом. Демократија, како каже несрећни Фукујама, више није крај историје, него борба за њен опстанак.
Прокси рат у Украјини, као и глобалне тензије око Кине и Тајвана, показују да је нуклеарно доба заборавило шта је историја страха. У међувремену, корупција је постала невидљиви стандард па у многим државама власт служи капиталу, а не народу. Медији, некада чувари јавности, данас најчешће стоје у реду испред политичке касе.
Али постоји и тиха већина која верује у правду без буке. И можда је ту нада демократије, негде у људима који одбијају да буду статисти у туђој представи.
БУДУЋНОСТ И НАДЕ: ПРЕМА НОВОЈ ЕТИЦИ СОЛИДАРНОСТИ
Упркос свему, човек још није изгубљен. Постоји нови покрет, не само политички или еколошки, већ духовни. То су млади који одбијају да се мире с цинизмом, научници који бране истину од профита, уметници који враћају смисао речи.
Постоји нова генерација младих људи која не жели да наследи рушевине. Технологија, иста она која нас је изоловала, може постати оруђе спасења: АИ данас моделира климатске сценарије, анализира болести, спасава животе. Глобални пројекти као European Green Deal или UN AI for Good показују да сарадња није утопија, него нужност.
Виктор Франкл је писао да „човек може све да изгуби осим једног – слободе да изабере свој став према датим околностима”. Та слобода је сада наша последња одбрана од безнађа. Из ње почиње нова етика солидарности, не као идеологија, него као повратак људскости.
ЗАКЉУЧАК: РЕЧИ ВРЕДНИЈЕ ОД ЋУТАЊА
Свет не пропада због оних који чине зло, већ због оних који ћуте пред њим. Ћутање је најудобнији савезник моћи, а реч, кад је изговорена с моралном свешћу, постаје чин отпора.
Такође, реч постаје и светлост у мраку, а само она која носи одговорност може да осветљава пут. Нека мисли не буду пароле, већ сведочанство одговорности. Јер једино кад човек проговори као савест, а не као навика, свет има шансу да се промени. На боље.
Редакција ГЛЕДИШТА © 2025
Пише Јован ЛУКОВИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ВИШЕ